INTERNET NOVINE SERBSKE
Medjunarodni Radio Srbija
ARHIVA VESTI
dot

Amerika

dot

Australija

dot

Austrija

dot

Beneluks

dot

Velika Britanija

dot

Kanada

dot

Nemačka

dot

Republika Srpska

dot

Švajcarska

dot

Skandinavija

dot

Srbija

dot

Susedne zemlje

dot

Francuska

dot

Ministarstvo za dijasporu

dot

Dijaspora i Kosovo i Metohija

dot

Naši u svetu

dot

Priče serbske

dot

Mala srpska biblioteka

dot

Projekti i ideje

dot

Humanost

dot

Pisma čitalaca

dot

Feljton

dot

Magazin

dot

Narodne umotvorine

dot

Putopisi

dot

Video galerija

dot

Vodič do otadžbine

dot

Bilo nekada...

dot

Komentari srpski

dot

Izvrnute vesti

dot

Heroji današnje Srbije


Za webmastere
Naše vesti
na Vašem blogu ili sajtu

INFO
Trenutno članaka: 16455


Hvala na poverenju!

Kontakt

Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Spona
Centar za dijasporu
vline

Godisnjica martovskog pogroma

Godisnjica martovskog pogroma
Godisnjica martovskog pogroma

Mracna senka pogroma jos lebdi nad Kosovom

Kosovo danas ponajmanje lici na jedno tolerantno multietnicko drustvo u kome svi njegovi gradjani mogu da nadju svoj dom i svoju buducnost. Ono sve vise postaje crna rupa evropskog kontinenta sa kojom vise niko ne zna ni sta ce ni kuda ce. Najzalosnije je, ipak, da medjunarodna zajednica nije nasla snage, a umereni Albanci ni dovoljno obraza da imenuju glavne organizatore proslogodisnjih nereda. Ostalo se na apstraktnim osudama i pokusajima da se nasilje opravda, pa cak i proglasi junastvom. Glavni organizatori koji su rukovodili masom od preko 60.000 ljudi, obezbedili transport ekstremistima iz najudaljenijih sela i vesto postavili blokade pred bazama KFOR-a i dalje uzivaju precutni imunitet.



Slike martovskog pogroma 2004 godine ostace primeri najgoreg
etnickog i verskog nasilja pocinjenog pod okriljem medjunarodnog protektorata

ERP KIM Info-sluzba
Gracanica, 17. mart 2005.

Godinu dana nakon tragicnih proslogodisnjih martovskih dogadjaja u kojima su kosovski Srbi i Romi doziveli svoju "Kristalnu noc" u prisustvu vise hiljada medjunarodnih snaga i medjunarodne misije UN tesko da se ista sustinski promenilo na bolje. Iako je medjunarodna zajednica ostro osudila pogrom, iako je kosovska vlada pod pritiskom zapadnih vlada obnovila jedan broj unistenih objekata, samo nekolicina od 4000 prognanih Srba i Roma vratila se u svoje domove. Najveci broj to nije ucinio u strepnji od novog nasilja u kome im niko ne bi mogao garantovati zivot. Crkve su i dalje u rusevinama, groblja preorana i oskrnavljena, slobode kretanja i zivota i dalje nema, a preostalli Srbi na ovim prostorima ovu tuznu godisnjicu ocekuju u stalnom strahu od novog talasa nasilja dok Kosovom ponovo odjekuju eksplozije podsecajuci da je nemirna pokrajina i dalje opasno bure baruta koje svakog trenutka moze da eksplodira.

Kosovo danas ponajmanje lici na jedno tolerantno multietnicko drustvo u kome svi njegovi gradjani mogu da nadju svoj dom i svoju buducnost. Ono sve vise postaje crna rupa evropskog kontinenta sa kojom vise niko ne zna ni sta ce ni kuda ce. Najzalosnije je, ipak, da medjunarodna zajednica nije nasla snage, a umereni Albanci ni dovoljno obraza da imenuju glavne organizatore proslogodisnjih nereda. Ostalo se na apstraktnim osudama i pokusajima da se nasilje opravda, pa cak proglasi i junastvom. Glavni organizatori koji su rukovodili masom od preko 60.000 ljudi, obezbedili transport ekstremistima iz najudaljenijih sela i vesto postavili blokade pred bazama KFOR-a i dalje uzivaju precutni medjunarodni imunitet.

Dok ce danas albanske ekstremisticke organizacije proslaviti ucesnike pogroma koji su ubijeni od strane KFOR-a i policije dok su palili kuce i crkve, srpski narod sa svojom Crkvom ce ovogodisnju tuznu godisnjicu obezleziti dostojanstveno u hramovima secajuci se onih koji su izgubili svoje zivote samo zato sto su zeleli da mirno zive u svojim domovima. Svojom tihom molitvom preostali kosovski Srbi ce jos jednom podici glas protiv nepravde i nasilja, lazi i licemerja, sa nadom da se ovakvo nasilje vise nikada nece ponoviti.



--------------------------------------------------------------------------------


Tanjug

I godinu dana od pogroma bez standarda civizovanog sveta

I pored cinjenice da je veci broj domacih i medjunarodnih humanitarnih organizacija uputio veliku pomoc srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji, problemi Srba, godinu dana posle nasilja, i dalje nisu reseni. Vecini Srba nije obnovljena imovina, oni nisu bezbedni u pokrajini, nemaju slobodu kretanja, nemaju pravo na rad, pojedina srpska mesta su mesecima bez elektricne energije, a iseljavanje s vekovnih ognjista se nastavlja...


Divljanje rulje u Prizrenu, 17. mart 2004.

BEOGRAD, 16. marta (Tanjug) - Godinu dana od masovnog albanskog nasilja, kad je etnicki ocisceno jos 4.000 Srba, na Kosovu i Metohiji i dalje ne postoje standardi uobicajeni u civilizovanom svetu, ukljucujuci pravo prognanih na povratak i pravo svih ljudi na slobodu kretanja.

Na prvu godisnjicu detaljno isplaniranog etnicki motivisanog terora ostaje, jos jednom, svodjenje crnog bilansa.

Poginulo je 19 ljudi, od kojih osmoro Srba, zapaljeno je i osteceno oko 800 srpskih kuca, srusene su i unistene 34 srpske svetinje, cime je broj unistenih manastira i crkava od juna 1999. dotad povecan na oko 150, proterano je 4.000 Srba, a 900 ljudi pretuceno je i tesko povredjeno,

Talas nasilja desetina hiljada Albanaca nad Srbima zapocet je 17. marta - pod izgovorom, ubrzo je istragom UNMIK policije utvrdjeno laznim, da su Srbi skrivili utapanje troje albanske dece u Ibru - i trajao je do 19. marta.

Tragican dogadjaj organizatori nasilja iskoristili su kao povod za napad na Srbe, koje su isprva i svetski mediji i medjunarodna zajednica okrivili za utapanje albanskih decaka.
Nekoliko dana posle nasilja slika je preokrenuta i svet je najostrije osudio progon Srba na Kosovu i Metohiji.

U juznoj srpskoj pokrajini je, prvi put u istoriji, na delu "etnicko ciscenje u miru i na teritoriji koja je protektorat medjunarodne zajednice", izjavio je tada predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojsa Covic.

Nasilje je pocelo u Kosovskoj Mitrovici, u predvecerje 17. marta, a preraslo je u oruzane napade na gotovo sve srpske enklave u pokrajini.

