Da li je pesimizam u stvari LOŠA NAVIKA?

Imao otac dvojicu sinova. Došlo je vreme novogodišnjih praznika i on reši da im ostavi nešto ispod jelke. Nije imao dovoljno novca pa je rešio da poklone potpuno isto upakuje i ostavi ispod jelke, pa kome šta pripadne. U ponoć, deca poželeše da otvore poklone, prvi dečak otvori kutiju i zateče u njoj sjajan i lep električni vozić kome bi se svako dete obradovalo. Ali ovaj dečak nije mogao da ne misli o tome šta će raditi s njim kad nestane baterije, i šta ako ne bude mogao da ih kupi ili se vozić pokvari i zauvek stane… Drugi dečak otvori identičnu kutiju, ali ova beše gotovo prazna, tu su bili samo prazan papir i jedna olovka, a na vrhu papira stajala je reč srećno. Otac ih upita šta su dobili i jesu li zadovoljni. Dečak sa vozićem beše zamišljen i reče ocu svoje brige, dok drugi reče – Ja sam dobio lično od Deda Mraza papir za spisak svojih želja koje će mi cele godine ispunjavati, prva je da brat dobije još jedan par baterija za novi vozić. Da, pogađate, jedan sin bio je optimista, a drugi pesimista.

(Ideja za priču nastala je na osnovu vica koji sam nedavno čula)

Kako vam se dopala priča o optimisti i pesimisti koji od malena pokazuju da vrednost svemu dajemo mi sami, da naša sreća ne zavisi od spoljnih uslova već od naše dalekovidosti i spremnosti da stvari okrenemo u svoju korist, da u svemu vidimo priliku i izazov za novu mogućnost. Da li ste od onih koji kad je kiša traže dugu ili se nervirate zbog mokrih cipela i kaputa? Kad je mrak umete li da se radujete jer se samo tada mogu videti sjajne zvezdice ili se sve vreme plašite mraka?

Priznajem, kod mene nije tako jasno podvučena granica između radosti i tuge. Nekad sam, čini mi se, sklona da bez nekog pravog razloga naginjem ka mračnoj strani i gotovo mazohistički uživam u talasu tužnih i teških osećanja. S druge strane tu su dani odnosno mnogi trenuci u danu kada umem onako detinje da se radujem i malim stvarima, lepoti dana, trenutka, osećanja i nečije energije koja me dodirne, uđe u moj unutrašnji prostor i sve zasija i šareno je, kao duga. Ali, ako pričamo o načinima gledanja na problem ili izazov (kako vam drago, ali razmislite koju reč ipak češće koristite i šta to znači) sa lakoćom ćemo utvrditi da li sebe percipiramo kao optimistu ili pesimistu. Što se više bavimo time, dolazimo i do razloga koji su u osnovi našeg pogleda na svet. U velikoj meri taj naš pogled jeste konstrukcija od misli i rečenica kojima nas je hranila okolina, a potom smo, nesvesno preuzeli ta uverenja i držimo ih se čvrsto ne shvatajući da su to samo uverenja a ne dokazane istine i činjenice koje treba uzimati kao zakon. One se mogu menjati, a kad promenimo uverenja, menjamo i pogled na svet, od crne boje dobijamo polako sivu, pa sve svetlije sivu, stižemo tako do bele, a kad smo uspeli da je vidimo, to znači da možemo dobiti koju boju poželimo, na nama je da odaberemo sa čudesne palete života. Setimo se sada pesimističnog dečaka sa početka priče, verujem da ćemo se složiti da je u osnovi njegove tuge i zabrinutosti odsustvo zahvalnosti! S druge strane, ono što njegovom bratu ne manjka, osim bogate mašte, jeste i osećaj za druge – prva želja mu je bila da brat dobije nove baterije! Možda su upravo ove dve stavke ključne za razvoj pesimizma odnosno optizma. Odsustvo zahvalnosti i sebičnost, odnosno mašta da bi se razvila šira slika i veselija pogled na budućnost u kojoj je sve moguće, jer svaki dan zaista jeste nova prilika!

Zahvalnost je introspekcija sa pozitivnim bilansom, bez izuzetka. Treba se potruditi da što više dobrih dela posejemo kako bi žetva bila plodna i kako sutra, kad nastupi kriza ne bismo ostali gladni jer imamo dovoljno zaliha dobrote koja je dala rezultate pa se zahvalno možemo osmehnuti životu jer nije sve tako mračno, čim je rodilo, znači da je bilo sunca na našem nebu i da je kiša bila korisna jer je zemlja mogla da dobije dovoljno vode.

Zato je važno ali i korisno posmatrati pesimizam kao lošu naviku sopstvenog uma koji se više bavi strepnjom od korova i lošim uslovima za sopstvenu oranicu nego time da je sasvim dobro što za početak uopšte i imamo to parče zemlje oko koje se uvek možemo truditi i posuti je semenom dobrote i pozitivnih nadanja, ohrabrenja, vere, ljubavi. Pesmizam je nekada “opravdan” ali nikad nije koristan, jer sužava vidike i vodi u sopstveno zatočeništvo. Tada, iako postoji izlaz mi ga ne vidimo jer smo sami pogasili svetla, a plašimo se da krenemo i možda nađemo neko drugo svetlo, neku zaboravljenu sveću u ćošku koji nikad ne obilazimo a možda čak i baklju – svetlost pobednika koji se nije plašio onog šta ako!

Pesmizam je i siguran put do mnogih bolesti, jer ta navika slabi i telo i duh. Ali ga treba ga razlikovati od tuge, one koja je izazvana nekim događajem, gubitkom. Tuga traži suočavanje, prihvatanje na izvesno vreme sa svešću da tako mora i da će proći, da je tu na izvesno vreme. Ona je deo svih nas i amplitude životne putanje svakog čoveka.

Sajan način za udaljavanje od pesimizma jeste brisanje očekivanja od drugih. Dakle, na skali radio programa u našoj glavi treba do daske pojačati misli zahvalanosti a utišati kakofoniju očekivanja. Očekujte od sebe – više truda, vere i ljubavi za sebe i ceo svet, na tome se radi, predano i uporno. Poslovica kaže Ko ima volje nađi i način, ko nema – nađe izgovor. Deluje da je lakše naći izgovor nego način, a onaj ko traži prečice i lakše puteve definitivno znači da pati i od lenjosti! Tako da pesimizam i jeste neka vrsta lenjosti – a za lenjost se svi slažemo da je možda i najgora vrsta navike!

Fotografija: Pinterest

Budi deo Viber Original zajednice

Irena RangelovIrena Rangelov
Posted by:Irena Rangelov

Čuvarka tuđih priča i kreatorka svojih – ili šta se desi kad bibliotekarka progovori…

Original Article