Za petnaest godina koliko radi Haški tribunal osuđeno je trideset dvoje Srba na ukupno 522 godine robije i dve doživotne kazne (general Stanislav Galić i dr Milorad Stakić), jedanaestorica Hrvata na 157 godina zatvora, šestorica Bošnjaka na 51,5 godina i jedan Albanac na 13 godina zatvora. Dvojica Srba, Slavko Dokmanović i Milan Babić, obesili su se u haškom zatvoru, a u ćelijama Ševeningena umrli su doktor Milan Kovačević i Slobodan Milošević. đorđe đukić pušten je iz haškog pritvora zbog teške bolesti i nije ni dočekao suđenje, a general Momir Talić umro je 2003. godine dok je bio na privremenoj slobodi. U zatvoru u Švedskoj, gde je izdržavao kaznu, na rukama svojih najdražih 19. maja ove godine preminuo je Miroslav Deronjić. Crni spisak na kome su samo pripadnici jednog naroda.
Uspomena na Talića
I sa pokojnim generalom Momirom Talićem dosta sam vremena proveo u šetnji. Umeo je lepo da priča o minulim vremenima i raznim događanjima. Ostao mi je nezaboravan susret i sa Stanislavom Galićem, Radoslavom Krstićem, dr Milorad Stakićem, koji je osuđen na doživotnu robiju, Milanom Martićem, Dragoljubom Ojdanićem, Miletom Mrkšićem i mnogim drugima.
– U Ševeningenu su svi imali korektan odnos prema zatvorenicima, od upravnika do stražara, zatvorskih službenika, medicinskog osoblja… Naravno, psihološko doživljavanje zatvorenog prostora je pitanje pojedinca. Ukoliko bi se naslutila bilo koja nekorektnost u ponašanju zatvorenika bilo koje nacionalnosti, došlo bi do premeštanja na druge spratove. To je bila prevencija u cilju očuvanja dobre atmosfere.
• Da li se sećate neke provokacije zatvorenika druge nacionalnosti?
– Moram da istaknem da ljudi kada se nađu u nevolji drugačije razmišljaju. Za Uskrs, Božić i Novu godinu organizovali smo zajedničke proslave. Pokupimo se u jednu kantinu. Zatvorenici siđu sa svih spratova, a sa nama budu i rukovodioci pritvorskih jedinica koji su snosili troškove tih okupljanja. Zajedno Srbi, Bošnjaci i Hrvati. Da čovek ne poveruje kakva je to sloga bila. Znali smo da zapevamo stihove moje pesme napisane u zatvorskoj ćeliji: „Kad bi znali oni naši tamo, kako složno mi živimo vamo, svi bi oni legli potrbuške, i za mir bi pobacali puške“
Venčanja
Fatima i ja bili smo kumovi Zoranu Žigiću i njegovoj Sanji. LJubav se rodila dopisivanjem, a onda doneli odluku o venčanju. Protokol venčanja u Hagu je isti kao i naš. Ceremoniji su prisustvovali i predstavnici jugoslovenske ambasade koji su doneli krštenice i ostale papire. Bile su tu i burme i ostali pokloni. Kada smo se drugi put sreli, naša kuma Sanja bila je trudna. U Hagu su obavljena još dva venčanja. Prijedorčanin Damir Došen se venčao iako je već bio u nezvaničnom braku. U zatvoru se venčao i Duško Tadić.
• Pa, znači Vi nemate nikakve primedbe na Haški sud?
– Ne, to nisam rekao. Imam velike primedbe i tražiću reviziju procesa. Političkom odlukom onih koji imaju novac i vojnu moć doživeo sam veliku nepravdu. Ispaštao sam tolike godine i ja i moja porodica. Ja ne kažem da nije bilo zločina na području šamačke opštine koje su počinili pojedinci iz redova srpskog naroda, ali je pitanje da li su pravi i jedini krivci oni koji su izvedeni pred Haški tribunal i osuđeni. Isto tako, bilo je zločina nad Srbima u susednim opštinama oko Šamca, i hoću da verujem da će doći vreme kada se na taj problem neće gledati jednostrano, kako to čini Tribunal, i kada se neće primenjivati politika dvostrukih standarda – ističe Zarić.
• Koji trenutak iz zatvorskog života biste posebno istakli?
– Svakako je najlepši trenutak kada sam saznao da ću biti pušten na slobodu. To je nešto što se teško može opisati. Kada sam polazio kući svim zatvorenicima sam poklonio po jednu moju knjigu napisanu u zatvoru sa naslovom „Na haškom raspeću“. Mladenu Naleteliću Tuti sam poklonio i vunene čarape koje mi je majka isplela. Tada mi je rekao: „Nisam znao da i među vama udbašima ima dobrih ljudi“. Naravno, sve je to bila šala na koju su Tuta i Vojislav Šešelj uvek bili spremi.
• Ko je od zatvorenika na Vas ostavio najsnažniji utisak?
– Najlepše trenutke u zatvoru sam proveo u društvu Slobodana Miloševića i Momčila Krajišnika. Naravno, družio sam se i sa ostalim zatvorenicima. Od njih sam čuo mnogo lepih i pametnih mišljenja. Slobodan Milošević, a i Momčilo Krajišnik, svim svojim bićem osuđivali su ratni zločin.Tu nema dileme. Krajišnik je čekao s nestrpljenjem suđenje i nije se nadao tako velikoj kazni. On mi je govorio da iza tih zločina nije stajala nikakva politička ideja, niti odluka političkog rukovodstva.
• Šta ste pričali sa Slobodanom Miloševićem?
– Milošević se ponašao prirodno, bez opterećenja, kao da nije u pritvoru. Mnoge je iznenadio neposrednošću, svi su mislili da će biti drugačiji, jer je tako delovao kao državnik. On je prihvatio jednu realnost i potpuno se aklimatizovao. Nije mnogo pričao o politici, ali je do poslednjeg dana verovao u ispravnost svojih stavova. Bilo je uživanje družiti se s njim. NJegov odnos sa pritvorenicima bio je civilizovan – priseća se Simo.
