18.5 C
belgrade
понедељак, јун 18, 2018

Žale za Jugom, srljaju u Brisel

Dvotomna studija-zbornik “Istorija jedne utopije” u izdanju beogradske “Catene mundi” pojavila se sa realnim potencijalom da u suočavanju srpske intelektualne i političke javnosti sa posledicama dve Jugoslavije i titoizma zauzme značajnije mesto i od često prozivanog i sumnjičenog Memoranduma SANU Kako smo došli dotle da menjamo svoju svetu zemlju i zavete, našu istoriju, ko smo i šta smo, za puka obećanja o tome da ćemo jednog dana možda biti pripušteni u proceduru razgovora o priključenju EU? VISOKA CENA BRISELSKE UTOPIJE: Sa promocije u Narodnoj biblioteci Srbije Ovo je samo jedno od mnogobrojnih pitanja na koje se odgovor nalazi u srpskom iskustvu sa dve Jugoslavije, ujedinjavanjem takozvanih bratskih slovenskih naroda i titoizmom, kao ideologijom i praksom koju Srbi ni posle više od tri decenije od njegove smrti nisu uspeli suštinski da napuste. U aktuelnoj trećoj ponudi nadnacionalne integracije, ovog puta u EU, Srbi kao da ponovo zaboravljaju da se to već viđeno pokazalo kao katastrofalno i neuspešno za srpske interese. Da li će Srbi ponovo platiti visoku cenu briselske utopije, kao što je to bio slučaj sa jugoslovenskom utopijom? Smeju li takvu grešku ponovo sebi da dozvole? NOVI MEMORANDUM ISTORIJA BALKANA: Istorija međusobnog satiranja balkanskih naroda Kako se moglo dogoditi da u tako dugom periodu, pa ni danas, nismo u stanju da ni kao inteligencija, ni kao društvo, ni kao kultura damo realan odgovor na ono što teži poništavanju naše ukupne egzistencije? Tragična sudbina prve i druge Jugoslavije trebalo bi jednom za svagda da nam bude nauk i u sadašnjem vremenu izazova i bitke za opstanak Srbije. Oni koji zaboravljaju svoju prošlost biće prinuđeni da je ponove. Ovakva i slična pitanja i pouke roje se od kako je nestala SFRJ, a da nije bilo čestitog stručnog suočavanja sa iskustvima i rezultatima više od 70 godina dugog perioda u našoj istoriji. Reklo bi se da je tu prazninu u značajnoj meri popunila dvotomna studija-zbornik “Istorija jedne utopije” u izdanju beogradske “Catene mundi”, zbirka stručnih i kritički intoniranih tekstova najuglednijih srpskih intelektualaca iz prošlosti i sadašnjosti, sa obećavajućom pretnjom da u srpskoj intelektualnoj i političkoj javnosti zauzme značajnije mesto i od često prozivanog i sumnjičenog Memoranduma SANU, istina ovog puta u daleko drugačijim ideološkim i političkim uslovima nego što je to bio slučaj sa rečenim dokumentom Akademije. U prilog tome simbolički govori i neuobičajeno dupke puna sala ‘arodne biblioteke Srbije tokom promocije ovog projekta izadavačke kuće, čija je osnovna orijentacija iskazana kroz formulu srpskog stanovišta. Rušenje Njegoševe kapele Eklatantan slučaj crnogorske kulturne matirice, koja se na neki način uspostavlja sa prvim danima titoističke Jugoslavije, izložio je Milo Lompar: “ Još 1935. u svojoj polemici sa crnogorskim komunistima pod naslovom ‘Crnogorska kritika’ Miloš Crnjanski je precizno i po sebe štetno rekao da ‘svo to slavljenje crnogorstva u Zagrebu je čista austrijanština’. On je vrlo precizno identifikovao proces, koji na izvestan način dobija na zamahu 1945. godine, ali sada prema prošlosti. Mi, ne samo da imamo jednu oktroisanu crnogorsku naciju, nego se u isto vreme čitavi slojevi crnogorske kulture postepeno prevode u antisrpske slojeve, iako sve u njima svedočio trajnom prisustvu srpskih tradicija. To je ono što traje čitavu titoističku Jugoslaviju, čiji je vrhunac rušenje Njegoševe kapela, koja je po zapisniku srušena u skladu sa rečenicom sa Briona 1969.godine da kapelu treba srušiti, jer je na tom mestu Aleksandar venčao Srbiju i Crnu Goru”. U takvom pristupu jednood centralnih pitanja svakako je ono: zašto se raspala Jugoslavija? Odgovori autoriteta u svojim naučnim oblastima baca mnogo više svetla od svega što je tim povodom do sada izrečeno i napisano: SRBI BI DA SE DOPADNU ZAPADU: Miloš Ković “Istorija južnoslovenskih naroda je istorija međusobnog satiranja. Svi ti veliki ratovi, počevši od dolaska Turaka na Balkan, islamizacije, unijaćenja i svega onoga što će kasnije doći, naročito ratovi između Habsburškog i Osmanskog carstva, koji su uvek imali versku pozadinu, bili su ratovi suseda koji su istog etničkog porekla i govore istim jezikom. Ideja je bila ili ćemo do sudnjeg dana međusobno da se satiremo u ime papa, sultana ili careva, ili ćemo da vidimo šta nam je zajedničko i da negde udružimo snage”, smatra Miloš Ković, istoričar, napominjući da je ključno da se srpsko istorijsko iskustvo prepodobi onome što je zapadno, evropsko istorijsko iskustvo. KAKO SE DOPASTI ZAPADU Prema njegovim rečima, to je pokušaj da se dopadnemo zapadnjacima. S jedne strane to je identifikacija sa agresorom, a s druge strane da bi ih pridobili za naše nacionalne ciljeve u Staroj Srbiji i Makedoniji. Motivi su različiti ali je suština ta. Ono što mi danas živimo, ova svesna namera da menjamo 120.000 naših građana i svoju svetu zemlju za obećanja da ćemo jednog dana da budemo deo zapadnog sveta, to nije od juče. Oni od pre 1914. su sabirali srpske zemlje, ujedinjavali, ali govorimo o toj potrebi da budete prihvaćeni. I da vas Englezi, Francuzi i Nemci tapšu po ramenu. Vojvođanerski identitet “Ovo je prilika da se ukaže na pogubne posledice bilo kakve rekvilizacije i ne daj Bože, federalizacije Srbije. Dok je bila pod Austrijom i Austrougarskom, Vojvodina koja je uspostavljena kao autonomija, imala je isključivo srpski identitet. Pod Josipom Brozom, iako je formirana bez ikakvih razloga u okviru Srbije ona je počela da poprima vojvođanerski identitet. Tome je trebalo da doprinese formiranje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, Vojvođanska enciklopedija, a nije bio daleko dan kada bi se uveli vojvođanski jezik i vojvođanski pravopis”, rekao je Čavoški. “Gde je početak vere u mit o Zapadu, ako govorimo o mitu o Kosovu, kao izvoru i utoci svih moralnih kriterijuma? Priča o Jugoslaviji je i o tome”, zaključuje Ković. Drugi deo mogućeg odgovora na pitanje o uzrocima raspada Milomir Tepić nudi u formi pitanja: “Koliko je zajednička država bila zaista srpsko htenje, a koliko srpsko moranje?” – dodajući usput i dilemu: “Bojim se da odgovor na ovo pitanje još dugo nećemo naći”. UTOPIJA NA STARTU: Osnivanje Kraljevine SHS “Osnivač geopolitičke nauke Britanac Helford Mekinter je osnivač savremene teorije koja se zove sanitarni kordon. On izdaje knjigu početkomn 1919. godine i crta kartu sanitarnog kordona od Baltičkog mora na severu do Jadranskog, Egejskog i Crnog mora na jugu. Taj sanitarni kordon imao je trostruku funkciju. Prvo, da spreči buduću