Gordana

- Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa...reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti! Bio je to moj glas. Vrištao je iz mojih razjapljenih usta i parao, pored ostalih, i moje bubne opne. Bila je to moja ruka. Mlatarala je ispred mog lica, baš sam je u nekoliko navrata propratila pogledom. Bile su to i moje misli i osećanja, objedinjene u tom rikanju. Poznavala sam ih, dugo su rasle u meni kao kiselo testo. Bio je to i moj šef ispred mene. Nikako nisam mogla jasno da vidim njegovu facu. Kao da je onaj moj vrišteći glas stvarao oko njega maglu koju je ona moja mlatarajuća ruka pokušavala da razgoni. U stvari, nisam želela da vidim njegovo lice. Više sam volela da zamišljam kako me zabezeknuto gleda, otvorenih balavih usta. No, nekako mi se priviđalo da ga posred te zblanutosti obasjava anđeosko bela svetlost pakosti i dok mi se ruka ..

Mala sam ja i smotana da bih rekla nešto o Njoj. Mala spram svih onih koji su se približili Gospodu više nego što ću uspeti, verovatno više i nego što ću ikada pokušati. Smotana u odnosu na sve usredsređene, koji su snagom svoje vere mogli da zadrže dovoljno prisebnosti kroz sva iskušenja, jer moja je vera, iako mislim da se mnogo trudim – premala. A ipak, osećam potrebu da o tome razmišljam i pišem, da podelim misli i osećanja, tolicka kolicka su. Za veru je potrebno samo jedno – ljubav. Za ovo samo potrebno je mnogo. Pokušala sam da sagledam ljubav ove majke iz svog malog srca ovozemaljske majke i mislim, osećam da moja potreba ima smisla, mada ne mogu do kraja da dokučim taj smisao. Ali, čudni su putevi Gospodnji, a promisao je nama neshvatljiva. Već sam se bavila tim rekla bih neskromnim i neprikladnim upoređivanjem, kada mi se dogodilo nešto na liturgiji. Bila sam u našoj gradskoj crkvi. Bio je veliki praznik. Na liturgiji me svašta hvata, kao i sve nas. Svakakvi detalji mi ..

Mladić je prihvatio ranac dok je svlačila mantil i stavljala ga na čiviluk, smetena i uzdrhtala, ostavljala ga da visi u maloj beloj prostoriji, sam i tužan, sa nekoliko izgužvanih papirnih maramica u džepovima, na zakačci na kojoj je pre njega visio neki tuđ mantil koji je za sobom ostavio sličan drhtavi miris. Sve je to u „normalnom“ vremenu trajalo veoma kratko, nekoliko uobičajenih i verovatno identičnih ljudskih pokreta. Pružila je ruku da preuzme od njega ranac, pa je shvatila da ne zna šta sa njim da uradi i zato je zastala u tom neodlučnom pokretu, a prostor iza nje kao da ju je vukao, bila je to nenormalna, nemoguća i potpuno sumanuta želja da naglo odstupi. Samo jedan korak unazad, i to ne mnogo veliki, bio bi dovoljan da ostane tu, da se zatvori u ozidan mali prostor sa svojim mantilom i stoji u njemu, da stane vreme: neka ostane u tom momentu, ne mora se vraćati. Neka drhti srce u neizvesnosti i tišina nek odjekuje u njoj; ma neka sve ostane tako, ne bi zažalila za domom, n..

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam počela poodavno pa sam se predomislila. A naslovi stoje li stoje. I ideje. I iskustvo koje bi nekome možda dobro došlo. Sad, što se iskustva tiče, možda sam se baš zbog toga predomislila, kad sam shvatila koliko iščašeno može da zvuči većina situacija kroz koje sam prošla, načini na koji sam kroz njih prolazila, stavovi koje sam zauzimala, potezi koje sam preduzimala. Stanja u koja sam upadala, osećanja koja su me preplavljivala. Mislim da bi mnogo ljudi pomislilo da lažem. Oni koji bi mi poverovali, oni me više brinu. Plašim se da bi neko u datoj situaciji pokušao da uradi isto što i ja, a to ponekad, gledano očima prosečne osobe sa prosečnim životnim iskustvom – stvarno, ponekad, zvuči mnogo ludo. I kako onda ja nekoga da savetujem, makar samo deljenjem sopstve..

Po pravilu se ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim u šta mogu da upadnem. Nije što se plašim da upadnem u nešto, nego me više mrzi da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u nešto štrokavo. Da bih se oprala, moram da napravim pauzu, da preispitam sve okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je bila smotanost ili pogrešna procena; da li sam se saplela ili sam verovala; kome i zašto sam verovala; kakav sam interes imala (ups!). Mnogo je to pitanja. Nemam zbog čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i trudim se da za sobom ne ostavljam đubre. Uglavnom uspevam da za mnom ostanu lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ prav..

Uvek sam mislila da sam imala mnogo sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više. Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni. Mama je bila donekle smotana za ovozemaljski život i pretežno tužna, ALI je uveče svirala klavir i ponekad pevala, zbog čega sam se osećala kao princeza koja živi na dvoru. Tata je bio emotivno hladnjikav, ALI sam znala da će svakog raspusta doći i odvesti me kod sebe, gde mi je bilo pretežno lepo. Često nije bio kod kuće, ALI me je vodio na bazen i naučio da plivam kraul. Ženio se još dva puta, ALI ja i danas imam dve maćehe koje volim i koje mene vole. Imam dve sestre i brata. Na užas svoje porodice, napustila sam fakultet i odlučila da rodim dete i udam se, ALI oni mene, iako užasnuti, nikada nisu napustili. Nijedan od mojih brakova nije potrajao ’dok nas smrt ne rastavi’, ALI su mi ostale lepe uspomene. Ostala su i sećanja zbog kojih pon..

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..