Intervju : Dr Srđa Trifković
Amerika ukida nadležnost Srbije na Kosmetu
Marti Ahtisari će, naime, u svom predlogu za rešavanje statusa Kosova i Metohije ponudio rešenje koje ne sadrži pojam nezavisnost, ali u suštini insistira na potpunom odvajanju Beograda od Prištine.
– Pobeda demokratskih snaga, koje još uživaju u slavlju, ide u prilog međunarodnoj zajednici da razvodni čvrst stav Beograda o rešavanju statusa Kosova. Zapad računa na razlike u stavovima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića oko ovog pitanja i na sporost u formiranju nove vlade, što međunarodnoj zajednici otvara prostor da ubrza reševanje problema, jer EU i SAD neće čekati da se DSS i DS dogovore oko podele vlasti. Zato Marti Ahtisari podnosi predlog u kome nije definisan jasan i konačan status Kosova i Metohije, ali je jasno naglašeno da Srbija i formalno više neće imati pravo nadležnosti nad ovom pokrajinom. Jeste Ahtisari u svojim dokumentima ukinuo reč nezavisnost, ali je uveo novi pojam – nedodirljivost Kosova za Beograd.
Ovo upozorenje izgovorio je prošle nedelje u Beogradu dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog časopisa Chronicles, na promociji svoje nove knjige Senka džihada. Ovo delo je srpski prevod njegove knjige Prorokov mač, koja je uz SAD prodata u 70.000 primeraka, i u kojoj kritikuje Vašington zbog oštrog kursa prema džihadu u SAD, a mekanog stava prema islamistima na Balkanu. Pitali smo ga zato gde je tu Ahtisarijeva zamka za Srbe?
– Zamka je u tome da Srbija načelno prihvati njegov novi predlog, da o njemu raspravlja, ali da ne primeti skrivene formulacije o odvajanju Kosova i u suštini pristane na formulaciju da više nikad nema pravo na njega. Zadatak Tadića, Koštunice i srpskih pregovarača jeste da ovu zamku otkriju, izbegnu i opet pokažu čvrst stav u rešavanju kosovskog problema. Ako se budu suviše dugo natezali oko sastava nove vlade, ako budu popustljivi u stavu da Kosovo ne sme biti odvojeno od Srbije, može se dogoditi da rešenje tog problema nađu u novim izborima, a da u međuvremenu izgube Kosovo.
PRITISAK ZAPADA
o Kako komentarišete plan Martija Ahtisarije, koji je podneo Kontakt grupi i NATO?
– Ahtisarijev plan apsolutno ne sadrži ništa neočekivano. Ovaj paket rešenja za Kosmet ukazuje na to da su vašingtonski i briselski politički
scenaristi izabrali pogrešnu osobu za taj posao. Marti Ahtisari se posredničke uloge prihvatio kao deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, jer je već imao sličan angažman u okviru Međunarodne krizne grupe. On je pokušao je da ubedi srpsku stranu da, tobože, zaista želi da
pomogne Srbiji da se reši „tog problema“ glatko i bezbolno, uz opravdanje da smo svi svesni da je Srbija de fakto već izgubila južnu
pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima. Takav
Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogrešnim signalima koje su
tokom proteklih šest godina on i međunarodna zajednica dobijali od
zapadnih diplomata u Beogradu, ali i od male, ali uticajne konklave
prozapadnih zvaničnika i analitičara u Srbiji.
o Sa kojim tezama o Kosmetu su se srpski prozapadni kadrovi približili Ahtisariju, EU i NATO?
