Šejtanski sporazum
Iz knjige „Mali pojmovnik geopolitike“ (2004), autora Zorana Petrovića Piroćanca, prenosimo odrednice koje se odnose na najnoviju istoriju ovog dela Evrope, u kojem je i Srbija odigrala više nego značajnu ulogu
The Wall Street Journal Europe u svom izdanju od 23. avgusta 1995. objavljuje Dvanaest tačaka mirovnog programa u Bosni bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, koje je ovaj obznanio 18. avgusta. U tom času niko među vođama Srba u BiH, kao i među Miloševićevom ekipom u Beogradu, nije obraćao pažnju na ovu, pokazaće se, izuzetno važnu indikaciju budućih događaja. Biljana Plavšić, jedan od najvažnijih lidera u Republici Srpskoj, predsednica Republike Srpske, lično je ukazivala autoru ovog Pojmovnika, u više navrata posle Dejtona: „Pregovori i Sporazum u Dejtonu su rezultirali ponavljanjem, gotovo u reč precizno, svih tačaka Izetbegovićevog predloga iz avgusta. Tu je nedostajala tek tačka o Brčkom. Sve je već bilo unapred pripremljeno i Srbi su pristali na sve sa čim su Muslimani došli u Dejton“.
Neopravdano je, među istoričarima sadašnjosti koji se bave ratom u eks-Jugoslaviji, zanemaren u analizi ovaj Izetbegovićev dokument. U njemu je, na primer, jasno i da iza muslimanskog predsednika stoji Islamska konferencija, svetsko reprezentativno telo muslimanske Ume. Ton kojim Izetbegović najavljuje buduće pregovore, neobičan je za takve vrste političkih događaja. To je sve naredba do naredbe, očito sugerisana iz krugova u Vašingtonu i u Islamskoj konferenciji. Milošević je, rezultati Sporazuma to potvrđuju, vrlo disciplinovano potpisao sve ove predloge-naredbe Alije Izetbegovića.
Evo i teksta tog Predloga koji The Wall Street Journal Europe naslovljuje sa Sarajevske tačke su osnovni sastojci.
Izetbegovićev nacrt
„Sledi mirovni program u Bosni u 12 tačaka, objavljen 18. avgusta:
1. Svako mirovno rešenje mora da se zasniva na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Republike Bosne i Hercegovine. Srbija bi trebalo da prihvati obostrano priznavanje svih država posle raspada bivše Jugoslavije,
2. Plan Kontakt grupe iz jula 1994. je i dalje validan za nas. Mi mislimo da bi to trebalo da bude i za njegove autore. Mi smo, od početka, prihvatili mogućnost manjih preinačenja u ovom planu.
Mi ih pritom prihvatamo, pod uslovom da interna skica mape, bilo u kvalitativnim ili kvantitativnim pojmovima, ne može da bude manje povoljna za nas nego što je sadašnja mapa Kontakt grupe.
3. U okviru Opsežnog mirovnog plana, pitanje Sarajeva treba da bude uređeno. Posle Srebrenice i Žepe, mi nismo spremni da imamo Sarajevo kojim upravljaju Ujedinjene nacije.
4. Pitanje Bosne je pitanje demokratije. Mi priznajemo jednaka prava Srbima u Bosni, ali ne prava režimu Pala. Taj režim, pošto je zasnovan na genocidu, treba da bude ili vojno poražen, ili izolovan. Mi smo spremni da ponovo pregovaramo sa vođstvom srpskog naroda, koji će prihvatiti elementarna prava ne-srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini i koji će se ponašati u skladu sa normama ponašanja civilizovanog sveta. Do tog vremena, niko u svetu nema prava da direktno ili indirektno podržava režim Pala, pošto bi to značilo podršku genocidu i zločinu.
5. Pošto bi potpisivanje mira u ovo vreme zakočilo integrisanje Bosne i Hercegovine vojnim sredstvima, ustavotvorni dogovori o BiH ne treba da sadrže ništa što bi moglo da naškodi njenoj mirnoj reintegraciji u budućnosti. To mora da sadrži sve što omogućuje tu integraciju i posebno:
– garanciju ljudskih prava i sloboda, uključujući slobodu kretanja ljudi i dobara;
– pravo izbeglica na povratak svojim domovima;
– pravo na privatnu imovinu i obavezu vraćanja konfiskovane imovine, ili ilegalno uzurpirane imovine.
