Foto: Privatna arhiva Da napusti Srbiju, kaže nam, nije odlučila naprasno već je to došlo kao rezultat većih ambicija.
„Odluku o napuštanju Srbije nisam donela preko noći kako je to mnogima iz mog okruženja izgledalo već posle brojnih pokušaja da u Beogradu kreiram život po svojoj meri. Iza mene je ostalo više od sedam godina volontiranja, brojnih praksi i studentskog aktivizma i trebalo je vremena da shvatim da ne želim da traćim dane na čekanje boljeg života već da mu krenem u susret“, priča nam Marija.
Marija je prvo otišla u Švedsku da potraži svoju sreću.
„U januaru 2019. godine otišla sam u Švedsku. Bilo je to pet meseci posle završetka osnovnih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, tako da sam i ja postala deo „tužne pesme“, da ne kažem statistike, o odlasku visokoobrazovanih kadrova iz Srbije. Moja prva stanica na putu emigracije bio je Stokholm. U Švedskoj sam radila kao au pair, to je program kulturne razmene koji omogućava mladima do 30 godina da živ..
Oko veličanstvene skulpture, koji mnogi smatraju najlepšim Teslinim spomenikom (autor kanadski vajar Les Drejsdel) izrađene su staze za pristup spomeniku sa obe strane a na početku svake postavljen je rustični kamen sa Teslinim imenom. Te ploče su vidljive sa puta koji prolazi ispod spomenika a i sa pešačke promenade...
PARIŽANKA Silvija Stoiljković (38), naše gore list, igrom slučaja,
našla se u četvrtak uveče u neposrednoj blizini terorističkog napada
koji se odigrao na čuvenim Jelisejskim poljima. Zaposlena kao
farmaceutski tehničar u jednoj apoteci u blizini Trijumfalne kapije,
došla je u situaciju da izbliza prati dramatične događaje u kojima je
džihadista ubio jednog policajca, ranio...
Foto: Privatna arhiva Vuk Kesić, samo je jedan od naših ljudi koji su u inostranstvu odlučili da potraže rešenja za svoje ciljeve i želje. Košarkom se bavio od malih nogu, a ljubav prema ovom sportu nastavila se i tokom pohađanja Devete gimnazije u Beogradu.
Kako kaže, bilo mu je jasno da će u Srbiji morati da se opredeli ili za profesionalnu karijeru u sportu ili za akademsko usavršavanje. U trećoj godini srednje škole, pod utiskom starijih saigrača i njihovih iskustava, počinju da se javljaju prve misli o Americi kao spoju obe želje.
„Čuo sam da su otišli u Ameriku, jer su tamo imali mogućnost da upišu fakultet i igraju košarku u isto vreme. Nisam mogao da se opredelim da li bih radije jedno ili drugo. Košarka mi je išla, svakako nisam očekivao da ću imati neku veliku, profesionalnu karijeru, a i u školi sam bio super. Nisam želeo da zapostavim ni jedno ni drugo. Ipak, kod nas već u srednjoj školi moraš da se opredeliš – ili ćeš da se baviš profesionalnim sportom ili ćeš da se posvet..
I ove godine, uprkos velikoj vrućini, a živa se popela do 38. podeljka u termometru, članovi udruženja Vidovdan nisu mogli, a nisu ni smeli, da preskoče slavu udruženja.
Iako je vrućina bila nesnosna, oni najhrabriji, koje žega nije uplašila, gostili su se, šalili, družili i nazdravljali uz pivo, koje je specijalno za ovu priliku stiglo iz rodnog kraja većine članova. U prostorijama udruženja u Meledu, nedaleko od Vićence, okupili su se članovi, simpatizeri, prijatelji i predstavnici tri druga naša udruženja. Kako tradicija i vera nalažu, lomljen je slavski kolač, a to su učinili najstariji član udruženja Velimir Milošević zvani Deda, Vladiša Buzejić, predsednik Vidovdana, Srđan Antonijević i Aca Milosavljević.
– I ove godine (šesti put) smo uspeli da se okupimo oko slavskog kolača, upaljene sveće i slavskog žita. Slavimo duplo: slavu i imendan, ali ne krijem, ovog puta sam se bojao kako ćemo izdržati jer trebalo je pripremiti hranu za više od pedeset ljudi.Kuvati i spremati na temper..
Foto:Privatna arhiva Kad me pitaju zašto sam izabrala baš Rim kao grad u koji ću da se preselim, odgovoram da je on izabrao mene.
Moj plan je bio Čikago, pošto mi je tamo živela sestra, ali se onda desilo nešto nepredviđeno: bombardovanje.
Mislila sam da ću ga nekako pregurati, kao što sam i raspad Jugoslavije i godine embarga, ali neki unutrašnji nemir mi je jednog jutra naredio da jednostavno pobegnem bilo gde.
