Do pre nekoliko meseci Damir Pejić iz Borova naselja bio je sasvim običan jedanaestogodišnjak, odličan učenik petog razreda obližnje škole „Siniša Glavašević“, dobar mladi matematičar i član teniskog i košarkaškog kluba Borovo. Danas se nalazi na zagrebačkom Rebru gde upravo završava prvi ciklus hemoterapija protiv zloćudne bolesti pod imenom leukemija. Akutna limfoblastična leukemija najčešće napada decu, a Damiru je ona dijagnostifikovana početkom decembra prošle godine.
– Kratko vreme se žalio na bolove u nogama i svi smo smatrali da je to zato što raste i bavi se sportom, međutim saznali smo vrlo brzo da je oboleo. Šta da vam kažem, to je za nas sve bio šok, taj osećaj mogu da razumeju samo oni koji su to prošli. Ne znam ni kako smo se tada vratili kući iz Osijeka, a njega su odmah odvezli za Zagreb i rekli su nam tada da je tamo otišao sa 95 odsto malignih stanica – počinje priču Damirova baka Jelena Pejić.
U skromnom stanu Pejića u zajedničkom domaćinstvu žive Damir, njegova sa..
Zajedničko veće opština započelo je sprovođenje projekta „Želim, radim“ odobrenog kroz program zapošljavanja Zaželi u okviru kojeg je zaposleno 20 žena sa područja grada Vukovara i opština Borovo, Negoslavci i Trpinja. U prostoru ZVO-a 31. avgusta upriličeno je i potpisivanje ugovora o radu sa ženama koje će u narednih godinu dana brinuti o 120 starih osoba, osoba s invaliditetom i osoba u nepovoljnom položaju.
– Kroz projekat „Zaželi“ Zajedničko veće opština napravilo je značajan iskorak jer smo omogućili još jednu dodatnu dimenziju u našem radu, a to je ono o čemu često pričamo i odnosni se na domen zapošljavanja. Pripadnici srpske zajednice teško dolaze do posla jer na prostoru istočne Hrvatske nema dovoljno radnih mesta niti za pripadnike većinskog naroda, a pogotovo je teško manjinama. Rad stvara preduslove za egzistenciju koja osigurava siguran ostanak naših familija na ovom prostoru što je i jedan od prioriteta naše institucije – rekao je predsednik Zajedničkog veća opština Srđ..
Kako svedočimo godini u kojoj je sve drugačije, tako je ovaj 12. novembar protekao bez uobičajene svečane sednice na kojoj bi se javno sumirali rezultati rada u proteklih godinu dana i zajedno sa građanima proslavio dan lokalne samouprave. Posetili smo opštinu Erdut 12. novembra na dan kada je potpisan sporazum kojim je završen rat na istoku Hrvatske i razgovarali sa načelnikom Jugoslavom Vesićem koji Dan opštine smatra jednim od najvažnijih datuma.
– Imamo priliku i danas čitati u medijima da Erdutski sporazum nije bitan za ovo područje. Mi smatramo da je dan kada je potpisan jedan veliki datum, da je 12. novembar 1995. godine završen rat i veliko zlo i da se počelo živeti koliko-toliko normalno. Smatramo da je to veliki datum i da nemamo bitnijeg od njega. I dalje ćemo biti čuvari tog dana, posvećivaćemo mu značaj koji zaslužuje jer na osnovu Erdutskog sporazuma puno je stvari posloženo i stavljeno u red, pogotovo za srpsku zajednicu i niko nema pravo da ga omalovažava – naglašava V..
Ostvarena, školovana i ambiciozna žena, ujedno majka troje dece i supruga, nije čekala skrštenih ruku da joj neko ponudi posao i stvori uslove za povratak. Učila je, informisala se, stupila u kontakte sa kolegama iz Hrvatske kako bi, po povratku, mogla sama sebi osigurati posao i raditi ono što je oduvek volela, za šta se školovala, a to je filozofija i njen put do svih generacija. Tako je nastalo Udruženje „Porta“ koje sada već aktivno učestvuje u obrazovnom i kulturnom životu malog grada kao što je Knin.