U srpskom delu Lipljana zapaljene su sve kuce, svi Srbi iz Obilica prakticno su iseljeni, kao i njihovi sunarodnici iz Bice, Grapca, Silova i drugih srpskih sela, jer snage Kfora i UNMIK policije nisu bile u stanju da ih stite ili su se, kao nemacki vojnici u Prizrenu, zadovoljile - fotografisanjem.

Prema podacima koje je nekoliko dana posle izneo Covic, progon Srba bio je deo plana u kome je ucestvovalo izmedju 50.000 i 60.000 ekstremista, a pricinjena steta na unistenoj srpskoj imovini procenjena je na vise desetina miliona evra.

Srpska zajednica u pokrajini i vlasti u Beogradu ocenili su da Kfor i UNMIK nisu bili spremni da zastite Srbe i vise puta su upozoravali da nisu zadovoljni istragom martovskih dogajaja koju su sprovele snage UN na Kosovu i Metohiji.

Kosovski ombudsman Marek Antoni Novicki je u oktobru prosle godine saopstio da mu medjunarodne snage nisu dostavile rezultate istrage.

Dan po izbijanju nasilja, litiju ulicama Beograda predvodili su poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Pavle i premijer Srbije Vojislav Kostunica.




Natpis "Smrt Srbima" sa spaljene crkve Sv. Djordja u Prizrenu


S molebana ispred Spomen-hrama Svetog Save, organizovanog za spas srpskog naroda i srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, upucen je apel srpskoj i medjunarodnoj javnosti za zaustavljanje visedecenijskog nasilja.

Premijer Kostunica je tada porucio svetu da je srpski narod za mir, da Srbija ne moze bez Kosova, a ni Kosovo bez Srba i da se ne moze s njim trgovati.

Predsednik Vlade Srbije podsetio je da je Kosovo vekovima sacuvano ljubavlju prema onom sto je najvrednije u srpskoj istoriji: "Sacuvacemo ga i sada, ali ne nasiljem i ne zlocinima, vec ljubavlju i milosrdjem, pokazujuci svetu da postoji jaca snaga od sile i nasilja".

Skupstina Srbije je 26. marta prosle godine jednoglasno usvojila Rezoluciju o Kosovu i Metohiji, a isti dokument je 1. aprila usvojen i u Skupstini Srbije i Crne Gore.

Skupstina Srbije je 29. aprila usvojila i Odluku o utvrdjivanju plana za politicko resenje situacije na Kosovu i Metohiji, koji je predlozila vlada Srbije.

Albanski teror osudile su i pojedine medjunarodne organizacija i njihovi zvanicnici, a Parlamentarna skupstina Saveta Evrope je 29. aprila donela Rezoluciju o Kosovu i Metohiji u kojoj je ostro osudila martovske dogadjaje.

I pored cinjenice da je veci broj domacih i medjunarodnih humanitarnih organizacija uputio veliku pomoc srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji, problemi Srba, godinu dana posle nasilja, i dalje nisu reseni.

Vecini Srba nije obnovljena imovina, oni nisu bezbedni u pokrajini, nemaju slobodu kretanja, nemaju pravo na rad, pojedina srpska mesta su mesecima bez elektricne energije, a iseljavanje s vekovnih ognjista se nastavlja...


--------------------------------------------------------------------------------

POMEN POSTRADALIM

Info-sluzba SPC

NJegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle uputio je poziv da, 17. marta 2005. godine, na godisnjicu pogroma srpskog naroda i njegove Crkve na Kosovu i Metohiji, tacno u 12 casova, pet minuta zvone sva zvona na svim hramovima Srpske Pravoslavne Crkve u Otadzbini i rasejanju.

Iz Kabineta Patrijarha srpskog


--------------------------------------------------------------------------------


Strah raseljenih Srba da se ne ponovi 17. mart
"Kuce su izgradjene, ali u tim kucama nema nase muke, koju smo stvarali i po 50 godina, jer je sve pokradeno ili nestalo u plamenu tokom proslogodisnjeg martovskog pogroma nad nama", kazali su raseljneni Srbi.


Francuska trobojka na zgaristima manastira Devica

KOSOVSKA MITROVICA, 16. marta (Tanjug) - Vecina Srba raseljenih tokom lanjskog martovskog nasilja Albanaca na Kosovu i Metohiji, i pored velike zelje da se vrati na svoja ognjista, zbog bezbednosnih razloga, to ne sme da ucini.

Javorka Todorovic, koja je morala da pobedne iz Obilica, a koja je privremeno smestena u hotelu u Zvecanu, gde u tri sobe zivi sa cetvoro dece, suprugom, svekrom, svekrvom i deverom, kaze da kao majka ne zeli da vrati decu "u neki novi 17. mart".

"Najvise bih volela da se vratim u Obilic i da zivimo kao pre 1999. godine, u kuci od 100 kvadrata, na placu od 15 ari, ali, zbog lose bezbednosne situacije, ne smem da se vratim tamo. Svesna sam da odavde moram da odem, ali gde, kada i kako, to ne zman", izjavila je ona.

Prisecajuci se 17. marta prosle godine, Todoroviceva je je kazala da je jedva uspela da izvuce decu i da, dok ne budu stvoreni uslovi za normalan zivot, "decu ne zeli da "vraca u zatvor".

"Moje dete od pet godina nije znalo kako izgleda svet na 500 metara od nase kuce u Obilicu", pozalila se ona.

Jelena Todorovic (12), ucenik sestog razreda, kaze da je u Obilicu minulih godina isla u skolu koju je pohadjalo osam osnovaca, a samo je ona bila devojcica.

"Volela bih da budem lekar i da pomazem svim ljudima, pa i Albancima. Ono sto mi se lepo desilo u poslednjih godinu dana je eskurzija u Rusiji i to sto sam upoznala vise drugara ovde u Kosovskoj Mitrovici, gde idem u skolu", rekla je ona.

U hotelu u Zvecanu smesteno je oko 40 raseljenih Srba, mahom iz Obilica, koji su saglasni u zelji da se vrate, ali strahuju da se 17. mart ne ponovi.
Oni zameraju privremenim institucijama Kosova koje, kako kazu, do kraja nisu obnovile njihove domove.

"Kuce su izgradjene, ali u tim kucama nema nase muke, koju smo stvarali i po 50 godina, jer je sve pokradeno ili nestalo u plamenu tokom proslogodisnjeg martovskog pogroma nad nama", kazali su raseljneni Srbi.

Obilic, udaljen oko dva kilometra od Pristina, bio je nekad multietnicka opstina sa 13.000 stanovnika, od cega 6.000 Srba, 2.000 Roma i Askalija i 3.000 Albanaca.

U tom gradu sada zivi oko 120 Srba, a do 17. marta prosle godine zivelo ih je 450.


Preko 4000 Srba i Roma preko noci je prognano iz svojih domova.
Vecina od njih do danas se nije vratila svojim kucama u strahu od novog nasilja

POLITIKA, 16. MART 2005.

KOSMET GODINU DANA POSLE POGROMA SRBA

Zaboravljeno medjuetnicko pomirenje

Promena strategije medjunarodne zajednice u upravljanju kosmetskom krizom bice moguca samo pod uslovom da je naucena lekcija koja glasi: Martovsko nasilje je zbirni izraz promasaja politika medjunarodne zajednice, Pristine, pre svega albanskog vodjstva i Beograda prema Kosmetu!

Erupcija nasilja albanskih ekstremista koja je izbila 17. marta prosle godine je posle dva dana ekstremistickog divljanja, paljenja, pljackanja, pucnjave i bacanja kamenja, molotovljevih koktela i granata, iza sebe ostavila 19 mrtvih i 954 povredjenih, 4.100 raseljenih pre svega Srba, ostecene ili unistene 732 kuce i 27 poslovnih objekata Srba, Askalija i Roma i 10 javnih zgrada, 30 crkava i dva manastira SPC.