– Ti srpski kadrovi su istovremeno tvrdili da će Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list kao što su uslovna nezavisnot, međunarodne garancije za prava manjina, obećanja o ubrzanom priključenju EU i zato su zdušno zagovarali takav ishod. Za strane i srpske zagovornike nezavinsnosti pokrajine manje je bilo bitno šta će Kosovo i Metohija da bude – međunarodni protektorat, EU i NATO kondominijum ili buduća pokrajina Velike Albanije – već što Kosmet više nije deo Srbije. To je alfa i omega Ahtisarijevog plana. Uverenje da je takav scenario savršeno realan pothranjivao je, između ostalih, i Vuk Jeremić, glavni spoljnopolitički savetnik predsednika Borisa Tadića i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Džona Kerija novembra 2004. godine. Jeremić je u Vašingtonu 18. maja 2005. svedočio pred Kongresom da Kosovo i Metohija treba da ostanu u sastavu Srbije. Prilikom tog boravka u SAD Vuk Jeremić je u nezvaničnim razgovorima uveravao američke sagovornike je suština zadatka iznaći formulu da se gorka kosmetska pilula obloži šećernim prelivom kako bi je Srbija lakše progutala.
o Da li imate utisak da je u Srbiji ta kosmetska gorka pilula progutana?
– Iznenađuje me da u Srbiji, ama baš niko, ne komentariše na
odgovarajući način krajnje problematičan trenutak iznošenja
Ahtisarijevog plana. Nijedan ozbiljan pregovarač ne bi iznosio
svoje „konačne“ predloge, pre nego što se konstituiše nova vlada
Srbije. Ne zato što život ne može da čeka već iz prostog razloga
što je postojanje takve vlade osnovni preduslov za kompetentnu analizu i legitiman odgovor zvaničnog Beograda na iznete predloge. Pregovori o rešavanju izraelsko-palestinskog problema, na primer, uvek su suspendovani u periodima krupnih političkih promena na jednoj ili drugoj strani, posle izraelskih izbora ili tokom prelaznog perioda u palestinskoj administraciji posle smrti Jasera Arafata. Na šta bi ličilo da je Bil Klinton na sva zvona izneo svoj mirovni paket, koji je premijeru Ehudu Baraku i Jaseru Arafatu podneo u Kemp Dejvidu 2000. godine, u trenutku kada na jednoj strani nije bila konstituisana vlast koja ima legitimnost da je zastupa? Takav potez bi bio kritikovan kao neozbiljan ili kao pokušaj vršenja pritiska na onu stranu koja u datom trenutku jednostavno nije u prilici da pruži adekvatan odgovor. Mislim zato da je prezentiranje Ahtisarijevog plana u ovom trenutku kada Srbija nema novu Vladu pritisak Zapada da zvanični Beograd taj plan nekritički prihvati. I sama floskula da „svet ne može da čeka Srbiju“ odraz je arogancije dominantnih snaga u tzv. međunarodnoj zajednici. Pritisak i forsiranje Zapada da se ubrza donošenje nekakvog „rešenja“ ne pogoduje iznalaženju trajnog, stabilnog i pravednog rešenja statusa Kosova i Metohije. Ipak, mislim da tek kada se sagleda stvarna slika političkog stanja na svetskoj sceni, tek nakon konstituisanja nove vlade Srbije, pa makar to bilo i posle novih izbora, imaćemo konačno priliku za pokretanje istinskih pregovora oko statusa Kosova i Metohije. Ne znam kakav će biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora – ishod uvek ostaje nepoznat do samog kraja.
ALBANSKE OPCIJE
o Kako SAD gledaju na prekomponovanje predloga Martija Ahtisarija, koji je, koliko juče, pretio nezavisnošću Kosova, a sad javno odustaje od nje?
– Stav prema kosovskom pitanju nije se bitno promenio i zato ne treba očekivati veliki zaokret u američkoj politici prema Beogradu i Prištini. Dolaskom demokrata, u oba doma američkog Kongresa političke prilike su se promenile na štetu Srba, jer su za šefove oba spoljnopolitička odbora došli albanski lobisti – Tom Lantoš i Džozef Bajdner. Uz to je ojačala pozicija Klintonovih ljudi, pre svega Nikolasa Bernsa. Oni su zagovornici ideje o nezavisnom Kosovu i sigurno će je i dalje gurati kroz Senat i Predstavnički dom. Njihov stav je da SAD, suočene s velikim problemima oko Iraka, Irana, Severne Koreje, Libana i Izraela, treba da istraju na statusu Kosova, kako bi i time pokazale da su i dalje u stanju da lupe pesnicom o sto i nastave da vladaju svetom.
o Može li se znati kako će Albanci reagovati na Ahtisarijev predlog i šta o toj reakciji misle Amerikanci?
