Dušan Srezojević (1886—1916)

**
      
PESME DUŠANA SREZOJEVIĆA

Miodrag Pavlović

Verovatno se nikad nije morao sagledati ceo jedan pesnik na osnovu manjeg broja stihova: Srezojević nam je ostavio zbirku od dvadeset i dve pesme, objavljenu 1912-te godine u Kragujevcu. Bilo je na vreme zapaženo da je ovaj mlad čovek zanimljiv pesnik, što dokazuje prisustvo njegove poduže pesme u Antologiji Bogdana Popovića; njegova pesma pak u antologiji Zorana Mišića svedoči da on ni u naše vreme nije zaboravljen — stoga je neverovatno koliko mu je malo, u stvari nimalo, pažnje posvetila naša kritika. Još jedan rekord postiže ovaj pesnik sa početka dvadesetog veka (1886—1914); o njegovom životu i ličnosti zna se ne može biti manje. Dakle, Srezojević je pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, bar u ovome trenutku. Ostaje čak i da se dokazuje da li taj mali pesnički opus zaslužuje da se o njemu piše, da li taj pesnik, potonuo u sivilo bliske prošlosti, zaslužuje da se o njemu više zna.

Značaj ove poezije svakako nije u nekim zanatskim vrlinama, u snazi izraza ili kvalitetu jezika. Jezik ove poezije je konvencionalan, poetičan u smislu svoga vremena, sa čestom emfatičnom upotrebom velikih slova u imenicama kao što su: Život, Smrt, Zemlja, Nepoznato, Nepostizno itd. Ova leksična konvencionalnost smeta utoliko više što je Srezojević tematski zašao u nove oblasti koje su zahtevale trud pronalaženja novih izražajnih sredstava.

U svojim pesmama on upotrebljava jedan jedini metar: jedanaesterac, ali je raspored akcenata u njemu tako neujednačen da on nije ni jampski, ni trohejski, ni daktilski. On tehniku vezanog stiha nije savladao i njegov jedanaesterac je jedna proizvoljna metrička shema za koju se pesnik unapred opredeljuje, bez obzira o čemu će pisati. Otkuda ta opredeljenost za jedanaesterac? Da li je jedanaestercem Srezojević hteo da se odupre simetričnoj milozvučnosti dvanaesterca koji je u tom periodu vladao? Istina je da je dvanaesterac u vreme Dučića i Rakića postao onakav sinonim poetičnosti kakav je osmerac bio u vreme romantizma. Ali i jedanaesterac je u tom razdoblju takođe veoma čest, tako da se može reći da je bio otprilike isto toliko konvencionalan kao i dvanaesterac. Još je Jovan Subotić veoma lepo primenio jedanaesterac u svojoj izvanrednoj pesmi Embrionu. Dobrim jedanaestercem pisao je i Sterija. Kod romantičara ovaj metar nije bio u milosti, ali zato Vojislav Ilić, koji ozakonjuje kod nas mnoge metre, i izvršava pravu prozodijsku revoluciju, piše niz pesama u jedanaestercu. Navešćemo neke primere pesama u jedanaestercu kod Vojislava Ilića: Ljeljo (smenjivanje 11—10), Usamljeni grobovi, Iz Beležnika, Građanska vrlina, Pesnik, Ispovest (opet 11—10, ovoga puta izraziti jampski endekasilab), Pod nogama mojim otimlju se vali (smenjivanje 12—11—12—11), Pravoverni i druge.

