Ivana Popa Foto: Privatna arhiva
Ivana Popa radi kao profesorka u Šendženu, u Kini.
Prvi slučaj kovida 19 registrovani su u Šendženu 19. januara, a već četiri nedelje kasnije, 20. februar je bio prvi dan bez novozaraženih.
Vrhunac oboljevanja bio je 31. januara, kada je registrovano 60 obolelih, a drugi talas i to isključivo importivanih slučajeva, znatno slabiji, otpočeo je sredinom marta.
Ivana Popa radi kao profesorka u Šendženu, u Kini.
Do sada, početkom maja, u Šendženu je registrovano ukupno 462 slučaja zaraze kovidom 19, i nema novoobolelih. Sva je prilika da je situacija više nego dobra.
Šendžen je grad na jugoistoku Kine, na granici sa Hongkongom i dom je za oko 12 miliona ljudi.
„Prve vesti o novom obliku pneumonije stigle su već oko Nove godine. Tada se nije znalo tačno o čemu se radi, niti o prirodi virusa, ali su vlasti ipak polako počele da sprovode neke preventivne mere: putem SMS i WeChat poruka dobijali smo smernice kako se ponašati. Međutim, kako je broj zaraženih vrtoglavo počeo da raste, tako su se i mere zaštite usložnjavale i umnožavale. Veliku ulogu u prevenciji i suzbijanju svakako su odigrale mesne zajednice i menadžment stambenih zgrada, koji su bili odgovorni za stanje u okviru svog reona, i koji su se pokazali kao vrlo sposobni i organizovani“, priča Ivana za Danas.rs.
Kako kaže Ivana, borba protiv korone vodila se u svakoj zgradi.
„U vreme kad je zatvoren Vuhan (23. januar), većina ugostiteljskih objekata u Šendženu je bila zatvorena, male privatne prodavnice i uslužne radnje su zatvorene, radile su samo apoteke, bolnice, poneki supermarket i onlajn kupovina. Svi su bili obavezni da nose maske; na ulasku u zgrade, bolnice, trgovine, merena je temperatura. Nije bilo zabrane kretanja, samo zabrane okupljanja. Nije bilo vojske i policije na svakom koraku“, objašnjava ona.
Ipak, ulice su bile puste.
„Ljudi su ostali kod kuće i izlazili samo zbog preke potrebe. Namirnice i dnevne potrepštine su kupovane onlajn, a kuriri su pakete sa hranom ostavljali na unapred pripremljene police i stolove ispred zgrada. Kurir donese hranu, pošalje nam poruku (ponekad sa fotografijom) i mi onda strčimo do ulaza da pokupimo. I nema veze što smo izašli na tri sekunde, čuvar na kapiji zgrade nam je svejedno merio temperaturu pri povratku u stan“, naovid ona.
I u Kini je bilo paničnog kupovanja
„Najviše su kupovani sveže povrće i meso, pa su rafovi umeli da budu ispražnjeni već oko podneva. Međutim, treba imati u vidu (i kako smo čuli lično od menadžera jednog velikog supermarketa), u Kini je tada bio period praznika, kada je potražnja inače manja pa su i zalihe manje, te je zbog naglo povećane kupovine došlo do privremenih nestašica. Neko vreme je bilo teže naći i zaštitne maske, ali i tada su se prodavale samo u ograničenim količinama: jedna dnevno po članu domaćinstva“, kaže Ivana.
Uveden je i sistem zdravstvenog QR koda.
„Vrlo brzo uveden je sistem elektronskog „zdravstvenog koda“, mini-programa za telefon, koji (još uvek!) pomaže praćenje i evidenciju kretanja zaraženih. Metro, autobusi, taksi, prodavnice, svi su na ulazu imali jasno obeležen QR kod, koji građani skeniraju i tako zabeleže svoje prisustvo na tom mestu. Tako bi, u slučaju zaraze, lako dolazili do svih mogućih kontakata. Srećom, koliko sam ja upoznata, za tim nije bilo toliko potrebe, budući da je za tri meseca bilo manje od 500 obolelih i tri umrla.
