Хит фестивала, представа “Foreign Tongue” добила одличне критике

  1. 02. 2019.

Младен Обрадовић, глумац, редитељ и професор драме, је управо завршио рад на представи “Foreign Tongue” која се са успехом одиграла у позоришту Фацторy Тхеатре. Представа је била део фестивала Next Stage, престижног фестивала који сваке године представи десетак пробраних представа из области драме, комедије и плеса. “Foreign Tongue” је била један од хитова фестивала, привукла је доста публике и добила одличне критике. Представу је написала Лола Ксенос, режирао Стефан Џепароски а музику су компоновали Данијел Абрахамсон и Џастин Хискокс.

Разговарамо са Младеном Обрадовићем, који специјално за Новине Торонто, прича како је дошло до његовог учешћа у овом пројекту.

“Позив за ову предству ме затекао неспремног, јер сам управо почињао рад на трећој представи заредом, и био увелико у планирању продукције четврте. Одмах сам се извинио продуценткињи представе и рекао да заиста не мислим да ћу имати времена да се прихватим тог посла. Међутим, она ми је ипак послала текст… био је то један од најдуховитијих и најоригиналнијих текстова које сам прочитао, тако да нисам могао да је одбијем.

“Foreign Tongue” се бави питањима са којима се сусреће сваки иммигрант- нашим идентитетом, нашем губљењу у страном језику, проблемима на које наилазимо током асимилације у ово ново друштво. Како нас третирају, како прихватају наше акценте, како се ми постављамо према људима који нас можда дискриминишу, због начина на који говоримо овај језик?

Текст је јако интелигентно скројен, подвлачи неке уобичајене стереотипе, исмејава неке баналности са којима се имигранти сусријећу сваког дана, а поред свега тога је комедија и мјузикл. Било ми је задовољство и част да играм у овој представи јер су то питања која су за мене, као некога ко се бави умјетношћу на страном језику, изузетно актуелна. Yато сам јако захвалан Синтији Ашбергер и Стефану Џепароском који су ме позвали да радим ову представу са њима”.

Да ли је било напорно играти пет представа заредом, обзиром да поред приватних обавеза које имате, сте последњих годину дана изузетно ангажовани?

“Јесте, а посебно јер имам сталан посао као професор драме у приватној школи ПАЦЕ, и наравно покушавам да будем добар отац двоје дјеце која имају и своје активности и распоред. Тешко је наћи времена за све. Од прошлог прољећа нисам стао са позоришним радом, што ме, иако је напорно, веома радује.

Са групом колега сам био одлучио да направим прву дјечију позоришну представу на српском језику коју изводе одрасли. То је била “Црвенкапа и збуњени вук”, коју смо одиграли у мају прошле године, а у којој су поред мене играли и Јелена Асановић, Биљана Караџић, Ивана Обрадовић и Ратко Тодоровић.

Након тога сам учествовао у Фринџ представи “Китцхен Синк Драма”. У октобру сам режирао и играо у представи “Оператион ПМС” у Тхе Цоммонс позоришту, па је дошла “Фореигн Тонгуе”, и сада смо у пробама за “Тхе Wоодс аре Дарк анд Дееп”, коју сам ја и написао.

Са чиме се суочавате као глумац из другого говорног подручја? Да ли мислите да се нешто може променити, или се мења, у статусу имигранта, који желе да се остваре на овим просторима?

“Foreign Tongue” има дивне сцене у којима, једна од главних јунакиња Вишња, поријеклом из Босне, иде на аудиције. Улоге које јој нуде су улоге ратних жртава и руских мафијашица, а поред тога, тјерају је да игра стереотипове и клишее.

То је, нажалост, судбина свих нас имиграната који се бавимо глумом- играмо само оно како звучимо. Ја сам играо сличне улоге- убице и мафијаше са Балкана или из Русије, али и поред тога, морам да признам да се ствари мало и мијењају тако да понекад добијам и улоге које немају веза ни са каквим типичним виђењем мог акцента.

Оно што покушавам да потенцирам, самим својим радом, претежно на позоришним сценама Торонта, јесте да ја звучим као пола људи у нашем граду. Ти људи су и доктори, и таксисти, и учитељи, и пекари, и политичари, и адвокати. Свака улога некога из Торонта, може да буде додијељена и некоме са акцентом, јер то је свијет у којем живимо. Мислим да видим и неки напредак на том пољу. Нису сви кастинг агенти спремни за експерименте и промјене али има и оних који јесу, тако да сам сигуран да се индистрија креће у правом смјеру”.

Да ли сте задовољни оним што сте до сада постигли? Да ли сте успели да испуните душу уметношћу коју волите и којој сте посвећени?

“Пресрећан сам што и овдје, у страној земљи, могу да радим посао који волим и да живим од њега. Глумачка професија је јако тешка и неизвјесна. Упознао сам много феноменалних глумаца који на жалост нису могли да издрже притисак сталног доказивања и непрестаних аудиција, тако да се више не баве овим послом. Ја сам, за сада, ипак успио да опстанем и морам да кажем да ми је ово једна од најљепших радних сезона у животу. Поред свих представа које сам поменуо, снимио сам и једну епизоду серије “Дисастерс ат Сеа”, за Белл телевизију, у којој сам играо лик човјека који је заиста постојао и који је преживио потапање великог брода у Средоземном мору. Играо сам и у краткометражном филму “Рођендан”, младе иранске редитељке Атафе Каделморезе, за који једва чекам да изађе из монтаже. Све су то неки дивни пројекти које ми је предходна година донијела и због којих могу заиста да будем презадовољан. Годину дана прије тога, провео сам на десетинама аудиција на којима нисам прошао. Тако да могу са сигурношћу да кажем да нема правила- глумачка професија је јако нестабилна и већ сјутра може све да се промијени и да опет немам никаквих ангажмана на дуже вријеме. Али сам задовољан што тренутно радим и заиста уживам у томе.

И за крај, реците нам нешто о представи “The Woods are Dark and Deen” коју ћемо ускоро имати прилику да видимо у Торонту?

“Текст сам почео да пишем инспирисан причом о српским имигрантима који су за вријеме Првог свјетског рата завршили у канадским логорима. Нисам ништа о томе знао, али сам почео темељно истраживање, које је, заједно са писањем текста трајало око годину дана. Недавно смо коначно кренули са пробама, тако да је представа заказана за извођење од 21-27ог марта, у Factor Theatre. Играће се 7 дана тако да се надам да ће наши људи наћи времена да виде представу. На сајту www.pulsetheatre.com можете наћи више информација.

Ово је први пут да се једна овако велика представа на енглеском језику, бави историјском темом српских имиграната на овим просторима, и заиста се радујем што ће наша заједница и наша историја бити престављена на великој сцени овог реномираног позоришта.

Трудио сам се да овај пројекат окупи што више наших људи, тако да је продуцент Ивана Обрадовић, музички директор Кристина Бијелић, а поред мене играју и Биљана Караџић, Ратко Тодоровић и деца из нашег драмског студија Пулс Театра- Мила Јокић и Симеон Кљакић”.

Кажу да живот чине дела а не празне речи, да је сврха нашег постојања да оставимо неки траг.

Младен Обрадовић је неко ко се годинама, са великим ентузијазмом, напорним и истрајним радом бори да на овим просторима остави траг, и то му по свему судећи, за сада, полази за руком.

„Српска стварност“ / Ивана ЂорђевићНовине Торонто /

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.