U ovom orkestriranom dogadjaju kulminirala je politicka nervoza i ekstremisticka dinamika albanskog pokreta na Kosmetu, koja je ozivljena novembra 2002, da bi tokom 2003, uz srpsku manjinu meta nezadovoljstva postao i UNMIK.

Ali, u svojoj sustini, ovo nasilje je izraz albanske dominacije koja je uspostavljena uz dozvolu i aktivnu podrsku medjunarodne zajednice. Zapravo, u pet godina svoje vladavine nad Kosmetom UNMIK je tolerisao etnonacionalisticku represiju niskog intenziteta, a nije istinski pokusao da pomiri nacionalne zajednice, a ova strategija samo po sebi podstice porast „politicke nervoze” albanske vecine, jer podrzava obecanja o „Kosovu kao nezavisnoj drzavi”, ali ih ne ostvaruje.

Stoga ne bi trebalo da cudi, mada zabrinjava podatak da ni godinu dana posle martovskog nasilja strategija tolerisanja albanskog ekstremizma nije napustena. O tome najrecitije govori oprastanje Petersona od Haradinaja u kome se velica spremnost predsednika vlade Kosova da saradjuje s Haskim sudom za ratne zlocine i da „interese Kosova stavi iznad svojih” a da se pri tome ne nalazi nijedna rec saosecanja sa zrtvama ratnih zlocina, a kamoli ijedna rec koja ukazuje da je osnovna misija specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN medjuetnicko pomirenje!

Iz delovanja Petersona moze se prepoznati slabost i povladjivanje na putovanju „linijom manjeg otpora” nego autoritet iskrenog suocavanja sa zahtevima albanske vecine, a da se i ne govori da nema ni trunke od nastojanja da se povede politicko-propagandna aktivnost marginalizovanja ekstremizma i etnicke netolerancije i demokratizacije KiM. To svakako ide naruku ekstremistima, koji nastoje da „uzmu stvar u svoje ruke” i da tako „skrate muke koje proizvodi cekanje”.

Tesko je pretpostaviti da Peterson ponavlja iste greske svoga prethodnika Holekrija iz licnog hira, pre ce biti da u medjunarodnoj zajednici i u Kontakt grupi jos nije postignut stepen saglasnosti o Kosmetu i Zapadnom Balkanu koji bi omogucio pomenu strategije UNMIK-a.

Dakle, jos uvek je ovaj deo Balkana popriste „balkanizacije” koja ukljucuje rasciscavanje do sada nesredjenih racuna lokalnih igraca, ali i racuna EU, SAD i Rusije. Rusija vec godinu dana oko svih vaznih pitanja ima izdvojeno misljenje u odnosu na misljenje ostalih drzava clanica Kontakt grupe.

Iako su mnogi najavljivali i planirali 2005. kao godinu znacajnih promena jos ima mesta za nadu da ce dosadasnja praksa upotrebe etnickih sukoba radi upravljanja regionalnim odnosima biti zamenjena erom pregovaranja, resavanja sukoba i saradnje.

Promena strategije medjunarodne zajednice u upravljanju kosmetskom krizom bice moguca samo pod uslovom da je naucena lekcija iz „intenzivnog trening kursa” (koji se desio na Kosmetu od 17. do 19. marta 2004) koja glasi: Martovsko nasilje je zbirni izraz promasaja politika medjunarodne zajednice, Pristine, pre svega albanskog vodjstva i Beograda prema Kosmetu!

Mnogi su u medjunarodnoj zajednici do marta 2004. javno tvrdili da je UNMIK uspesna prica, da su stvorene institucije koje obezbedjuju sustinsku autonomiju kakva je predvidjena Rezolucijom SB broj 1244, i da je Kosmet izveden na put koji vodi u EU.

Medjutim, pokazalo se da je stvarnost daleko od ovog opisa, da je stabilnost Kosmeta krhka i da nema napretka u pomirenju Srba i Albanaca. Zapravo, marta prosle godine UNMIK se suocio s krizom svog ugleda i krizom samopoverenja. Za samo nekoliko sati bande albanskih ekstremista pokazale su da su UNMIK i KFOR veoma slabi, i da ih kosmetske institucije, pre svega Vlada i Skupstina, a i albanski politicari, mediji i gradjansko drustvo precutno ili otvoreno podrzavaju.

Demonstranti su bili dobro organizovani i vodjeni obucenom vojnom rukom o cemu svedoci podatak da su napadi na Srbe poceli istovremeno u svim gradovima i selima na KiM u kojima zivi srpsko stanovnistvo. Ni posle godinu dana nema javno saopstenog i sudski potvrdjenog saznanja ko je organizovao ovaj pokusaj „etnickog ciscenja”.

Jedino je izvestajem OEBS-a potvrdjeno da su vaznu ulogu u podsticanju nasilja odigrali mediji na albanskom, a da je okidac koji je pokrenuo albanske mase bila glasina, koju su ovi mediji preneli, da su Srbi napali albanske decake koji su spas potrazili u reci Ibar i tom se prilikom udavili.

Reakcije albanskih politickih vodja su od prvog dana nasilja bile usmerene ka tome da umanje sopstvenu politicku odgovornost za nasilje, da umanje negativne posledice nasilja po albanske ciljeve i da ponove zalaganje za nezavisnost KiM. Osnovni napor albanskih vodja kako s Kosmeta tako i iz susednih zemalja bio je da se sto pre pod tepih gurne prica o martovskom nasilju, da se ne dozvoli da ojaca pozicija Beograda u medjunarodnoj zajednici i otuda insistiranje da Beograd „ne moze da se mesa u unutrasnje stvari Kosova” ni kad je u pitanju decentralizacija, uz izrazavanje spremnosti da se razgovara samo s onim Srbima s KiM koji su lojalni institucijama KiM.

Izgleda kao da su albanske vodje u ovom naumu bile uspesne, ali im je izdasna pomoc stigla i iz Srbije, najpre od onih koji su spaljivanjem dzamija u Nisu i Beogradu vec prvog dana umanjili negativne efekte albanskog nasilja u ocima medjunarodne javnosti, potom onih koji su od vlasti Srbije i SCG trazili nemoguce – uvodjenje vojne uprave nad Kosmetom i onih koji su zajednicko delovanje prema Kosmetu, tokom 2004, podredili odrzavanju sopstvenih politickih i finansijskih pozicija.

Tacno je da albansko vodjstvo i mediji snose najveci deo odgovornosti za neposrednu eskalaciju nasilja, ali je tacno i da su UNMIK, EU, OEBS i NATO odgovorni za to sto sistem bezbednosti nije funkcionisao.

Kod svih aktera je uocljiva nespremnost za „ucenje lekcija” i za preuzimanje sopstvenog dela odgovornosti.

Tako se UNMIK zali na otkazivanje KFOR-a, a zvanicnici NATO-a nisu zadovoljni UNMIK-om, zajedno UNMIK i KFOR okrivljuju albanske vodje i kosovske institucije, a ovi odgovornost prebacuju na medjunarodnu zajednicu.