Situacija, ističe, nije bila baš prijatna, i bilo je neobično gledati ulice bez ljudi i saobraćaja, ali ona se pridržavala preporuka.
„Izlazili smo u jednočasovne šetnje, najviše zbog deteta, i minimalizovali okupljanja i viđanja sa prijateljima. Nedoumica da li ostati u Kini ili vratiti se u Srbiji tokom korona virusa rešena je jednim slučajem. U jednom trenutku se jesmo uplašili, početkom februara, i odlučili da odemo za Srbiju. Dok smo mi tako premišljali šta nam je činiti, moj suprug je dobio blagu temperaturu i počeo da kašlje. Istog trenutka smo postupili po uputstvima: ne idi sam u bolnicu, izoluj se, i javi se menadžmentu zgrade. To smo i učinili i kroz deset minuta na vratima stana su nam se pojavili ljudi u skafanderima i sa kamerama, i odveli su supruga u bolnicu na testiranje“, objašnjava Ivana.
Već tada je, navodi ona, testiranje obavljano van same zgrade bolnice, u montažnoj prostoriji, bez kontakta sa drugim ljudima.
„Srećom, test je bio negativan, suprug se vratio kući kroz nekoliko sati i upravo u tom trenutku smo prelomili: kupili smo avio karte i već sledećeg dana otputovali“, priča ona.
Na svakom prelazu provere, a u Beogradu ih, kaže, nisu ni pogledali.
„Put od Kine do Srbije u to vreme bio je neobičan: na svakom graničnom prelazu, ulasku u zgradu aerodroma i avion u Šendženu, Hongkongu i Moskvi kontrola je bila rigorozna. Merenje temperature na svakom koraku, infracrvene kamere, popunjavanje formulara i davanje detaljnih podataka o itineraru, sve uz napomene da je svaki neistinit podatak podložan krivičnom gonjenju – sve to dok nismo sleteli u Beograd. Iskreno, plašili smo se da će nas zadržati i poslati u karantin, ali zapravo niko nas u Beogradu nije ni pogledao. Niti su nas pitali odakle dolazimo, niti gde smo bili niti gde idemo, ništa. Samo pečat u pasošu i pravac napolje. Otud me je posebno iritirala izjava predsednika Vučića kako su povratnici krivi za širenje kovida 19 u Srbiji. Ne, krivi su oni koji nisu upozorenja shvatili ozbiljno i koji nisu preduzeli najosnovnije mere preventive“, smatra Ivana.
Iako su znali da su zdravi, ipak su se izolovali i u Srbiji.
„Izolovali smo se na dve nedelje, jer je lako moglo da se desi da smo virus pokupili u avionu. Srećom, mi smo ostali zdravi, i to samo zato što smo se pridržavali jednostavnih mera: izolacija, maske, smanjenje kontakata s drugim ljudima. Čak i kada smo početkom marta odlučili da se ipak vratimo u Kinu, situacija je bila skoro ista: na beogradskom aerodromu osoblje jeste nosilo maske, ali su zato naglas komentarisali putnike drugih nacionalnosti i sprdali se na račun virusa. Čujem da sad kukaju kako ostaju bez posla“, naglašava Ivana.
Odlazak je bio u planu, ali ne i tačna destinacija.
„Ne mogu da kažem da sam imala plan da dođem baš ovde. Planirala jesam, ali odlazak iz Srbije, ne i tačno mesto zbega. U Srbiji sam završila osnovne i master studije i bezuspešno pokušavala da se zaposlim kao nastavnik srpskog jezika i književnosti. Bilo je nekih zamena, dopuna, ali ništa za stalno. Mislim da je presudni trenutak bio kada sam odbijena na konkursu za nastavnika u nekom malenom vojvođanskom selu, za 20 odsto fonda časova. Nisam znala da li treba da mi bude drago ili da plačem od muke. Neko vreme sam radila kao lektor, prevodilac, šta sve ne, puno radno vreme u jednoj redakciji i dva honorarna posla pride: radila sam mnogo, ali sam bila zadovoljna“, kaže Ivana.
