Предраг В. Остојић, Бедем на Дрини (Од Дрине до Мојковца), Београд 2025.
Рецензија:
Први светски рат заузима изузетно важно место у колективном памћењу Срба. То „време смрти“ и јунаштва, време ослобођења и уједињења представља једну од најважнијих колективних успомена и има огромну улогу у уобличавању модерног српског националног идентитета. Услед обележавања стогодишњице, током претходних десетак година дошло је до видне обнове интересовања за овај изузетно значајан период српске историје. Како домаћи, тако и страни историчари бавили су се различитим темама у вези са местом и улогом Срба у Великом рату. Резултат таквог ангажмана представља објављивање низа текстова, чланака, студија, монографија, синтеза, зборника докумената и других извора (дневници, мемоари, фотографије) који су бацили додатну светлост на догађаје и процесе из тог бурног времена. Колега Предраг Остојић спада међу оне који су – „о свом руву и круву“, што посебно треба истаћи – урадили доста тога на плану ширења научног знања о историји српског народа у периоду између 1914. и 1918. године. У том погледу нарочито вреди указати на следеће његове монографије: 1) „Офанзивни Горњодрински фронт. Из љетописа Рудог за 1914“ (2014); 2) „Црногорска Санџачка војска на Горњодринском фронту (1914–1915)“ (2016); 3) „Рудо у Великом рату 1914–1918“ (2018).
Осим Првог светског рата, колега П. Остојић остварио је запажене научне резултате и на плану истраживања наредног светског сукоба, као и у погледу осветљавања различитих тема из локалне, завичајне историје Рудог и околине. Ради потпуније представе о аутору („најприје ваља знати ко говори, онда и што говори“) вреди напоменути и да је реч не само о историчару, већ и о књижевнику – аутору збирке поезије „Пуна празнина“ и награђиваног романа „Чичина прича (или) Страдање српско“. У питању је, дакле, особа са – да се послужимо синтагмом из једног романа Николе Маловића – „више идентитета“, односно човек који – како је Његош говорио за Вука – „умије у двије бразде да оре“. Последње вреди истаћи због тога што се приликом читања рукописа књиге „Бедем на Дрини“ брзо и лако да уочити да је у питању човек од пера. „Вештина доброг говора“, односно умеће јасног, једноставног и прецизног писања представљају – како је Иван Ђурић сматрао – „последњи, седми вео“ мајсторства једног историчара, а у овом случају реч је о (још) једном од квалитета који препоручују рукопис књиге „Бедем на Дрини“ за објављивање.
У уводном делу књиге колега П. Остојић наводи да су га на изучавање поменуте тематике подстакли „измјешани гробови ратника српске Ужичке војске, црногорског Санџачког одреда и руђанских добровољаца, који су узели оружје да бране своју родну груду и животе својих најмилијих“. Због актуелних политичких прилика, те догађаја и процеса који су током ратова за југословенско наслеђе довели до сужавања српског етничког простора и околности да Срби данас живе разједињени у више држава, наведена мотивација заслужује пажњу. Током читања рукописа књиге „Бедем на Дрини“ јасно се види да су у борбама на Горњодринском фронту учестовале не само оружане снаге две српске краљевине (Црна Гора то 1914. и 1915. године недвосмислено јесте, што добро можемо видети из прогласа краља Николе Петровића од 6. августа 1914. или, на пример, депеше коју је Врховна команда 31. октобра 1915. упутила команданту Санџачке војске), већ и Срби из Горњег Подриња који су се као добровољци борили против трупа Црно-жуте монархије. У гласовитој књизи „Стварање Југославије 1790–1918“ Милорада Екмечића можемо прочитати како је „још