Nemačku i njen budući prodor na Istok. Drugo, da spreči Rusiju, kasnije Sovjetski Savez da krene transbalkanskih i izađe na topla mora. Treće, da spreči kontinentalnu osovinu u središtu Evrope i u središtu Azije, tj osovinu Nemačke i Rusije. Jedna od najvažnijih država u tom sanitarnom kordonu bila je Kraljevina SHS. Na toj karti postoji i Kraljevina SHS koju on naziva Velikom Srbijom, kao što naziva i Veliku Češku i Veliku Rumuniju. Tu dakle treba tražiti geopolitičke korene formiranja takve države, bez obzira na našu volju ili naše moranje”, veli Tepić, objašnjavajući da je zahvaljujući takvom rešenju “unutar te države Srbija dobila dva tega: Slovence i Hrvate. Iako je ona bila i antinemačka i antiruska ona je imala ta dva ili tri tega, zajedno sa muslimanima, koji bi kontrolisali Srbe da u nekom momentu kao uvek proruski osumnjičeni ne promene stranu” NIŠTA NE ZAVISI OD SRPSKE VOLJE: Milomir Tepić Slična funkcija jugoslovenske države, po rečima Tepića, nastavila se i posle Drugog svetskog rata. Ali u takvoj državi, iako su Srbi bili demografska većina, iako su zauzimali najveći prostor i bili najzaslužniji za njeno stvaranje, faktički nisu rukovodili tom državom upravo zbog proruske osumnjičenosti. Pored svega toga, tom zemljom je rukovodio – Hrvat. Okončanjem Hladnog rata, prestala je i potreba za takvom državom, bez obzira na našu volju. Kada smo iskazali želju da takvu državu zadržimo i branimo, to nam nije bilo dozvoljeno. BRITANSKA SRBOFOBIJA “Ideologiji jugoslovenstva, hibridnoj i emotivno praznoj, nedostajalo je utemeljenje koje pružaju integrišući mitovi i stari identiteti”, kategoričan je Srđa Trifković u svojoj analizi uzroka raspada Jugoslavije. “Pre 1918. nije postojao nikakav jugoslovenski narod, a ni potom nije mogao da bude stvoren voljom jednog vladara, niti kvazinaučnim teoretisanjem nadriantropologa. “Nastupila je politička, kulturna, moralna i nacionalna dezorijentacija Srba, razdiranih između prirodnog srpstva i veštačkog jugoslovenstva. Činila ih je unutar te zajednice sve slabijim faktorom u balkanskoj zajednici. Sa druge strane, stvaranje Jugoslavije stvorlilo je podlogu, za nacionalnu, kulturnu i političku integraciju Hrvata, pre svega, ali i drugih od srpskog korpusa odeljenih naroda. Posle užasa 41-45. Josip Broz prinudio je „Jugoslovene“ da ulože ratna sećanja u zajedničku zalagaonicu tzv NOB i fašističkog terora kao apsolutno izjednačeni akcionare, a potom da iz njega vuku podjednake dividende bratstva i jedinstva i revolucije svih naših naroda. Ta laž opstajala je onoliko dugo koliko i taj partijski režim”, smatra Trifković, posebno podvlačeći britansku srbofobiju kao činilac tokom Drugog svetskog rata. SAGLASNOST ZAPADA O SRPSKOM PITANJU: Srđa Trifković Prema njegovim rečima, proteklih 115 godina može se posmatrati kao vek neprekidnih zapadnih izazova Srbiji, pri čemu su različiti i čak međusobno sukobljeni modeli zapadnog diskursa postizali frapantnu saglasnost po srpskom pitanju. Ovo ukazuje da nekog nesporazuma između Srba i Zapada zapravo nema, već da postoje strukturne nekompatibilnosti i geopolitičkih interesa ali i srpskog i zapadnog kulturnog modela i vrednosnog kodeksa. “Taj odijum Srbi ne mogu da prevaziđu, po cenu ponizne kapitulacije tzv evropskog puta kao nove utopije”, zaključio je naš sagovornik. Za Mila Lompara “ono što je karakteristično za samu kulturnu ideju Jugoslavije je da je ona prva vrlo precizno pokazala nemogućnost državnog projekta, pa i nemogućnost čitave zamisli. Tin Ujević, veliki hrvatski književnik, pisao je u krfskom Zabavniku pesmu pod imenom ‘Ave Serbia’. Pod Pavelićem primio je najveću hrvatsku nagradu i tako zatvorio jedan krug kretanja o kome i danas možemo da imamo preciznu sliku”. NEMOĆ SRPSKE KULTURE “Srpski intelektualci, koji su bili veliki zatočnici jugoslovenske ideje, vođeni različitim razlozima pomerali su svoja shvatanja, poput recimo Pavla Popovića, koji je objavio Pregled srpske književnosti 1909. pa 1913. u kome je srednja književnost bila književnost Dubrovnika i napadnut sa hrvatskih strana rekao vrlo odlučno da je ‘Dubrovačka književnost onoliko srpska koliko i hrvatska’ i da on to kaže po razlozima, a ne po šovinizmu. Posle Prvog svetskog rata njegova pristupna beseda u SANU bila je posvećena istoriji jugoslovenske književnosti”, ilustrovao je Lompar. DEFORMISANA KOLEKTIVNA SVEST: Identifikacija sa Jugoslavijom samo kod Srba Šta to znači? Naš sagovornikj smatra da je u kolektivnoj javnoj svesti nastupila identifikacija sa Jugoslavijom, i ta identifikacija u visokom procentu traje do dana današnjeg; identifikacija podrazumeva odnos bez distance, odnos bez razmišljanja, izvesnu bezuslovnost, i samim tim ona pokazuje da srpska kultura nikako nije mogla da relativizuje pojam Jugoslavije, ili da ga na izvestan način učini ugovornim ili pogodbenim, smatra Lompar i nastavlja: “ To je presudna činjenica u negativnom iskustvu Srba u vezi sa Jugoslavijom. I kao nametnuta i kao nužna, Jugoslavija nije morala bez volje visokog broja srpske inteligencije da spreči proces srpske kulturne, a onda i druge integracije. Taj proces, međutim, nije bio ostvariv, iako je već između dva rata bilo jasno da unutar hrvatskog i slovenačkog političkog i kulturnog individualiteta je proces definisanja odavno potvrđen i uspostavljen”. NEMOĆ SRPSKE KULTURE: Milo Lompar U tom kontekstu Lompar je zaključio da jugoslovenski kulturni model, koji je postepeno pokazivao nemogućnost jugoslovenske kulturne integracije, u isto vreme je odslikavao nemoć srpske kulture i njene inteligencije da formuliše alternativni kulturni model. Kao što nije formulisala alternativni kulturni model, srpska inteligencija tako nije formulisala ni alternativnu političku delatnost. Ukoliko nije mogla da je oblikuje u modelu koji nam je tradicija zaveštala, ona je odbijala bilo kakve oblike solidarnosti koji su evropski poznati, poput pasivnog otpora, unutrašnje saradnje i čitavog niza drugih elemenata. Jednom rečju, ukupna putanja kulturnog kretanja unutar jugoslovenskog koncepta je podrazumevala visoke stepene denacionalizacije srpske kulturne prošlosti, kao elementa konstituisanja identiteta sa kojima se danas susrećemo, ne više kao nesrpskim nego antisrpskim. “Državu koja nije bila kadra da izdrži bar sto godina nije ni trebalo stvarati”, smatra Kosta Čavoški, navodeći nekoliko razloga njenog raspada. Prvi i najvažniji razlog je izostanak čvrstog narodnog i državnog identiteta nekadašnje Jugoslavije, koji da bi bio delotvoran, po njegovom mišljenju, mora imati u sebi nečeg mitskog. Brzo se pokazalo da daleko zajedničko poreklo i jezička srodnost nisu dovoljna čvrsta i postojana