Bivša fudbalska nada Vladimir Pljevaljčić (47) danas sa suprugom Svetlanom i mlađim sinom Igorom živi u Otavi i druguje sa kompjuterskim čipovima u poznatoj švedskoj kompaniji „Hightech“, gde je zaposlen.
– Život zaista piše romane – kaže na početku razgovora za „Vesti“ Vladimir Pljevaljčić. – Ja, koji sam sa fudbalskom loptom proveo ceo svoj dosadašnji život i fudbalu dao sve što sam mogao (nažalost nije mi uzvraćeno istom merom), „osuđen“ sam da živim u jednom prelepom gradu, možda i najlepšem u Kanadi, ali gradu koji za fudbal haje koliko i za lanjski sneg…
A u fudbalu je Pljevaljčić zaista od malih nogu.
– U rodnom Goraždu sam počeo pikati loptu u najranijoj mladosti. To je tada bila i jedina zabava u delu grada u kome sam živeo.
Normalan sled stvari bilo je upisivanje u podmladak Radničkog, a moj prvi trener i u podmlatku i u prvom timu Seid Sijerdžić zapazio je moj talenat i kad mi je bilo 16 godina, specijalnim lekarskim odobrenjem ubacio me u glavnu ekipu… Igrao sam levo krilo i svojim driblinzima i brzinom odmah sam prihvaćen od probirljive goraždanske fudbalske čaršije.
Put do zvezda
Za pet godina u Radničkom je stekao status prave lokalne zvezde, a navijači su ga, zbog sličnosti sa Hajdukovom „jedanćsticom“ Ivicom Šurjakom, prozvali Šurjak. U njegovoj 21. godini već su pljuštale ponude za angažman. Odnekud se pročulo da je Crvena zvezda na svoj spisak stavila i „jedanćsticu“ iz Goražda.
– Bio sam mlad i neodlučan, a sve moje dileme raspršio je drug iz mladosti Miro Marić Marsa, koji mi je odlučno rekao: „Ideš u Zvezdu, ja sam tvoj menadžer“.
„Goraždanski Šurjak“ je na probnom radu potpuno zadovoljio ukuse Zvezdinih stručnjaka. Potpisao je petogodišnji ugovor. Te 1976. Zvezda je imala tim snova: Stojanović, Jelikić, Jovanović, Muslin, Keri, Radović, Petrović Pižon, Savić, Filipović, Sead Sušić i DŽajić, koji se upravo bio vratio sa Korzike. Trener je bio Gojko Zec.
Sećanje na Marsu
– Ja sam veoma tužan kada se setim da Mira Marića Marse nema više među živima (umro odmah posle rata u BiH). On me odveo u Zvezdu, a bio je samo dve godine stariji od mene… Sa Marsom sam odrastao, ali do dolaska u Zvezdu nisam znao koliki je to kapacitet od čoveka. A Zvezdinom rukovodstvu se toliko svidela njegova otvorenost da su ga zadržali kao gosta u Beogradu celih deset dana. čuo sam da mu je sin Slavko veliki fudbalski talenat i zaista bih želeo da se popne na fudbalske visove.
– Prosto me je bilo strah od veličina sa kojima sam trebalo da se takmičim za ulazak u prvi tim. Međutim, kada jednom kročiš u profesionalni pogon, povratka nema.
Početak je bio kao u bajci. Na prvoj prijateljskoj utakmici pred početak drugog dela prvenstva Pljevaljčić postiže dva gola protiv zonaša Beograda, a beogradska štampa na udarnom mestu u sportskoj rubrici piše „Aplauzi novom golgeteru“. Gojko Zec ga uvrštava među 16 prvotimaca, a debituje protiv Galenike u Zemunu i daje prvi gol u zvaničnoj konkurenciji. Igra sa sedmicom na leđima u „navali snova“ – sa Pižonom, Savićem, Filipovićem, Seadom Sušićem i DŽajićem. U Zvezdi je proveo tri godine, odigrao 77 utakmica, postigao 72 gola. I – nije uspeo.
– Konkurencija je bila izuzetno jaka, ali mene su više „slomile“ česte povrede. Odvajanje od terena odvaja te i od prve ekipe, i neuspeh je neminovan. Nakon što sam „zakrpljen“, Zvezda me zajedno sa Milanom Babićem „pozajmljuje“ na šest meseci drugoligašu Radniku iz Bijeljine. Tu sam za pola godine na 15 utakmica postigao 11 golova, bio sam najbolji strelac polusezone, a na deset utakmica sportski izveštači proglasili su me igračem utakmice.
Greškom u Napretku
Onda pravi, priznaje, najveću grešku u sportskoj karijeri. – Na nagovor nekih ljudi iz Kruševca, bez Zvezdinog znanja, samovoljno prelazim u Napredak. Slagali su me da imaju dobre veze u Zvezdi i da će sve biti u redu. Međutim, ništa nije bilo u redu, Zvezda me suspendovala i ja sam otišao u vojsku. Sledi „labudova fudbalska pesma“.
– Zvezdina legenda DŽajić, koji je izuzetan i kao čovek, pomogao mi je da odem u Melburn, u Australiju, odakle se nakon godinu i po vraćam, probam da unovčim noge i u Turskoj.
Kod kuće najlepše
– U Beogradu živi moj stariji sin Ivan i jedan je od najboljih beogradskih manekena. Mlađi sin Igor, ovde u Otavi, učenik je šestog razreda i u svim sportovima koji se igraju u školi ubedljivo je najbolji. U Novom Sadu su majka Dobrinka i sestra Joka sa porodicom, pa ako Bog da, već dogodine ću da se i ja vratim možda baš u Novi Sad. Obišao sam celi svet, ali mislim da je kod kuće ipak najlepše. A moja kuća je tamo gde se govori srpski jezik. Fudbalu nisam rekao zbogom. Osećam da bih mogao još mnogo toga učiniti kao trener.
Vratio se posle šest meseci u Beograd.
– Igram za drugoligaš Rad, pa onda za čukarički… Od fudbala privremeno dižem ruke, 1989. vraćam se u rodno Goražde, otvaram biznis sa autodelovima, onda dolazi rat.
Fudbalu se u ratnim godinama ponovo vraća u kraljevačkoj Žiči, gde je i igrač i trener. Za tri godine osvaja zaredom prva mesta i uvodi Kraljevčane u Srpsku ligu. Onda – put u Kanadu. I tu pokušava da pika „bubamaru“ u nekom klubu u kom dominiraju Španci, ali shvata na vreme da „to nije to“.
Prihvata izrade kompjuterskih čipova, iako se za to nije školovao. Sada, kada se osvrne na sve pređene godine, kaže da je zahvaljujući fudbalu mnogo toga naučio, a najviše da je za uspeh čoveku često potrebna i sreća.
