24.03.1999.- DA SE NIKAD NE ZABORAVI !!!
Bio je početak proleća, mart mesec koji asocira na lepotu buđenja prirode, posle hladne i duge zime, listanje drveća,rađanje pupoljaka,sunce,ozelenele parkove, livade ,šume…
Ali za Srbiju te 1999.god. počelo je krvavo proleće. Proleće koje je donelo smrt, patnju, bol, konstantan strah, frustracije, neprekidan stres koji je trajao i danju i noću. Jeziv i smrtonosan zvuk sirena koje su najvljivale smrt svih tih 78 dana. Mentalno silovanje bez presedana u novijoj svetskoj istoriji.
Te večeri neko je krenuo na svoj prvi ljubavni sastanak, neki ljudi su se vraćali sa svojih poslova, drugi su spremali večeru za svoju porodicu, a onda je u 20h i 20 minuta NATO pakt započeo svoj krvavi pohod na srpske građane.19 najrazvijenijih država sveta ponudilo je 1.100 aviona i najsavremeniju ratnu tehniku za agresiju. Nad SR Jugoslavijom obavljeno je 25.000 borbenih letova i bačeno je 25.000 tona eksploziva.
Nije istina da je NATO gađao samo vojne ciljeve, on u stvari nije ni birao žrtve. Stradali su svi-deca, žene i stari ljudi, novorođenčad, bolesnici, izbegličke kolone,, novinari,prolaznici na mostovima, putnici u autobusima i vozovima…Uništene su čitave stambene četvrti,mostovi, putevi, rafinerije,mnogobrojne zdravstvene ustanove, crkve, manastiri, groblja. Od ukupnog broja ubijenih civila 30% su deca, dok je procenat povređene dece u bombardovanju veći od 40%. Da ne govorimo o sistematskom uništavanju energetskih sistema i izvora energije, koji su uzrokovali totalni prekid u isporuci struje i vode i uvod u humanitarnu katastrofu neslućenih razmera.Američki general Majkl Šort kao glavnokomandujući nad vazdušnim napadima nad Jugoslavijom je tada rekao ne može se dobiti rat, ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu pa čak i zdrav vazduh!!!
Danas 15 godina kasnije postavlja se pitanje- na koji način se Srbija seća ovog tragičnog datuma? Postoje li manifestacije koje nas podsećaju na naše zajedničko stradanje,gde su nam izgrađeni spomenici žrtvama agresije, da li se crkve toga dana oglašavaju svojom zvonjavom u vreme kada smo čuli prvi zvuk sirena?
Kao ništa manje važno pitanje, ali i zadatak je tema nadoknade materijalne štete koju nijedno naše političko rukovodstvo nije postavilo moćnim državama učesnicama agresije.Zbog čega?
Sa druge strane stalno se priča o dužničkom ropstvu u kome se nalazi Srbija, kako će uopšte moći da se vrate toliki iznosi pozajmljenog novca, ali i mi imamo pravo i obavezu da pitamo njih-
Koliko Vi nama gospodo dugujete, koliko košta život Milice Rakić, poginulih radnika RTS-a, putnika voza na mostu u Grdeličkoj klisuri, ili ubijenih gradjana u Nišu i Aleksincu na čije kuće ste bacali kasetne bombe?
Zauvek izgubljene živote, razaranja i traume čije posledice još uvek osećamo, novac ne može da vrati niti da izbriše, ali gospodo iz Nato pakta dužni ste da Srbiji nadoknadite štetu koju ste svojim monstruoznim zločinima prouzrokovali, ili bar da deo duga za koji Srbiju teretite zauvek otpišete i više nikad ne spomenete!
To je po pravdi Boga nešto što najmanje možete da učinite za naš mir i spokoj duše.
Katarina Konstantin urednica Internet novine serbske
