Trideset osam godina kasnije Milana Mim Karlo Bižić se i dalje jasno seća svog rođendana 30. jula 1988. godine. Ona i suprug Gus doputovali su u u Vrgin Most, u Gornji Sjenicak u današnjoj Hrvatskoj, da posete teta Ljubicu (tetu Ljubu) i ujaka Stevu Bijelića, u okviru putovanja „Najlepše iz Jugoslavije”, što je bio poklon za njihovu 25. godišnjicu braka. Doček je bio onakav kakav samo domaćini sa sela umeju da prirede – uz rođendansku tortu, toplu trpezu i pažnju u detaljima. Kada je saznala da je Mim rođendanska slavljenica, teta Danica je otrčala kući i donela peškir sa svetim Đorđem, koji Mim od tada koristi za porodičnu slavu. „Divni ljudi, zapisala je kasnije.
Reklama
U središtu ove porodične hronike je Ljubica Bijelić. Na jednoj staroj fotografiji iz 24. septembra 1961. godine, ona stoji ponosno među sestrama iz Kola srpskih sestara. Teško je na prvi pogled naslutiti da se iza tog osmeha krije život koji će spojiti dve države, dva kontinenta i čitavu jednu generaciju iseljenika.
Foto: arhiva M. Bižić
Još pre odlaska u Ameriku, Ljubica je sa suprugom Stevom stvorila ručni rad koji će postati porodična relikvija: ukrštene američku i srpsku zastavu oko srpskog dvoglavog orla, sa ušivenim rečima „Bog čuvaj Srbiju“. U tim koncima sabrane su dve čežnje – nada za novi život preko okeana i nepokolebljiva ljubav prema zemlji iz koje odlaze. Zastava je bila njihov tih zavet, most između onoga što ostavljaju i onoga čemu idu.
Po dolasku u zapadnu Pensilvaniju, najpre su živeli u Hermoni Taunšipu (Ambridž), blizu Ljubičinih roditelja Milice Lončar Klajić i Jova (Džoa) Klajića. Zatim su se preselili u skromni stan iznad Srpskog kluba u Ambridžu. Ljubica je radila u pekari Paul’s Bakery i ubrzo postala poznata po štrudlama od jabuka koje su mirišale na dom, dok je ujak Stevo čuvao groblje u Sevikleju, tiho brinući o počivalištima mnogih emigranata.
Poput mnogih ljudi iz tog talasa iseljavanja, živeli su jednostavno, ali sa jasnim ciljem. Dvadeset godina slali su ušteđen novac u Jugoslaviju, sestrićima i rodbini, koji su ciglu po ciglu podizali kuću o kojoj su Ljubica i Stevo sanjali – dom u koji će se vratiti u penziji. Kada su se konačno vratili, zajednička penzija iz američkog sistema socijalnog osiguranja, oko 800 dolara mesečno, u jugoslovenskim uslovima značila je sigurnost i mir.
Foto. M. Bižić
Ali njihov povratak nije bio samo lična priča o udobnoj starosti. Imovina koju su sticali decenijama postala je oslonac za čitavo selo. Brinuli su o vodi, nabavili i održavali poljoprivrednu mehanizaciju, a traktore, ljuštilice kukuruza i drugu opremu ustupali komšijama za setvu i žetvu. Mim se seća kako je, upravo na svoj rođendan 1988. godine, gledala dugačka kola sa konjskom zapregom, natovarena velikim praznim buradima za vodu, i redove otvorenih šupa punih mašina – svega što je stavljeno na raspolaganje selu. „Brinuli su o celom selu”, zabeležila je.
A onda se istorija dramatično prelomila. U egzodusu 1995. godine Ljubica je bila prinuđena da pobegne sa jedva više od tašne u ruci. Kuća u koju je dvadeset godina ulagano ostala je iza nje, napuštena i nezaštićena. Na jednoj kasnijoj fotografiji vidi se nekada ponosna bela kuća, zarasla u visoki korov, kao nemi spomenik jednoj prekinutoj sudbini.
Ipak, jedan predmet je uspeo da izbegne zaborav – izvezena zastava sa ukrštenim američkim i srpskim bojama i rečima „Bog čuvaj Srbiju”. Danas Mim tu zastavu nosi na programe, predavanja i javne skupove kao živu uspomenu na Ljubicu, Steva i čitave generacije emigranata čiji su životi istovremeno pripadali i staroj i novoj domovini.
U svom komentaru Mim sažima suštinu ove priče:
Oni su sanjali Ameriku i izvezli zastavu. Došli su, radili naporno i uspeli. Dvadeset godina gradili su kuću iz snova u Jugoslaviji. A onda su tu kuću, u poznim godinama, pretvorili u mesto koje služi čitavom selu. Na kraju su izgubili dom – ali ne i vrednosti koje su ga stvorile. Ta izvezena zastava više nije samo porodična uspomena, već simbol nade, zahvalnosti, velikodušnosti i istrajnosti. Kada je Mim nosi, ona zapravo nosi priču Tete Ljubice, i nema sumnje da bi Ljubica bila počastvovana da zna da njeni konci i danas govore u ime mnogih sličnih sudbina.
Na novinskoj fotografiji, na kojoj se oko iste zastave okuplja velika grupa ljudi u Rotundi Nacionalnog instituta za nauku, taj porodični znak prerastao je u javni simbol slobode i „srbstva” – most između prošlih generacija, savremene dijaspore i onih koji tek dolaze.
Danas se sećamo svih koji su pre trideset i jednu godinu od hrvatske operacije ‘Oluja’ proterani, ubijeni, nesatli. U toj vojno-policijskoj akciji, 4. avgusta 1995. godine, ubijeno je ili nestalo oko 2.000, a proterano više od 220.000 Srba. A i pre toga a i kasnije Srbi su terani, ubijani ili nestajali u građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije.
Izvor: Rasejanje.info
