Ko se boji glasova zemljaka

Za održanje jedne male nacije kakva je srpska od životne je važnosti da ne dozvoli svoje rasipanje. Ako se vec dogodilo da nam se u poslednjih šest decenija iseli trecina Srba, treba uciniti sve da se ti ljudi i njihovo potomstvo ne otude, da se osecaju kao vitalni deo srpske nacije, da su uvek dobrodošli i da nema nikakvih prepreka za njihovo ucestvovanje u celokupnom životu nacije.

Ovako zbori Sofija Škoric, sekretar Kongresa srpskog ujedinjenja, koja je kao mlada otišla u Kanadu, tamo našla svoje utocište i kao vrhunski strucnjak u oblasti bibliotekarstva sa diplomom Beogradskog univerziteta i dvostrukim magisterijumom u Torontu osnovala Informativni centar za slovenske studije, dajuci i licni pecat multikulturnoj politici nove domovine, ali i širenju srpske kulture, stekavši nadimak “velike Srpkinje”. Kao dugogodišnji borac za brisanje granica i daljine medu ljudima srpskog roda, ova žena je poslednjih meseci posebno angažovana na pitanjima gradanskih prava Srba koji stalno žive van matice, insistirajuci da sa deklarativnih zaklinjanja valja preci na legalno ustanovljavanje da smo zaista jedan narod, bez obzira na daljine i granice.

Poklekli su i komunisti

– Sve demokratske zemlje svojim gradanima omogucavaju ostvarenje njihovih gradanskih prava, ukljucujuci pravo glasanja, bez obzira na mesto stanovanja. Oni koji žive van otadžbine u mnogim državama mogu biti kandidovani, birani i mogu da glasaju na svim izborima. Cak su i sve zemlje bivšeg komunistickog bloka to omogucile svojoj dijaspori, pa ne vidim nijedan razlog da se to u skoroj buducnosti ne uradi i u Jugoslaviji – kaže u razgovoru za “Politiku”, napominjuci da je to jedno od pitanja na kome se testira politicka volja i mudrost nove vlasti.

Gospoda Škoric je svoj boravak u otadžbini prošle jeseni iskoristila za razgovore i konsultacije sa kompetentnim ljudima iz kabineta predsednika Koštunice i ekspertima CESID-a koji rade na novom izbornom zakonodavstvu, a sve sa ciljem da se što pre nade rešenje koje nas nece deliti nego zbližavati.

– Ne znaci da bi svi hteli da se upišu u biracke spiskove, a još manje da bi svi uvek bili voljni da se odazovu na izbore. Ali, tu im mogucnost treba ponuditi. Ako se ovakvo ucešce ne omoguci bice to neosporan dokaz politicke nezrelosti onih na vlasti, njihove nesigurnosti i straha od srpskih glasova iz dijaspore. Bilo nam je jasno zašto nas otpisuju komunisticki režimi, ali stvarno danas nema opravdanja da nas i dalje tretiraju kao “narodne neprijatelje” ili kao “otpadak od srpske nacije” – veli, predocavajuci da bi se tako nešto loše odrazilo na celokupnu demokratsku scenu Jugoslavije.

Zablude i nedoumice

Buduci da se vec dugo bavi ovom problematikom gospoda Škoric primecuje i izvesne nedoumice u ovdašnjoj javnosti, a pre svega zablude o pravu glasa ljudi iz dijaspore. Prvo, vecina gradana koji žive van otadžbine odavno je izbrisana iz birackih spiskova – cim su deklarisani kao emigranti, dobili su stalne pasoše i boravište van zemlje. Drugo, oni koji su i ostali u birackim spiskovima, zadržali licne karte i zadovoljavaju ostale uslove, tretiraju se kao da je rec o gradanima koji stalno žive u Srbiji ili Jugoslaviji.

