Biografija Milorada Radunovica i njegovog oca je tipicna prica o iseljenickom životu u kome veze sa otadžbinom nikad nisu do kraja presecene. Milorad se, naime, uvek vracao svojoj Crnoj Gori i Podgorici, a verni pratilac u tim nastojanjima bila mu je supruga Meri.
U slucaju dvojice Radunovica i njihovih porodica, iseljenicki život i povratak na domace ognjište traju vec punih – osam decenija. Meri i Milorad su vec desetu godinu ponovo u Australiji, u Melburnu, ali je srce i dalje „tamo daleko“.
Kao mladi, preko roditelja su se upoznali u Australiji, vencali, nakon nekog vremena, odlucili da nastave – u Crnoj Gori.
Otac Milorada Radunovica došao je na australijski kontinent pre ravno 80 godina – 1923.
– Radio je na izuzetno teškim poslovima po rudnicima, na istovaru brodova, krcenju šume kako bi se gradila železnicka pruga, a sve kako bi sakupio novac koji je slao svojoj siromašnoj familiji u Crnoj Gori, te svojoj ženi i, kasnije, meni, svom sinu koga pre drugog odlaska nije ni video. U prvom boravku, proveo je osam godina, pa se vratio da služi vojsku kralja Aleksandra. U Australiju se vraca 1935, a ja sam „ostao“ majci u stomaku – kaže Milorad.
Meri zavolela Crnu Goru
Od 1993. godine Radunovici su ponovo u Australiji. Ovog puta, povratak je teže pao Meri nego Miloradu. Tamo se vec bila navikla i doživela Crnu Goru kao svoju:
– Meni je tamo u Crnoj Gori bio dom, tamo nam je kuca.
Nakon Drugog svetskog rata Miloradov otac pokušao je njega i majku da prebaci u Australiju, ali nije uspeo. Situacija je bila takva da je Milorad prvo morao da služi vojsku. Oca je prvi put video 1950. godine, kada je imao 15 godina.
– Za mene je taj susret na Cetinju izgledao kao da vidim nekog obicnog coveka. Bio sam mladic na Cetinju. Majka me je možda i malo raspustila pošto sam bio jedinac. Rekli su mi: ovo ti je otac, ali posle je išlo, sve vremenom.
Nakon vojske, Milorad s majkom krece za Australiju. Nedugo zatim, upoznaje i svoju životnu saputnicu Meri Pavlovic sa cijem je ocem je radio i njegov otac, pa su tate doprinele da se deca upoznaju, vencaju i dobiju decu.
Od samog dolaska, medutim, Milorada je vukla cežnja za povratkom. Iako materijalno nisu oskudevali i ovde imali porodice, uputili su se 1967. godine nazad.
– Ovde sam se teško privikavao. Proveo sam oko osam godina i stalno sam želeo da se tamo vratim. Pri povratku, uvezao sam i teretnog „mercedesa“ kipera i privatni automobil. Odmah sam poceo i da radim. Napravili smo kucu u Podgorici. Deca su nam tamo odrasla. Tamo smo dobro živeli u vreme dok je bila ona država. Jedno vreme sam bio i privatnik, a onda vozac generalnog direktora u RTV Titograd (Podgorica), zatim u Izvršnom vecu gde sam vozio tadašnje rukovodice, a nakon toga odlazim u penziju.
Put u Crnu Goru bio je najteži za Meri koja je rodena ovde i krenula sa oskudnim znanjem srpskog jezika, ostavljajuci celu svoju familiju.
Meri nam je ispricala da je odluka njenog muža za nju bila presudna, jer je bila patrijarhalno vaspitana:
– U vreme kada sam se udala za Milorada, smatralo se kad se udaš – onda se udaš. Nema nazad – kaže, smejuci se, Meri. – Nije bilo loše kad sam došla tamo. Pocela sam da radim u jednoj maloj firmi. Nisam znala srpski, a oni nisu znali engleski, ali sam pomalo pocela da prevodim poslovne ugovore. Na poslu sekretarice ostala sam do penzije. A, imala sam 27 godina kad sam stigla u Crnu Goru. Nije bilo nikog da me uputi. Toliko sam problema imala sa padežima da mi je znoj probijao niz leda.
Život je, medutim, porodicu Radunovic ponovo doveo u Australiju.
– Ovde je sve lepo, dobra je zemlja, ali ne može da greje kao svoje ognjište. Srcu je ladno tu. Kad još covek dode stariji 20-30 godina, onda je još teže – kaže iskreno i sa setom Milorad Radunovic.