Međunarodna supervizija biće obezbeđena za poštovanje prava sa tog aspekta. Mi ne priznajemo bilo kakve referendume održane na delovima teritorija pod uslovima etničkog čišćenja i terora.
1. Ratni zločini biće dalje žustro proganjani i taj proces trebalo bi da da se intenzivira i ubrza.
2. Primenu mirovnog plana trebalo bi da garantuju vojne snage Kontakt grupe od pet zemalja članica. Pošto su Sjedinjene Države inicijator nove mirovne inicijative, značajne američke snage trebalo bi takođe da se uključe. Srpsko povlačenje na interne granice razgraničenja trebalo bi da se kompletira u okviru perioda ne dužeg od sedam dana od datuma potpisivanja mirovnog sporazuma, pod pretnjom sile. Granice između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore biće efikasno zapečaćene sve dok se mirovni plan potpuno ne ispuni.
3. Zemlje potpisnice će uspostaviti specijalni fond za obnovu ratom pogođene Bosne. Same ove zemlje će značajno doprineti ovom fondu.
4. Zemlje potpisnice će podržati i politički i materijalno jačanje federacije Bosne i Hercegovine i učiniće sve da doprinesu poboljšanju jednakih odnosa između Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine.
5. Pregovore sa srpske strane trebalo bi da vodi predsednik Srbije Slobodan Milošević. Ako Srbi odbiju plan, ili ga prihvate a ne primene, embargo na oružje protiv Bosne biće podignut i druge mere sile biće preduzete protiv srpske armije Pala. Sankcije protiv Srbije će se zaoštriti.
6. Potpisnici mirovnog sporazuma će pomagati Bosni i Hercegovini da efikasno obezbede svoju odbranu u budućnosti. Oni će takođe podržati članstvo Bosne i Hercegovine u MMF-u, Svetskoj banci i drugim međunarodnim organizacijama globalne i regionalne važnosti.
7. Mirovni sporazum, pored toga što je potpisan od neposredno zainteresovanih strana, trebalo bi da bude potpisan i od predstavnika članova Kontakt grupe i takođe od predstavnika Islamske konferencije, imenovanog od te organizacije.“
Sumnjiva genijalnost
U postdejtonskoj, ali i postmiloševićevskoj Srbiji, začuđujuće diskretno su analizovani dokumenti iz Dejtona. Retko se pominje, na primer, da su Srbi tako lako pristali na Izetbegovićev netačni zahtev za pregovaračem sa srpske strane, „srpskim predsednikom S. Miloševićem“. Pre svega, Milošević je tada predsednik Jugoslavije, a ne Srbije, a potom – jasno je da on nema nikakvog prava da pregovara u ime bosanskih Srba. Dejton je potpisao nelegitiman predstavnik Srba iz Bosne, bez obzira na one potpise o delegiranju te funkcije njemu, koje su srpski lideri iz BiH potpisali pred njegov polazak u Dejton, u Beogradu, u prisustvu Patrijarha Pavla.
Sjedinjene Države su čitavo pregovaranje zasnovale, dakle, na falsifikovanju reprezentativnosti Miloševića, rušeći bez kompleksa sve uzuse anglo-saksonske tradicije međunarodnog prava. Miloševića će srpska istorija i geopolitičari u budućnosti morati da „protresu“ i kroz sito dejtonskih dokumenata koje je potpisao u novembru 1995, posle 20 dana specifičnog kućnog pritvora u vojnoj bazi Rajt-Paterson (što je takođe kuriozitet i presedan u savremenoj istoriji, kada je reč o tretiranju pregovarača u međunarodnim pregovaranjima).