Dusan Janjic
Visi naucni saradnik Instituta
drustvenih nauka i koordinator
Foruma za etnicke odnose





Varvarstvo kakvo civilizovani svet hriscanske Evrope odavno ne pamti
mladi Albanci unistavaju krstove na hramu Sv. Andreja u Podujevu




--------------------------------------------------------------------------------

Iz Memoranduma SPC o Kosovu i Metohiji

Martovski pogrom na Kosovu i Metohiji 2004. godine


Skoro pet godina nakon dolaska Misije UN i KFOR-a na Kosovo i Metohiju i kontinuiranog procesa etnicke diskriminacije i napada na rpsko pravoslavno stanovnistvo i njegove svetinje, albanski ekstremisti organizovali su i izvrsili od 17-18 marta ove 2004. godine do sada najveci napad na srpske enklave i svetinje Srpske Pravoslavne Crkve. Kao neposredan povod za organizovanje toboze spontanih albanskih demonstracija posluzio je nesrecan dogadjaj u selu Cabra kod Kosovske Mitrovice, gde se 16. marta utopilo troje albanske dece. Albanci su za ovaj nesrecan dogadjaj bez ikakve istrage i provere optuzili Srbe, dok su mediji na albanskom jeziku jos tokom veceri 16. marta intenzivno pozivali na masovne demonstracije koje ce vec u toku 17. marta prerasti u opsti linc nad srpskim stanovnistvom. Naknandna istraga je pokazala da Srbi uopste nisu odgovorni za nesrecu u Cabri i da su albanske ekstremisticke grupe samo iskoristile ovaj dogadjaj kao povod za vec unapred pripremljen plan proterivanja i etnickog ciscenja preostalih Srba.
Rezultati dvodnevnog divljanja su vise nego porazni. Ubijeno je ukupno 19 lica, medju njima 9 Srba dok su ostali postradali Albanci koji su ubijeni od strane medjunarodnih policajaca i vojnika koji su branili sebe i napadnute srpske enklave. Blizu 900 lica je povredjeno, medju njima i 65 medjunarodnih pripadnika KFOR-a i UNMIK policije. Iz svojih domova je proterano 4.100 lica, od toga najvise Srba, opljackano je i zapaljeno oko 800 srpskih i romskih kuca i stanova, dok je 30 srpskih pravoslavnih hramova ili potpuno unisteno ili tesko osteceno. Dva meseca nakon martovskog pogroma ne samo da nisu pronadjeni i uhapseni glavni organizatori pogroma, vec nijedan albanski i medjunarodni zvanicnik nije smenjen niti je javno pozvan na odgovornost, iako su u toku ova dva kobna dana i noci sve kosovske institucije, Misija UN i komanda KFOR-a dozivele potpuni kolaps.



Zlocinci na delu - Albanska rulja unistava
crkvu Sv. Djordja u Prizrenu, 17. mart 2004


Srbi su tih dana prakticno bili ostavljeni nezasticeni pred naletom preko 60.000 Albanaca, medju kojima je bilo veliki broj naoruzanih lica. Vec prvih dana nakon pogroma vodeci medjunarodni zvanicnici, kao sto su generalni sekretar NATO-saveza Jap de Hup Sefer i admiral Gregori DZonson, dali su ocenu da je rec o dobro orkestriranom nasilju i etnickom ciscenju. Ukoliko je ta ocena tacna, a celokupna dosadasnja istraga i brojne analize pokazuju da jeste, sasvim je porazno da dva meseca nakon izbijanja nasilja nisu pohapsena lica koja su neposredno organizovala pogrom. Pod istragom je trenutno oko 270 uglavnom neposrednih izgrednika koji su snimljeni kako unistavaju srpsku imovinu, medjutim veliko je pitanje koliko ce od njih naposletku biti i osudjeno s obzirom da niko od Albanaca nije spreman da svedoci zbog straha od odmazde.

Neredi su najpre poceli 17. marta 2004. ujutro u Kosovskoj Mitrovici pokusajem 800 albanskih demonstranata da provali u severni, srpski deo grada. Iako u pocetku nije bilo organizovanog otpora od strane UNMIK policije, vrlo brzo UNMIK policija je uz pomoc oklopnih vozila i suzavca potisnula tu rulju u juzni deo grada i blokirala most na reci Ibru. Francuski i danski KFOR se pojavio tek na kraju i uopste nije ucestvovao u sprecavanju prodora Albanaca. Nakon neuspelog proboja u Severnu Mitrovicu, grupa od oko 200 vecinom mladjih Albanaca, medju kojima je primeceno i nekoliko mladjih ljudi sa karakteristicnim vahabi bradama, krenuli su na crkvu Sv. Save u juznom delu Mitrovice, koju su obezbedjivali pripadnici marokanske jedinice KFOR-a. Bez ikakvog otpora vojnika KFOR-a napadaci su provalili u portu hrama i u samu crkvu, unistavajuci sve pred sobom i podmetnuli pozar su koji je demolirao citavu unutrasnjost ove crkve. U medjuvremenu pripadnici KFOR-a su evakuisali srpskog svestenika i njegovu porodicu da bi napadaci opet bez ikakvog otpora KFOR-a zapalili Parohijski dom. Marokanski vojnici su, prema postojecim snimcima i fotografijama, mirno posmatrali divljanje Albanaca, ne pokazujuci nikakve znake spremnosti da ih zaustave u njihovom rusilackom pohodu. Sukobi na prostoru Mitrovice su nastavljeni u toku dana i noci novim pokusajima Albanaca da se probiju u severni deo grada. Albanci su u napadima koristili snajpere i vatreno oruzje. U ovim neredima, prema podacima UNMIK-a, ubijeno je 4 Srba, a 50 povredjeno. Povredjeno je i 35 pripadnika policije i oko 160 Albanaca. Unisteno je desetak vozila UNMIK-a. Tada je napadnuto srpsko selo Svinjare, izmedju Mitrovice i Vucitrna, iz koga je evakuisano celokupno srpsko stanovnistvo, a zatim su Albanci zapalili skor sve srpske kuce u tom selu.

Vec od podneva 17. marta nasilje se prosirilo na podrucje Pristine. Nekoliko hiljada Albanaca krenulo je iz pravca Pristine preko Veternika prema Caglavici, gde su Srbi blokirali put jos od 15. marta, kada je ranjen srpski mladic Jovan od strane nepoznatih lica iz jednog albanskog vozila koje je pobeglo sa lica mesta. U medjuvremenu su studenti Pristinskog univerziteta iz ruralnih i pasivnih delova Kosova, koji su poznati po svojim radikalnim stavovima i ponasanju, zapoceli divljanje u samom gradu Pristini. Studenti su na napad pozvani deljenjem vec unapred pripremljenih letaka koji su ih pozivali na demonstracije. Nezavisna unija studenata, koja je organizovala ovu mobilizaciju, igrala je kljucnu ulogu u napadima na srpsku imovinu na sirem podrucju Pristine u toku 17. i 18. marta. Sukob na domaku srpskog sela Caglavice licio je na prvu srednjovekovnu bitku, kako je to opisao jedan vojnik KFOR-a. Prvi nalet Albanaca sprecile su jake snage policije i svedskog KFOR-a uz upotrebu vodenih topova, suzavca, sok-bombi, ali i borbom prsa u prsa. Medjunarodne snage su blokirale put u dva kordona. Lokalni Srbi su se takodje organizovali na otpor. Medjutim, i pored dosta jakih medjunarodnih snaga, Albanci su uspeli da zapale nekoliko srpskih kuca na obodu sela. Nakon 6 casova popodne, oko 5.000 studenata pristigli su iz Pristine i zajedno sa ostalom masom Albanaca potisli su medjunarodne snage u pravcu Gracanice. Neposredan sukob izmedju vise hiljada Albanaca i Srba koji su bili spremni da brane prilaz Gracanici bio je neminovan. Tek u vecernjim casovima eskalacija nasilja zaustavljena je dolaskom americkih marinaca, koji su rasterali albansku masu upotrebom suzavca, koji je bacan iz helikoptera. U medjuvremenu, nekoliko stotina Albanaca napalo je zgradu JU programa u Pristini, gde je zivelo oko 200tinjak preostalih Srba sa 20toro dece. Nakon kamenovanja zgrade i bacanja molotovljevih koktela, Albanci su, i pored prisutne kosovske policije, provalili u zgradu. Srbi su u poslednjem trenutku evakuisani od strane irskog kontingenta KFORa, dok su Albanci sistematski opljackali i unistili srpske stanove. Nekoliko Srba je bilo pretuceno. Albanci su cak bacali kamenje, molotovljeve koktele i pucali iz snajpera i na medjunarodne policajce koji su pokusavali da evakuisu Srbe.

