Krajem prošle nedelje navršilo se tačno 100 godina od osnivanja Jugoslavije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Šta je mit, a šta realnost kada govorimo o toj državi?
„Nemojmo zaboraviti da je dva dana ranije bila 75-godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a. Potenciram to zato što je u drugoj polovini 20. veka sjećanje na prvu Jugoslaviju, zbog načina na koji se na nju gledalo u socijalističkoj Jugoslaviji, gledalo prilično negativno.
Dakle, priznavalo se da je to bilo ostvarenje želje jugoslovenskih naroda za ujedinjenjem, ali je ta Kraljevina Jugoslavija posmatrana kao djelo velikosrpske hegemonije iz komunističke perspektive, odnosno na način na koji je to gledano na onoj čuvenoj konferenciji u Drezdenu.
Zbog toga, čini mi se, postoji kontinuitet gledanja na prvu Jugoslaviju prilično negativno, s tim, što se, u poslednjih 20-30 godina i na ovu drugu Jugoslaviju gleda negativno, tako da skoro imamo konsenzus elita, da su obe Jugoslavije bile loše i pogrešne."
U čemu vidite značaj tog datuma?
„To je bilo prvi put da su južnoslovenski narodi napravili državu dovoljno veliku i dovoljno snažnu, da ne budu sitan, krvav kusur u obračunima velikih sila, nego da pokušaju da imaju neku vrstu političkog suvereniteta."
Treba reći da su skoro svi jugoslovenski narodi tog 1. decembra 1918. u Jugoslaviju ušli sa oduševljenjem. Međutim, situacija se promenila, sada niko nije zadovoljan. Kako Vi tumačite tu promenu?
„Kod raznih naroda iz različitih razloga. Jugoslavija je, s jedne strane nastala sa idejom da to bude država jednog toimenog naroda, a s druge strane postojale su sile koje su govorile da su to različiti narodi. Kada je prevladala ova ideja, da taj narod nije jedan narod, nego različiti, onda je skoro prirodno došlo do ideje da neka autonomija koju su stekli možda Hrvati, još kroz banovinu Hrvatsku u prvoj Jugoslaviji, a drugi narodi u drugoj Jugoslaviji kroz republike, da ta autonomija preraste u neku vrstu potpune nezavisnosti.
U Jugoslaviji je u jednom trenutku nestalo kohezije i osećanja ljudi da pripadaju jednoj zajednici, i to je ključni problem. A zašto je do toga došlo, to je komplikovana priča. A moglo bi se reći da je u običnom narodu, to zajedništvo, još 70. i 80.-tih postojalo, a to se vidi kroz način na koji su, recimo, praćeni sportski uspesi reprezentacije u svim krajevima zemlje, kao i u popularnoj kulturi, ali je iz perspektive političkih elita bilo obeshrabrivano jugoslovenstvo.
Čak i oni koji su se na popisima izjašnjavali kao Jugosloveni, kojih je bilo 1991. godine, kad je kriza već počela, bilo oko milion. Dakle, duplo više nego etničkih Crnogoraca, približno kao i etničkih Makedonaca. A niko njihov politički stav nije uvažavao."
Neki kažu da je Jugoslavija bila „tamnica naroda"?
"Ma to je potpuna glupost, jer je ona nekim narodima pomogla da se emancipuju. Samo Srbi, i u nekoj meri Hrvati, su ušli u Jugoslaviju kao formirani narodi. Slovenci su bili narod koji je imao neku vrstu kulturnog identiteta, ali u političkom smislu, oni kao narod nisu postojali. Da ne govorim o Crnogorcima, Makedoncima i Bošnjacima, današnjim Muslimanima kako su formalno priznati krajem 60-tih, odnosno početkom 70-tih…Bez Jugoslavije ne bi ni njih bilo, tako da možemo reći da je Jugoslavija bila „antitamnica naroda"."
Ceo razgovor možete pogledati u prilogu.