првих дана рата […] Потјорек“ извештавао о томе да се „не само домаћи Срби у Херцеговини боре на страни непријатеља, него и око Вишеграда“, односно да су „приликом успјешног упућивања већих непријатељских снага на Вишеград, домаћи Срби […] иступали против наших трупа нападом из бусије“. Читајући „Бедем на Дрини“ можемо пак видети какве размере је имало добровољно прикључивање локалних Срба „регуларним трупама српско-црногорске војске“. Примера ради, после ослобођења Челебића око 570 добровољаца прикључило се црногорском Санџачком одреду, а у руђанском крају је преко 300 добровољаца учествовало у борбама које је водио Лимски одред Ужичке војске. Данас се може рећи да је Мојковачка битка препознатљиво „место сећања“ које има важан значај за историју Србије и Црне Горе, односно – шире посматрано – читавог српства. Међутим, читање књиге П. Остојића наводи нас на помисао да читав Горњодрински фронт и борбе које су вођене у периоду од првих окршаја почетком августа 1914. све Мојковачке битке и 8. јануара 1916. представљају (или би то требало да буду!) једно значајно „место сећања“ за Србе из Србије, Црне Горе и Републике Српске. У том смислу, можемо рећи да се значај истраживања П. Остојића огледа и у томе што је на заокружен и добар начин размотрио наведену проблематику и што је не само осветлио догађаје и бурна ратна збивања, већ и кроз фотографије спомен обележја и објашњења поводом чега су и када подигнута и/или обновљена створио „везу“ са материјалним остацима које и данас, широм подручја Горње Дрине, можемо видети (Спомен-костурница у Вардишту, Спомен костурница у Штрпцима, Црква Светог кнеза Лазара у Прибоју, спомен обележје на Бијелој Глави, надгробни споменици и спомен плоча на гробљу у Рудом…).
*
Тема последње монографије колеге Предрага Остојића јесте, као што смо видели, важна, али није то једино што препоручује ову вредну књигу за штампу. Изворна основа монографије и „изведба“, односно начин на који је књига структурирана и на који су резултати истраживања изложени, на одговарајућем су нивоу, нивоу који је такав да можемо рећи да „Бедем на Дрини“ (као и претходна истраживања П. Остојића) шири границе досадашњег научног знања о борбама које су вођене на Горњодринском фронту и ратним операцијама српске и црногорске војске током првих ратних година. У првим поглављима „Бедема на Дрини“ аутор нас је упознао са географском „позорницом“ (подручје Горње Дрине) на којој се одвијала „радња“ књиге и кроз осврт на „распоред војних снага пред почетак сукоба“, односно почетак Великог рата на Балкану и прилике у којима су се налазиле Србије и Црна Гора током првих ратних година, тему сместио у одговарајући контекст. У средишњем делу монографије П. Остојић је кроз 9 хронолошко-тематских поглавља („Офанзива ограниченог обима“; „Аустроугарска офанзива“; „Српско-црногорска офанзива према Сарајеву (15. септембар – 24. октобар 1914)“; „Стварање заједничке српско-црногорске команде“; „Операција црногорске офанзивне групе у југоисточној Босни“; „Борбе у југоисточној Босни за вријеме Колубарске битке од 15. новембра до 15. децембра 1914.“; „Борбе за Рудо“; „Горњодрински фронт. Бедем на Дрини (22. октобар – 16. новембар 1915“; „Општа офанзива према Србији“) на заокружен, поуздан и систематичан начин приказао ратна дешавања на Горњодринском фронту од почетка августа 1914. до јануара 1916. године. Једно поглавље књиге посвећено је поменутим спомен обележјима, а монографија је засвођена закључним разматрањима („Умјесто поговора“) у којима се аутор осврнуо на значај црногорске Санџачке војске.