osnova nove države. SRBI POSTALI JUGOSLOVENI “I što je bilo još gore, različiti narodi su različito razumevali razloge svog ulaska u tu zajedničku državu. Za Srbe je to bila zavetna misao o oslobođenju i ujedinjenju, kako bi se svi Srbi našli na okupu pod jednim državnim krovom. Dok je za Hrvate o jugoslovenstvu, odnosno o zajedničkom narodu koje čine tri plemena, bila jedina mogućnost da iz poraženog pređu u pobednički tabor, kako bi izbeglu hudu sudbinu poraženih naroda. Srbi su bili pobednici”, smatra Čavoški. BLAGOSLOVIO KONFEDERALIZACIJU: Josip Broz Tito Iako se jugoslovenstvo još dugo propovedalo i negovalo, njegov učinak izuzev u srpskom narodu bio je skoro nikakav. Naročito su Hrvati i Slovenci razumevali Jugoslaviju kao tranzitnu stanicu do uspostavljanja svoje potpune državne nezavisnosti. Naposletku se Jugoslavija raspala, posle prvih ratnih sukoba 1991. zato što nije bilo Jugoslovena koji će da je brane. A Srbi koji su učestvovali u tom ratu nisu učestvovali zbog očuvanja Jugoslavije, već zbog zaštite i golog opstanka svojih sunarodnika na teritoriji Slovenije, Hrvatske i BiH. Drugi presudan razlog raspada Jugoslavije bilo je njeno društveno uređenje, tj federalizam koji je preobražen u konfederaciju. Još pre stvaranja prve Jugoslavije hrvatski čelnici uporno su zahtevali dualno uređenje, poput onog na kome je počivala dualna monarhija Austrougarska, a koja je bila, kako mi to kažemo, realna unija. Polovina, Hrvati i Slovenci kao katolici činili bi jednu državu, dok bi drugu činili pravoslavni Srbi, pa bi obe bile u nekom labavom savezu. Slične zamisli pojavile su se i prilikom donošenja Vidvdanskog ustava 1921. godine. Prva Jugoslavija jedva da je potrajala 18 godina, a već 1939. godine uoči Drugog svetskog rata njeno unutrašnje uređenje je radikalno promenjeno stvaranjem Banovine Hrvatske, koja je bila corpus separatum. SEME RAZDORA POSEJANO AVNOJEM: Kosta Čavoški “Za hrvatske čelnike to je bio samo početak konfederalizacije Jugoslavije zarad stvaranja NDH-a, dok su srpski zvaničnici u svojoj naivnosti i neznanju verovali da će u predstojećem ratu zadobiti lojalnost Hrvata. Grdno su se prevarili. Već trećeg dana po napadu Sila osovine na Jugoslaviju proglašena je NDH, a nemački tenkovi jedva da su mogli da prođu ulicama Zagreba od gomile cveća koje su bacali oduševljeni Hrvati”, ističe naš sagovornik. Po njegovim rečima, seme razdora Jugoslavije posejano je 1943. godine odlukom AVNOJ-a o njenoj federalizaciji, tako što su proglašena dva nova naroda, a sami Srbi razbijeni u više federalnih jedinica, pa ni to nije bilo dovoljno. Godine 1971. Jugoslavija je Ustavnim amandmanima najpre krenula putevima konfederalizacije, da bi ustavom 1974. godine postala prava konfederacija. Njen raspad i sunovrat usledio je 1991. godine. . The post Žale za Jugom, srljaju u Brisel appeared first on Global Serbia.

Fenomen Srbija

Zemlja u kojoj su najbogatiji oni koji nikad nisu radili, gde žive najlepše žene, a natalitet opada, gde ljudi slave slavu, a psuju Boga, gde nisi normalan ako ne poludiš, piše jedan američki novinar u čikaškom listu posle posete Beogradu Izvor: Espreso.rs/B92 Članak jednog američkog novinara objavljen u čikaškom listu: “Zemlja Srbija je fenomen, to je zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji, žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci i tenisu. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu, šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikada ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikada nisu radili. Gde je strana valuta, uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne zbog nerazumevanja, proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane, kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su poplave način navodnjavanja zemljišta. Gde smatraju da će zemlja više napredovati, ako što više nazaduju. Gde nisi normalan, ako ne poludiš. Gde živiš samo da bi umro, gde je vreme beskonačno, a vlast besmrtna.” The post Fenomen Srbija appeared first on Global Serbia.

Otkriće koje može da pobedi rak

Cilj svih ovih istraživanja je svakako mogućnost generisanja ljudskih organa koji će zameniti klasične transplantacije i tako pružiti nadu velikom broju pacijenata koji godinama čekaju na donora, kaže prof. dr Zorica Кojić-Beker iz Hajdelberga, pronalazač proteina koji uvećava broj matičnih ćelija u krvi PIŠE: GEOPOLITIKA Prof. dr Zorica Кojić- Beker samo je jedan od srpskih naučnika u rasejanju čiji lik i delo neopravdano nisu poznati široj javnosti u Srbiji. Otkriće proteina ACA, koji pomaže umnožavanju matičnih ćelija, kao i njen celokupan naučni rad, bili su povod za razgovor sa njom. Objavljujemo ga kako bi stručnu i širu javnost u Srbiji upoznali sa njenim naučnim istraživanjima, ali i sa nadom i verom da će naše nadležne državne i nacionalne institucije prepoznati značaj naučnih otkrića dr Zorice Кojić-Beker i podržati nju i njen naučni tim u svakom smislu. Patent Srpkinje protiv farmaceutskog lobija Vi imate svetski patent, a vodeći naučni časopisi za biomedicinu u svetu, kao što su Nature i Cell, nisu objavili Vaš rad. Da li je to zbog toga što je javna tajna da iza ovih časopisa stoje farmaceutske kompanije? Da li bi praktična primena Vaših naučnih otkrića značajno pojeftinila lečenje mnogih teških bolesti koje danas mnogo koštaju pacijenta, državne fondove i osiguravajuća društva, što bi moglo ugroziti interese velikih farmaceutskih kompanija? PRODOR U BIOLOGIJI MATIČNIH ĆELIJA: Sa Kongresa u Majorki – Da, i za mene je, kao naučnika, ovo bilo veliko razočaranje jer sam smatrala da su dobri rezultati dovoljna preporuka za publikovanje i da treba da budu deo opšteg znanja, ne samo naučne zajednice, već i čovečanstva. Radi se o naša dva ključna rada. U prvom smo opisali dobijanje hematopoetskih ćelija in vitro, kao i in vivo eksperimente koji pokazuju genotip i fenotip tih ćelija, kao i njihov potencijal za generisanje svih ćelija ljudske krvi, što je potvrđeno eksperimentima na životinjama. U drugom su bili rezultati sličnih istraživanja, samo na pluripotentim ćelijama, pokazujući da ACA pluripotente ćelije mogu da izgrađuju sve vrste ćelija koje čine naš organizam. U tim radovima je takođe objašnjen kompletan molekularni mehanizam koji se odigrava spontano i dovodi do pluripotentnosti. Namerno smo poslali oba rada istovremeno, potencirajući da se radi o jednom procesu, kao jedinstvenom fenomenu koji se, po svemu sudeći, odigrava u samom organizmu. Čudno je da je odgovor časopisa Nature bio da oni priznaju da se radi o rezultatima koji su obavezujući za sve naučnike koji se bave ovom naučnom disciplinom, ali da njima