Sirenjem nasilja na podrucju Mitrovice i Pristine neredi su se u toku tog dana, 17. marta, preneli u skoro sve urbane centre Kosova i Metohije.


Stari srpski deo Prizrena je pretvoren u zgariste za samo jednu noc
Godinu dana posle stari deo Prizrena je i dalje u rusevinama


Vec u popodnevnim casovima 17. marta velike grupe Albanca organizovano su pristigle na podrucje Kosova Polja, gde je zapoceo napad na srpske kuce i imovinu. U napadima je zapaljena srpska bolnica u Bresju, skola Sv. Save, jedina posta u kojoj su Srbi mogli da primaju postu, i na desetine srpskih kuca. Srbi su bukvalno u plamenu bili evakuisani od strane medjunarodnih policajaca, koji su bili nemocni da sprece unistavanje njihovih domova. Stice se utisak da je cilj albanske rulje bio da protera Srbe, tako da je ispred mase Albanaca, medju kojima je bilo mnogo lica naoruzanih kalasnjikovima i granatama, isli pripadnici Kosovske policije KPS isterujuci Srbe iz kuca. Slicno je bilo i u Lipljanu, gde je zapaljeno na 28 srpskih kuca sa jos pomocnim zgradama domacinstava. Samo zahvaljujuci KFOR-u u poslednjem trenutku je zaustavljeno potpuno unistavanje srpske imovine u ovom nekad vecinskom srpskom gradu. Svestenik Randjel Denic je povredjen od bombe, bacene od Albanaca, koji su napadali na dve srpske Crkve u Lipljanu; on je cak i uhapsen od strane albanskih policajaca, kao da je toboze hteo da zapali sopstvenu crkvu, a on se ustvari bio povukao u svoju parohijsku kucu da izbrise krv sa lica od rana zadobijenih od gelera bacene na njega bombe. Vise Srba u Lipljanu i Kosovu Polju je povredjeno, dvojica su ubijena, a stotine drugih je evakuisano iz svojih zapaljenih kuca u Kosovu Polju i Lipljanu.

U Urosevcu su demonstracije pocele vec u popodnevnim casovima 17. marta. U pocetku su bile mirne, da bi masa ubrzo napala granatama i molotovljevim koktelima grcke vojnike koji su cuvali srpsku crkvu Sv. Cara Urosa. Petnćstak grckih vojnika je povredjeno dok su branili crkvu, koja je na svu srecu pretrpela samo stetu na fasadi. U poslednjem trenutku su pristigli americki vojnici koji su sprecili masu da prodre u crkvu, evakuisali povredjene Grke i desetak Srba pod kisom kamenja i molotovljevih koktela. Nasilje se nastavilo i u Gnjilanu, Vitini i Kamenici. U Gnjilanu su zapaljene skoro sve preostale srpske kuce, ali je crkva u poslednjem trenutku zasticena. U Vitini i Kamenici srpske crkve su bile napadnute, ali nisu pretrpele veca ostecenja. Svi Srbi iz Gnjilana su evakuisani van grada, a u Vitini su se zadrzali samo u okolini crkve, koja je stavljena pod americku zastitu. U Kamenici je osteceno vise srpskih kuca i nekoliko ljudi pretuceno.
Najveca razaranja srpske imovine i svetinja dogodila su se u Prizrenu, koji je do tada vazio kao jedno od najmirnijih urbanih centara na podrucju Pokrajine, posto tamo skoro da i nije bilo vise Srba. U Prizrenu su organizatori nereda vec oko 3. sata popodne 17. marta naredili zatvaranje svih prodavnica. U medjuvremenu, skupila se ogromna masa Albanaca, od kojih je dobar deo pristigao organizovano autobusima iz prigradskih naselja i okolnih sela. Nakon napada na zgradu UNMIK-a i neuspelog pokusaja argentinskih policajaca da zaustave masu, rulja je krenula u sistematsko unistavanje srpskih pravoslavnih svetinja i kuca na podrucju Potkaljaje (starog dela grada Prizrena, gde su ranije ziveli uglavnom Srbi, a sada ih je bilo preostalo vrlomali broj).. Najpre je zapaljena zgrada Bogoslovije Sv. Kirila i Metodija, u kojoj je izgoreo jedan Srbin izbeglica, a u podrumu je potom nadjena i jedna ugljenisana zena.. Potom je rulja nasrnula kamenicama i molotovljevim koktelima na Vladicanski dvor, odakle su nemacki vojnici evakuisali oca Mirona Kosaca. Nakon sto je zapaljen Dvor, rulja je provalila i u Saborni hram Sv. DJordja i malu crkvu Sv. DJordja (Runjevceva crkva) u porti glavnog hrama i zapalila ih. Druge grupe su podmetnule pozar u crkvama Bogorodice LJeviske, Sv. Spasu i crkvi Sv. Nedelje u Potkaljaji. Nemacke snage KFOR-a ne samo da nisu reagovale vec su se potpuno povukle sa pozicija u gradu.

Iz glavne baze KFOR-a pripadnicima medjunarodne policije, koji su pokusavali da zaustave masu, nije pritekao niko u pomoc. Oko 21.00 sati rulja je vec dosla pred manastir Sv. Arhangela, 5 kilometara juzno od Prizrena, odakle su u poslednjem trenutku nemacki vojnici evakuisali monahe. Potom su Albanci upali u portu Manastira i zapalili ga, tako da je izgoreo do temelja, bez obzira na prisustvo nemackih vojnika, koji su mirno posmatrali divljanje terorista. Ocigledno cilj Albanaca nije bio da dodju u sukob sa KFOR-om, vec samo da proteraju Srbe i uniste njihovu imovinu i svetinje. U toku noci i narednog dana, 18. marta 2004, Albanci su sistematski pljackali i palili srpske kuce u Potkaljaji, gde su izgorele i manje crkve Sv. Vraca i Sv. Pantelejmona. Citav stari srpski deo Prizrena postao je zgariste. Prema svedocenju tridesetak Srba ,koje su medjunarodne snage evakuisale pred pobesnelom ruljom u nemacki vojni logor, gde se i danas nalaze, ispred rulje isli su pripadnici KPS (Kosovske policije) koji su Srbe silom izvodili iz kuca ne dozvoljavajuci im da ponesu i osnovne stvari. Neke od starijih Srba su pripadnici KPS brutalno pretukli, pa im je zatim ukazana hitna pomoc u Prizrenskoj bolnici. (I o ovome videti posevan Izvestaj u prilogu).

