Један дан у православној светињи у Драчу, на крајњем западу Албаније

durres-albania1

Православље најјачи мост на Балкану

Срби и Албанци заједно у молитви поред светитеља, то је призор који говори да љубав према Богу брише све границе и предрасуде На западу Албаније, у обалском средишном делу, које излази на Јадранско море налази се град Драч. На 33 километра западно од

durres-albania1

Тиране, смештен је један од најзанимљивијих места у Албанији. Историја каже да је Драч један од најстаријих градова на том подручју, насеобине потичу из античког доба, а на том месту 627. п. н. е. oснован је град Епидамнос. Наша одредница нису обала, море, палме, и хотели… пењемо се новим асфалтним путем према, неколико километара, удаљеном брду у којем се налази манастир посвећен св. Влаху, Духовна православна академија и сиротиште за децу.

Вођа пута, Веселин Матановић, Србин, пореклом из Албаније, објашњава да је стари храм срушен до темеља 1957. и да је последњи монах који је чувао светињу био Србин! Албанци, су касније, током разговора, заобилазили тему о српском монаху и старим српским темељима на којима је вазникао нови храм АПЦ.

У периоду од 1934, до 1937. године настало је у Албанији, у време краља Ахмета Зоглуа, тешко време за српски народ. Више нису имали елементарна грађанска права, постепено им је забрањиван језик, затим су затворене цркве, манастири, школе, библиотеке и све српске институције. Наступио је мрак за наш народ, који је чинио велики проценат становништва у Албанији. То је Зоглу одлично знао.

Интересантно је да је, управо, 1937. године формирана Албанска православна црква, која до тада није постојала. На чијим је темељима установљена, колико је усвојених наших светиња и на чијим темељима сада граде своје богомоље, велико је питање и мало је историчара у Србији, а поготово, у Албанији, који би се упустили у подухват доказивања историјске истине.

Јурисдикција албанске Цркве покрива територију данашње Албаније и православне Албанце који живе у САД-у. Богослужење је на албанском и грчком језику.

У Драчу је, сазнајемо, за кратко време на старим темељима никла нова црква св. Влаха са Духовном академијом и сиротиштем.

Владика Никола је врховни настојатељ у области Драча, Фира и Аполоније. Дочекао нас је у Драчу са Рахиљом, једином монахињом у Албанији, која говори енгелски.

У порти летња жега, на травњаку неколико албанских породица обедује на разастртим чаршавима. Подсети нас то на 60- године и наше првомајске уранке када се овако обедовало. Срби су обедовали у црквеној порти до 1945.

Касније се са том праксом примитивних верника престало, из нама знаних, комунистичких разлога.

Са леве стране порте постављена је мермерна чесма, а простор, паркови, порта око манастира посвећеног св. Влаху је прави градитељски подухват. На благој узвишици, изнад самог мора, окупана блештавом белином од јарког сунца, успиње се лепа и раскошна црква, са лепезом од светлих лукова. Иза цркве се простире травњак и још један негован парк, а потом, у четири стпенаста нивоа, у четири посебна дворишта, велико здање за пријем гостију, конак манастирски, потом библиотека, сиротиште, зграда Духовне академије.

У доњој тераси налази се манастирски маслињак. Неко је све планирао, платио, изградио… светиња је раскошна, али монаха нема…

–Данас се празнује у свим градовима и црквама у Албанији св. Јован Владимир. Цела година је њему посвећена. Срби и православни Албанци заједно у молитви поред светитеља, то је призор који говори да љубав према Богу и светима брише све границе и предрасуде. Св. Владимир Србин, рођен је у Дукљи, у данашњој Црној Гори, а његово свето тело почива данас у Албанији. Воле га подједнако и Срби и Црногорци, и Албнанци и Македонци… То је најснажнија порука и невидљива веза која све нас спаја.

Колико је то битан празник говори и чињеница да је у Албанију данас стигло много људи, сем из Црне Горе и Србије, из Македоније и Грчке.

Православље је најјачи мост народа на Балкану. Иначе, вера код нас, у Албанији, васкрсава. Старе генерације долазе у цркву због настављања прекинуте традиције, а нове генерације траже свој пут ка Богу.

Интересујемо се, у којој мери се граде православне светиње у овој земљи?

У претходих пола деценије у Албанији је изграђено око 160 цркава, од тога обновљено је преко 60 старих богомоља, које су у статусу споменика културе од историјског значаја. У оквиру обнављања светиња изграђени су верски центри, сиротишта, школе, обданишта, Духовна академија, која се налази у Драчу, где је и храм св. Влаха. Нажалост, у Албанији је веома скроман број монаха, свега неколико, од тога – једна монахиња. Светиње ничу, монаха нема довољно, народ долази… враћају се у православље.