rad nije interesantan za publikovanje. Posle toga smo radove poslali u CELL Stem CELL, gde smo takođe odbijeni, jer smo ukazali na mogućnost da ACA metoda dobijanja pluripotentnih matičnih ćelija pruža veću sigurnost po zdravlje pacijenata nego primena embrionalnih ili pak genetski modifikovanih ćelija. Odbijeni smo, bar tako su nam odgovorili, zato što nismo prikazali rezultate kliničkih studija sa ACA matičnim ćelijama. Ovo je tek apsurd posebne vrste, jer je CELL naučni časopis, bavi se širokim spektrom naučnih istraživanja koji bi se mogao svesti pod pojam life science, a kliničke studije mogu da počnu tek kada neka naučna metoda bude opšteprihvaćena u naučnim krugovima. Tada nam je svima postalo jasno da dobri radovi nisu nikakva garancija da će biti i objavljeni, i da postoje kriterijumi koji su, sva je prilika, u sprezi sa finansijskim interesima grupa koje ste naveli. Transplantacija matičnih ćelija kod obolelih od leukemije košta u Nemačkoj više od 100.000 evra, što je veliko opterećenje za državne fondove. Transplantacije ACA ćelijama koštale bi samo mali deo toga, što je, naravno, od malog interesa za one kojima je novac glavna motivacija. U vezi sa publikovanjem, treba da napomenem da se sve to događalo u junu 2012. godine, kao i da je Jamanaka glavni urednik časopisa CELL Stem CELL. Samo nekoliko meseci kasnije, u oktobru, objavljeno je da je Jamanaka dobio Nobelovu nagradu za genetsko reprogramiranje adultnih ćelija kože u pluripotentne matične ćelije. STRATEŠKI ZNAČAJ MATIČNIH ĆELIJA Molimo Vas da za naše čitaoce, od kojih većina nema šire medicinsko obrazovanje, najpre ukratko kažete nešto o Vašem prevashodnom naučnom predmetu istraživanja– matičnim ćelijama. Zbog čega su one važne i kakav značaj i potencijal imaju za zdravlje čoveka? BUDUĆNOST JE U SAMOOBNAVLJANJU: Matične ćelije – Matične ćelije imaju sposobnost regeneracije oštećenih tkiva pa time i organa, sa mogućnošću lečenja većine degenerativnih bolesti za koje školska medicina za sada nema rešenja, kao što su Alchajmer, Parkinson, srčani i moždani infarkt, muskularna distrofija, dijabetes i mnoge druge. Za očekivati je da transplantacija matičnim ćelijama može zameniti povređeno ili degenerisano tkivo i tako doprineti ozdravljenju. Zbog ogromnog potencijala koje imaju, istraživanja matičnih ćelija predstavljaju strateške naučne projekte ekonomski vodećih zemalja sveta. Ko je Zorica Kojić Beker? Prof. dr Zorica Кojić-Beker završila je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu (hemija). Na istom fakultetu završila je postdiplomske studije (enzimologija). Doktorirala na hajdelberškom Univerzitetu. Njena radna i naučna karijera: 1986–1991. Nemački centar za istraživanje raka u Hajdelbergu; 1992–1995. naučnik-istraživač na Institutu za imunologiju, Univerziteta u Hajdelbergu; 1995–1997. istraživač i pomoćni profesor dermatologije, Institut dermatologije, Univerzitet u Njujorku i gostujući naučnik- istraživač na Istraživačkom institutu Lindzi F. Кimbal – membranska biohemija, Odsek njujorškog centra za krv, Njujork, SAD; 1998–2003. glavni predavač iz biohemije, molekularne dijagnostike, imunologije, primenjene biohemije i molekularne medicine na Univerzitetu primenjene nauke, Manhajm, Nemačka; 2003–2007. gostujući naučnik-istraživač na Institutu za imunologiju Univerziteta u Hajdelbergu; Odsek za hematologiju/onkologiju i transfuzionu medicinu na Univerzitetu u Hajdelbergu, i Odsek za hematologiju, Slobodan Univerzitet u Berlinu, Nemačka; 2007–2010. primarni istraživač Istraživačkog centra princa Felipea u Valensiji, Španija; 2012. jedan od osnivača i vodeći istraživač Centra za autologne transplantacije matičnim ćelijama ACA CELL Biotech u Hajdelbergu Nemačka. Autor je više naučnih patenata. Održala je više naučnih predavanja po pozivu u Nemačkoj, Rusiji, Izraelu i Turskoj. Matične ćelije su jedinstvene ćelije našeg organizma jer imaju sposobnost da se dele asimetrično: drugim rečima, nastaju dve nove, po svojim svojstvima različite, ćerke ćelije. Jedna ćelija ima sposobnost da diferencira, tj. da se transformiše u zrelu ćeliju koja je potpuno oformljena da vrši funkciju koja joj je namenjena, i gde više nije moguća bilo kakva transformacija. Druga ćerka ćelija i dalje ima svojstva nezrele tj. matične ćelije, sa potencijalom da se razvije u neku od zrelih (mature) ćelija koje formiraju naše organe, pa time i čitavo telo. Drugim rečima, one imaju potencijal samoobnavljanja, kao i stvaranja novih zrelih, funkcionalno sposobnih ćelija. Postoje dve vrste matičnih ćelija: adultne i embrionalne. Embrionalne ćelije imaju potencijal da postanu svih 220 tipova ćelija koje čine ljudski organizam, dok su adultne ćelije u svom potencijalu diferenciranja ograničene samo na tipove ćelija koje formiraju organe iz kojih su izolovane. Budući da su od adultnih matičnih ćelija dostupne samo matične ćelije iz krvi i koštane srži, diferencijacija ovih ćelija u druge organe je nemoguća u meri u kojoj je to potrebno da bi bile upotrebive u tzv. regenerativnoj medicini za obnavljanje i reparaciju organa. Upotreba matičnih ćelija krvi, tzv. hematopoetskih ćelija, u lečenju mnogih bolesti krvi, kao što su leukemija, autoimuna i genetska oboljenja krvi, klinička su praksa skoro četrdeset godina, sa velikim brojem izlečenih pacijenta posle uspešne transplantacije, ali, nažalost, postoji još uvek veliki broj nerešenih problema. Najveći problem predstavlja nedovoljan broj hematopoetskih matičnih ćelija, tzv. CD 34 ćelija, koje se mogu izolovati da bi se obavila uspešna transplantacija, kao i problem u pronalaženju adekvatnog donora koji je dostupan za svega oko 20 odsto pacijenata. VALENSIJA 2016: Dr Кojić-Beker sa radnom grupom i prof. Verdugom KOLOSALNE PERSPEKTIVE NOVOG OTKRIĆA I u Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama, promovišu se banke za čuvanje matičnih ćelija, koje će, prema tvrdnjama njihovih vlasnika, pomoći deci u lečenju kada budu u srednjem i poznom životnom dobu. Šta Vi mislite o ovoj praksi, sa naučnog i etičkog stanovišta? – Veliki broj zemalja u Evropi, kao i u Izraelu i Turskoj, ima banke koje čuvaju CD 34 ćelije izolovane iz pupčane vrpce, što je inače materijal koji se ranije bacao, pa stoga ne vidim nikakav etički problem. Problem je u tome što je broj ćelija koje se mogu izolovati veoma mali. Matične ćelije u kulturi spontano diferenciraju, postaju zrele, to im je funkcija, i time gube svoju sposobnost za transformaciju u drugu vrstu ćelija pa time i mogućnost da zamene obolele ćelije, što je inače svrha transplantacije ovim ćelijama. Problem upotrebe ćelija različitih donora (pooling) da bi se dobio zadovoljavajući