Kod Jovana Dučića, naročito u njegovim ranijim pesmama, nalazimo veoma lep jedanaesterac. O tome svedoče pesme: Hajdemo o Muzo, U stablu kedra gle te čudne reči, S robom i dugom bambusovom trskom, Lejilo more (smenjivanje 11—12), Poznanstvo, Novembar. Kod Milana Rakića, nekada slavljenog kao izvrsnog versifikatora, nalazimo često jedanaesterac, i najbolje među njegovim pesmama mahom su sročene u jedanaestercu. Pomenimo Ljubavnu pesmu, Serenadu, Varijacije, Običnu pesmu, Dalidu, Čekanje, Priziv, Sentimentalnu pesmu, Setnu pesmu, Površne utiske, Osvit, U kvrgama, Simonidu i Božure. Šantić se takođe često služio ovim metrom, koji je inače skoro zakon u pisanju soneta, od Šekspira do parnasovaca.

Kod Pandurovića nalazimo pravu poplavu jedanaesterca i, ne nabrajajući pesme napisane u tom metru, možemo reći da je on glavni, najčešći metar Pandurovićeve poezije. Uopšte se može postaviti teza da su pesnici skloni meditaciji izbegavali inkantatorske, parne metre, bilo deseterac bilo dvanaesterac, i tom tezom bismo donekle opravdali isključivu upotrebu jedanaesterca kod Srezojevića. Međutim jedanaesterac nije naročito bogat u varijacijama tonaliteta, i naš pesnik nije uspeo da ga prilagodi ni svojim meditativnim vizijama, ni svojim pesmama socijalnog revolta, niti pak svojim mekim ljubavnim sanjarijama. Iako je upotrebljavao uvek istu metričku shemu, ni nju Srezojević nije uspeo da usavrši: dosta su nespretne i očigledno prinudne njegove inverzije, koje pokatkad zamagljuju smisao; muzikalnost njegova stiha veoma je mala, a njegova “opkoračenja” najviše otkrivaju teškoće u versifikaciji koje pesnik nije uspeo da savlada. On pravi opkoračenja jednostavno kad mu neka reč preostane iz prethodnog stiha:

Sa novembarskog svoda ko iz bajke
Sjajnog…

ili:

Na dnu, pod sjajnim kišama, izbija
Pupoljak jedan zračan kao nada

ili:

Ali u našim srcima gde još ne
cvetaše ljubav …

i još na mnogo mesta. Svojom versifikatorskom nespretnošću Srezojević se nalazio na raskrsnici između daljeg usavršavanja ovog stiha ili opredeljivanja za nov, slobodan stih čiji se pohod u našoj poeziji pripremao. Međutim, pesnik je umro.

Srazmerno dosta reči potrošio je Srezojević na svoje ljubavne pesme: skoro jedna trećina ima ljubavnu tematiku. U pesmi Žudnja on ispoveda čulnu želju, otvorenu, kao Bojić, ali ne toliko brutalnu. U Ljubavnom motivu on je već ranjen, pati, prašta i podseća na sebe. U Sanjariji obraća se za utehu jednoj vazdušastoj ženi-viziji, toliko omiljenoj među slovenskim simbolistima. U pesmi Čari pojedinosti pesnik se ponovo sastaje sa zemaljskom ženom, hoće da nam svoje osvojenje prikaže u svoj opipljivosti:

Kad sklizi tvoja košulja od svile…

U pesmi Oproštaj on je, na rastanku, skrušen, nežan i čedan. Njegove žudnje se i dalje javljaju, u tami, pomešane sa mirisom cveća, i sa francusko-dučićevskim opštim mestom “mirisa duše”. Najzad, u prolazu, još jedan susret, mali nespretan razgovor i predosećanje neke moguće lepote, kome se pridružuje slabašna nota kritike društva:

… Danas, međ nama bedem predrasuda.

Difuzan u osećanjima, okrenut čas zemaljskoj, čas nebeskoj ljubavi, čas na nekoj sanjarskoj, čežnjivoj sredini, Srezojević je napisao ljubavne pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovog pesnika mogu zanemariti.

Zanimljivije su njegove pesme čistog socijalnog revolta, u kojima se meša osećanje grada, svest o postojanju proletarijata i njegove ideologije, za koju se i sam pesnik opredeljuje, i predskazivanje jediog novog društva u budućnosti.

