Afera Perisic u drustvu duboko podeljenom na spijune i patriote

Za ozbiljniju analizu afere Perisic, te razmatranje neophodnih koraka koje moraju preduzeti i lokalni i medjunarodni akteri vrlo je bitno odrediti pravi okvir u kome se ona desava. Domaca javnost, mediji, politicari, lokalna medjunarodna zajednica, analiticari, samoproklamovani analiticari i drugi, bave se pretezno dnevno-politickim aspektima afere, senzacionalizmom, profilima aktera, DSS -DOS odnosom, povredama procedure vojno-obavestajnih i pravosudnih organa, eventualnim smenama i ostavkama, te posledicama koje afera moze da ima na dalju pomoc medjunarodne zajednice nasoj zemlji. Ostavimo po strani, ovog puta, kolicinu netacnih informacija plasiranih u raznim medijima, od datuma i lokacije hapsenja, netacnih biografskih podataka do slika pogresnih osoba, koje su ozbiljna tema za posebnu analizu.
Ostaje pitanje da li je ovakav pristup posledica neznanja, puke namere da se poveca tiraz i gledanost, namere da se porazi protivnik, ucvrsti vlast i zauzme sto bolja pozicija pred predstojece izbore, ili je to i namerno zavodjenje javnosti od pravih pitanja koje afera otvara a u kojoj su retki uistinu neduzni?
Kao kolateralna dobit cele afere moze se smatrati samo cinjenica da su politicari, konacno, priznali da ne postoji civilna kontrola oruzanih snaga, i, konacno takodje, uvideli neophodnost uvodjenja iste. Prostora za skepsu ima i dalje. Pravi razlozi ne leze u istinskoj nameri da se drustvo demokratizuje, vec u precutnom priznavanju neuspeha projekta da se oruzane sile stave pod licno-politicku kontrolu. Otuda se, godinu i vise od oktobarskih desavanja, posle decenije tavorenja u opoziciji i podrske propalim nacionalnim projektima koji su izazvali krvave sukobe u regionu upravo zloupotrebom oruzanih snaga, tek sada formiraju razni ad hok timovi koji treba da se pozabave problematikom.
Javnost se ne obavestava o pravim razlozima potrebe personalnih i strukturalnih reformi u Vojsci. To nisu poruke koje se mogu uspesno plasirati sa margina, preko nezavisnih strucnjaka, nevladinih organizacija, ili preko medjunarodnih organizacija. Mediji i politicari sebi dopustaju neverovatan nivo neznanja. Vojska i drugi “zainteresovani” to odlicno koriste za dalje manipulisanje javnoscu. Informativne sluzbe, ili Pavkovic & Lazarevic licno, i dalje nas obavestavaju o tome kako uslove za njihovu smenu smisljaju politicki protivnici ovde, kako niko u Vojsci nije pod haskim istragama, kako… Potrebno je da objektivno sagledavanje politicke zloupotrebe Vojske i njene uloge u nedavnim ratovima, krvavih tragova ratnih zlocina koje je ostavljala, umesanost u sverc i korupciju, te mesanja u unutrasnju i vanjsku politiku, konacno, zapocne od main stream politicara i medija. Bez obzira na to sto su mnogi medju njima sve te matrice dugo podrzavali ili se o njih korisitili.
U prilog vaznosti da se javnosti prezentira prava slika govori sest argumenata. Prvo, Vojska je, po svim istrazivanjima javnog mjenja, i dalje od insitucija kojoj se, pored pravoslavne crkve, najvise veruje. Drugo: ekonomske reforme su za sada na nivou neophodnih rezova i u prelomnom trenutku kada kulminiraju njihovi negativni efekti, a dugorocni napredak se jos ne oseca. Trece: nasa javnost je premorena kolicinom desavanja, i kao takva, opasno idejno rezistentna i operativno agresivna. Cetvrto: Nasi su zakoni anahroni i potpuno neprimereni stvarnosti. Ovo pogotovo pogoduje otudjenim i haskom saradnjom uspanicenim oruzanim centrima moci koji nas, preko casopisa Vojska, obavestavaju “da se stalno pronalaze novi razlozi za napade na Vojsku, koja je u svemu postupila kako nalazu Ustav, zakoni i nacionalni interesi nase drzave”!!!
Upravo je afera Perisic otvorila Pandorinu kutiju serije pitanja. Koji su to nacionalni i drzavni interesi zemlje bez definisanih granica, sa delom teritorije pod medjunarodnim protektoratom, prikopcane na finansijske aparate za odrzanje zivota medjunarodne zajednice, sa bremenom ratnih zlocina i medjunarodnom obavezom saradnje sa Haskim tribunalom koja podrazumeva i pristup drzavnim arhivama. Koliko nacija? Ko odredjuje kriterijume, ko kontrolise sprovodjenje?
