Беседа eпископа Григорија на опелу мајци Савки

Беседа eпископа Григорија на опелу мајци Савки

10. Јануар 2021 – 21:14

Завршио се, драга браћо и сестре, драги пријатељи, ток једног живота који ме у овом часу највише подсјећа на жубор планинског потока. Бистар као ум наше мајке, свјеж као њена душа, он се стишао и улио у велики океан вјечности.

Како само дивно пријатељство бјеше између тебе, наше мајке, и нас, твоје дјеце! А какво тек бјеше наше међусобно повјерење, које је као бујна зелена шума расло око твог благочестивог и неуморног живота! Звали смо те мајко, а право име ти је било храброст и пријатељ, искрени и незамјењиви. Мајко наша, хвала ти за живот, за љубав и – молимо те – опрости нам за све часе у којима се огријешисмо о тебе, а било их је, сигурни смо. Дошао је и овај тренутак бола и спознаје да се твој живот претаче у вјечност. Наша снаго, утјехо, госпођо, мила наша, памтићемо довијека твоје посљедње дане и тренутке када би нас погледала, а потом се тихо заплакала и подигла кажипрст увис. Ми смо знали да то значи: Не бојте се, будите добри, не заборавите ко сте… А ми бисмо на те твоје ријечи плакали и смијали се у исти мах, од туге и среће, јер су оне биле најбољи одраз твоје личности и твоје мисаоне и духовне дубине и ширине. Била нам је неизмјерна част што смо имали прилику да одрастамо уз тебе и да нам управо ти живот дарујеш!

Никада није било издаје с твоје стране, никада лажи, никада подилажења нашим слабостима, већ увијек и само разборите и мудре ријечи, попут оних: „Само издржите и не бојте се, и изнад свега – будите људи“. Посљедње што си изустила било је: „Ви сте моји синови, мој понос и моја снага, немојте туговати, јер ја идем код своје Ане“. „Будите паметни“, рекла си нам и то, „смрт је природна ствар“. Била си храбрија од мушкараца и оштроумна и прибрана као какав стари мудрац. Одувијек си била наш ослонац и друг, пјесма и радост, најтоплији домаћин и најдражи гост, дародавац нечујни и чуварица дарова, како би дала ономе коме највише треба и како би сачувала за црне дане, ако наступи немаштина. Ти си одувијек ишла тамо гдје нико не смије и говорила онако како нико не умије. Умјела си да процијениш лопова и лажљивца, да посрамиш смутљивца, да обрадујеш, да укријепиш, да оживиш, да се сјетиш оних које су сви заборавили и да се никада, али баш никада због тога не узнесеш. Умјела си да учиниш милост ономе који ни за кога више не постоји, да се молиш тако да се тресе тло на коме стојиш, да у твојој пјесми буде садржан лелек за свим преминулим и пострадалим, и у твојим потоцима суза да плива лађа препуна радости животне. Када би се сабрале све твоје сузе, језеро би се велико скупило, а из њега би полетјела твоја душа као утва златокрила. И колико би само људи радост осјетило и пожељело да се умије у том језеру од чистих суза.

*

Поштовани пријатељи, наша мајка је била борац и јунак и зато и ја морам изрећи све ово без слабости и немоћи, јер тако би она у свакој тешкој ситуацији поступала. Плакала би само онда када остане сама. А самоће јој, нажалост, никада није мањкало. Самоћа је најтежа, говорила би нам. Упркос свему, била је храбра и одлучна, паметна и отресита, искрена и дружељубива. Била је домаћица, кућаница, али понад свега човјек. По цијеле дане би разговарала са онима са којима више нико неће да прича: са остављеним, превареним, презреним, одбаченим. А како је само лијепо умјела говорити и утјешити. Она би и данас све честито и домаћински организовала и не би заборавила никога кога треба поменути и захвалити му. Зато смо и ми у овим тешким временима одлучили да се организујемо онолико колико нам то услови допуштају, и да захвалимо свима вама. Прије свега љекарима који су дали све од себе да помогну нашој мајци: докторици Петри Паовици, особљу Опште болнице у Требињу, нашој драгој Јелени Дурић, и свим љекарима, сестрама и физиотерапеутима који су посљедњу деценију, у разним градовима, болницама и бањама, настојали нашој мајци и баки да олакшају болест и болове које је непрестано осјећала. Неизмјерно хвала и нашима Славољубу, Вери и Миленку. Вјечну захвалност дугујемо такође и Ранку и Милени Коловић, мајчиним рођацима и његоватељима. Хвала свим његоватељицама које су бринуле о нашој мајци од момента када она више није била у стању да то чини сама – нарочито Драгани Јоловић, која је била уз њено узглавље посљедњих и уједно најмучнијих мјесеци у њеном животу. Морам нагласити да никада нисмо видјели да неко на такав начин пази и његује болесника као што је Драгана његовала нашу мајку. Хвала, на концу, свим људима добре воље који су нам на било који начин помогли и били уз нашу породицу у најтежим часовима. Молимо их да нам не замјере што нисмо у могућности да сваког од њих понаособ поменемо. Надамо се да осјећају и знају да пажњу и љубав које су нам учинили никада нећемо заборавити.

Данас смо ту нас тројица свештеника, које је наша мајка и бака родила и одгојила, да служимо Богу и да сљедујемо њен пут и поуке. С посебним поштовањем желим да поменем и њене снахе, Бранку и Драгану, чије је старање о родитељки њихових мужева за дивљење. Њихова љубав је заправо била одговор на неисцрпну љубав и пажњу наше мајке. Стога бих свакоме од вас, браћо и сестре, пожелио да имате и осјетите то што је она имала – став и личност који не узмичу ни пред ким и ни пред чим, а прије свега поменуту љубав, која је била непресушна. Једино ником не бих пожелио да прође кроз патњу и муку кроз које је она прошла у свом животу. И на крају, оно најљепше: ту су Борка и Анастасија, које носе бакин потенцијал у снази личности и памети, само да им Господ подари да с тим талентима лијепо проживе у овом неријетко суровом свијету. А ти, мајко, сада загрли Ану нашу, и милуј заједно с њом све наше прерано преминуле, онако као што си у овом свијету миловала нас. Не могу да се отмем помисли како ће тамо, међу њима, настати велико славље и радост, јер тако је било одувијек гдје год ти дођеш! Биће тамо велика радост, као што је овдје, сасвим природно, велика жалост. И не брини, на твом гробу ће писати оно што си заслужила својим постојањем: Овдје почива једна мајка чији је живот био тежак, али испуњен смислом, јер је вољела и била вољена.

Извор: eparhija-nemacka.com

|Original Article