Borovnice ljubavlju zalivane

8

Blizanci Marko i Luka rođeni su, i do tinejdžerskih dana živeli u Los Anđelesu. Otac Časlav, inženjer šumarstva po obrazovanju, više od 30 godina bavio se investicionim bankarstvom i uspešno vodio sopstvenu firmu.

Ipak, pre deset godina odlučio je da se sa porodicom vrati u Srbiju. Blizanci u Beogradu završavaju srednju školu i sada su studenti Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Starija sestra Aleksandra studira Političke nauke u Italiji i ovde ne vidi svoju budućnost, a za Luku i Marka, Srbija je obećana zemlja.

„Bavili smo se sportom ranije, i zbog tenisa smo putovali kroz Ameriku i upoznali je. Ali, ne privlači me pomisao da se tamo vratim”, kaže Marko.

„Navikli smo se ovde, tu smo proveli detinjstvo, tu je i najlepše…možda kasnije odemo”, nastavlja Luka.

Momci su se do fakulteta uspešno bavili tenisom, donosili pehare sa mnogih takmičenja i činilo se da će se tome posvetiti za čitav život.

„Prestali smo da se bavimo sportom pre studiranja. Kada već studiramo poljoprivredu, rešili smo da probamo sa borovnicom, i otac nam je pomogao u tome…Borovnica je veoma perspektivan posao, zašto da ne, uopšte se ne stidimo što se bavimo poljoprivredom”, kaže Marko.

„Bez volje nema ništa. Koliko nisu imali volje da nastave sa sportom u tim mladim godinama kada su osetili čari života, sada toliko imaju imaju volje da se bave ovim poslom, u kome, kao i ja, vide budućnost i perspektivu. Naša perspektiva je u stvari njihova perspektiva, ne moja”, kaže otac Časlav.

Sticajem okolnosti Časlav, Marko i Luka u selu Božu nadomak Topole, na svojoj dedovini, na parceli od jednog hektara, zasadili su borovnice.

„Sve je stvar želje i volje. Nalazimo se u području gde se gaji borovnica., imamo ulaz na tržište, raspitali smo se… Ljudi odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim poslovima, a izbegavaju da se vrate na selo i da se bave poslovima kojima su se bavili njihovi preci”, kaže Luka.

Maksimovići imaju zasade borovnica na tri hektara, a u pripremi je još jedan hektar za sadnju. Časlav nadgleda posao i još uči sinove.

„Naša zajednička želja je da gajimo borovnice, jer su se oni upisali na Poljoprivredni fakultet, pa ono što uče u teoriji mogu da primene u praksi. Oni su se tu našli, njima to odgovara, oni doprinose firmi više nego ja”, kaže Časlav.

Maksimalno im olakšava život na selu, sistem zalivanja i prihrane borovnica kod njih je potpuno automatizovan, tako da svoje vreme provode sa društvom.

„Više vremena provodimo u Topoli, nego u Beogradu. U Topolu dođemo u aprilu i ostanemo do septembra, oktobra… posle ide berba, održavanje rasada…ne zahteva se puno fizičkog posla, ali zahteva prisustvo. S obzirom na to da nas je dvoje i da se lepo slažemo, uradimo sve što treba. Nas niko ne tera da budemo ovde, nego volimo, i uopšte nam nije teško. Družimo se, imamo društvo po celoj Srbiji, imamo i puno prijatelja u Društvu borovničara, viđamo se često”, slažu se braća.

Za svoju dušu, Časlav voli da odsvira neku džez kompoziciju za klavirom ili sviranjem na fruli voli da vrati sebe u detinjstvo, a momci ga u svemu slušaju.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.