To gladni narod na vlasnike grmi!

reći će programatski u pesmi Pereat! I dalje, sa istom odlučnošću:

Skriveni vlasnik, u nemoći, bledi,
Videći propast svoju punu srama
I narod rešen sebe da ne štedi,
Da, kao orkan, obara i slama.

Pesma se završava takođe uzvikom:

Gromovi roba podignutog verom
Posuktaće na moderne varvare.
Vreme je došlo za račune stare!

U dužoj pesmi Mesto uvodnog članka Srezojević, nadahnut jednim novim tumačenjem istorije, osvrće se na “šezdeset vekova” koji su protekli u pritisnutosti čoveka pod jarmom duha i tela. Osuđuje i konformizam civilizacije njegovog vremena, ali predskazuje neminovni dolazak istorijske kataklizme:
  
Koleno (u smislu pokolenje) jedno visoko i zračno
Povešće borbu da uzdrhte mora.
Padaće redom sve nisko i mračno,
Čupano kao besnom burom gora.

I savest ovog krepkog pokolenja
Mučiti neće uspomene jetke,
Sem jedna, teška kao teret stenja: —
Da je mumije imalo za pretke.

I pesmu Mojoj liri intonirao je borbeno, gordo, tražeći “pesme koje tuku”, pozivajući na juriš koji “Tamnicu ljudsku iz temelja ljulja”. Govori svojoj liri:

Znaj! to u tebi, još sen, još ne rođen
Grmi Nadčovek divan i uzvišen!

U dužoj Proleterovoj pesmi pesnik piše o svom pripadanju proletarijatu, o svom proleterskom poreklu ima viziju velike zajednice radnih ljudi, bratstva među njima i budućnosti koja im pripada:

Otud iz krila grandioznih dana,
Kuda se pogled naš žudno upija —
Iz budućnosti zlatne, gde se grana
Ljudskoga Mira zavodljivo nija:

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete,
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.

Tematski ove se pesme veoma mnogo odvajaju od tonova koji su vladali u poeziji tadanje Srbije. Očevidno inspirisane svesno i jasno formulisanom ideologijom socijalizma i revolucionarne borbe, one u sebi sadrže snažan pesnički zanos, i pravu pesničku nadu. Poredeći ih sa ratnim peanima tadanjeg srpskog nacionalizma, moramo osetiti koliko su one drukčije, koliko odišu začecima jednog novog nadahnuća i jedne šire, univerzalne vizije čovečanstva. Ove pesme predstavljaju jedan od časnih početaka naše socijalne poezije, i kao takve moramo ih imati na umu prilikom razgovora o kasnijim razvojnim putevima naše poezije. Mora se takođe reći da su te pesme pisane u deklamatorskom, retoričnom stilu, onom istom u kome su pisane i pesme nacionalne borbenosti toga vremena. Pesnik, nalazeći nova opredeljenja i nove misli, nije stigao da nađe i nove izražajne mogućnosti i nove forme: kao umetnik, ako ne i kao mislilac, ostao je dete svoga vremena. Do zrelosti mu — nije bilo dato da dođe.

U suprotnosti, neopozivoj i karakterističnoj, prema ovim svojim pesmama političke inspiracije, napisao je Srezojević i niz stihova u kojima je okrenut samom sebi, najčešće tužan i rezigniran, na granici očaja ne samo zbog tegoba u svom, malom, ličnom svetu nego i zbog zagonetke jednog drugog sveta, onog najvećeg, kosmičkog i ontološkog, u kome mu avantura čoveka izgleda bezizlazna. U pesmi Tuga osećanje lične slabosti razrešava se pri kraju u dosta neodređenoj svetlosti završne slike:

Pogledam u bezmerno Nepoznato,
Gde zadnje etape razliva se zlato
I lebdi sviju zagonetki ćivot…
O! zažaliću što moj žedan život,

Koji čeka neke nepresušne slape
(Vaj! zalud), nije pao, lišen jada,
U zlatan okvir te divne etape,
Gde se neće da luta i pada.

