Čula su se zvona nade u ratnom Sarajevu

Starešina crkve Svete Trojice u Ripnju protojerej stavrofor Dragomir Ubiparipović imao je trnovit put dok nije stigao do službe u ovom hramu nadomak Beograda.

Rođen je u gradiću Visoko, u Bosni i Hercegovin, i svoju prvu službu započeo je u gradu Sarajevu, upravo u vreme početka rata, u bivšoj jugoslovenskoj republici.

Otac Drago, kako ga meštani oslovljavaju, tragične dane rata delio je sa svojim narodom, služeći u staroj crkvi na Baščaršiji i Sabornoj crkvi.

Sećanja na teške dane još uvek su sveže.

„Sećanja su jako živa. Strašno iznenađenje i šok je svima nama bilo da obični ljudi, komšije, koje ste svaki dan susretali, kafu pili, uzeli su odjednom drugačiji stav. A tek strašno iznenađenje je kad vidite da obični mladići, koje ste na ulicama sretali i milovali pogledima, uskaču vam u stanove i traže ključeve od auta ili uzimaju druge stvari, govoreći da vama to ne treba”, opisuje ratne dane u Sarajevu otac Drago, starešina crkve Svete Trojice u Ripnju.

Kako je stanje u opkoljenom Sarajevu bivalo sve teže, tako je sa srpskim narodom, grad napuštalo i sveštenstvo. Ali, ne i otac Drago. Ostao je da hrabri i teši one koji nisu mogli ili nisu hteli da odu.

„To je toliko značilo narodu, da kad bi čuli crkveno zvono, to im je bio znak da još ima Srba u tom delu grada…to je bila velika uteha, i koliko nam je bilo bitno da održimo bogoslužbeni život, toliko nam je stalo da nas niko ne ometa i da se zvonima oglasimo…Vlasti su imale razumevanje i nisu nam ugasili crkveni život…”, kaže otac Drago.

Ne obazirući se na opasnost za svoj i život svoje porodice, otac Drago je nesebično pomagao svima koji su mu se obraćali.

„Mnogi su se obraćali, čak i oni koji nisu nikada prišli crkvi dolazili su tražeći pomoć…neko lekove, neko hranu, mada smo je slabo imali…a obraćali su se i oni koji nisu bili pravoslavne vere, dešavalo se da svo mleko dam muslimanskoj deci koja su došla”, kaže otac Drago.

Ratne rane su duboke i sećanja su još uvek prisutna. I otac Drago je svestan da proces obnove poverenja, pomirenja i zajedničkog života među narodima BiH nije nimalo lak.

„Dvadeset četiri godine je prošlo, rođena je jedna nova generacija, deca su ovde stekla prijatelje, kumstva, prijateljstva, neki se i oženili, tako da nije bilo mogućnosti, a ni prilike da se vrate. Ko se i vratio, nije u gradski pojas…ostalo je oko 10 posto srpskog stanovništva u Sarajevu…”, zaključuje otac Drago.

Živeti se mora i treba verovati da će da bude bolje.

„Hrišćanski je vera, nada i ljubav. Mi to moramo da praktikujemo. Naš zadatak je da volimo i neprijatelja”, zaključuje otac Drago.