U tom trenutku sam imala dosta prijatelja među Italijanima koji su radili u Srbiji (i bili vraćeni u Italiju pre bombardovanja), i nije mnogo dana prošlo kada sam, uz njihovu pomoć, bila u autobusu za Budimpeštu, sa avionskom kartom za Rim.
Sudbina je htela da taj dan bude 1. april.
Krenula sam samo sa ručnim prtljagom, sa planom da ostanem samo par nedelja, dok se bombardovanje ne završi. Kada se ni nakon te dve nedelje nije nazirao kraj, upisala sam se na kurs jezika.
Istovremeno sam pokrenula i proceduru za nostrifikaciju diplome pejzažnog arhitekte, ali se taj pokušaj zavr..
Čežnja za rodnom kućom, zavičajem i otadžbinom ne poznaje zabrane. Nema tog virusa koji će mi nametnuti svoju volju; i po cenu karantina, otišla sam da obiđem moje mirišljave ruže u cvatu, da ih odnesem roditeljima koji su našu dragu kuću zamenili drugim večnim počivalištem i konačištem. Otišla sam da ih obiđem, da im zapalim sveću. Može li to bilo kakva korona da mi zabrani i da mi to zadovoljstvo i moralnu dužnost uskrati?
Odnela sam im buket crvenih, belih i žutih ruža iz naše bašte. Ruže su imale boju života, kada smo ih posadili, one su sada vidarice mojih rana, jer vidaju sećanje na moje roditelje koji su me ostali željni. Sad očima kradem boje tih ruža, kao da je duga posle kiše prosula svoje boje po našem vrtu. Zapaljena sveća na njihovom grobu kao da je zahvaljivala titrajem plamena. Mi imamo i naše mrtve koji su nas zadužili. Mnogi se nisu „dočepali“ kućnog praga iz opravdanog straha, ne od virusa, nego od karantina i od odredbi od 16. jula 2020. Mnogo gorčine je uzburkalo u ..
Sudbina nam daje krila, na nama je samo hoćemo li poleteti. Svaki let je izazov, svako nebo je nepoznanica, ali iskoristiti sve svoje atribute je umeće i veština.
Mnogo je naših mladih ljudi koji su spakovali život u jedan kofer i odlučnog koraka prekoračili granice domovine, ostavljajući za sobom najbliže. Ko nije okusio taj zalogaj nikada neće shvatiti suštinu pečalbarstva i gorčinu kore hleba u tuđini. Tuga se meri u milionima, koliko ih je otišlo na put bez povratka. Doći mlad, nespreman, neiskusan, ali sa papirom koji potvrđuje talenat, zasigurno je već velika propusnica za arenu u kojoj te spremno čeka zver život da se uhvatiš ukoštac sa njom.
Naklon publici posle nastupa
Pleni energijom
Naš muzički ponos u Italiji je, svakako, naša operska pevačica Jasna Kovačević (57). Umetnica anđeoskog lika, prodornog dramskog glasa, no uprkos krhkom stasu zrači neverovatno prodornom energijom koja osvaja i pleni. Ništa joj nije bilo poklonjeno, sve je to ona sama trudom i znojem zaslužila...
Program Radio Avale Aleksandar Saša Žigić je započeo oktobra 2009. godine. To je radio emisija koja se emituje subotom od 13 do 14 sati na najjačoj radio stanici u Čikagu za etničke programe, WNDZ-u, i čuje na celoj široj teritoriji Čikaga, u samom gradu i svim naseljima u Ilinoju,...
Foto: Iz lične arhive Prirodno je bilo priču početi o mestu koje nas obe povezuje, iako sa decenijama razmaka, ali suštinski celovito i idejno gotovo u potpunosti očuvano i do danas – o Šapcu.
„U ono doba, za vreme Jugoslavije, Šabac je bio prestonica za mene. Ni Beograd, ni Novi Sad, već Šabac. Druženje, posao, rodbina, prijatelji, komšiluk, sve je to funkcionisalo onako kako bi trebalo da funkcioniše. Međutim, na neki način, nisam pronašla sebe. Težila sam da nađem sebe. Nisam znala šta bih želela da promenim. Pre toga sam bila u insotranstvu, ali nisam težila da odem tamo kako bih zaradila neki novac ili bilo šta drugo. Jednostavno, sticajem okolnosti, udaja je bila razlog zbog kog sam se preselila u Englesku.“
Engleska joj nije bila prva opcija, ali je na kraju ipak pobedila. U maju 1986. godine došla je u London. Prva dva meseca i nisu bila potpuno idilična, budući da je, kako kaže, strašno patila.
„Patila sam za Šapcem pre svega, mnogo mi je sve nedostajalo, ne samo ta dva meseca..