Тог 7. октобра 1915. године, мајор Краљевске српске војске Драгутин Гавриловић одржао је чувени говор браниоцима српске престонице, када је његов батаљон био посљедња резерва у одбрани Београда.
Окупивши своја три вода, као и остатке већ расутих јединица испред кафане „Јасеница“, Гавриловић је одржао говор који је ушао у војне енциклопедије и уџбенике реторике, и о коме се прича преко сто година.
„Јунаци, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“.
Силно мотивисани браниоци Београда кренули су у јуриш и – вјечну славу.
Преузето ИН4С
Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
…
– Ваша мајка као мала девојчица доживела тешку судбину?
– Моја мајка Милка (девојачки Деветак), родом из Мале Градусе на Банији је имала две године када су јој хрватске усташе одвеле оца Ђуру и ђеда Душана у Јасеновац, одакле се никада нису вратили…
А начин на који се њен тата последњи пут опростио од ње представља страшни и величанствени пример страдања нашег народа у њиховом завичају окупираном од стране Павелићевих монструма у човеколиком обличју.
Наиме, хрватски војник, иначе предратни Ђурин пријатељ, допустио му је да се, пред одлазак из Градусе пут јасеновачког логора, поздрави са својом Милкицом. А када ју је донела њена тетка Марија, Ђурина сестра (и сама девојчица), Хрват се одједном испречио пред очинским загрљајем и тражио нешто заиста језиво од свог доскорашњег друга из суседног села. Цинично и нељудски је захтевао да Ђура прође шаком кроз оштри бајонет и тек тако успе да помилује своју двогодишњу љубим..
(Беседа Милана Ружића са свечаности доделе награде „Скадарлијски боем 2019“ Петру Божовићу, 12. октобра у Београду.)
„Ако ћемо говорити о Пери Божовићу, не можемо не говорити о величини, како год вам то звучало. Ако ћемо му додељивати награду, не можемо му доделити било какву. Ако ћемо га понудити пићем, не можемо, а да није ракија и да је нема у неограниченим количинама.
Пера Божовић је „глумчина“, „уметничка громада“, „боемчина“, „највећи понос српске културе“, али ми нико, док га нисам упознао, није рекао колики је човек у питању. Ово говорим алудирајући на његово човештво, а не на физичке пропорције.
Чини ми се да нема човека као што је Пера, а да толико љубави може у њега стати нити има опрезнијег човека који је мање од њега просипа, али када се распе и отвори, нема онога ко га неће помешати са својим братом, оцем или дедом.
У питању је велики песник, огроман глумац, сјајан пријатељ, још сјајнији супруг и родитељ, фантастичан редитељ и човек над људима. Црногорац међу Монтенег..
Ипак, оно по чему сви памте Петра Живковића, свакако је његов надимак Пера “фурунџија” или Пера “педер” због чаршијских прича о његовој наводној хомосексуалности.
Петар Живковић је рођен 1. јануара 1879. у сиромашној неготинској трговачкој породици. У младости Живковић долази 1897. у Београд, престоницу тадашње Краљевине Србије, пошто је претходно завршио гимназију у Зајечару.
Генерал Петар Живковић једна је од најинтригантнијих личности наше политичке историје.
Нижи течај на Војној академији завршио је 1899. године и као коњички потпоручник службовао 3 године у Нишу, да би се потом дошколовао на Војној Академији. Након дипломирања, брзо је напредовао у служби, а завршио је и додатно школовање у оквиру 14. класе Више школе Војне академије. Од 1907. до 1909. године је био на усавршавању у Француској. Имао је чин капетана већ 1910. године, пуковника 1915. године.
Живковић је сматран је за веома способног организатора, у потпуности посвећеног свом послу. Ред, рад и дисциплина били су ..
Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.
Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.
Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретк..
Данима је трајало иживљавање Брозових бандита, у коме је на разне начине убијено око 3500 српских младића, углавном припадника Српског добровољачког корпуса и више стотина четника.
Поубијана Српска национална омладина била је највреднији део српства, која је годинама покушавала да се одупре злоделима агената Коминтерне у Србији. Ова „операција“ била је највећа „борбена“ акција словеначких партизана у II Светском рату.
Ови „јунаци“ и „ослободиоци“ нису се нарочито истакли у борби против окупатора, али су врло крвожедно прионули на мучко убијање српске националне омладине.
Овај догађај је за време Брозове СФРЈ био најстроже цензурисан, јер тековине револуције, братство и јединство нису дозвољавале да се истина пробије.
И данас постоје они који су преживели стрељања. Упознао сам двојицу од њих. Наша емиграција успела је да сакупи готово сва имена пострадалих. Данас на Кочевском рогу постоји дрвени крст, спомен обележје.
Кочевје – Титов најкрвавији злочин
Књига „Кочевје – Титов најкр..
Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан начин утврђене и границе неке будуће, авнојевске или брионске Србије.
Већ 1924. године КПЈ је оспорила припадност Војводине Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у Војводини“. А како је утврђена и дужност Партије да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“, прећутно је оспорено право Србије на крајеве насељене Албанцима.
На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност о..
Приредила Зорица Пелеш
Рид је пролезећи Србијом ,запазио да је скоро на сваким вратима црна застава.Боравећи у Нишу, који је био привремена престоница Србије ( у коју се слио силан народ, бежећи пред Аустријанцима, јер до те силне бежаније у Нишу је било двадесет хиљада становника , а доласком избеглих тај број је нарастао на 120.000 ) Рид је био потрешен сликама људи које је видео на нишким улицама.
О томе је писао:
„Смрад у граду је био ужасан, свуда где год је било мало угажене траве окупљали су се јадници и биштили један другог од гамади… или су се грчили у грозници.“
***
Све ово што је Рид видео у Србији деловало му је грозно, али он није знао да српски народ никако није стизао да се опорави од силних ратовања. Јер, само што су се завршили Балкански ратови дошао је и Први светски рат и већ опустошену и осиромашену Србију додатно опустошио. Српски је војник био истовремено и српски домаћин, који је морао да напусти своје огњиште у свим овим ратовима, у којима су неизбежно и њих..
…… Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар) и (Мурат) велики цар турски.
ЗАПИС ИЗ ПРОЛОГА
Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини 14. века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.
„Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара.“
ЗАПИС ИЗ АПОСТОЛА
Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био пи..
Већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама невиних жртава комунистичког терора
Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске.
Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик.
Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору.
(Напомена редакције Магацин-а: Не делимо став око рада и деловања хашког трибунала са аутором текста. Сматрамо хашки суд за нелегалну, америчку организацију која је све само не суд правде. Такође сматрамо да се са Сребреницом манипулише и подржавамо захтеве да се покрене нова, међународна истрага у вези дешавања у овом месту Републике Српске.)
Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који с..