Казујемо да знамо да је 1957, до рушења манастира у време Енвер-хоџиниог једноумља, овде био монах Србин и да је на овом тесту некад био српски храм.

Тачно је да је 1957. године био срушен манастир, као што је уништено на стотине верских објеката, у то тешко комунистичко време, у Албанији. Чуо сам да је у њему било српских и руских монаха, али црквене архиве су још у власништву државе и нису доступне. Црква св. Влаха је почела да се гради 1994, када је постављен камен темељац и за нашу Духовну академију. Први пут у историји наше цркве добили смо Духовну академују, која ће образовати православне свештенике и монахе.

Владика говори о верском препороду у Албанији.

Духовна академија има огроман значај за православни свет у нашој земљи, и уопште за Албанску православну цркву која је, иначе, установљена 1937. При Академији је и Средња богословска школа, која је почела да ради 1996. У Академији се налази и Дом за студенте. Те исте године почела је изградња сиротишта за децу. Сиротиште је почело већ 2003. да прима прве дечаке и девојчице без родитеља. Првих година капацитет је био до 25 малишана, а данас их је више. Веома сам поносан што наша Црква брне о маленим сирочићима. Знам да је мало суседних држава које имају институцију сиротишта при цркви. Нешто слично има грчка црква. Ми сматрамо да малене који су без родитеља морамо да васпитавамо, да подижемо. Ко ће, ако то не урадимо, ми, Христови војници?

Објашњава да постоје одређена правила у АПЦ, ко може бити монах или свштеник.

Високо образовање је битно како за наше свештенике, тако и за монахе. У АПЦ могу ући у духовни свет, као свештеник или монах, само они који заврше Духовну академију. Високо теолошко образовање траје четири године, тренутно имамо на Академији 46 студената. До сада је образовано 270 свештеника и монаха. По завршетку школовања, и жена и мушкараца, могу да се определе или за наставу, или за свештенослужење, или за неки други посао у оквиру Цркве. Манастир у Драчу је био веома богат кроз историју, имао је у свом васништву је преко хиљаду хектара земљишта. То ће се тешко вратити. Чак смо били принуђени да купујемо своју земљу. И даље ћемо то радити. Ова прекрасна црква је изграђена 2000. године, а скит 2006.

Манастир, иначе женски, у потпуности је завршен 2009. Сестра Рахиља нам је стигла пре два лета.

Питали смо владику да прокоментарише стање на КиМ, положај Срба православаца у нашој јужној покрајини, али и чињеницу да је св. Јован Владимир српски светитељ у Албанији, кога сви поштују.

Монаштво и свештенство имају своју мисију да воле Христа и сачувају своју православну паству. Нама, православцима, страна је свака сила, рат, мржња.

Видите, претходна два дана, под куполом љубави св. Јована Владимира како су једном душом дисали сви придошли православни балкански народи. Ми се надамо и молимо се да да победи љубав међу људима свугде у свету, па и на Косову и Метохији, у Сирији… Државне границе су једно у овом времену, али векови за нама уче нас да нас једино могу повезати наши светитељи, св. Јован Владимир или руски св. Серафим Сарофски, или јеванђелиста св. Лука, или победоносац св. Ђорђе… То је мистерија љубави царства небеског, мистерија православне цркве. Љубав је најјаче оружје против сваког зла.

Надам се да ћете све тачно записати. Најважније је говорити истину и српском и албанском народу.

Записала Биљана Живковић

Антр.

Формирање цркве

Албански краљ Ахмет Зоглу је 1935. обећао ондашњем архиепископу Висариону да ће допринети нормализацији односа Албанске и цркве Константинопоља и да ће побољшати положај цркве у земљи. Три године касније, делегацију албанског свештенства у преговорима са Цариградом предводио је митрополит Христифор, а 12. априла 1937. васељенски патријарх потписао је документ којим се признаје аутокефалност Албанске православне цркве.

Антр.

Затирање вере

Енвер Хоџа је 1967. покренуо кампању којом је желео да у Албанији уништи „све верске обичаје и институције“, објавивши закон „против митова и верских институција“, према којем су забрањене све религије. Наступају тешке репресије над верницима: за јавно осењивање крсним знаком хришћанин је могао добити 10 година затвора, а ако се пронађе икона у кући следило је 25 година робије.

Антр.

Две деценија у катакомбама

Од раних 70-тих и касних 80-их година, у Албанији није било ни једног православног епископа. Енвер-хоџина влада је прогласила да је Албанија прва земља у свету која је у потпуности елиминисала верске обреде. Православна црква је била приморана да се спусти у катакомбе. Верски обреди, православни и римокатолички, обављани су тајно у домовима.