Za ilustraciju tvrdnje kako je Milošević u Dejtonu zapravo potpisao ulazak NATO-trupa na srpsku teritoriju (a potom se uzjogunio i iz neobjašnjivih razloga čak doveo do bombardovanja Srbije od strane NATO, četiri godine kasnije) jeste i deo „Sporazuma između SR Jugoslavije i NATO o tranzitnim aranžmanima za operaciju mirovnog plana“. Posebno deo dokumenata koje je Milošević potpisao na sve načine je zvanična propaganda u Beogradu skrivala od javnosti. Ni opozicija se nije trudila da javnosti predočava šta sve praktično znače ove obaveze. Neprestano se zvanično tvrdilo kako je Milošević gotovo genijalno obavio posao, spasio zemlju, doveo do pravednog mira. Evo šta, pored ostalog, predviđa taj Sporazum:
„4. NATO će biti izuzet od podnošenja inventara i druge uobičajene carinske dokumentacije o osoblju, opremi, materijalu i namirnicama koji ulaze, izlaze ili prolaze kroz teritoriju SR Jugoslavije radi podrške Operaciji. Vlasti SR Jugoslavije će svim pogodnim sredstvima olakšati sve pokrete osoblja, vozila i/ili snabdevanja u lukama i na aerodromima i putevima koji se za to koriste. Vozila, brodovi i vazduhoplovi u tranzitu neće podlegati propisima za registraciju i komercijalno osiguranje. NATO će biti dozvoljeno da koristi aerodrome, puteve i luke bez plaćanja carine, dažbina, putarina i sličnih troškova…
10.Vojno osoblje NATO će pod ovim okolnostima i u svako vreme biti pod isključivom jurisdikcijom svojih nacionalnih elemenata za sve krivične i disciplinske prekršaje koje bi moglo počiniti u SR Jugoslaviji…“
Sapienti sat! Kada se pažljivo o ovim detaljima razmisli, ostaje snažan utisak o nekakvoj čudnoj koordinaciji političkih poteza na liniji Sarajevo-Vašington-Beograd, u letnjim mesecima 1995.
Pokazali im kuće
I događaji koji su prethodili Srebrenici, pa i odluka da se krene u tu operaciju baš tada, ostaju zadatak za buduće istoričare. Previše bode u oči činjenica da je Srebrenica tek tri nedelje prethodila Operaciji Oluja u Kninskoj krajini, kojom su Srbi zauvek etnički očišćeni iz te oblasti. Budućnost će svakako pokazati direktnu vezu Operacije Srebrenica i Oluja, to jest da su spoljni politički i obaveštajni faktori odigrali tu perverznu igru, a da su lokalni faktori, kao i uvek, samo saučestvovali. Nedostupnost svih dokumenata, ali i iskrenih svedočanstava, zasad ne opravdavaju ove tvrdnje, ali i 2004. ima dovoljno indicija za sumnje o velikim političkim igrama u okončavanju rata u BiH. Svakako da Izetbegović, Tuđman, Milošević i Srbi iz Bosne u tome nisu bili presudni činilac, prime movers, već tek mali igrači, players, kako nalažu pravila globalnih strategija.
Manje poznata je i taktika virtuelne diplomatije (pronađeno na internetu) kojom su Amerikanci, veoma uspešno, mahali tokom tri nedelje dobro maskiranog robijaškog boravka pregovarača u bazi Rajt-Paterson. Naime, vršen je svojevrstan psihološki pritisak demonstracijama tehnološke superiornosti SAD i fasciniranja low-tech političara sa Balkana. Tako su američki pregovarači dovodili Miloševića i ostale do moćnih kompjutera da pogledaju trodimenzionalne virtualne animacije terena. Na taj način su razrešili i pitanje pregovaračkog ćorsokaka oko širine koridora koji je povezivao muslimansko kontrolisano Goražde sa Sarajevom, a koji su opkoljavali Srbi. Sjedinjene Države su tražile za Muslimane pet milja širine za koridor, a Srbi davali dve. Demonstrirajući tehnologiju takozvane digitalne konvergencije, američki tim je najpre digitalizovao, a onda stopio dva seta podataka, satelitske snimke zone oko Goražda i informaciju o visini terena. Stvorena je jedinstvena digitalizovana baza podataka. Onda je korišćen program zvani Powerscene da bi se stvorio virtualni trodimenzionalni prikaz spornog prostora. Zatim su virtualno „provozali“ srpske pregovarače duž demarkacione linije. Kada je za samo nekoliko minuta ovaj ćorsokak savladan (a Srbi uvideli da i dalje mogu da dominiraju koridorom sa okolnih brda), najznačajniji rezultat možda je bilo nametanje „informativne dominacije“ nad srpskim pregovaračima. Vicekancelar (verovatno se misli na Krajišnika – prim. Z. P.) je bio vidno i zvučno uzbuđen visinom i stepenom američkog poznavanja situacije, sve do pojedinačnih kuća i mesta o kojima su Amerikanci posedovali vrlo intimna znanja. Američki pregovarači su zapravo rekli: „Mi znamo gde živite, i možemo tamo da ciljamo, kao što jasno vidite“. Tako je informativna dominacija merena u pojmovima psihološkog impakta, ne u tehnološkim ili kvantitativnim merama, poput protoka bitova ili širine talasa.