U DJakovici je okupljanje nekoliko stotina Albanaca pocelo jos popodne 17.marta. Oko 5. sati popodne napali su pripadnike UNMIK policije, paleci i unistavajuci policijska vozila. Uvece je Albanska masa nasrnula na Srpsku pravoslavnu crkvu Presvete Bogorodice, gde je u Parohijskom domu zivelo 5 srpskih starica, koje su cuvali italijanski vojnici. Vojnici su otvorili vatru na napadace i ranili 9 Albanca. Medjutim, posto pojacanje nije stiglo, vojnici su u poslednjem trenutku, pod kisom kamenja i molotovljevih koktela, evakuisali srpske starice u obliznju italijansku vojnu bazu, a potom u manastir Visoki Decani, gde se one i do danas nalaze. U portu crkve u DJakovici su, po odlasku vojnika i starica, prvi usli pripadnici KPS, koji su otvorili vrata rulji, da bi u toku noci Crkva i Parohijski dom ne samo bili zapaljeni, vec i potpuno poruseni do temelja. U toku veceri i narednog dana, 18. marta, nekoliko hiljada Albanaca je sistematski raznosilo kamenje ove ove porusene crkve, kao i od crkve Sv. Trojice, koja je minirana jos 1999. godine. U medjuvremenu, albanski ekstremisti su minirali crkvu Sv. Kneza Lazara u Piskotama, nadomak DJakovice, i crkvu Sv. Ilije na brdu kod sela Bistrazin, juzno od DJakovice. U Piskotama je, pored crkve od koje nije ostalo nikakvog traga, unisteno i pravoslavno groblje.

U varosici Decanima je 17. marta popodne pocelo okupljanje mase Albanaca, koja je zapalila nekoliko vozila UNMIK-a. Pre toga, oko 10 sati, u neposrednu blizinu Manastira Visoki Decani palo je 6 minobacackih granata. U obliznjoj varosi Peci, nakon divljanja rulje pred zgradom UNMIK-a, nekoliko hiljada Albanaca je nasrnulo i na susedno povratnicko srpsko selo Belo Polje, i zapalilo tamo sve srpske obnavljane kuce, kao i zgreadu obnovljenog Parohijsog doma, gde su ziveli Srbi povratnici. Dvadesetak Srba je u poslednjem trenutku evakuisao italijanski KFOR, koji je pristigao isuvise kasno da bi sprecio unistenje tek obnavljanog sela. Nekoliko Srba je zadobilo povrede dok su pretrcavali iz zapaljenog parohijskog doma do italijanskih transporetera. Crkva, koja je i ranije demolirana i paljena, sada je opet takodje iznutra demolirana i zapaljena, ali je krovna konstrukcija ostala citava.



Evakuacija srpskih civila, mart 2004.


Drugog dana, 18. marta 2004, nasilje albanskih ekstremista se nastavilo, mada nesto manjom zestinom. Najvise stete je pocinje no na podrucju Centralnog Kosova. U Pristini je u vecernjim casovima 18. marta napadnuta stara crkva Sv. Nikole, koja je spaljena do temelja, zajedno sa Parohijskim domom i pomocnom zgradom-krstionicom. Preostalih desetak pristevskih Srba, sa svestenikom Miroslavom Popadicem je evakuisano iz plamena zapaljene svestenicke kuce u poslednjem trenutku, dok je rulja likovala nad crkvom u plamenu. Takodje u Obilicu je vec u toku dana 18. marta pocela organizovana kampanja unistavanja srpskih kuca i stanova. Srpske kuce su palila vecinom deca, koja su organizovano izvodjena iz skola i koja su „naoruzavana“ molotovljevim koktelima. Do kraja dana, 90 srpskih kuca, 40 stanova i 30tak drugih objekata bili su zapaljeni. U jos nezavrsenoj srpskoj pravoslavnoj crkvi u centru Obilica Albanci su podmetnuli pozar zapalivsi u crkvi donete automobilske gume.

Paljenje srpskih kuca je nastavljeno 18. marta i na prostoru Kosova Polja, gde je za dva dana unisteno preko 100 srpskih domova. Takodje je bilo i novih napada u Lipljanu, ali bez tragicnih posledica. U Podujevu je masa od oko 500 Albanaca u toku popodneva napala srpsku crkvu Sv. Andreja Prvozvanog iznad grada, koju su cuvali ceski vojnici KFORa. Posto su vojnici dobili naredjenje da se povuku, rulja je napala crkvu, zapalila je i eksplozivom raznela oltarski prostor. Potom je masa Albanaca zapocela krvavi pir na obliznjem srpskom groblju, gde su, po svedocenju ceskih vojnika, sa infernalnom mrznjom i demonskim besom vadili kovcege iz srpskih grobnica i razbacivali kosti, lomeci krstove i nadgrobne spomenike. Pored crkve je u vazduh dignut i zvonik, odakle je ukradeno zvono tesko 1200 kilograma, koje je svojevremeno Kralj Aleksandar Karadjordjevic poklonio ovoj crkvi. U narednim danima ceski vojnici su pronasli ovo zvono u jednoj albanskoj kuci i otkrili da su Albanci nameravali da zvono prodaju za 32.000 evra. Drugog dana, 18. marta, takodje je sistematski oskrnavljeno i unisteno srpsko groblje u Urosevcu. Takodje su unistene jos tri pravoslavne crkve na ovom prostoru. Na podrucju Orahovca, Albanci su zapalili crkvu Sv. Nedelje u Brnjaci kod Bele Crkve. Takodje je tom prilikom zapaljen i parohijski dom, kako se potvrdjuje u izvestaju KFOR-a.

U varosici Decanima je u popodnevnim casovima 18. marta grupa od nekoliko stotina Albanaca krenula u pravcu Manastira Decana, sa namerom da ga napadne. Masu je u poslednjem trenutku zaustavio predsednik opstine Decani, zajedno sa pripadnicima medjunarodne policije i odvratio ih od napada na Manastir. U isto vreme, kao sto smo vecspomenuli, masa Albanaca je krenula i u pravcu srpskog sela Svinjare koje se nalazi izmedju Mitrovice i Vucitrna, na 600 metara od francuske vojne baze. Iako su u pocetku KFOR i medjunarodna policija pokusali da sprece prodor Albanaca u to selo, usledila je naredba da se evakuisu svi Srbi iz sela. Albanska masa je sasvim nesmetano potom usla u selo, temeljito ga opljackala i zapalila 150 srpskih kuca. U rusevinama zapaljenih kuca kasnije su pronadjena tela dvojice Srba. Albanci su u gnevu ubijali i domace zivotinje, posebno svinje.

U samom gradu Vucitrnu albanska rulja je napala crkvu Sv. Ilije i zapalila crkvu i parohijski dom, da bi svoj rusilacki pir zavrsila skrnavljenjem pravoslavnog groblja. Crkva, i ranije veC demolirana, nije bila uopste zasticena niti od pripadnika KFOR-a niti od strane policije. Istovremeno, druga grupa Albanaca je provalila u naselje Roma Askalija i pocela da pali i unistava njihove kuce. Vise od 200 Askalija je evakuisano.