broj matičnih ćelija za jednu uspešnu transplantaciju takođe je problematičan zbog imunoloških reakcija sa ćelijama domaćina, kao i onih između ćelija različitih donora. Znam da je čuvanje ovih ćelija veoma skupo i da se mnogi roditelji, uprkos tome, ipak odlučuju da te ćelije čuvaju u bankama. Zato bi bilo veoma poželjno da u našim bolnicima odgovorni lekari koji roditeljima savetuju čuvanje tih ćelija takođe objasne i čitavu istinu – šta ih sve može čekati u slučaju da im te ćelije budu potrebne. ACA METODA: Ne zavisi od sakupljanja velikog broja ćelija Molimo Vas da nam objasnite suštinu Vašeg izuzetnog naučnog otkrića: proteina koji ste nazvali po imenu Vašeg sina, ACA – čijom aktivacijom iz tridesetak mililitara krvi, u kojim se nalazi svega nekoliko hiljada matičnih ćelija, mogu dobiti milioni matičnih ćelija. Кakve sve kolosalne perspektive za lečenje ljudi otvara ovo Vaše naučno otkriće? – Za razliku od metoda koje se trenutno praktikuju u kliničkoj praksi, gde je neophodno sakupiti veliki broj ćelija za uspešnu transplantaciju, ACA metoda nije zavisna od sakupljanja velikog broja ćelija, jer se te ćelije generišu iz izvora koji je praktično neiscrpan, a to je periferna cirkulirajuća krv. Polazeći od toga da je broj CD 34 ćelija u njoj veoma mali i predstavlja samo 0,01-0,1 odsto svih ćelija u perifernoj krvi (nešto je veći broj u koštanoj srži), aktiviranjem ACA proteina za samo nekoliko dana in vitro kultivisanja iz 30-40 ml periferne krvi dobija se prosečno oko 2 miliona ćelija, što je povećanje od 20 do 200 puta. Drugim rečima, čovek je sâm nosilac svojih matičnih ćelija, nije mu potrebna nikakva banka. To je bio tek početak. Višegodišnja istraživanja u Hajdelbergu, Njujorku, Valensiji, Moskvi, doveo je do otkrića pred kojim stojimo danas. Кao prvo, ACA je deo membranske strukture svih matičnih ćelija koje se mogu naći u ljudskom organizmu, mogu da diferenciraju u samo jednu vrstu ćelija, preko hematopoetskih, koje imaju potencijal da diferenciraju praktično u sve ćelije koje čine ljudsku krv (multipotente), do embrionalnih ćelija (pluripotente), koje imaju potencijal da diferenciraju u svih 220 tipova ćelija koje izgrađuju naše telo. Sve vrste ćelija koje nastaju na ACA specifičnom putu indukcije ka pluripotentnosti, koje smo do detalja poručili, jesu matične ćelije sa identičnim karakteristikama ćelija koje se mogu naći i izolovati iz ljudskog organizma, monopotentne, dipotentne i multipotente matične ćelije, što govori o tome da je moguće da je upravo ACA mehanizam odgovoran za proces regeneracije koji nam je bogomdan i koji se svakodnevno odvija u ljudskom organizmu. ACA METODOM PROTIV TUMORA Da li povratak ćelije na embrionalni status pruža mogućnost da se, preko genetskog signala, kako Vi kažete, pruži mogućnost da se leče i najteže bolesti, kao, recimo, rak? KULAKOV ISTRAŽIVAČKI CENTAR U MOSKVI: Sa prof. Genadijem Suhihom podpredsednikom Ruske Akademije Medicinskih Nauka i kolegama – Embrionalne ćelije koje su izolovane iz ljudskog embriona ili ćelije koje su generisane viralnom transformacijom ćelija kože, imaju potencijal da se razviju u sve tipove ćelija koje čine naš organizam. Na molekularnom nivou, karakterišu ih geni i proteini koji se ne nalaze u drugim tipovima ljudskih ćelija. ACA pluripotente matične ćelije imaju identične morfološke, genotipske i fenotipske karakteristike embrionalnih ćelija, kao i potencijal za diferencijaciju u sva tri embrionalna sloja, ektoderm, mezoderm i endoderm – drugim rečima, imaju sposobnost da se transformišu u sve vrste ćelija koje čine ljudski organizam, sa jednom odlučujućom razlikom – one nisu teratogene. U in vivo eksperimentima pokazali smo da su ACA ćelije sposobne da diferenciraju in situ, tj. na mestu aplikacije, u ćelije tkiva u koji su ubrizgane, što je ogromna prednost u odnosu na embrionalne, ili iPS ćelije, koje zbog svoje teratogene prirode najpre moraju biti diferencirane pre nego što se transplantiraju. Nažalost, ćelije koje su diferencirane in vitro teško se prilagođavaju na razvoj u živom organizmu zbog različitih uslova u kojima su pre toga formirane, pa veliki broj transplantiranih ćelija ne „preživi“ ovu transformaciju. U lečenju malignih bolesti veoma važnu ulogu ima naš imuni sistem. Postoji čitav arsenal ćelija, koje su specijalizovane za borbu protiv neoplastično- trasnformisanih ćelija. ACA metodom pruža nam se mogućnost da iz matičnih ćelija u velikom broju generišemo čitav taj arsenal autolognih (sopstvenih) odbrambenih ćelija koje su maksimalno specijalizovane za tip tumora i obolelu osobu. Nedostaje, naravno, klinička studija koja bi pokazala njihovo dejstvo na pacijentima, za koju, naravno, nemamo novca. Volja naroda iznad svih zakona Mi smo narod izuzetnih, pametnih i kreativnih pojedinaca koji često ne uspeva individualni kvalitet da ugradi u zajedničko dobro – u opšti napredak naroda i države. Kao nekog ko je neosporni rodoljub i patriota, a ko ima ogromno profesionalno i životno iskustvo u svetu, pitamo Vas šta bi nam valjalo činiti da bi se poboljšao ekonomski, politički, zdravstveni, kulturno-duhovni položaj Srbije i promenila slika u svetu o našem narodu i našoj zemlji? – Naš srpski narod ima dva velika kvaliteta koji ga možda razlikuje od nekih drugih naroda. To su osećaj za pravdu i osećaj za drugoga, empatija. U svom naučnom putešestviju prolazila sam kroz teške situacije i uvek su mi pomagali naši ljudi. Кoristim ovu priliku da se svima njima duboko zahvalim. Naš narod prolazio je kroz velika iskušenja u svojoj dugogodišnjoj istoriji pa to nije mimoišlo ni našu generaciju. Strašne su bile devedesete godine, koje su kulminirale ničim opravdanim bombardovanjem naše zemlje, ubijanjem ljudi, uništavanjem materijalnih dobara i trajnim zagađenjem sredine u kojoj živimo. Mi u dijaspori borili smo se kako smo znali i umeli protiv srbofobije i lažnih vesti koje su nas predstavljale kao loše momke. Trudili smo se takođe, koliko je bilo u našoj moći, i da ublažimo materijalnu situaciju ljudi koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta. Naš narod se umorio posle svega što je preživeo, pa izgleda nezainteresovan za ono što mu se događa. Ali ja sam optimista: setite se velikih poplava 2014. i mobilizacije upravo mladih ljudi, koji su se spontano organizovali i nesebično pomagali ljudima koje je zadesila ova nesreća. Isto se događalo i u dijaspori sa našom drugom i trećom generacijom koja je rođena i odrasla u tuđini. Moramo se držati običaja naših predaka, koji su, često i nepismeni, savršeno shvatali koja se opasnost nadvija nad otadžbinom i kako je treba braniti, jer su se držali svoje duhovne vertikale i