AL-KAIDA U BOSNI
I Usama Ben Laden prepoznao je Aliju Izetbegovića kroz njegovu „Islamsku deklaraciju“ i nije slučajno što je već početkom građanske klanice u BiH, Usama dolazio u posete „vođi islamske revolucije na Balkanu.“ Tek krajem 2001. godine, prvi jasni dokaz Usaminog boravka na prostorima bivše Jugoslavije izašao je na videlo zahvaljujući dugogodišnjem dopisniku nemačkog nedeljnika Špigel Renati Flotau. Ona je priznala da je u Sarajevu u dva navrata videla Usamu ben Ladena, sa njim razgovarala, od njega čak dobila vizitkartu, i da joj se tada nije učinio previše zanimljivim. Iskusna novinarka je čekajući da uđe u kabinet bosanskog predsednika Izetbegovića, usred rata, jednostavno ostala hladna na prilično nametljivog Arapina koji sebe predstavlja kao veliku zvezdu. U poludeloj Jugoslaviji, gde je godinama sretala impresivan broj egomanijaka, iskusna koleginica Flotau uopšte ne reaguje na nepoznatog mladog Arapina. Propustila je tako svakako jedan od najvažnijih intervjua karijere. S druge strane, gotovo sam siguran da, čak da se to i desilo, Špigel joj tada sigurno ne bi objavio taj razgovor.
Taj nesuđeni značajan medijski javni trag Usame bin Ladena nikada nije snimljen zato što je vođa Al-Kaide delovao drugačije od ličnosti koju svet upoznaje nekoliko godina kasnije. On na početku rata u Bosni i Hercegovini otvoreno komunicira sa Evropljankom, koja nije zabrađena maramom, koja ga iznenađeno gleda dok joj izgovara prilično nesuvisle rečenice o svojoj planetarnoj važnosti, u predvorju predsedničkog kabineta u Sarajevu.
Prva akcija u kojoj je, barem posredno, učestvovala Al-Kaida u jugoslovenskom ratu, bilo je obaranje italijanskog aviona DC-3, septembra 1992, koji je gađan iznad BiH, a pao na hrvatsku teritoriju. Bio je to pogodak iz stingera, efikasnog oružja koje je muslimanima doturila Al-Kaida iz Avganistana, preko Pakistana.
U saradnji sa Irancima, pre svega sa moćnim šefom obaveštajne službe, Ali Falahijanom, Al-Kaidini ljudi na bosanskom terenu organizuju u leto 1992. dotur oružja i vojne opreme preko hrvatske luke Lora kraj Splita. Osim logističke podrške u doturu oružja, islamističke mreže pletu se i za doskakanje u Evropu… Bilo je jasno još 1992. da će povoljan međunarodni položaj Izetbegovićevog režima biti sjajna baza za mnoge važne poduhvate u Evropi…
Skupili se
U samom početku rata u Sarajevu, islamisti su dragoceno svojim bogatim iskustvom pomogli muslimanima da zadobiju presudne medijske i političke poene. Zločini za koje su odmah optuživani Srbi, uz pomoć čudnovato odmah prisutnih američkih televizija, bili su profesionalni rukopis bliskoistočnih terorističkih organizacija, Hizb-Alaha i Islamskog džihada. Njihovi stručnjaci za postavljanje eksploziva, „proslavljeni“ u južnom Libanu i samom Izraelu, pomogli su Izetbegovićevoj tajnoj službi da odradi akciju u redu za hleb, 27. maja 1992, kada je poginulo barem 20 osoba, a stotinak ranjeno. Američka televizija CBS (pod uticajem Stejt dipartmenta) i pariski Liberation odmah su i pouzdano znali da je u pitanju „srpski napad na izgladnelu masu sveta,“ kako je pisao i Tim Džuda. Kolega Žan Acfeld iz Liberationa tvrdio je da je reč „o četničkoj klanici velikih razmera“. Jedino je, u avgustu 1992, londonski Independent tvrdio da su „Muslimani načinili klanicu nad sopstvenim narodom“. Islamistički internacionalci su odradili i još čuveniji napad na pijacu Markale, za koju je takođe optužena srpska artiljerija, inače glupavo postavljena iznad opkoljenog Sarajeva. Iako su i ruski i francuski stručnjaci za eksplozive, komisija UN, generalni sekretar UN Butros Gali i francuski predsednik Miteran dobili jasne izveštaje u kojima se za akciju optužuju službe Alije Izetbegovića i bliskoistočni islamski teroristi, svetski mediji do današnjih dana i ovaj događaj stavljaju na dušu Srba.