– Ocekujemo da se zakonski omoguci i organizuje legalno glasanje u stranim zemljama, svuda gde ima Srba, gde postoje jugoslovenska diplomatska predstavništva. Treba samo uložiti malo truda. Koliko je meni poznato, postoji politicka volja, ali se tom pitanju, ne znam iz kojih razloga, još uvek ne daje prioritet. U predlogu CESID-a za promenu izbornog zakona principijelno je predvideno da Srbi u dijaspori treba da glasaju, ali su postavljeni takvi uslovi koji prakticno onemogucavaju glasanje i aktivno ucestvovanje u demokratskim izborima – tvrdi naša sagovornica, napominjuci da tu ne treba izmišljati “toplu vodu”, jer su primeri i iskustva drugih zemalja dovoljno reciti argumenti.

Srpska dijaspora je spremna da pokrije sve troškove izbora u rasejanju, najavljuje gospoda Škoric, imajuci u vidu besparicu i siromaštvo koje opterecuje našu državu. Sredstva, kako se to ovde govori, ne mogu da budu alibi za politicko zaziranje, a sve je moguce ostvariti vrlo jednostavno tako što bi se izbori finansirali iz naplate administrativne takse za unošenje u biracki spisak.

Primetan politicki oprez u jednom delu srpske javnosti prema novim glasacima iz daleka, kao i razumljiv strah da bi dijaspora možda mogla da kreira pravila cije posledice ne bi direktno osecala, Sofija Škoric docekuje rafalom pitanja na koje nije teško naslutiti odgovore:

– Zar neko može da misli da se davanjem gradanskih prava Srbima u dijaspori na bilo koji nacin ugrožava ili umanjuje njihovo gradansko pravo, njihovo odlucivanje? Da li su još prisutna komunisticka svest i paranoican strah od nas koji živimo u dijaspori? Strah da možemo primeniti i insistirati na demokratskim pravilima politicke kompeticije i upravljanja? Mi smo i do sada ucestvovali na razne neformalne nacine, a sad smatramo da bi bilo bolje da se naše ucešce legalizuje, oformi na nacin koji je na civilizacijskoj visini jedne demokratske države – veli, napominjuci da od demokratskog rešavanja ovih pitanja zavisi i dalji napredak citave nacije.

Buducnost se planira

Gospoda Škoric u sebi nosi onu kriticnu dozu patriotizma koja joj ne dozvoljava da se o bilo kom pitanju izjašnjava površno i bez osvrta na korene i otadžbinu. U svojoj iskrenosti prema sagovorniku veli da duboko veruje da narod iz koga je potekla “ako nije bolji od drugih, sigurno nije gori”.

– Nije mi uvek bilo lako u životu. Najteže mi je palo da budem odvojena od svojih roditelja, porodice, prijatelja. Ali svakako su mi najcrnji dani bili kada je moj rodni narod bio bombardovan i to od zemalja za koje sam ja uvek imala veliko poštovanje. To je nešto što ne mogu da zaboravim niti da oprostim. Ali, ne mogu da se mazohisticki prepustim patnji. Prihvatila sam mudar i dobronameran savet naše kanadske ambasadorske madam Angele Bogdan da treba ici napred i graditi bolju buducnost, da treba pomoci srpskom narodu na putu demokratije – kaže i primecuje kako buducnost mora da se planira i da se veoma uporno i strpljivo radi na ostvarenju cilja. Napominje da to važi i za državu i za pojedinca.

– Ali, u tom slucaju moramo znati ko smo, cemu težimo i šta su vitalni srpski interesi. Dijaspora može i treba da bude važan faktor u regeneraciji morala, tradicija i državotvornosti. Bez ove obnove, samo politicke i ekonomske reforme nece doneti pravi napredak i bolju buducnost. Naše ukljucenje na putu preporoda srpskog naroda je nadstranacko. Nismo motivisani time da se pomogne vlast ili neka stranka, vec narod. Podržacemo svaku demokratsku izabranu vlast koja radi za dobrobit zemlje i koja je državotvorna, ali se necemo libiti da dobronamernu kritiku javno iznesemo ukoliko to nademo za opravdano i shodno – zakljucuje naša sagovornica.