– Kosovski Albanci imaju najmanje tri opcije za Ahtisarijev predlog. Prva je da se bune i prete nasiljem, druga da ćute i čekaju da se odvajanje desi samo po sebi, a treća da još snažnije guraju ideju o nezavisnosti s međunarodnim priznanjem Kosova. Amerikanci nisu načisto šta će Albanci da urade, jer ne mogu da procene kako će se ponašati mladi albanski jurišnici, koji zbog nedostatka posla imaju sve izraženije težnje ka brzom stvaranju nove države. U njoj vide svoju budućnost i rešenje egzistencijalnih problema. Albanski lideri sve teže kontrolišu ove mlade jurišnike i osećaju pritisak da moraju da ispune svoja obećanja o nezavisnom Kosovu. To ih može uvesti u primenu nasilja, što će im se politički osvetiti, jer političkim nasiljem mogu da naprave samo jednu frankenštajnu monstrum državu, koje će međunarodna zajednica da se stidi.
o Albanci su otkrili da im Marti Ahtisari nudi Ustav Kosmeta, pravo na izvršnu vlast, ali ne i pravo na vojsku?
– Albancima u odvojenoj pokrajini Kosovo i Metohija se nudi poseban ustav, izvršna vlast, državnost, na osnovu koje mogu da sklapaju međunarodne ugovore i da traže članstvo Kosmeta u OUN, OK, MMF i Svetskoj banci. Priština dobija i pravo da preuzme srpsku državnu imovinu i da upravlja sama kosmetskom privredom i da njeni građani imaju dvojno – kosmetsko i srpsko državljanstvo. U takvim uslovima odvojenom Kosmetu sopstvena vojska u prvi mah nije ni potrebna. Kosmetski Albanci su spolja bezbedni. Svaki eventualni pokušaj Srbije da svojom bitno oslabljenom vojnom snagom ugrozi to nezavisno i međunarodno priznato Kosovo i Metohiju, NATO bi u tome video kao casus belli i razlog za novu vojnu intervenciju u Srbiji. Nezamislivo je da SAD 1999. intervenišu zbog nepostojećeg srpskog genocida na Kosmetu, a da 2007. priznaju Kosmet, a potom da dopuste Srbima da pokažu zube. To što se u predlogu međunarodne zajednice ne pominje vojska u prvi mah može da bude upotrebljeno kao adut za smirivanje Srba. Kada za godinu dve ili tri ta kosmetska vojska, ipak bude stvorena, argument Zapada na srpske kritike će biti da po Ahtisarijevom planu armija nezavisnog Kosmeta nije zabranjena.
ULAGIVANJE ISLAMISTIMA
Istoričar i politički analitičar dr Srđa Trifković je rođen u Beogradu 1954. Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Seseks u Brajtonu, Velika Britanija, a doktorirao istoriju na Sautemptonskom univerzitetu na temu Ustaše-balkansko srce tame na evropskoj političkoj sceni. Svoja postdoktorska istraživanja o politici zapadnih saveznika u Drugom svetskom rtau nastavio je početkom devedesetih na Huverovom institutu u Stanfordu, SAD.
Novinarsku karijeru je započeo u BBS-u 1980. iz kog prelazi u Glas Amerike, da bi kasnije postao dopisnik nedeljnika US News i dnevnika Washington times iz Beograda. Do sredine devedesetih bio je šef Kancelarije prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, a potom predavač međunarodnih odnosa na univerzitetima u Teksasu i Južnoj Karolini.