U Plavom sonetu govori o sanjanju dalekih strana, posle kojeg “mora pritisne grudi”. U Časovima slabosti pesnik se vajka što neće sačekati “dane ere svete” koji će jednom doći “ko oblaci zlatni”, jer bi oni mogli da ga oslobode njegove lične slabosti i bola. Međutim, on kaže takođe:

Čovek je stvoren od supstance bola.
Sve je obmana, dim, sve samo varka.

i ostaje pri ovim uopštavanjima kojima traži konstantne odredbe ljudske egzistencije. U drugoj pesmi žali se na male tvoračke snage ljudi uopšte; i kaže da nikad neće napisati Pesmu Otkrovenja za kojom žudi:

Nikada! Snage tvoračke nas ljudi,
Ulagane u Delo bezbroj puta,
U dubinama tamnim naših grudi,
Gase se uvek još na pola puta.

(Pesmi koju nikad neću napisati)

Nema pravog saznanja ni u otkrovenju pesme, niti uopšte:

Jedan odgovor uzvišeni bruji
Istinu koju večni suton skriva.

Najlešpa u ovoj seriji je pesma koju je Bogdan Popović izabrao za svoju Antologiju: Unutrašnji dijalog. To je pesma sumnje u smisao života; na pitanje koje je postavio on sluti da neće dobiti odgovora. Otud gorčina u jednom stvarno uznemirenom dijalogu uma sa samim sobom, i istovremeno u dijalogu srca sa srcem sveta koje se ne odaziva.

Reci, šta tražiš sa večnim smešnim žarom
Na zemlji, kud si slučajnošću bačen?

dalje:

Po Nepojamnim što se svuda svelo,
Čemu tvoj život? Cilj mu?.. O, jadniče! —

Svešću o sopstvenom neznanju začela se ova zista filozofska pesma. Ovo opšte mesto pesnik je uspešno uklopio u nervozno tkanje svog unutrašnjeg dijaloga:

Sva dela ljudskih duhova i ruku
Z n a m da su samo reč u knjizi tajni.

Dalje se pesnik miri sa poretkom stvari u kome je čovek rođen:

Ne marim za svu uzaludnost dela
——————————-
Ja d u b e m tkivo večitoga vela
Do međe moći. Biće dosta ako…

… Vidim kako se, u magli što rudi,
Ko nezapamćen mastodon prastari,
U ogromnome ležištu svom budi
Universalna Zagonetka stvari.

I taj kraj je zbilja vizija, gruba i iracionalna, ali za maštu uzbudljiva. Ta vizija nije ništa oslabljena time što ju je pesnik stavio pod “ako”, naprotiv, mi pesniku zbog ove uslovne ograde još više verujemo. “Možda ću saznati” poštenije je i delotvornije kad je reč o “poslednjim stvarima” nego jedno olako, entuzijastičko pesničko: “Saznao sam”. Osim toga skrećemo pažnju da je ovo jedna posebna vrsta viđenja: pesniku se priviđa njegova buduća, eventualna vizija, i on nam u stvari govori o slutnji jedne moguće vizije. Izvanredan i redak pesnički trenutak u našoj poeziji.

Nesumnjivo je ovaj pesnik, slično Disu, imao zamahe izuzetne kreativnosti u svojoj mašti. Njegove vizije su bile stanja uspešnog identifikovanja sa jednom imaginarnom situacijom, koja je sva izukrštana raznim stupnjevima smisla. Izdvojili smo u poslednju grupu njegove, da ih tako nazovemo, “vizionarske” pesme. Svaka je jedan antologijski komad, i zajedno sa Unutrašnjim dijalogom one, njih četiri sve zajedno, čine najveću vrednost Srezojevića kao pesnika. Pesma Nostalgija daje jutarnji prizor, svitanje, u malom gradu, kada ljudi počinju da se kreću ulicama odlazeći na posao, i kada ih iznenadi viđenje sunca koje se rađa. Evo poslednje strofe:

Zastremiše sve glave u visinu,
S očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjurenim u bezdanu dubinu
Purpurnih njiva pruženih bez kraja.