Popodne, 18. marta, vise hiljada Albanaca krenulo je u pravcu manastira Devic kod Srbice, s namerom da ga unisti. Francuski vojnici su u panici naredili sestrama evakuaciju, tj. zgrabili su ih i zajedno sa njima pobegli helikopterima u pravcu Mitrovice. Manastir, kao i oprema francuskog KFOR-a, koji je pet godina obezbedjivao ovu Svetinju, ostavljeni su bez ikakve zastite. Albanci su najpre potpuno opljackali manastir,odnoseci sevsto se dalo odneti, pa cak i delove kroven konstrukcije sa crkve, a potom ga crkvu i sve manastirske zgrade zapalili. Napadaci su pijucima razbili mermerni pokrivac groba Sv. Joanikija Devickog i raskopali njegov grob, oko koga i u kome su podmetnuli vatru. Devicka crkva je potpuno unistena pozarom, sa celokupnim svojim inventarom, dok je casna Trpeza razbijena u vise komada. Na zidovima su ostale parole UCK, KZK, ANA i drugih albanskih teroristickih organizacija i grupa. Pljacka manastira se nastavila i narednih dana odnosenjem svega onoga sto je prezivelo prvi napad. U medjuvremenu, vladika Artemije je u poslednjem trenutku intervencijom kod francuskog komandanta KFOR-a uspeo da spreci medjunarodne vojnike da napuste manastir Sokolicu iz koje su vec prisilno evakuisane sestre monahinje. Nakon sto je Vladika Artemije, isa njim Vladika Atansije, uporno molio i KFOR obecao da ce stititi ovaj manastir, u njega su vracene Sokolicke sestre i takodje smestene evakuisane monahinje iz manastira Devica. Nazalost, francuski KFOR i njegovi svestenici, davali su lazna uveravanja da manastir Devic nije zapaljen. Tek je u nedelju uvece, 20. marta, uz pomos Medjunarodne policije, nasi crkveni ljudi su uspeli da dodju do spaljenog manastira Devica i sagledsaju i snime strahoviti Albanski pogrom nad ovom Svetinjom.

Narednog dana, 19. marta, minirana je i srpska crkva u selu Zivinjane kod Prizrena.
Nasilje koje je izvrseno nad srpskim stanovnistvom, njegovim svetinjama i domovima 17-19. marta 2004.g. predstavlja, dakle, organizovani, unapred pripremljeni deo opste Albanske strategije potpunog etnickog ciscenja Kosova i Metohije. Albanski ekstremisti i njihovi politicki mentori pokazali su na delu da se iza ideje nezavisnog Kosova krije monstruozni plan stvaranja etnicki ciste teritorije, na kojoj nece biti postedjena nijedna pravoslavna svetinja, nijedan trag visevekovne srpske kulture i duhovnosti. KFOR i UNMIK koji vec pet godina nemo posmatraju etnicko ciscenje i koji su do sada dopustili unistenje 112 pravoslavnih crkava, doziveli su u toku ova dva dana potpuni kolaps i krah. Svi zakoni, institucije, vojna i civilna organizacija prestala je da postoji. Kosovom i Metohijom vladale su naoruzane bande, koje su zarile i palile, napadajuci nezasticeno srpsko stanovnistvo. Medjunarodna misija nasla se u ulozi ne samo nemog posmatraca, vec i saucesnika etnickog ciscenja, posto je u vise slucajeva pokazala da njen cilj nije zastita srpskog stanovnistva, imovine i svetinja.


Nakon godinu dana nijedna crkva nije obnovljena

Dva meseca nakon martovskog pogroma ove 2004.g., na Kosovu i Metohiji se malo sta promenilo na bolje. Srbi koji su proterani jos se nisu vratili svojim domovima, niti je pocela obnova njihovih kuca. Crkve i manastiri i dalje leze u rusevinama, iako su se uporni monasi iz manastira Svetih Arhangela i monahinje iz manastira Devica vec nakon mesec dana od unistenja svojih svetinja vratili na zgarista kako bi nastavili zivot u kontejnerima i satorima. Glavni organizatori i podstrekaci ovog teroristickom i Sovinistickog pogroma nisu pronadjeni i uhapseni. Policija je, do vremena pisanja ovog teksta, uspela da privede oko 260 izgrednika koji su neposredno ucestvovali u vandalskim napadima. Medjutim, nijedan albanski lider, opstinski rukovodilac, ministar ili predstavnik kosovske vlade, nije do sada podneo ostavku. Niko nije pozvan na odgovornost, iako je dobro poznato da su lideri kosovskih Albanaca, vodeci mediji i vecina predsednika opstina svojim ratnohuskackim i nacionalistickim izjavama ne samo doprinosili atmosferi opsteg linca, nego su u vise slucajeva i direktno ucestvovali u organizaciji napada.

Srpska zajednica je ovim martovskim pogromom dozivela jos jedan tezaki bolan udarac, od koga ce se tesko oporaviti. U srpskom narodu preovladjuje potpuno nepoverenje u spremnost KFOR-a i UNMIK-a da zastite preostale Srbe. Mnogi Srbi koji su pretrpeli progon direktno su optuzili Kosovsku policiju za ucesce u zlocinima, ali do danas nijedan zvanicnik ove organizacije nije pozvan na odgovornost. Nakon 17. marta 2004. postepeno iseljavanje Srba se nastavilo. Veoma je tesko ocekivati da se Srbi vrate u svoje porusene domove u Obilicu, Prizrenu, Svinjarima, Lipljanu, ukoliko se ne promeni politika Medjunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Imajuci u vidu da je do danas reakcija Medjunarodne zajednice ostala samo na nivou retorike, i da broj vojnika KFOR-a nije bitno povecan, postoji ozbiljna sumnja u iskrenost da se spreci dalje etnicko ciscenje i unistavanje Srpskog naroda i srpske kulturne bastine. Reakcija Beograda uglavnom je ostala na verbalnom osudjivanju, i na slanju humanitarne pomoci, koja takodje otezano stize na Kosmet.

Srpska vlada je konacno objavila i plan o lokalnoj srpskoj autonomiji na Kosovu i Metohiji, koji predstavlja znacajan pokusaj da se unapredi polozaj i pravo srpskog stanovnistva, ali u postojecim bezbednosnim uslovima takav plan je veoma tesko moguce sprovesti, s obzirom da KFOR ne kontrolise efektivno celu teritoriju Pokrajine i da je albanski terorizam toliko snazno razvijen da dva meseca nakon martovskog pogroma UNMIK prakticno ne postoji. U medjuvremenu je nastavljeno sa napadima na srpsku imovinu, zapaljeno je jos nekoliko kuca u Lipljanu, dok se stalno vrse kradje srpske imovine i stoke.

Opsta ocena jeste da je nova eskalacija nasilja protiv Srba ne samo moguca, vec i izvesna, i da ce bez korenite promene politike Medjunarodne zajednice prema Kosovu i Metohiji opstanak Srba na ovim prostorima biti doveden u pitanje. Bice sasvim apsurdno da ce teritorija, u koju je Medjunarodna zajednica ulozila ogromne sume novca i na kojoj su rasporedjene jake NATO snage u cilju zastite multietnicnosti i demokratije, postati etnicki najcistiji i najbezakoniji deo Evropskog kontinenta. Politika popustanja albanskom ekstremizmu i terorizmu naposletku ce se vratiti kao bumerang samoj Medjunarodnoj zajednici, a posebno Evropskim drzavama, jer je pogresnom politikom stvorena osnova za izgradnju jedne teroristicke drzave, koja ce postati baza za destabilizaciju celog Balkana i Evrope.

SPISAK CRKAVA I MANASTIRA UNISTENIH ILI OSTECENIH U MARTOVSKOM POGROMU 2004.

Prizren
(Sve prizrenske crkve i objekti SPC su unisteni izmedju 17 i 18. marta. 2004. Narednih dana je bilo dodatnih napada, pljacke i unistavanja).

1. Hram Bogorodice LJeviske (14 vek) zapaljen iznutra, freske iz perioda od 12-14 veka tesko ostecene, oltarski prostor oskrnavljen, casna Trpeza polomljena, delovi arhitekture, narocito ukrasi oko prozora i otvora, jako osteceni.

