Rođen je 31. jula 1933. godine u Čanadu. Od malena je zavoleo srpsku pesmu i igru, a u doba njegovog detinjstva u Čanadu je bilo dosta sviraca koji su na njega ostavili veliki utisak. Još kao đak sa samo 7 godina počeo je obuku kod čuvenog harmonikaša Save Đuričina, od koga je naučio prve akorde na harmonici. Počeo je da svira i violinu ali je odustao pošto je ljubav prema harmonici prevagnula.
Reklama
Kasnije kada je za to došlo vreme, 1957. godine nakon položenog ispita zajedno sa svojom suprugom Natalijom koja je bila igračica pristupio je Srpskom državnom ansamblu u početku kao igrač, a kasnije kao harmonikaš promovisao našu srpsku pesmu i širio radost. Bio je tada čuveni duet Đurica Galetin – Radivoj Popov Đale.
Kada je nažalost Srpski ansambl ukinut, nastavio je da radi i dalje sa orkestrom i svojim melodijama, punili su tada naše dvorane i Domove kulture promovišuću srpsku tradiciju, muziku i običaje. Đurica Galetin je već bio poznat kao muzičar, jer je u međuvremenu vredno radio na svom muzičkom usavršavanju, završio je i studije koreografije. Jedno vreme bio je i član orkestra Saveza radne omladine pošto je radio u preduzeću „Elektromotor”. Međutim, godine 1962. počinje jedna nova stranica u životu Đurice Galetina. Kao upućivač i dirigent orkestra pri Domu pionira u Temišvaru, pronalazio je decu željnu da se bave folklorom, učio ih je narodnoj igri i pesmi. Stvarao je dečije orkestre sa kojima se takmičio na najvišim muzičkim festivalima u zemlji i inostranstvu, osvojivši, skoro uvek prvo mesto, pehare i zlatne medalje. Voleo je decu i omladinu, kojima je poklanjao svoje znanje, umeće, život.
Istakao se kao profesor muzike, dirigent, koreograf i kao instrumentalista, muzički kompleksna ličnost koja je ostavila duboki trag u Banatu u drugoj polovini dvadesetog veka.
Radio je u Domu omladine od 1977. godine gde je obučavao mlade. U tom periodu počinje da obučava i srpsku decu, učenike Srpske gimnazije sa kojima je osvojio vredne nagrade na raznim takmičenjima. Osnovao je i ansambl Izvorul, gde su članovi bili uglavnom Srbi i drugi koji su svirali i igrali srpski. Godine 1983. prelazi kao glavni upućivač i koreograf u Centar za obuku i narodno stvaralaštvo županije Timiš.
Celog svog života bavio se sakupljanjem i promovisanjem autentičnog folklora u gradu i u našim selima. Njegovi ansambli promovisali su igre iz svih krajeva Rumunije i svih nacionalnosti. Sam je postavljao koreografije, muzičke aranžmane i na taj način promovisao mlade talente na sceni, autentičnim folklornim pesmama i igrama.
Osnovao je, vodio je i upućivao ansamble Konstruktorul i Banaceana sa kojima se proslavio u zemlji i preko granice, dobivši i nagradu za najbolji radnički klub u državi. Takođe ima i puno svojih kompozicija na srpskom i rumunskom jeziku, na Radio Temišvaru često je puštana pesma „ Sećaš li se one noći”. Sa ponosom je rekao da kao Srbin uvek mu je nekako dolazila ideja da ubaci bar delić srpskog folklora u svaku rumunsku pesmu koju je komponovao.
Imao je dar od Boga da privuče ljude k sebi, uložio je puno truda i ljubavi u svemu što je radio. Njegova izreka je bila da treba puno ljubavi i truda u svemu što radiš, za uspeh urođeni talenat predstavlja samo 40%, a ostalo su trud i rad. Bio je uz svoj narod i uz Savez od samog osnivanja, učestvovao je i pomagao u organizovanju kulturnih aktivnosti, tvrdio je da je najveće zadovoljstvo kada uspeš da mlade privučeš folkloru i otkriti mu sve čari i lepote narodne umetnosti. Trudio se je da mlađima prenese svoje iskustvo, sarađivao je sa svima kao rukovodilac Komisije za kulturu, bio je i član Rukovodećeg saveta Saveza Srba.
Dobitnik je više nagrada a najvrednije su za njega bile Medalja za kulturne zasluge od strane predsednika države i Vidovdanska povelja Saveza Srba u Rumuniji.Najveća radost su mu bila deca, Dejanka i Dejan, koje je od malena učio muzici i koje je uvrstio u dečije a potom i u velike orkestre. Bio je ponosan na njih, pogotovo na svog sina Dejana, koji je pošao očevim stopama i koji je danas poznati harmonikaš i dirigent. Znao je da svakoga dana, zasvira sa svojim sinom, kasnije da se sa Dejanom i konsultuje oko priredbi koje je spremao.
Dom i dvorište su mu uvek bili ispunjeni decom i omladinom kojima je čika Đurica pripremao neku pesmu ili neko kolo koje su potom snimali. Sa decom koju je upućivao i obučavao, redovno je i svirao, upotpunjavao lepotu melodije i na taj način još i više oduševljavao mlade da nastave da sviraju. Kasnije je svoje umeće preneo i na svog unuka Božidara koji je takođe nastavio karijeru muzičara i još više ispunio srce „Čiče”, kako su ga nazvali unuci Božica i Božidar, pa je tako ostao za sve one koje je upućivao. I ako nije uspeo da i svog praunuka Milana uputi prema harmonici i narodnoj muzici, ipak je i njemu usadio ljubav prema muzici ali klasičnoj. Redovno mu je svirao a Milan je sa uživanjem pratio svog Čiču, dok je ovaj svirao sa nekim učenikom. Veliki broj današnjih poznatih muzičara, igrača, pevača, prošli kroz školu i obuku Đurice Galetina, „Čiče”, „čika Đurice” ili „nea Galeta” kako su ga iz milošte zvali.
Napustio nas je u svojoj 93. godini, porodicu, drage prijatelje, bivše đake, sve one sa kojima je godinama radio i svojim muzičkim aranžmanima i koreografijama obučio. I stoga će ostati mnogima u sećanju. A najviše smo uskraćeni njegovim primerom ljubavi prema muzici i folkloru, ponašanja, čovekoljublja, požrtvovanosti, poštovanja i odanosti poslu kome je svaki atom svoga bića posvetio. Stoga možemo slobodno reći da smo izgubili jednog čoveka koji se danas veoma retko sreće i koji je bio jedan od bedema banatskog folklora. Neka Bog oprosti dušu nama dragom čika Đurici i neka mu je laka naša Banatska zemlja. Za sve učinjeno u životu hvala.
Izvor: Savez Srba u Rumuniji