Sasvim je odvojena od zemaljskog, svakodnevnog događaja njegova pesma Poslednji samrtnik, izabrana za antologiju Zorana Mišića. Zamišljajući poslednje trenutke života na zemlji, pesnik se pita ko će da oplače Zemlju, i ko će joj sklopiti oči. Slike kraja sveta originalne su, i jedna drugu nadmašuju u snazi:

Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plave niti,
Uzdahe srca prah večnosti pospe:
Vaj! ko će tvoje oči zaklopiti…

I možda najlepša Srezojevićeva pesma, Bezimena pesma, uvršćena u antologiju Vaska Pope Ponoćno sunce, govori takođe o nedosegnutom saznanju, i o božanskom kretanju u vasioni do čijeg susreta sa čovekom još nije došlo. Pesma je pisana u prvom licu množine, što daje naročitu patetičnu intonaciju, i počinje iza sna, kao stvaranje sveta:

Izbudismo se iz dubina tame…

Definitivno saznanje sveta kao da je na domaku ruke u apokaliptičnom trenutku:

Svoje duhove osećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.

Mirni smo, kao kipovi, i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
S dahom bogova nismo više ljudi.

Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi…

Gašenje ljudsko privedeno je kraju, i, vrlo fino mesto, vreme počinje sporo da protiče: očekujemo da se ono zaustavi u trenutku kada sve ljudsko nestane:

Dah nam se gasi… A trenuci mile.
——————————–
Oko duhova naših, koji čile,
Oreoli se uzvišeno pale.

I kraj. Kraj vizije, i kraj krajeva. Ima u ovoj pesmi delova, citirali smo ih, koji se mogu meriti sa najboljim mestima u Helderlinu.

Drugi pesnik sa kojim Srezojević ima izvesne sličnosti, kako po svojoj apokaliptičnoj inspiraciji, tako i po sposobnosti da oseti uznemirenosti koje struje gradom, jeste ruski pesnik Aleksandar Blok. Njegove pesme iz ciklusa Strašni grad, njegove vizije požara i prevrata koji se nad zemljom nadnose, njegovo čulo za društvene napregnutosti i njegova sposobnost da ih vizionarski složi u simbolične slike, u jednoj mnogo većoj meri, u meri velikog pesnika, pokazuju kuda su vodili pravci na kojima se Srezojević, otprilike u istom vremenu, nešto malo ranije, zatekao sam, nervno napregnut i bolestan.

Srezojević ostaje pesnik ne samo malog dela nego i malog formata, a ipak predstavlja jednu određenu i izuzetnu ličnost u našoj poeziji s početka dvadesetog veka. On je iskusio frustracije siromaštva, i osetio u sebi gnev i agresivnost kojima se siromaštvo pretvara u nadu i viđenje buduće ljudske lepote. Emotivno već u koordinatama potrebe i očekivanja radikalne promene ustrojstva sveta, on je stigao i do vizije kraja sveta, do one vizije kojom umetnik sebi postavlja i pitanje smisla čitavog tog sveta koji eto samom maštom već stiže do svoje negacije. U brzoj i snažnoj varnici svog misaonog i pesničkog sazrevanja on je stigao na prag poslednjih pitanja, do mesta do koga mnogi pesnici koji du se znatno duže razvijali nisu dospeli ni blizu. Srezojević je promucavši nekoliko prvih reči snažno rekao nekoliko završnih.

Ovom proleterskom i apokaliptičnom pesniku treba istovremeno odati priznanje i za odlike morala i za vrline imaginacije.

PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit | Beograd, 1972

[postavljeno 03.03.2010]