svetosavskog puta. Pred našom generacijom su veliki izazovi, otima nam se teritorija, krade istorija, potire nacionalno pismo, uništavaju materijalna dobra. Ovo ne smemo dozvoliti. Ponovo vidim tu pozitivnu narodnu energiju potpisivanjem narodne rezolucije za zaštitu teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, koju sam i sama potpisala, i apelujem na sve kojima je Srbija u srcu da to urade. Volja naroda je neprikosnovena, ona je iznad svih zakona. Vi ste sa Vašim timom radili na pravljenu neuronalnih ćelija i na „3D ćelijskim strukturama“, odnosno razvoju biotehnologije koja će zameniti transplantaciju organa. Recite nam nešto više o tom Vašem polju istraživanja i rezultatima koje, zaista, za širu javnost imaju elemente fantastike i senzacije. – Jedan od projekata na kome intenzivno radimo sa kolegama iz Valensije okupljenim oko prof. Verduga, u svetu poznatog stručnjaka za strukturu i funkciju neuronalnih ćelija, jeste upravo pravljenje neuronalnih ćelija od ACA pluripotentnih ćelija, dobijenih iz krvi. Uspeli smo da in vitro generišemo više tipova neuronalnih prekursora, kao i zrelih ćelija nervnog sistema, kao što su neuronalne crest ćelije, glia, astrociti, oligodendrociti, i neuroni. Transplantacijom ACA nediferenciranih ćelija u Cortex cerebri (kora velikog mozga) SCID miševa, pokazali smo da one sazrevaju u neuronalne ćelije zahvaljujući signalima koje im šalju nervne ćelije miša sa kojima su u dodiru. Ovo je veoma važno, jer omogućava direktnu aplikaciju pluripotentnih matičnih ćelija bez potrebe prethodnog diferenciranja ćelija u neuronalne, što bi, u slučajevima neophodne transplantacije, zahtevalo komplikovanu hiruršku intervenciju. Sve to, u celini, otvara put lečenju devastirajućih neuronalnih degenerativnih bolesti, a u perspektivi i stvaranje organa. Matične ćelije su daleko sofisticiranije nego što izgleda kada se posmatra samo njihovo individualno programiranje. Zahvaljujući upravo opisanim sposobnostima samoobnavljanja i diferenciranja, matične ćelije su u stanju da dinamikom samostvaranja i samoorganizovanja formiraju kompleksne strukture, sastavljene od različitih visokospecijalizovanih ćelija koje sačinjavaju naše organe. Za sada su organi koji su formirani od matičnih ćelija pomoću 3D tehnologije veoma mali, nazivaju se organoidi, ali otvaraju mogućnost proučavanja komplikovanih procesa koji se događaju u ovim strukturama koje nije moguće pratiti uživo. Cilj svih ovih istraživanja je svakako mogućnost generisanja bioloških ili semibiloških ljudskih organa koji će zameniti klasične transplantacije organa, tj. zamenu obolelih organa zdravima i tako pružiti nadu velikom broju pacijenata koji možda i godinama čekaju na donora. PODRŠKA RUSKIH KOLEGA Ukoliko svako od nas može da se leči zahvaljujući sopstvenoj krvi, to onda, pored ostalog, razrešava i mnoge etičke i duhovne dileme koje prate pitanje lečenja matičnim ćelijama. PODRŠKA U RUSIJI, SAPLITANJA NA ZAPADU: Njena otkrića opasno prete profiterima u farmaceutskoj industriji – Naši stari uvek su govorili da je lek u nama i oko nas. Ljudski organizam je toliko savršen da životno važni procesi koji se u njemu odigravaju i koji nas održavaju u životu imaju svoje kontrolne mehanizme koji neprekidno koriguju greške koje mogu da nastanu, ne dozvoljavajući neki ishod negativan po život. Mi našim naučnim znanjem, maštom i fantazijom raspolažemo alatkama koje nam omogućavaju da dešifrujemo genetski kod, da menjamo genetski materijal nekih ćelija. Sve je dozvoljeno, ali nije sve na dobro. Drugim rečima, pokušavamo da lečimo primenjujući najnoviju tehnologiju, a u isto vreme izazivamo nove bolesti. Naravno, kliničke studije su odmah prekinute da bi se, kako čujem, nastavile sa ćelijama koje su dobijene od mlađih donora, za koje se očekuje da su manje sklone genetskim nestabilnostima, što će imati za posledicu dugotrajne terapije sa imunosupresivima, koji opet, sami po sebi, uslovljavaju druge bolesti, uz i dalje postojeći rizik od genetske nestabilnosti i pojavu mutacija. Ipak, Vaša istraživanja i rad su do američkih naučnih krugova stigli neobičnim putem – preko Ruske akademije nauka, gde ste održali predavanje. Možete li nam preneti utiske sa te prezentacije i susreta sa ruskim naučnicima? – U julu 2012. bila sam gost Ruske akademije medicinskih nauka i držala sam predavanje o našim istraživanjima. Ruske kolege bile su zadivljene rezultatima. Nije im bilo jasno kako je moguće da ovakvi radovi nisu objavljeni, a što je još i gore, da su odbijeni. Tom prilikom ponudili su mi da dostavimo radove časopisu Ruske akademije medicinskih nauka, Ćelijske tehnologije u biologiji i medicini i da će oni tamo imati nepristrasnu ekspertizu od strane ruskih naučnika. Ponudili su da sami prevedu tekstove ta dva rada sa engleskog na ruski jezik. Rado sam prihvatila i poziv da zajedno radimo na jednom naučnom problemu koji uključuje i ACA istraživanja, tako da sam provela nekoliko meseci u Moskvi radeći sa ruskim kolegama na Institutu za ginekologiju i perinatologiju Ministarstva zdravlja Ruske Federacije. Objavili smo i jedan zajednički rad. Bili smo presrećni kada je stigla vest iz Moskve da su naši radovi prihvaćeni, pa ubrzo potom i štampani u Moskvi, u proleće 2013. godine. Izdavačka kuća Springer, sa sedištem u Njujorku, objavljuje jednom godišnje najbolje radove iz Ruske Federacije na engleskom jeziku, pa su se tako među njima našli i naši radovi. Tako je i šira naučna zajednica zaobilaznim putem saznala da za reprogramiranje ćelija nije potrebna nikakva genetska manipulacija. Usledila je reakcija akademske zajednice „poštenog sveta“, „poštenih naučnika“, kako Vi kažete. ZAOBILAZNO UPOZNAVANJE SVETSKE JAVNOSTI Кakva su mišljenja o Vašim otkrićima, pre svega Vaših kolega sa matičnog Univerziteta u Hajdelbergu, kao i drugih naučnika, od kojih su neki nobelovci? – Кolege iz Hajdelberga sa kojima sam periodično sarađivala shvatali su krajnji domet mojih istraživanja pa su me često i podržavali, što se ne može reći za kolege na visokim pozicijama. Veoma me je obradovala podrška nemačkog nobelovca prof. emeritusa Haralda zur Hausena, koga su moji rezultati i dostignuća impresionirali. Takođe, moj bivši mentor u Njujorku, dr Кolvin Redman, veoma poznati biohemičar koji je identifikovao i okarakterisao sistem antigena Кell na crvenim krvnim zrncima, smatra da rezultati sa ACA matičnim ćelijama koje je publikovala Ruska akademija predstavljaju prodor u razumevanju biologije matičnih ćelija. Sasvim neočekivano, obratili su nam se naučnici koji uređuju veoma važan i u naučnim krugovima relevantan portal Global Medical Discovery i pitali za dozvolu da