Peto: da bi se srpsko drustvo uistinu pomerilo unapred, potrebna je sto sira javna rasprava oko navedenih pitanja, ozbiljno preispitivanje drustvene, institucionalne i individualne odgovornosti, drustveni i politicki konsenzus oko prihvatanja redefinisanih interesa i metoda njihovog sprovodjenja. U praksi se na tom kompleksnom planu, koaliciono i kolektivno, nije uradilo skoro nista. Javnosti je, medjutim, manje poznato da je predsednik Kostunica novembra 2001, kada je obaveza pune saradnje sa Tribunalom na osnovu obnovljenog clanstva SRJ u UN uveliko bila na snazi, ocito bez previse konsultacija, potpisao Pravilnik o kriterijumima koji predstavljaju vojnu tajnu, stepen vojne tajne i mere za njihovu zastitu (Sluzbeni vojni list, br; 22, od 8.11.2001). Sesto i najvaznije: Kos & Co su ovaj logicko-moralno-zakonski vakuum vrlo dobro uocili i u njemu, za sada, odlicno rade za svoju stvar. Vojska i KOS mozda jesu bili trapavi i bahati u samom nacinu hapsenja, ali nikako nisu nesposobni da shvate mogucnosti koje im apaticno stanje javnosti, nedostatak politickog konsenzusa oko elementarnih pitanja i sterilno prepucavanje nominalnih nosilaca vlasti pruza. Afera Perisic je posluzila viseznacno. Neko je “pametno” procenio da je vreme da se pricljivi i haski predusretljivi politicari podsete koliko su pod “vojnom kontrolom”. Na cistac je, za pocetak, kao sto lepo pise u ID, isteran Momcilo Perisic. S jedne strane ugled Vojske je jos uvek visok, DOS se uspesno i dalje raspada, a skretnicari i zeleznicari koce Srbiju na dobrom putu. S druge strane, u Hagu se na scenu, polako ali sigurno, iznose tesko oborive cinjenice.
U zemlji se uocava trend samoinicijativnih pokusaja da se haski klijenti nagode sa Tribunalom, medjunarodna zajednica Menadzeru srpskih reformi dise za vratom, a predsednik Kostunica priznaje da je “nemocan da zaustavi isporucenja”. MUP je pretresao Vilu Bosanka i, kako se tvrdi, odneo neku arhivu, kao da mu nije bilo dosta sto povremeno ucestvuje u saradnji sa nelegitimnim i nepriznatim Tribunalom. Tu je 31. mart, ali i 24. mart, jos jedna godisnjica, jos jedna prilika da se nesretne zrtve ne ostave na miru, da se tragedija jos jednom instrumentalizuje i da se nesto uradi kao “pobednik nad zlocinackim NATO”.
Arogantni i neodgovorni Perisic, koji je svoje prekodrinske aktivnosti, a pogotovu umesanost u masakr u Srebrenici, svojevremeno pokusao ublaziti priblizavanjem NATO preko Veslija Klarka i operacije Orlovo oko, koja je NATO snagama dala uvid u neke mete, posluzio je kao idealno “zrtveno jagnje”.
Umorna i autisticna, srpska javnost dobija jos jednu niskobudzetnu zabavu, ne bi li slucajno usmerila pogled na pravu stranu. Niskobudzetna, jer je moralno jeftini nacin na koji smo se otarasili viteza od Zadra i Mostara, koordinatora operacije u Srebrenici. Uostalom, samo jos javnost ne uvidja da je na beogradskoj berzi “hartija od vrednosti” pravi slom akcija saradnje sa Hagom. Svi bi da saradjuju, samo ne znaju s kim, preko koga, i protiv koga. Od ovoga ce samo Karla del Ponte profitirati, a i zasluzila je. Za visokobudzetnu produkciju potrebni su i bolji scenario i bolji narator. Posle vise od godinu dana, od celog zapocetog posla demontiranja Milosevicevog rezima, demontiran je i Hagu isporucen samo on. Izostao je proces revizije sadasnje vlasti prema podrsci Milosevicevoj ratno-kriminalnoj politici. Nije podvucen bilans ratova, odredjivanje vrste ratova i uloge oruzanih i paravojnih formacija u njima. Otvaranje procesa suocavanja sa politickom, drustvenom i institucionalnom odgovornoscu za ratne zlocine se i dalje odvija na drustvenim marginama, medju grupama i pojedincima bez veceg drustvenog uticaja i bez politicke podrske vladajucih struktura. Promoteri su neretko satanizovani u visokotiraznim medijima i uticajnim TV programima.
Nevladine organizacije su ili generalno marginalizovane nedostatkom budzeta za projekte koji se bave suocavanjem sa prosloscu i realnim analizama stanja u drustvu, ili potpuno instrumentalizovane u funkciji pomoci pojedinim ministarstvima i strankama.
Autor je inzenjer elektrotehnike i analiticar beogradske kancelarije Medjunarodne krizne grupe