Priča rođene Kninjanke Spomenke Martić, čiji su roditelji živeli u Drnišu, nije baš uobičajna za ove današnje, kad svi iz Knina odlaze jer je, kako mnogi kažu, svuda u svetu bolje i lakše nego ovde. Ona je, ne svojevoljno, jednom napustila Knin da bi mu se, nakon života u Srbiji, Holandiji i Americi ponovo sa radošću vratila.
– U Kninu sam rođena, ali smo početkom 1991. godine, kada je ovde već uveliko počelo da se „kuva“, otišli u Jajce, odakle je rodom moja majka. Stigao nas je i..
U mestu Trpinja pre izgradnje sadašnjeg hrama Vaznesenja Gospodnjeg – Spasovdan, postojao je hram posvećen svetom velikomučeniku Georgiju koji je u istorijskim listinama prvi put zabeležen 1695. godine. Ova crkva 1733. godine bila je u ovakvom stanju: „Crkva, donji deo od kamena, a gornji od drveta, blatom oblepljena i išarana iznutra i spolja, pokrivena hrastovom šindrom. Porta ograđena koljem hrastovim te se noću zatvara. Osvetio je Nikanor krušedolski.“
Samo mesto prvi put se pominje 1329. godine. Ono je napušteno pre dolaska Turaka u prvoj polovini 16. veka, međutim oko 1536. godine ovde su se ponovo naselili Srbi iz Srbije. Krajem 17. veka Trpinju ponovo naseljavaju Srbi i to sa prostora Bosne, Mačve, Crne Gore, Hercegovine, Baranje i Bačke.
Godine 1732. ovde je zabeleženo 109 srpskih kuća, tridesetak godina kasnije broj kuća se popeo na 184, da bi 1905. godine u Trpinji bilo 352 srpske kuće sa 2.104 stanovnika.
Hram Vaznesenja Gospodnjeg izgrađen je sredinom 17. veka, a 3. sep..
Sveti Trifun je u narodu poznat kao zaštitnik vinogradarstva, a porodica Bezbradica još od 2008. godine osveštava svoj vinograd.
– Od pravoslavnog naroda, na vukovarskom području se jedino ovde osveštava vinograd za praznik Svetog Trifuna. Već nekoliko godina slavim ovde ovaj praznik, pozovem nekoliko prijatelja i prisustvujemo osveštenju vinograda i proslavi ovog sveca. Počelo je 2008. godine kada su vinograd osveštali protojerej Miladin Spasojević koji je tu i danas te prote Ognjen Grebić i njegov otac Milenko. Ne proslavljamo svake godine, nego kada uzmognemo, ali u poslednje vreme sve učestalije – priča vlasnik OPG-a Bezbradica i domaćin slavlja, vinogradar Nikola Bezbradica.
On se vinogradarstvom bavi još od mladosti, a vinograd je nasledio od oca.
– To su bili švapski vinogradi. Moj otac ih je špricao ručno, a ja sam mu pomagao i donosio vodu. Faktički sam u tom vinogradu od rođenja, a osim ovoga imamo na još dva mesta, sve ukupno pet jutara vinograda i 11.000 čokota. Radio sa..
I 24 godne nakon završetka rata njegove posledice u Gornjem Miholjcu kod Slatine na nekim kućama još uvek su vidljive. Neki srpski povratnici su imali sreće pa su kuće uspeli da obnove, ali Radivoj Subotić u tom smislu nema čime da se pohvali. Za vreme rata Radivoj je napustio Gornji Miholjac i otišao u izbeglištvo u Srbiju.
Njegovi roditelji ostali su u selu da čuvaju kuću i imanje nadajući se da ih niko neće dirati. Noći su provodili u podrumu sve do trenutka kada je 1992. godine kuća minirana i srušena. Zahvaljujući upravo činjenici da su se u trenutku eksplozije nalazili u podrumu, tu nesreću su preživeli, ali je ceo prednji deo kuće tada razoren. Iako ih taj teroristički akt nije uništio fizički, na njihovoj psihi ostavio je veliki trag jer su ostatak rata proživeli u velikom strahu od novih napada i ugrožavanja života.