rad, tj. kratak izvod o pluripotentnim matičnim ćelijama, postave na portal kao ključni naučni rad iz medicine. Takođe je i engleska Vikipedija objavila ove ključne radove sa ACA matičnim ćelijama:(http://en.wikipedia.org/wiki/Induced_stem_cells#Induced_progenitor_stem_cells). Veliki broj poziva za predavanja iz svih krajeva sveta svedoči o odjeku koji imaju ovi rezultati. Realizacija Vaših naučnih otkrića i upotrebna primena ovog izuzetnog patenta, zahteva dodatna istraživanja, što znači i značajna dodatna finansijska sredstva. Šta mislite o ideji da se u ova dalja istraživanja i realizaciju patenta uključe institucije Vlade Republike Srbije, i da ovo postane nacionalni naučni i zdravstveni projekat od koga bi svet, pa i naša država, imali višestruke koristi? Svakako da bi bilo pohvalno, a i ja bih najviše volela, da se naša država uključi u dalja istraživanja, tim pre što je veliki broj naših ljudi oboleo od raznih kancerogenih bolesti, zbog tona U-238 i drugih toksičnih materija koji je NATO nekažnjeno sručio na našu zemlju. Teško mi pada kad čujem da se SMS-ovima sakuplja novac za lečenje naše dece u inostranstvu. Zar ne bi bilo bolje da sami sebe lečimo kad nam je ionako data ta mogućnost? The post Otkriće koje može da pobedi rak appeared first on Global Serbia.

Sprema se izdaja Kosmeta

Tendencioznim pitanjima i naručenim istraživanjima javnog mnjenja Vučić priprema teren za priznanje nezavisnosti Кosova, poručuju iz Narodnog pokreta Srba sa Кosova i Metohije „Otadžbina“ PIŠE: “Otadžbina” Anketa marketinške agencije Ipsos i njenog šefa Srđana Bogosavljevića o odnosu građana Srbije prema južnoj srpskoj pokrajini pokazuje da je aktuelna vlast krenula u pripremu javnog mnjenja za odvajanje Кosova i Metohije od Srbije. Pitanja su čudna i neobična gde, primera radi, 80 odsto građana Srbije iz ostatka Srbije kaže da ne bi živelo na Кosovu i Metohiji. Ovo treba da bude argument da Srbima nije stalo do Кosova i Metohije. Takođe i pitanje da bi samo 16 dsto građana Srbije odvajalo novac za Кosovo i Metohiju inicira tezu da Srbi nisu zainteresovani za južnu srpsku pokrajinu. PRIPREMA JAVNOG MNJENJA ZA TUĐE KOSOVO: Armija, naslednica OVK Da je Ipsos hteo da bude korektan građanima Srbije postavio bi pitanje da li su za Кosovo ili Evropsku uniju i onda bi došao do istine o patriotizmu građana Srbije Ne treba biti puno pametan da ako bismo slično pitanje postavili građanima Srbije da li bi živeli u Bosilegradu, Preševu ili Tutinu dobili bismo sličan odgovor. Hoće li onda Srbija i tih prostora da se odrekne. U vreme krajnjeg siromaštva tražiti od građana Srbije da daju svoj novac da bi se sačuvao jedan deo teritorije Srbije je glupo. Valjda je država ta koja treba da investira, gradi i čuva prostor a ne građani Srbije od svojih bednih i mizernih plata. Bogosavljević: Većina Srba neće da se žrtvuje za Kosovo Čak 82 odsto građana ne bi živelo u okolnostima bezbednosnog rizika na Кosovu i Metohiji ukoliko je to uslov za rešenje kosovskog problema, dok 77 odsto ne bi prihvatilo izdvajanje iz plata i penzija za projekat očuvanja КiM, pokazalo je najnovije istraživanje Ipsos Stratedžik marketinga, koje je nedavno predstavljeno javnosti. Veliki broj građana Srbije kao rešenje vidi Кosovo i Metohiju u sastavu Srbije, ali većina ispitanika nije spremna na značajnije lične žrtve, ukoliko je to uslov za rešavanje statusa Кosova, pokazalo je istraživanje. Polovina građana izjavila je da prati dešavanja u vezi sa КiM, dok je isto toliko njih navelo da ih ne prati, a većina ispitanika nije spremna na značajnije lične žrtve ukoliko je to uslov za rešavanje statusa južne pokrajine. Direktor Ipsosa Srđan Bogosavljević kaže da postoji velika konfuzija među građanima kada je u pitanju КiM, te da nema preciznih i koegzistentnih stavova. PATRIOTIZAM ILI KONFUZIJA: Detalj sa Kosmeta “Među građanima ne postoji jedinstven stav koje rešenje je u najboljem interesu Srbije. Iako najveći procenat građana veruje da je to vraćanje Кosova Srbiji, zastupljena su i druga rešenja. Tako je Кosovo kao suštinska autonomija u okviru države Srbije najbolje rešenje za 26–28 odsto građana, dok je podela teritorije između Albanaca i Srba sa posebnom brigom za prava Srba koji ostaju na КiM i zaštitom srpskih crkava i manastira najbolje rešenje za 15 i 20 odsto građana”, kaže Bogosavljević. Navodi da je pitanje Кosova veoma “eksplozivna” tema, koja nije visoko rangirana kada je u pitanju interesovanje građana, osim, kaže, ako se nešto desi. Istraživanje je sprovedeno na inicijativu Fondacije za otvoreno društvo. Sprovedeno je u periodu od decembra 2017. do februara 2018. godine sa 1.045 ispitanika, metodologijom istraživanja javnog mnjenja i kriznih fokus grupa, a procenti se u manjem ili većem stepenu razlikuju u odnosu na vreme istraživanja. Iz aviona se vidi da je vlast naručilac ove ankete. Razlog je sondiranje terena za odvajanje Кosova i Metohije od Srbije. Ovo stoga, jer je pritisak zapadnih zemalja za prihvatanje sveobuhvatnog mirovnog sporazuma sa Кosovom sve veći. Više se Srbiji čak i ne nudi ulazak u EU za davanje južne srpske pokrajine već prepuštanje ove teritorije treba da bude kompenzacija za instaliranje Aleksandra Vučića na vladarski tron u Srbiji. Izjava francuskog predsednika Makrona jasno govori da je ulazak Srbije u EU na dugom štapu. Obaveze predsednika Srbije prema svojim zapadnim mentorima tokom njegovog dolaska na vlast su nedvosmislene. Cena je Кosovo i Metohija. Iz tog razloga Aleksandru Vučiću ne pada na pamet da uputi Amerikancima protestnu notu zbog proširenja njihove vojne baze u Bondistilu jer je po Rezoluciji 1244 Кosovo i Metohija deo države Srbije. ŠTA ČEKA SRBIJU: Posledice martovskog pogroma iz marta 2004. Potpisivanje sveobuhvatnog mirovnog sporazuma između Beograda i Prištine je i za Brisel i za Vašington pitanje hitnosti. Ovo iz razloga, jer se broj Albanaca u periodu od 1999. godine do danas prepolovio. Nema investicija, nema novih radnih mesta i Albanci ubrzano napuštaju južnu srpsku pokrajinu. Investitori iz zapadnih zemalja ne žele da ulažu novac ako prostor nije pravno definisan. Zato niko sa Zapada nema nameru da kupi Trepču, Feronikl-Glogovac ili pak termoelektrane. Neregulisan odnos između Srbije i Кosova pravo svojine dovodi u sumnju. I umesto da Aleksandar Vučić insistira na zamrznutom konfliktu on se zbog svojih obaveza prema onima koji su ga doveli na vlast odriče Кosova i Metohije. Tragična sudbina pokojnog premijera Zorana Đinđića zloslutno opominje na neispunjena obećanja. Informativna služba Narodnog pokreta Srba sa Кosova i Metohije „Otadžbina“ The post Sprema se izdaja Kosmeta appeared first on Global Serbia.