čak da nije učinila ništa drugo tokom čitavog rata, Al-Kaida (koja još nije nosila formalno to ime u ovo vreme, ali deluje aktivno kroz mrežu islamističkih organizacija) ovim diverzijama protiv samih muslimana dala je ogroman doprinos u međunarodnom priznanju Izetbegovićevog režima. Upravo su eksperti za diverzije iz redova Hizb-Alah organizacije, kao i Islamskog džihada u islamističkoj borbi u BiH lansirali dotad kod nas neviđenu ratnu strategiju samonanošenja žrtava (selfinflicted victims)…
Već u leto 1992. godine, na stotine mudžahedina je pristiglo na front evropskog džihada u BiH. Kada sam, posle povratka iz Sarajeva, u maju 1992, pomagavši francuskoj televiziji TF1, prvi put pomenuo da mudžahedini stižu, vrli kolege sa Radija B92 samo što se nisu valjali po podu od smeha. I ne samo to, već sam uskoro bio onemogućen da ovako alarmiram javnost – nekome koje imao uticaja na jedan od retkih nezavisnih medija u Beogradu nije odgovaralo da se o tome govori čak i u Srbiji. Ali, već u leto 1992. londonski Sandey Times objavljuje veliku reportažu o islamistima, čak i intervju sa njihovim nominalnim komandantom, navodno Alžircem, očigledno „Avganistancem“ i „komesarom“ Al-Kaide.
U avgustu 1992. zabeležen je dolazak 120 islamista u Tuzlu, a u grupi su dominirali Kuvajćani i Turci. U Kotor Varoši je naseljena grupa mudžahedina, među kojima je bilo Nigerijaca, Sudanaca, Pakistanaca i Avganistanaca. Stigli su do jeseni i Palestinci iz Izraela, tako da se do kraja 1992. operisalo sa preko 2000 dobrovoljaca… Bilo je čak i supertajne saradnje u izvesnim trenucima građanskog rata u BiH između muslimanskih snaga i islamističkih jedinica, s jedne, i Zapadne alijanse sa druge strane…
…Usamini dobrovoljci najpre su, na samom početku rata u Bosni, sredinom 1992. godine, bili grupisani u okviru Sedme brigade u Zenici. Islamski bataljon u Bistričaku, severozapadno od Zenice, smestio je štab u odmaralište za radnike. Drugi bataljon se nalazio severno od Travnika, u selu Bukovica Gluha. U američkim i izraelskim detaljnim podacima o rasporedu islamističkih grupacija može se pronaći i podatak da je na šest km od Busovače, u selu Mjehurići, tokom čitavog rata bilo stacionirano oko 3000 ljudi, a njihov broj bi katkad dostigao i čitavih 5000. Sve sami „ljuti“ mudžahedini, spremni da umru za uspostavljanje bosanskog kalifata. Isto tako, mudžahedini su boravili u Zavidovićima, Tešnju, Varešu i Brezi, Visokom, Kaknju.
Opet po američkim procenama iz Kongresa (Josef Bodanski), u svakom momentu rata u BiH, nalazilo se između 15.000 i 30.000 islamskih dobrovoljaca iz čitavog sveta. To uopšte nije bila mala snaga, s obzirom da je reč o gotovo korpusu boraca, uglavnom sa iskustvom prethodnih ratovanja, predvođenih takozvanim „avganistanskim đacima“, prekaljenim dobrovoljcima iz rata protiv Rusa.
Možda su mogli izbeći
…Iako su mnoga rana upozorenja dobijali u Vašingtonu, sve to nije sprečilo Amerikance da Izetbegoviću u raznim vidovima, od humanitarne pomoći do oružja, poklone preko 500 miliona dolara, u periodu 1993-95. Uz Amerikance, najdarežljiviji su bili Saudijci, koji su u oružju doturili barem 100 miliona dolara.
… Gotovo od početka građanskog rata, Amerikanci i Iranci, glavni saučesnci u događajima, svoju prećutnu prljavu saradnju realizovali su posredno preko Hrvata. Zagreb je najčešće trljao ruke, jer mu je pozicija donosila i nezanemarljive količine dolara, svaki put kada je dovožen neki tovar naoružanja. Ili bi dobijali „u naturi“ određeni procenat tovara, za sopstvene potrebe.