Od 1999. godine Trifković je spoljnopolitički urednik američkog mesečnika Hronike i direktor Centra za međunarodne studije Rokford instituta u Ilinoju. Njegovi radovi se objavljuju u dvadesetak zemalja sveta.
o U knjizi Senka džihada – islam: istorija, teologija, uticaj na svet“, kažete da su napadi u SAD 11. septembra 2001. i desetine drugih u Madridu, Londonu, Moskvi, Beslanu, Baliju, pokazali da u 21. veku, kao i ranije, verska ubeđenja imaju političke posledice. Kako se dogodilo da se SAD kod kuće surovo obračunavaju sa džihadom, a da ga na Balkanu tolerišu?
– Zapadnjaci su čvrsti u svojim sekularno-liberalnim ideološkim pretpostavkama da je islam miroljubiva vera. Potreba savremenog Zapada za samonegacijom koja je proizvod odricanja antičkog i hrišćanskog nasleđa i jednog suludog, hipertrofiranog racionalnog prosvećenog duha koji uzdiže sopstveni, ljudski um, na alfu i omegu rešenja svih dilema ljudske egzistencije, rađa smrtonosne plodove. Ilsamski fundamentalizam ubija širom sveta. Zapad ulagavanjem islamistima smatra da će na Balkanu zaraditi pozitivne poene za rešavanja svojih problema na Bliskom Istoku. Uz to Zapad smatra da je balkanski fundamentalizam turskog porekla. SAD i NATO su više zainteresovane da posredstvom džihada u Kaspiskom bazenu dođe do odvajanja islamskih država od Rusije nego šta će islamiti uraditi na Kosmetu i u Sandžaku. Za Srbiju je borba protiv džihada preduslov za opstanak.
PARIZ JE PROTIV
o Kako u takvoj situaciji treba da se ponaša Srbija?
– Zvanični Beograd mora da iskoristi albansko nasilje kao argument za nezrelost kosmetskih Albanaca da imaju svoju državu i tezu da bi to ugrozilo bezbednost na Balkanu, pa bilo kakvo da je rešenje koje nudi Marti Ahtisari. Bojim se, međutim, da u Srbiji ima sve više političara koji veruju da je bolje trampiti kosmetsku autonomiju, ili čak nezavisnost, za skidanje haških problema sa dnevnog reda i ubrzano pridruživanje Evropi. Ja, međutim, smatram da je to velika zabluda i nova zamka za srpsko rukovodstvo.
o Zašto tako mislite?
– Bez obzira što to činovnici iz Brisela najavljuju, proces daljeg širenja Evropske unije, posebno na Balkan, odložen je i neće narednih godina biti nastavljen, jer se tome protive Francuska i još neke sredozemne zemlje. Politički merodavni krugovi u Parizu ne žele da u EU uđu Albanija, Bosna i Srbija sa Kosovom i Sandžakom, jer time hoće da osujete mogućnost da preko ovih balkanskih država Turska uđe u EU. Francuzi, naime, smatraju da turski islamisti dominiraju na Balkanu i da preko Tirane, Sarajeva, Prištine, Novog Pazara, a i Beograda, žele da uđu u Evropu, čemu se zvanični Pariz javno protivi. Osim toga, Evropska unija neće donositi nove odluke o prijemu dok se ne uveri kakve će efekte dati ulazak Rumunije i Bugarske. Ima mišljenja da je prijem Rumunije i Bugarske bio samo politička improvizacija, kojom je, posle njihovog ulaska u NATO, trebalo ove zemlje još jače odvojiti od ruskog uticaja. Sve ove činjenice treba da budu jasno prezentovane srpskoj javnosti, kako je političari ne bi i dalje držali u zabludi da je EU zaista spremna da odmah primi Srbiju u naručje. Nije Srbija u svetu toliko omiljena, jaka i značajna, koliko to naši političari govore.
SLABA SRBIJA
o Kako su u SAD komentarisani rezultati parlamentarnih izbora u Srbiji i koliko su američki mediji tome posvetili pažnje?