Приликом читања рукописа књиге „Бедем на Дрини“ јасно се види да је П. Остојић – ослањајући се на разноврстан и квалитетан прикупљени материјал (необјављена грађа из архивских установа у Србији и Црној Гори; зборници објављених докумената; пописи; периодика; дневници; историографска и друга литература; усмена казивања) – успео да пружи целовиту и садржајну реконструкцију прилика и збивања на Горњодринском фронту у периоду од почетка ратних дејстава до Мојковачке битке. Осим приказа распореда снага и жестоких борби које су подразумевале велико јунаштво, али и видне губитке на српској страни, односно реконструкције самих дешавања на овом око 120 километара дугачком фронту који је обухватао територију која се наслањала на реку Тару, а потом простор који је дуж реке Дрине водио од Фоче до Добруна, важно је што је аутор указао на везу и значај који су операције на Горњодринском фронту имале за ток и исход битака које је српска војска водила 1914. и 1915. године. Дејства црногорског Санџачког одреда, односно (од 25. августа 1914) Санџачке војске и Лимског одреда Ужичке војске везивала су значајне аустроугарске снаге и на тај начин допринела великим победама на Церу и Колубари, док је заштита десног крила српске Ужичке војске приликом „тројне офанзиве“ Централних сила у јесен/зиму 1915. онемогућила аустроугарске планове о удару у бок и пресецању одступнице српској војсци ка Јадранском мору („деведесет три дана борбе од Дрине до Мојковца“).
Вреди, напослетку, истаћи и да је у монографији „Бедем на Дрини“ јасно приказан процес током кога је слабо наоружана и лоше опремљена црногорска Санџачка војска од лета 1914. и првих „некоординисаних операција“ постепено прерасла у респектабилну снагу која је могла да извршава сложене задатке и која је до краја 1915. остварила видан напредак „у свим елементима војне стратегије и вјештине“. Пратећи детаљно активности Санџачке војске аутор побија тврдње о томе да се она током аустроугарске офанзиве у другој половини октобра 1914. повукла са положаја према Сарајеву услед „слабости, кукавичлука или издаје браће“. Према резултатима истраживања П. Остојића то повлачење било је условљено „сплетом објективних околности“. У рукопису књиге „Бедем на Дрини“ јасно су истакнути улога и значај, способност и стручност Јанка Вукотића који су дошли „до пуног изражаја“ током одбрамбених операција које су вођене од октобра 1915. П. Остојића сматра да те операције и борбе које је Санџаџка војска водила од 22. октобра 1915. до 8. јануара 1916. представљају „несвакидашњи […] примјер жртвовања једне војске, ради спасења друге, због братске љубави, ради образа и части“. Читајући „Бедем на Дрини“ постаје нам јасно због чега је начелник генералштаба аустроугарске војске Конрад Хецендорф, говорећи о отпору црногорских војника приликом „тројне инвазије“ на Србију, касније изјављивао: „Борили смо се са јунацима из бајке.“ Како је један њихов саборац из Првог светског рата, солунац из Азање Љубомир Батинић говорио за Црногорце: „То су борци неописани, не жалу живот.“
*
Рукопис књиге „Бедем на Дрини“ обогаћен је и са две карте и чак 53 фотографије које прате и употпуњавају текст. Вреди указати и на то да П. Остојић у књизи наводи и извод из песме „Мојковачка битка“ Радована Бећировића Трбјешког. Осим што сведоче о борбама о којима је у књизи реч, ти стихови писани у десетерцу нам омогућавају да на особен начин осетимо нешто од духа којим су били задојени они који су крварили на Дрини и Мојковцу. У вези са јасним и питким стилом, којим је књига написана, треба истаћи и ауторово сјајно владање војном терминологијом (просторија, зона одговорности, сектор, рејон, резерва, рекогносцирање, извидничке патроле/одјелења, обухватни маневар, позиционирање, развијање, релација, линија, одступница, пасивна одбрана, потпорница/потпорник, заштитница…). Све то доприноси општем добром утиску који рукопис књиге П. Остојића оставља. Имајући у виду све до сада наведено – од важности теме, преко квалитетне изворне основе на којој почива монографија, сазнања до којих је аутор дошао, добре контекстуализације, логичне хронолошко-тематске структуре, јасног и питког стила, те добро изабраних прилога – најтоплије препоручујемо за објављивање рукопис књиге „Бедем на Дрини (Од Дрине до Мојковца)“ колеге Предрага Остојића.
Момир Н. Нинковић
savremenaistorija.com/2025/05/05/predrag-v-ostojic-bedem-na-drini-od-drine-do-mojkovca-beograd-2025
Предраг В. Остојић, Бедем на Дрини (Од Дрине до Мојковца), Београд 2025.
