„Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?”, reči su Stefana Nemanje koje je uputio svom sinu Svetom Savi, ali su reči upućene i svima nama, Srbima, ma gde bili. Način da sačuvamo svoj jezik trajao je kroz radionicu kaligrafije duži vremenski period da bi u periodu od 8-15. februara u Dižonu bili prezentovani završni radovi u Parohiji Vaskrsenja Hristovog. Projekat koji je finansirala Uprava za saradnju sa dijasporom uspešno je zaokružen izložbom koja je postavljena 15. februara u prostoru Parohije.
Reklama
Od proleća prošle godine učenici Srpske dopunske škole imali su priliku da se, najpre kroz nekoliko prezentacija i kratkih filmova upoznaju sa razvojem srpskog jezika.
Pratili su put razvoja pisma, ćirilice, reformi koje su se desile i na koji način smo došli do slova koja koristimo danas. Radionice je vodio otac Petar Petrić koji u nizu znanja koja poseduje, jeste i odlični poznavalac umetnosti, jer je diplomirani profesor zidnog slikarstva.
Foto: CO Dižon
Deci koja žive u dijaspori učenje ćirilice jeste izazov, a na ovaj način osim savladavanje ćirilice data je i jedna nova dimenzija, a to je da su svi polaznici kroz radionice mogli da otkriju svoju kreativnosti. Vrlo brzo su decu podržali i odrasli. Susret raznih generacija doneo je obilje radosti, dok su se na papirima poput onih starih nizala ukrasna slova ćirilice.
Posebno svečano i lepo bilo je na završnoj izložbi gde su predstavljeni radovi svih učesnika i uručene pohvalnice. Predsednik Parohije, Milovan Krstić pozdravio je sve prisutne, a zatim je otac Petar pozvao svakog umetnika kako bi mu odao priznanje za pokazanu ljubav i posvećenost prilikom izrade završnog rada. Naučili su polaznici da slikaju vinjete, običan papir pretvaraju u svitak, pišu obla, meka, čudesna slova ćirilice, stvaraju svoj stil i na taj način čuvaju jedno od naših najvrednijih znamenja. Posebno se svojim radom, kroz ove radionice istakla Vasilija Milišević koja je izradila najrepezentativnije radove.
Entuzijazam i posvećenosti pokazale su i starije generacije, a zasluženu pohvalu i veliki aplauz dobile su Javorka Vujić i Biljana Panić. Uvek najlepši ukras jesu oni koji su najmlađi, a koji su ovom poslu pristupili vrlo ozbiljno. Valentina, Gabrijela, Mateja, Dušan, Ivana, Sonja, Sofija, Janko svojim radovima zadivili su sve prisutne i pokazali vanrednu posvećenost, ali i posebnu lepotu u pisanju ćirilice. Izbor lepih misli, hrišćanskih poruka i molitvi, mudrih saveta našega naroda koji se našao na radovima polaznika bio je prepun ljubavi i dobrote, onog za čim svako srce žudi. Pišući ove misli ta ljubav se umnožavala. Posebna pažnja posvećena je mladom Janku Krstiću koji uz podršku svojih roditelja Slađane i Jordana sigurno i hrabro korača dostojanstveno, ponoseći se svojim poreklom. On je kao učenik Srpske dopunske škole Ministarstva prosvete nagrađen na literarnom konkursu za svoj literarni rad Zašto volim Srbiju povodom 135 godina od osnivanja prve srpske škole i crkve van teritorije Kraljevine Srbije.
Učenje o pojmu kaligrafije, njenom poreklu, istoriji i značaju kroz vreme donela je ilustrovane primere polaznika i ukazalo na značaj ćirilice, ali i na želju i potrebu svih prisutnih da se ovakav vid kreativnog očuvanja ćirilice nastavi. I kao što je davno Vuk Karadžić kazao iz iskustva svoga naroda: „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumjevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada”.
Foto: CO Dižon
Ovo je bio način putem koga je srpsko stanovništvo u Dižonu svedočilo važnost ćirilice za očuvanje nacionalnog indentiteta van granica Srbije.
U ovoj godini CO u Dižonu obeležava 50 godina postojanja. Nakon Pariza spada u jednu od najstarijih parohija u Francuskoj. Sa ponosom se ističe da je služili episkopi Konstantin, Dositej, Luka i da služi Justin, a služio je i mitropolit Amfilohije Radović.
Izvor: CO Dižon/Rasejanje.info