Mogla sam, ocenjuje, da živim komotno od svog rada, i volela sam rad u redakcijama.
„Međutim, prosveta je nekako oduvek bila moja čežnja i moj pravi poziv i nisam htela da odustanem od toga. Pozavršavala sam sve moguće onlajn kurseve za nastavu engleskog jezika koji su tada bili dostupni i rešila da se oprobam“, ističe ona.
Sveopšta apatija u Srbiji, ističe, nije bila njen izbor.
„Prva ponuda i ugovor stigli su iz Meksika, ali to je ipak propalo. Najzad, dobila sam posao u prestižnoj internacionalnoj školi u Beogradu, ali sam ipak shvatila da i pored dobrog posla, u Srbiji mi je bilo tesno. Sveopšta apatija i pomirenje sa neljudskim uslovima života nisu moj izbor. Nije mi odgovaralo da živim i radim u okruženju beznađa i siromaštva, materijalnog i duhovnog, dosta mi je bilo i blata na ulicama, i života na kredit i pozajmicu, i najviše nisam mogla da prihvatim da je to normalno. Imala sam sreću da učim na životnom i radnom iskustvu svog tate, koji je, kad je bilo gusto, odlučio da rizikuje i isplatilo mu se, koliko-toliko. On je i bio taj koji me je bodrio rečima da uvek imam čemu da se vratim, ali da ću se verovatno kajati ako bar ne probam“, seća se Ivana.
Šendžen prema Popinim rečima nije bio nameran izbor, a svemu je „kumovao“ jedan prijatelj.
„Tako sam i otišla: dala sam otkaz na sva tri posla, otkazala ponuđeni ugovor za školu u Beogradu, i krenula u Kinu. U Šendžen sam otišla opet pukom srećom: jedan prijatelj je ovde živeo i radio već neko vreme, spojio me je sa agentima za nalaženje posla i sve je ostalo istorija. Četiri meseca posle mene, stigao je i Stevica, i sad, osam godina kasnije, imamo i četvorogodišnjeg Stefana, i slavimo šest godina braka. Usput sam slomila nogu, promenila pet poslova, selila se četiri puta, išla na vantelesnu oplodnju, naučila osnove kineskog jezika i najzad – našla novi dom“, priča ona.
Veoma je nezahvalno generalizovati iskustva.
„Kao i sa svim ostalim aspektima života, snalaženje i uklapanje u svakodnevicu u stranoj zemlji zavisi od mnogo faktora, a mnogi su lični. Očigledno, meni kineska kultura i način života odgovaraju. Sećam se kako je jedan stranac ovde jednom ljutito rekao kako „Kina nikad neće biti Evropa“. Pa da, neće, i ne treba. Kinesko društvo opstaje i napreduje toliko hiljada godina, uprkos svima i svemu“, smatra Ivana.
Kina ima svoj sistem rada, razmišljanja, ponašanja.
„Od svakog ponaosob zavisi da li će ta silovita razlika biti prepreka ili odskočna daska. Videla sam i upoznala ljude koji su ovde ni iz čega stvorili uspešna firme i obogatili se, ali i one koji su, poraženi i uvređeni, pobegli glavom bez obzira. Što se mene tiče, ja sam svojim stausom zadovoljna. Živim sasvim normalan život, idem na posao – radim u internacionalnoj školi, provodim slobodno vreme sa porodicom i prijateljima. Jednom godišnje, nekad i dvaput, odemo na more, i povremeno posetimo roditelje u Srbiji. Ono što je drugačije ovde jeste to što mogu da radim onoliko koliko mi odgovara – jedan ili dva posla – a da opet ne moram da brinem da li ću imati da platim račune i kupim sinu patike. Finansije čak nisu ni presudan faktor, naprotiv. Mi smo ovde srednja klasa. Ali zato, život je uređen i bezbedan. Trotoari, pločnici, pešački prelazi, pokretne stepenice, liftovi, biciklističke staze, bolnice, domovi zdravlja, uređeni i besprekorno održavani javni prostori, mesto za igru, mesto za šetnju, mesto za zabavu i mesto za odmor, sve je podrazumevano“, objašnjava Ivana život u Kini.