– Otac se posle svega jako razboleo i umro. Ja sam se vratio 1998. godine i zatekao ruševinu, koja ni danas, nakon toliko vremena, ne izgleda mnogo bolje. Pokuša..
U prostorijama osječkog pododbora SKD-a „Prosvjeta“ izložena su 32 umetnička dela inspirisana motivima Baranje. Izložbu je otvorio i radove predstavio likovni kritičar profesor Pero Matić.
– Kolonija nosi ime poznatog srpskog slikara Petra Dobrovića iz Mađarske. Reč je o internacionalnoj koloniji jer učesnici dolaze iz svih država u okruženju kao i iz cele Hrvatske. Kolonija je retka po umetničkim vrednostima slika te nosi dominatni motiv i orijentaciju da umetnost nema granica, ona je i multikulturalna i multietnička. Izložbe radova sa ove kolonije bile su organizovane širom Hrvatske pa i tamo gde nema srpske zajednice – priča profesor Matić.
Iz godine u godinu rastao je broj učesnika likovne kolonije i tako je stvoren značajan fond slika od skoro 500 radova. Uglavnom dominira tema pejzaža jer kolonije nikada nisu bile tematski određene. Obično je kao podtema isticana arhitektura Darde.
– Ovo je jedan miks radova sa više saziva ove kolonije koja je ove godine doživela svoj četrnaes..
Pojam starog stanovništva vezivao se donedavno samo za seoske sredine, ali kako vreme odmiče svi demografski parametri pokazuju da hrvatsko i uopšte evropsko stanovništvo postaje sve starije pa je jasno da je starijih sve više i u gradovima. Slavonija i Srem tu nisu izuzetak, već verovatno regioni koji prednjače u proseku broja starog stanovništva, a da je takva situacija i u Vukovaru najbolje svedoči podatak o porastu broju domova za stare i nemoćne u poslednje vreme. Pored dve javne ustanove, tu je trenutno i sedam privatnih staračkih domova, a brojni su oni stari koji žive u udomiteljskim porodicama.
Neki ne žele, a neki nemaju ni mogućnosti da odu u dom pa staračke dane provode sami, neretko na rubu egzistencije i uz brojne bolesti koje starost kao takva donosi. Udruženje penzionera „Vukovar novi“ ima 380 članova od kojih je njih bar 120 socijalno ugroženo ili teško bolesno.
Predsednica ovog udruženja Zlata Miškić zbog toga nekoliko puta godišnje obilazi one najugroženije. Tako j..
Prvi grafit sa slovom „U“ osvanuo je na spomeniku borcima i žrtvama fašističkog terora iz Drugog svetskog rata neposredno uoči pravoslavnog Božića, dok je zadnjih dana juna na polačkom autobuskom stajalištu osvanuo natpis „Mi Hrvati ne pijemo vina, nego krvi četnika iz Knina“.
Dva dana nakon proslave „Oluje“ u Kninu, na meti se ponovo našao spomenik poginulim borcima iz Drugog svetskog rata i žrtvama fašističkog terora u Polači, na kojima su ispisana dva simbola stradanja – slovo „U“ i nacistički simbol, takozvana „svastika“.
Meštani Polače kažu kako nisu uplašeni, ali im nije svejedno zbog učestalog ponavljanja ovakvih incidenata. Za prethodne incidente nisu pronađeni počinioci, a poruka, koja im je po treći put poslana ove godine, više je nego jasna.
Polački Srbi, iako većinom u podmaklim godinama i malobrojni, još uvek nekome predstavljaju smetnju. Sve dok nadležni organi ne pronađu počinioce, što se u dosadašnja dva slučaja nije desilo, veruju da će se ovakve stvari i dalje pona..