Koliko je Australija ispunila vaša očekivanja

Ovog meseca, pitanje „Vesti“ za naše sugrađane glasilo je: „Koliko je Australija ispunila vaša očekivanja?“. čitalac će se uveriti da smo dobili veoma iskrene odgovore od naših sagovornika u Sidneju, Melburnu i Brizbejnu. Oni su, očito bez dlake na jeziku, izneli poučna i ozbiljna razmišljanja iz svog iskustva koja svakako mogu da dopune sliku o osećanjima i životu doseljenika.

Svetlana Matović, Brizbejn: Budući da sam došla u Australiju pre 11 godina iz područja zahvaćenog ratom i u vreme kad je sukob još trajao, moram reći da su ta očekivanja ispunjena. Mislim da, u globalu, slično mogu reći mnogi mlađi ljudi koji su stigli na ovaj kontinent.
Ovde sam završila fakultet, dobila odgovarajući posao i platu i u tom smislu sam svakako zadovoljna. Za kratko vreme dobila sam državljanstvo, nisam osetila nikakvu razliku u tretmanu nas i Australijanaca starosedelaca i čovek se na to ne može požaliti. Suštinski, sve zavisi od nas i od naših sposobnosti.
Ali, nije sve tako glatkoi idealno. Ovde sam zasnovala porodicu i dobila decu, a njihov odgoj je jedan od najvećih izazova na Zapadu. Tu se suočavamo sa problemima u onom što bismo mi želeli da uradimo u odgoju naše dece, s obzirom na našu tradiciju, u odnosu na okruženje koje nosi hiljadu zamki zapadnog sveta koji, ipak, nismo u potpunosti prihvatili.

Aleksandar Petrović, Brizbejn: Sve zavisi s kakvim je očekivanjima ko od nas stigao. Nakon raspada moje otadžbine, koji mi je teško pao, nisam mogao da očekujem previše od druge države, ali onim što mi je Australija pružila moram biti zadovoljan.
Prva sigurnost stiče se dobijenim državljanstvom i pasošem, naravno, pod uslovom da kao i svaki pošteni i odgovorni građanin prihvatamo i poštujemo ovdašnje zakone. Mogućnosti sticanja obrazovanja i zaposlenja su široke i sve zavisi od nas.
Došao sam pre šest godina i još pre dolaska sam razbio iluzije da ću se baviti istim poslom kojim sam se bavio ranije, ali sam bio i u prednosti jer sam znao engleski jezik. To je vrlo bitna pretpostavka za lakše i brže uklapanje.

Danijela Grbić, Brizbejn: Moja prednost je što nisam očekivala ništa pre dolaska, pa sam zadovoljna onim što mi je Australija ponudila. Ja sam u otadžbini živela bolje, a stigla sam na mnogo toga lošijeg u početku. Tu onda dođeš do situacije da imaš manje, a da se osećaš sigurnije. Možda je to najveća prednost Australije, što ti nudi sigurnost, a to je, uz lično samopouzdanje i ciljeve koje postaviš sam sebi, dovoljno da kreneš u novu budućnost.
Zoran Jakšić, Melburn: Mogu da kažem da sam u Australiji delimično ispunio očekivanja koja sam imao pre dolaska. Stigli smo iz Šipova, 1. januara 1993. godine, kao i većina tada, zbog rata koji nas je tamo zadesio. Došli smo ovde prevashodno da bismo deci pružili bolji život. Sa te strane Australija je ispunila moja očekivanja. Zbog toga sam zadovoljan. Međutim, sve se promenilo kada mi je ovde preminula supruga. Ostao sam sa dvoje male dece, sinovima od pet i deset godina. Od tada sam ceo život posvetio njima. Zahvalan sam ovoj državi. Da mi se negde drugde desila ovakva porodična tragedija, možda bi bilo mnogo teže. Kao i kod mnogih, prilikom dolaska i za nas je glavni problem bio nepoznavanje jezika.

Ignjatije Janković, Melburn: I danas, posle 40 i više godina provedenih u Australiji, mislim da bih se opet odlučio da dođem. Radio sam teško, ali smo dosta postigli za familiju. Finansijski smo se dobro snašli. Za to vreme, oko 25 puta sam odlazio u otadžbinu. U poslednjih nekoliko godina, od kako sam u penziji, odlazim svake godine. Međutim, nemam nameru da se tamo vraćam, nisu u pitanju nikakvi politički ili drugi razlozi već ovde imamo petoro unučadi i oni su sada naš razlog zašto živimo u Australiji. Nije ceo život u novcu, stekne se, tu deca odrastu i Australija ti postane novi zavičaj. Zavoleo sam ovu zemlju, nisam mrzeo ni svoju, volim je isto koliko i stari kraj, veli Ignjatije.

NJegova supruga Milena ispričala nam je:
– Period koji sam provela u Australiji duži je od onog koji sam provela u otadžbini. Došla sam iz čiste ljubavi, zaljubila sam se u Ignjatija i evo i dan danas živimo zajedno. Ne mogu da se požalim, Australija je ispunila sve što smo želeli, volimo što smo ovde. Deca su nam ovde odrasla, školovala se, došli su unuci koji nas i najviše vesele. Ne mogu da kažem da nešto nismo ostvarili, što smo i očekivali. Nema ovakve zemlje nigde.

Dragica Kešić, Melburn: U Australiju sam došla sama iz Makedonije. Nisam došla kako bih zaradila nekakve pare, oduvek sam želela da sebi priuštim automobil. Rekla sam, doći ću u Australiju i zaradiću samo pare da kupim sebi kola. Odmah sam ih i kupila, a onda sam se zaljubila u svog sadašnjeg muža Šćepana, koji je rodom iz Hercegovine. Tako sam ostala.
Ovo jeste Zapad, ali nije onaj surovi Zapad kakvim smo ga zamišljali. Nema stresova, ni velike brige. Život se živi nekako lakše, ali ono što mi najviše nedostaje je socijalni oblik života koji smo imali. Došli smo u potpuno asocijalnu sredinu i s tim se, pre ili kasnije, moramo pomiriti. Velika je prednost što osećamo sigurnost za svoje dete, a valjda nas je većina zbog dece i stigla ovamo, kaže Danijela Grbić.
Suštinski sam zadovoljan, ali mi nedostaje veća društvenost i navike okoline koje smo imali. Došli smo u asocijalni svet u kome potrebu za češćim i iskrenijim druženjima moramo da nadoknadimo drugim aktivnostima, veli Aleksandar Petrović.
Moram da kažem da sam prezadovoljna. Jedino mi je teško što sam predaleko od rodne Makedonije. Nikada nisam prežalila tugu za rodnim krajem i odvojenost od familije. Ipak, zadovoljni smo, imamo kuću, lepo živimo, deca su nam ovde. O povratku više ne razmišljamo, navikli smo se na ovaj način života. često i kada odemo na odmor želimo da se što pre vratimo u našu Australiju, iskreno će Dragica Kešić.

(Visited 2 times, 1 visits today)