Ona je bila medicinska sestra, a on inženjer elektrotehnike i pre rata je imao privatnu firmu koja se među prvima u Hrvatskoj bavila reciklažom otpada. Rat je sve to odneo u bestraga, ali se Ružica i Dušan Karanović iz Kistanja kod Knina nisu prepustili zloj sudbini. Danas se bave tkanjem rukotvorina po kojima je Kninska Krajina bila prepoznatljiva vekovima i – odlično im ide. Od ovog posla su već napravili biznis i prepoznatljiv brend, pa su njihovi proizvodi tokom sezone pravi modni hit među stranim turistima na Hrvatskom primorju. NJihova tkana torba prošle godine dobila je prvu nagradu za „najbolji izvorni hrvatski suvenir“.
– Kao i svi, izbegli smo iz Kistanja 1995. godine. Vratili smo se odmah sledeće godine i kako nije bilo posla u struci, odlučili smo da se bavimo ovim poslom. Tkanje sam naučila od svoje majke, a ona od svoje jer žene ovog kraja, a tu mislim na šibensko zaleđe, vekovima su tkale i bile poznate po tome – veli Ružica Karanović.
NJen suprug Dušan koji je uglavnom zadužen za „marketing i plasman robe“ to dokumentuje fotografijom iz 1912. godine gde se na jednom mestu vidi desetak tkanja iz Knina i okoline.
Fascinirani stranci
Rukotvorine porodica Karanović izlaže na svim sajmovima turizma i male privrede u Hrvatskoj, a prodaju se i širom primorja i širom Hrvatske.
– Stranci su oduševljeni jer neki od njih prvi put u životu vide nešto što nije plod kompjuterske tehnologije, već ljudskih ruku – kaže Dušan.
Karanovići prodaju torbice za oko 10 evra, ličke ili šibenske kape za 25-30, čarape oko šest evra, a najskuplje su velike torbe koje koštaju nešto manje od 100 evra.
– Izrađujemo sve ono što se odvajkada pravilo od vune: zobenice, piljače, staze, torbe, pregače… Ne gledamo da li je neki predmet iz nasleđa hrvatske ili srpske kulturne baštine zato što sve te stvari i potiču iz perioda kada se nije gledalo na nacionalnost. Jednostavno, predstavljamo baštinu naroda koji je živeo od Drniša, Podinare, Bukovice, sve do Benkovca – ističe Dušan.
Supružnici priznaju da su, kada su se 1996. godine vratili imali problema, posebno provokacija od doseljenih Hrvata u Kistanju.
– Rane iz rata još su bile sveže, pa smo svašta pretpeli, ali smo izdržali i opstali – veli Ružica.
Deca često dolaze
Ružičina i Dušanova deca ne razmišljaju da naslede roditelje u ovom poslu. Za stalno žive u Beogradu i uspešno se bave drugim poslovima. Ipak, često su u Kistanju.
– Naša deca su imala tu nesreću da su morala da pobegnu od rata koji niko od nas nije želeo. Sada su često kod nas, ali u međuvremenu su zasnovali porodice i pokrenuli svoje biznise i u tome su uspešni – kaže Ružica Karanović.
Karanović su svesni da će se ovaj stari zanat ugasiti ukoliko se i mladi ne zainteresuju za njega. Otuda, Dušan pravi tkačke stolove, a Ružica je spremna da svako ko želi da nauči ovaj posao, od nje „ukrade znanje“.
– Ne razmišljamo o tome ko je koje vere ili nacije, već da se ovaj zanat ne ugasi. Zato su nam i planovi da još više razvijamo posao i pokušamo da rešimo ozbiljan problem nabavke vune. Za sada je kupujemo s prostora cele bivše Jugoslavije, ali je to nelogično ako se zna da je u Hrvatskoj 260.000 ovaca – pričaju Karanovići.