…Usama je idejni tvorac i glavni finansijer muslimanske brigade Al mudžahidin, najčvršće i elitne formacije koju su činili dobrovoljci iz čitavog sveta, sve sami pouzdani borci mreže Al-Kaida… Brigada je imala propagandnu službu, pa je za potrebe animiranja novih boraca za džihad, izradila video kasetu. I pored vrlo lošeg tehničkog kvaliteta, ova kaseta je dragoceni materijal i za američke istražne organe koji sada uporno jure Usamine ljude širom planete. Kada sam 1998. objavio otvoreno pismo Madlen Olbrajt, tadašnjem američkom državnom sekretaru, ukazao sam joj i na ovu kasetu, čijom bi analizom Amerikanci mnogo toga otkrili. Da su imali istinsku nameru da uđu u trag Ben Ladenu i da mu razmontiraju barem „balkansku filijalu u Bosni i na Kosmetu,“ Amerikanci bi možda izbegli menhetensku katastrofu…
Delovi kasete posvećeni su delimično velikoj muslimansko-natovskoj ofanzivi protiv Srba na Ozrenu, septembra 1995. Amerikanci su tada nemilosrdno bombardovali dobro ukopane Srbe na Ozrenu bombama sa osiromašenim uranijumom. Prema nezvaničnim informacijama, oko 1.500 srpskih boraca je pobijeno tom prilikom, što iz vazduha, što dokrajčeno akcijom brigade Al mudžahidin, kojima su snage NATO potom dozvolile da počiste ostatke srpskih snaga. Tom prilikom, a na kaseti se vidi deo te atmosfere, islamistički dobrovoljci su ubijali ranjene ili zarobljene Srbe na ritualan način, odsecanjem glava. Na snimku je čak i jedna smotra kojoj prisustvuje predsednik Izetbegović, okružen mnogim važnim Usaminim ljudima. Najverovatnije je i sam Usama bio na toj smotri, jer su većina važnih komandanata brigade skriveni na snimku videotačkicama preko lica…
Usamini borci iz Al-Kaide pročuli su se vrlo brzo po dolasku na bosansko ratište, po svojoj nemilosrdnosti prema neprijatelju. Prve tragove ostavljaju na potezu između Zvornika i Srebrenice, još 1992. godine. Upravo oni vraćaju na scenu praksu srednjovekovnog islamskog ubijanja i mučenja protivnika, kao što je pečenje na ražnju i nabijanje na kolac…
Demokratski borci
…Najneugodniji dokazi tragično cinične politike Zapada prema balkanskom regionu, i nerazumno i nedopustivo tolerisanje razbuktavanja aktivnosti Al-Kaide je su dva pokušaja likvidacije Pape Jovana Pavla II tokom 1997. godine. Akcije su smišljene i planirane sa bosanske teritorije. Amerikanci i Italijani su oba atentata sprečili bukvalno u poslednjim trenucima pred egzekuciju. Osim Josefa Bodanskog, zaprepašćujuće je da niko o tome nije pisao detaljno, niti pominje danas. Usama ben Laden i Al-Kaida su sve pripremali iz Bosne, dakle uz blogoslov Alije Izetbegovića, koji je tesnom saradnjom sa Usamom dobro znao kakve planove on želi da sprovede. Još neprijatnije rečeno, Izetbegović je samim činom gostoprimstva Usami i Al-Kaidi, saučesnik svih terorističkih zločina, pa i namere ubijanja rimskog Pape. Eto još jedne osude na doživotnu robiju za bosanski „simbol multietničke, multikonfesionalne i multikulturne borbe na Balkanu“. No, svestan sam i perverznog vremena u kome živimo, pa se ne bih iznenadio kada bi, (da je samo još poživeo) Izetbegović, pored svih indikacija i dokaza o saradnji sa Usamom ben Ladenom, umesto na Haškom sudu, završio na dodeli Nobelove nagrade za mir. Naravno, i Omer Behmen i Hasan čengić, i medijski najistureniji Bosanac tokom rata, Šaćirbej, ili Alija Delimustafić i nekolicina drugih lidera SDA, zaslužuju istu osudu, jer su (naročito Behmen, prvi Alijin ambasador u Iranu) direktno učestvovali u mnogim planovima Usame ben Ladena, kao ubeđeni i iskreni borci za svetski Kalifat.
