Na obali Betis Beja u Južnoj Africi, pod letnjim suncem, kolonija pingvina stoji okrenuta belim stomacima ka svetlosti. To su afrički pingvini — manji i prilagođeni toplijoj klimi, za razliku od svojih rođaka s Antarktika. Nekada su u desetinama hiljada privlačili turiste duž obala Južne Afrike i Namibije. Danas — nestaju.
Godine 2024. afrički pingvin je zvanično proglašen kritično ugroženom vrstom. U divljini je ostalo manje od 10.000 gnezdećih parova, piše CNN.
Jedna od organizacija koja se decenijama bori za njihov opstanak je SANCCOB, fondacija za očuvanje obalskih ptica južne Afrike. Njihovi timovi svakodnevno zbrinjavaju pingvine koji stižu iscrpljeni, povređeni i izgladneli.
Neuhranjeni i gladni
„Vidimo ptice s teškim traumama i ekstremnom mršavošću. Bore se da prežive u prirodi“, kaže Džejd Sukhu, menadžerka rehabilitacije u SANCCOB-u.
Tokom poslednjih 30 godina populacija afričkih pingvina opala je za oko 80%. Zagađenje, uništavanje staništa i — pre svega — glad, doveli su ih na ivicu nestanka. Jedna studija je pokazala da je između 2004. i 2011. više od 60.000 pingvina uginulo od neuhranjenosti na ostrvima Roben i Dasen, ključnim mestima za razmnožavanje.
Pingvini zavise od sitne ribe poput sardina i inćuna. Međutim, klimatske promene i intenzivan industrijski ribolov drastično su smanjili riblje zalihe. Sardine su danas svedene na oko 25% nekadašnjeg broja, a uz obalu Namibije gotovo su nestale.
Ribarstvo kao problem
„Ribarstvo je važno za ekonomiju, ali ako ne smanjimo izlov, suočićemo se s potpunim kolapsom ekosistema“, upozorava Robyn Frejzer-Nouls iz SANCCOB-a.
U rehabilitacionim centrima, pingvini često stižu jedva živi. Prošle godine primljeno ih je 948 — gotovo svi pothranjeni. Jedan odrasli primerak težio je svega 1,9 kilograma, manje od polovine zdrave telesne mase.
„Idealna telesna težina kod pingvina u divljini gotovo više ne postoji“, kaže Frejzer-Nouls.
Istraživač Albert Snajman u svojoj laboratoriji čuva šaku kamenčića — pronađenih u stomacima mladunaca koji nisu preživeli. Gladni roditelji, očajnički pokušavajući da nahrane svoje ptiće, davali su im kamenje.
„Bili su toliko očajni da su bebe hranili onim što su mogli da pronađu“, kaže Frejzer-Nouls.
Postoji tračak nade
Glad utiče i na linjanje — ključni godišnji proces tokom kog pingvini poste i menjaju perje. Bez dovoljno masnih rezervi, linjanje se odlaže ili potpuno izostaje. Ptice dolaze sa starim, oštećenim perjem, nesposobne da same započnu taj ciklus.
Na sve to se nadovezuju povrede od predatora, zaplitanje u plastiku, zagađenje naftom, buka brodova, bolesti poput ptičjeg gripa i malarije. Kada nema hrane, pingvini su slabiji i ranjiviji na sve pretnje.
Ipak, postoji i tračak nade.
Prošle godine uspostavljene su zone potpune zabrane ribolova oko šest ključnih kolonija u Južnoj Africi, na period od 10 godina. Ove morske zaštićene oblasti omogućavaju pingvinima sigurnije hranjenje i razmnožavanje.
Od 2006. SANCCOB je spasao i vratio u prirodu više od 10.000 mladih pingvina, a 2021. osnovana je i prva veštačka, zaštićena kolonija u kojoj su pingvini već počeli da se razmnožavaju.
Šta za opstanak?
Ali dugoročni opstanak zahteva više: stabilizaciju divljih kolonija, širenje zona bez ribolova i drastično smanjenje kvota za sardine i inćune.
Oni su indikatorska vrsta — njihov pad je znak da je ceo ekosistem u ozbiljnoj opasnosti, odnosno pokazatelj su zdravlja ekosistema.
„Afrički pingvini su pokazatelj stanja ekosistema“, kaže Frejzer-Nouls. „Njihov nestanak poručuje da je ceo sistem u ozbiljnoj opasnosti. Ako oni nemaju sigurnost hrane, lanac će se prekinuti — i na kraju će stići do ljudi.“