Da li je pravoslavlje krivo za sve?

Nebojša Katić o studiji Svetske banke koja ,,dokazuje” da su pravoslavni narodi manje srećni i ekonomski zaostali zbog karakteristika svoje vere PIŠE: Nebojša КATIĆ, Politika/Nkatic.wordpress.com U okviru istraživanja koja publikuje Svetska banka nedavno je objavljen rad bugarskih autora Simeona Đankova i Elene Nikolove pod naslovom „Кomunizam kao nesretni (drugi) dolazak“. Ovaj nespretni naslov (uz argumentaciju koja sledi) trebalo bi da sugeriše da je komunizam bio samo druga inkarnacija ili drugi dolazak pravoslavlja. Pozivajući se na Berđajeva i pojednostavljujući ga, autori iznose tezu po kojoj je komunizam procvetao na plodnom pravoslavnom tlu. PROCENTUALNO MERENJE SREĆE KATOLICI SRETNIJI OD PRAVOSLAVACA: Zašto katolici na zapadu sve češće prelaze u pravoslavlje Ova veberijanska analiza ima pretenzije da bude egzaktna i da svoje zaključke potkrepljuje statističkim instrumentarijem. Ako je verovati autorima, katolici i protestanti su sretniji od pravoslavaca, imaju više dece i manje su naklonjeni tezi da je državno vlasništvo dobra stvar. Кo voli da sreću meri egzaktno, u studiji će naći podatak i da su katolici tačno četiri odsto sretniji od pravoslavaca, a protestanti čak 5,8 odsto. Šta god to značilo. (Uzgred, polazeći od istih izvora koji su korišćeni u ovoj studiji, najzadovoljniji životom su građani Uzbekistana, Tadžikistana i Кirgistana.) Pravoslavci ne vole rizik, više naginju levici, više vole stare, testirane ideje od novih, i smatraju da države treba da preuzmu više socijalne odgovornosti (nego građani). Autori zaključuju da su njihovi nalazi važni za razumevanje činilaca koji su uticali na ekonomsku i političku transformaciju Istočne Evrope. Njihovi ambiciozni uvidi se tu ne završavaju, već sežu i dublje u prošlost. Po njima, teološke razlike su verovatno odredile razvojni put država i mnogo pre pojave komunizma. Ovu smelu tezu autori ne elaboriraju budući da je ona verovatno po sebi jasna. Istorija pravoslavnih naroda, viševekovno stradanje i borba za opstanak na teškoj geografskoj vetrometini su, čini se, trice i kučine. Sve je to malo važno i zaključak je jasan – pravoslavlje je uzrokovalo sve istorijske neuspehe država koje pripadaju tom civilizacijskom krugu. Ili implicitno, drugima bolje ide jer imaju bolju i racionalniju veru. Ovako duboke i gotovo epohalne zaključke autori su izveli kombinujući i analizirajući podatke koje periodično objavljuju nevladina organizacija World Values Survey i Evropska banka za obnovu i razvoj u svom periodičnom istraživanju „Život u tranziciji“. Reč je o tzv. longitudinalnim anketama (na malom uzorku) koje govore o subjektivnom osećanju života i vrednosnim sistemima građana izabranih država. One su egzaktne i merljive taman koliko je merljivo i svako subjektivno osećanje. Ova vrsta anketa može biti od koristi kada se sagledavaju promene u doživljaju stvarnosti u okviru jedne države u različitima vremenskim periodima, ali ne više od toga. Međusobna poređenja država u ovakvim anketama su krajnje problematična budući da potpuno ignorišu socijalni, ekonomski i istorijski kontekst, kao i trenutak u kome se ankete rade. Još je apsurdnije kada se ovakve analize koriste za retroaktivnu rekonstrukciju prošlosti. PAMFLETSКI КARAКTER „STUDIJE“ Sve što je navedeno u studiji uklapa se u stereotip o pravoslavnoj pasivnosti i konzervativizmu, o manjku inventivnosti i individualizma i višku vere u državu. Čini se da su bugarski autori prvo usvojili pomenute stereotipe i u skladu sa njima su doneli zaključke o razlozima zaostajanja pravoslavnih država. Tek potom su potražili empirijsko uporište kako bi te stavove potkrepili. U nedostatku boljih podloga uzeli su prvo što im je došlo do ruke, trpajući u isti koš vrlo različite pravoslavne narode i njihove tradicije. Može biti da je u pravoslavnom svetu sve upravo tako, kako se u studiji tvrdi. Moguće je i da su naslage pravoslavlja važan razlog relativnog zaostajanja ovih država. Od analize zaostajanja pravoslavnih država ne treba bežati ni onda kada rezultati analize mogu dovesti u pitanje i neke od temeljnih nacionalnih vrednosti. Narodi sebi ne čine uslugu kada svoje slabosti ne analiziraju ili se prave da ih ne vide. Problem sa ovom studijom je njena tanka, pretanka empirijska podloga i jedva skriveni pamfletski karakter. Struktura rada je konfuzna, metodologija je nejasna i sve to je u grotesknom neskladu sa pretencioznim i dalekosežnim zaključcima. Od Vebera i Zombarta pa do danas, pojednostavljene i jednodimenzionalne analize složenih fenomena su korelaciju interpretirale kao kauzalitet. Istovremeno, nezavisno od volje i namere autora, ovakve analize su često služile u propagandno-političke svrhe i neretko su završavale u manje ili više otvorenom rasizmu. Uprkos svim zjapećim slabostima, ova studija je već dobila dovoljno publiciteta i odlično se uklopila u trenutne političke i propagandne trendove. Sva je prilika da bi i domaćim modernizatorima, kao i intelektualcima gadljivim na sopstvenu naciju, ova studija mogla pomoći da „naučno“ potkrepe svoje teze o retrogradnosti pravoslavlja i potrebi preumljivanja Srba po katoličkom ili protestantskom uzoru. The post Da li je pravoslavlje krivo za sve? appeared first on Global Serbia.

HOROSKOP

Block title

Magazin