Prvo izdanje moje knjige „Podzemni zapisi“ bilo je u Engleskoj. Neko ju je poturio princu čarlsu, pročitao je i oduševio se. Govorio je o njoj u Londonskom pres-klubu, o čemu se u „Tajmsu“ pojavio izveštaj. Naravno, bilo mi je drago da me neko citira.
U to vreme bio sam profesor na Institutu Virdžinija u Šarlotvilu. Napisao sam mu pismo: Drago mi je da ste shvatili osnovnu misao moje knjige… Započeli smo prepisku koja je trajala nekoliko godina. Poslao mi je dvadesetak ručno pisanih pisama, jedno od njih na sedam strana.
Pozvao me je da u prvoj prilici dođem kod njega. I u pauzi jedne konferencije u Londonu, 1983, bio sam njegov gost u Kensington palati. Sedeli smo u njegovoj biblioteci od tri do pet po podne. Zapanjilo me je to da me nije ponudio ni čašom vode. Posle sam to pričao Englezima. Rekli su: Pa, bilo je prerano za čaj.
čarls je pomalo iskompleksiran jer nema zvanično obrazovanje, nije pohađao univerzitet. Zamolio me je da mu dam instrukcije koje knjige da čita. Kasnije sam predavao u Glazgovu, sreli smo se još nekoliko puta.
Tomato-poteto
U Vašingtonu živi mnogo ruskih pisaca, recimo, Vasilij Aksjonov, mada provodi pola godine u Moskvi. Sa Vladimirom Vojnovičem sam se viđao svako leto u Baltimoru, gde je predavao na jednom koledžu. Zanimljivo, rođeni smo istog datuma, iste godine.
U njegovoj prvoj knjizi o vojnik čonkinu postoji lik seoskog „mičurinovca“ koji pokušava da proizvede neobičnu biljku – krompir i paradajz ujedno.
A u Vašingtonu postoji hiljadu kompanija, koje se bave prodajom cveća, šalju besplatne kataloge ukrasnog bilja. Slučajno naletim na biljku tomato-poteto! Zaista, dole raste krompir, gore paradajz, za toliko i toliko dolara možete dobiti seme. Naručim to i poklonim Vojnoviču za rođendan s objašnjenjem: Eto, vidiš, ovde je pravi komunizam, uspeva im tomato-poteto!
Bio je zaprepašćen, mislio je da je to samo njemu palo na pamet.
Poslednji put sam zakasnio nepristojnih pola sata. Naime, u metrou postoje dve stanice Kensington, ja sam izašao na pogrešnoj i nisam mogao da nađem slobodan taksi. Valjda mu se to nije dopalo, prestao je da mi se javlja. Nekoliko puta bio sam u iskušenju da prodam ta njegova pisma, ali ako postane kralj. ili ga ubije IRA, biće neuporedivo skuplja.
DŽordž Urban bio je direktor Radija Slobodna Evropa i ponudio mi je novootvoreno mesto analitičara za ideološke i intelektualne probleme celog komunističkog bloka. Bilo je odlično plaćeno, mogao sam da radim bez mešanja spolja i prihvatio sam ga ne znajući kako je ustrojen njen program. Tamo je sve isparcelisano prema državama. Ako si u mađarskoj sekciji, ne smeš da se mešaš u rumunsku… Ne možete da zamislite koliko je to birokratizovana ustanova.
Došao sam u Minhen, ništa ne shvatajući. Usledilo je nekoliko sukoba, pa su me prebacili u Vašington gde je centrala Slobodne Evrope. Tamo sam normalno radio devet godina, sve dok ovde, u Beogradu, nisam učestvovao na izborima 1992. godine.
Vesna Pešić me je stavila na listu Građanskog saveza. Naravno, ništa nismo dobili. Ja nisam učestvovao u kampanji, samo sam došao na dan izbora. Neko je tamo doznao da sam bio kandidat na izborima i puf – izbačen sam sa Radija.
Po internim pravilima, zaposleni na Radiju Slobodna Evropa ne smeju da se bave politikom. Ali, tu postoji jedna začkoljica – u onim državama na čijim programima zaposleni rade! Program Slobodne Evrope emitovan je za sve istočnoevropske zemlje, osim za SFRJ, zbog Tita. čak ni za Albaniju, zbog Kosova, odnosno Tita. Tek 1994. je Radio Slobodna Evropa počeo da emituje program za Jugoslaviju. Prema tome, tada, 1992, nisam narušio njihov zakon.
Pozdrav ruskih disidenata
Decenijama je pozdrav ruskih disidenata glasio: Za našu beznadežnu stvar! Svi su verovali da je komunizam u SSSR-u utemeljen za vekove, jedino je Solženjicin tvrdio: Pašće oni pre moje smrti! Komunizam je bio loša ideja, a ja sam optimista, nemoguće je da se neće pojaviti neka dobra ideja.
Rekli su: Da, ali uzevši u obzir karakter kratkih talasa, to svako u Jugoslaviji može da sluša! Sudio sam se sa njima, ali, nažalost, nisam dobio odštetu od milion dolara, kako se ovde priča. Dobio sam 80.000 dolara, ali kad su odbili porez, ostao je iznos koji bih inače dobio za te dve godine koliko nisam radio. Još dve godine ostao sam tamo, s natezanjem. Onda mi je dosadilo, pa sam otišao u prevremenu penziju, od ’94. sam penzioner Radija Slobodna Evropa.
Prešao sam da radim u Institut za međunarodne odnose u Vašingtonu, zovu ga „parkiralište“ za službenike iz administracije. Oni koji se bave spoljnim poslovima, pa izlete odatle s prvim izborima u Institutu se održe nekoliko godina, kasnije ih vrate ili ne vrate u administraciju. Tu sam radio od ’94. i još dugo sam ostao s njima u vezi.
Pošteno govoreći, nisam zadovoljan svojim životom. Beskrajno mnogo sam radio, naputovao se, ali ne osećam se baš nešto ispunjenim. Sve je to, tako reći, samo nacrt za život. Da Hruščov nije pao, da me Tito nije napao, moj život bi zasigurno izgledao drugačije. Ili, da sam prećutao kada su me prvi put uhapsili i izbacili s posla – možda bi mi kasnije dozvolili da predajem u gimnaziji. Sad bih verovatno bio profesor u divnom gradu Zadru. Ali, ja to nisam mogao…