Život u Kini ju je, priznaje, razmazio.
„To je ono zbog čega mi danas prijatelji i rodbina u Srbiji kažu da me je „život u Kini razmazio“. Ne pristajem da je ovo „razmazivanje“ naroda: da ima čiste i bezbedne ulice, da smem da ostavim kolica za bebu ispred zgrade ujutro i pokupim ih uveče, bez straha da će ih neko ukrasti, da znam da sam bezbedna, gde god da krenem i šta god da radim; da znam da će mi odlazak lekaru doneti brzo i jeftino olakšanje, a ne brigu, nervozu, sate – dane – mesece čekanja; da se nastavnici i obrazovanje cene i poštuju, i da nije sramota voleti čitati i učiti“, ističe ona.
U Kini porodice vikende provode u bibliotekama i prodavnicama knjiga – sedi se među rafovima i čita se, uči, uživa.
„Kao što rekoh, sve je to pitanje afiniteta i izbora. Nekom će kamere na svakom koraku smetati, plašeći se da im se prati svaki korak, ali ja ih i ne primećujem. Znate, ovde policija u roku od tri sata nalazi izgubljen mobilni telefon. Još mi je smešnija široko prostranjena zabluda o „socijalnom kreditu“ u Kini. Da razjasnimo jednom zasvagda: to ne postoji. Međutim, socijalne norme se poštuju i prestupnici se nekad izlažu javnom ruglu. Meni to ne smeta i ne znači da je to jedini ispravni pogled na svet. Jednostavno, tako je. Kome odgovara, taj će ovde cvetati, kome smeta – neće mu biti prijatno“, smatra Ivana Popa.
Ono što joj najviše odgovara tamo, jeste kultura rada.
„Prosto je nemoguće da se ne radi. Prilika ima svuda, posla ima za sve, samo treba biti dobar u svom poslu i pratiti uputstva. Najčešća greška stranaca ovde je to što ne mogu da prihvate kineski način poslovanja i razmišljanja, i često gube vreme i energiju na ispravljanje „krivih načina“ kineskog biznisa. Kineski sistem funkcioniše vrlo dobro, i ne treba mu nijedan mrsomud iz Evrope i Amerike da ih uče šta i kako da rade, bez prethodnog poziva na mišljenje“, naglašava ona.
Kina joj je pružila štansu da radi.
„Na kraju, kada bi trebalo da sumiram šta je meni Kina pružila, što Srbija nije mogla, verovatno bih rekla šansu da radim, da se konstantno usavršavam i da napredujem. Pružila mi je i slobodu izbora koju u Srbiji nisam imala. Pružila mi je šansu da budem koristan član društva i na tome sam zahvalna“, kaže Ivana.
Svaki odlazak u Srbiju je bolan.
„I da li bismo se vratili u Srbiju? Iz iskustva znam da se i najbolji planovi lako izjalove. Ne kažem da bih ovde ostala zauvek, ali se ne bih ni bunila. Svaki odlazak u Srbiju je bolan: toliko smo željni roditelja i porodice i prijatelja, ali se svaki put pokaže da Srbija nije ono što bi nam odgovaralo trenutno. Pratim vesti svakodnevno. Uz jutarnju kafu, što bi moja mama rekla, bistrim politiku, i svakog dana uviđam da još nije vreme za povratak. Da ponovim, studirala sam srpski jezik i knjževnost, fascinirana sam našom istorijom i kulturom, ćirilica jeste najlepše pismo i ponekad sam još uvek ljuta na majčicu Srbiju što je bila baš kao onaj Moloh iz pripovetke Veljka Petrovića, i pojela svoju decu“, zaključuje Ivana.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