– Zvanični Vašington nije previše komentarisao srpske izbore, sem što je izrazio zadovoljnstvo zbog pobede demokratskog bloka. Izbori u Srbiji su u američkim medijama zato i dobili jako mali prostor, koji se u novinama meri sa nekoliko inča, a u elektronskim medijima sa nekoliko sekundi. Najčešće je u tim ifnormacijama konstatovano da je «proevrospki blok poboljšao svoje šanse», a da je blok sklon «boljoj jučerašnjici» i dalje politički snažan. Ozbiljnijih komentara u medijima nije bilo, jer je za američku javnost Srbija i dalje minorna država.
o Koga je od naših političkih stranaka Amerika u ovim izborima direktno pomagala?
– Amerikanci su bili uz DS, Borisa Tadića i uz LDP i čedmoria Jovanovića. Nisam siguran koliko su pomagali G17 plus i Mlađana Dinkića, jer američka vlada ima mogućnosti da indirektno pomaže političke stranke u inostranstvu. Primer za to su delovanje Nacionalne fondacije za demokratiju i Nacionalne fondacije za mir, koje se delimično finansiraju iz državnog budžeta SAD, i to uz saglasnost Kongresa, ali ove institucije pred stranim državama imaju rividan status nezavisnih fondacija. LDP je uz to dobijao pomoć iz privatnih američkih fondacija, što ^edomir Jovanović treba da učini transparentnim, a ne da proziva druge zbog tajne pomoći koju dobijaju iz inostranstva.
o Da li možete da pretpostaviti zašto je premijer Vojislav Koštunica odlučio da se ne sretne sa Ahtisarijem, da će to učiniti predsednik Borisa Tadić i kako će na to reagovati međunarodna zajednica?
– Smatram da Koštunica pravi grešku, jer tom odlukom nepotrebno daje argumente svojim političkim protivnicima koji tvrde da se srpski premijer ponaša tvrdo i izazovno. Ima i onih koji smatraju da se Vojislav Koštunica ponašao kao Milošević pre 17 godina kada nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Zimermana. Kako Marti Ahtisari ionako nema ništa novo da saopšti Koštunici, a pošto srpski premijer ionako može samo da ovom zastupniku saopšti da nema ovlašćenja da ma šta potpisuje, dok se ne obrazuje nova vlada, to bi ionako bio čisto kurtoazni susret. Zato mogu da razumem da je susret premijera sa ovim Fincem samo jedna neprijatna epizoda u radnom danu Vojislava Koštunice. Međutim, smatram da je Koštunica morao da stisne zube i izdrži tih pola sata susreta sa Martijem Ahtisarijem premijera to ništa ne bi koštalo. Ovako, odbijanje susreta srpskog premijera sa svetskim izaslanikom može da ima negativne po Srbiju, bez obzira na zasnovanost Koštunićinog objašnjenja za takav potez.
o Koliko su tačne informacije da će nam Moskva pomoći i da su zbog toga odnosi između SAD i Rusije postali nategnuti?
– U Beogradu je uočljiva tendencija da se naši državi problemi javnosti predstavljaju kao goruća svetska pitanja. To nije tačno. Kosovsko pitanje je minorni problem za odnose između SAD i Rusije. Problemom Kosova i Srbije u Vašingtonu i Moskvi bave se političari drugog reda, jer zvanični Beograd nije prioritet u njihovoj diplomatiji. Zato obostrana saglasnost ili nesaglasnost Vašingtona i Moskve neće bitno uticati na konačni status Kosova. Za SAD i Rusiju mnogo je važnija saglasnost oko pitanja iranskog nuklearnog programa, oko krize sa Severnom Korejom, maršrute kaspijskog nafotovoda ili statusa Gruzije u NATO, nego saglasnost oko sudbine Srbije i Kosova. Vašington i Moskva se neće svađati zbog Beograda. Ahtisarijevi predlozi neće biti prihvaćeni u Beogradu. Vladimir Putin zbog toga nema razloga, a ni motiva, da menja stav da se ne žuri sa tim planom. Po meni, to znači da je Ahtisarijeva misija na duge staze propala.