2. Hram Hrista Spasa (14 vek) zapaljen, freske ostecene

3. Saborni hram Sv. velikomucenika Georgija (1856) spaljen i miniran

4. Crkva Sv. Nikolaja (Tuticeva crkva, 14 vek) zapaljena iznutra, oskrnavljena.

5. Crkva Sv. Georgija (Runoviceva crkva, 16 vek) zapaljena iznutra, freske iz 14. veka tesko ostecene

6. Crkva Sv. Nedelje (14 vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, u Potkaljaji.

7. Crkva Sv. Pantelejmona (14 vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja

8. Crkva Sv. Kozme i Damjana (14 vek, kasnije rekonstruisana) ostecena, Potkaljaja

9. Crkva Sv. Nedelje, Zivinjane, kod Prizrena, minirana (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 19. mart - Eksplozija kompletno unistila pravoslavnu crkvu u selu Zivinjane)

10. Manastir Svetih Arhangela (14. vek), opljackan i spaljen u prisustvu nemackih vojnika koji ga nisu stitili.

----------Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 17. mart - Pravoslavna Bogoslovija u centru grada i tri pravoslavne crkve zapaljene)
----------Vladicanski dvor u Prizrenu (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 17. mart: Vladicanski dvor i manastir Svetih Arhangela zapaljeni). Pored dvora zapaljena je jos jedna crkvena zgrada u kojoj je ziveo crkvenjak.

Orahovac
11. Crkva Svete Nedelje (1852), Brnjaca, Orahovac 1852 (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - Pravoslavna crkva zapaljena i unistena u selu Brnjaca). Nakon najnovijeg obilaska delegacije Saveta Evrope ustanovljeno je da crkva nije spaljena vec da je samo provaljena. Parohijski dom je do temelja spaljen.

DJakovica
12. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice (16-19 vek), zapaljena sa starim i novim parohijskim domom 17. marta, narednih dana sravnjena sa zemljom.

Saborna Crkva Svete Trojice (dva zvonika koja su prezivela miniranje crkve u leto 1999. godine 17. marta su sravnjena sa zemljom. Potom su narednih dana Albanci sistematski razneli ostatke crkve i napravili park. Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart - Izgrednici uklanjaju ostatke unistene pravoslavne crkve kamionima i traktorima, oko 5.000 Albanaca ucestvuje u tome).

13. Crkva Sv. Lazara, Piskote, kod DJakovice, ostecena 1999 i 2001. godine, a sada potpuno unistena sa okolnim grobljem. Takodje je ruiniran i parohijski dom.

14. Crkva Sv. Ilije kod Bistrazina, ostecena 1999. godine, i potpuno unistena 17. ili 18. marta podmetanjem snaznog eksploziva.

Srbica
15. Manastir Devic (15. vek) spaljen do temelja, a grobnica Sv. Joanikija Devickog otvorena i oskrnavljena, Albanci su u i oko grobnice nalozili vatru. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart popodne: 2,000 demonstranata se skuplja i krece na manastir Devic, pet monahinja je evakuisano, demonstranti pale manastir). U manastiru je unisteno preko 10 raznih pomocnih manastirskih zgrada (konaci, skladista, stale itd)

Pec
16. Crkva Sv. Jovana Pretece (tzv. Mitropolija sa parohijskim domom i svestenickim stanovima), zapaljena po izjavi lokalnih medjunarodnih izvora. Prema raspolozivim najnovijim fotografijama spoljasnja struktura hrama je citava iako je unutrasnjost potpuno ruinirana. Primetni su tragovi pozara.

17. Crkva Presvete Bogorodice, Belo Polje kod Peci, zajedno sa Prohijskim domom zapaljena u leto 1999. godine. Krajem 2003. godine obnovljenParohijski dom i crkva ocisCena, a sada opet spaljen Prohijski do zajedno sa 20tak povratnickih domova. Crkva je sada je ponovo ostecena podmetanjem pozara iako spoljasnja struktura hrama i krov nisu dodatno osteceni.

Urosevac
18. Saborni hram Sv. cara Urosa, Urosevac, (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 17. mart - 3 rucne granate bacene na crkvu, podmetnut pozar prvi put, najmanje 19 vojnika KFOR-a i UNMIK policajaca ranjeni u odbrani crkve, razoreno gradsko groblje. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart 1,500 Albanaca unistava sve oko sebe – pali pravoslavnu crkvu u gradu i pet srpskih kuca. Zapaljena crkva u selu Talinovce 17:49 casova, 5 Albanaca uhapseno).Prema najnovijim informacijama struktura hrama Sv. Urosa je sacuvana iako ulazni deo sa vratima crkve ostecen vatrom. Hram je trenutno zatvoren masivnim metalnim vratima i pod zastitom je KFOR-a.

19. Crkva Sv. Ilije, selo Varos, crkva unistena sa lokalnim grobljem nakon sto su je napustili vojnici KFOR-a (lokalni medjunarodni izvori)

20. Crkva Sv. Petra i Pavla u Talinovcima, zapaljena i unisteno pravoslavno groblje (vidi gore izvestaj)

21. Crkva Presvete Bogorodice u selu Sovtovic, unistena zajedno sa pravoslavnim grobljem (lokalni medjunarodni izvori)
(Atinski mediji od 20. marta potvrdili su da su tri crkve pored Urosevca koje su cuvali grcki vojnici ostavljene bez zastite pred ogromnom masom naoruzanih Albanaca i da ima ranjenih grckih vojnika koji su povredjeni u okrsajima sa naoruzanim Albancima)

Kosovska Kamenica
22. Crkva u Donjoj Sisasnica, Kosovska Kamenica (lokalni izvori iz Kamenice). Crkva je minimalno ostecena.

Pravoslavna crkva u Kamenici je kamenovana i porazbijana su stakla na prozorima. Nekoliko okolnih srpskih kuca je demolirano.

Stimlje
23. Crkva Sv. Arhangela Mihaila u Stimlju, sagradjena 1920 (na brdu iznad gradica) zapaljena (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart: Stimlje - jedna srpska kuca i crkva zapaljeni). Prema najnovijim informacijama struktura crkve je ostala sacuvana iako je unutrasnjost dodatno ostecena i ikone porazbijane. Zvonik je zapaljen jos u januaru 2004. godine.

Pristina
24. Crkva Sv. Nikole (iz 16.veka, obnovljena poc. 19. veka), u Pristini (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - napadaci nasrnuli na staru pravoslavnu crkvu u naselju Teslidze - otvorena vatra iz automatskog oruzja, pet srpskih porodica i svestenik Miroslav Popadic evakuisani od strane KFOR-a iz stare crkve, povredjen medjunarodni policajac u pokusaju da spase staru crkvu. Crkva zapaljena, a pored nje i kancelarija Habitata i 3 UNMIK vozila). Crkva je spaljena sa parohijskim domom i u njoj je izgoreo vredni duborezni ikonostas, desetine ikona i celokupna crkvena arhiva (potvrdio protojerej pristinski Miroslav Popadic). U blizini crkve su oskrnavljene i razbijene dve stare grobnice u kojima se vide ljudske kosti.

Kosovo Polje
25. Crkva Sv. Nikole, Kosovo Polje, zapaljena unutra i oskrnavljena, crkva potice iz 1940, gradjevina i dalje stoji, po lokalnim srpskim izvorima i svedocanstvima unutrasnjost hrama je prilicno ostecena.

26. Crkva Sv. Katarine u Bresju pored Kosova Polja, provaljena, oskrnavljena. Crkva je nedavno i opljackana.

Vucitrn
27. Crkva Sv. Ilije, 19. vek, crkva je opljackana i delimicno unistena iznutra u junu 1999. godine, sada je potpuno spaljena. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: Pravoslavna crkva u gradu Vucitrnu zapaljena) Takodje je unisteno i pravoslavno groblje pored crkve sa parohijskim domom i pomocnim crkvenim zgradama.

Obilic
28. Crkva Sv. Mihaila u Obilicu, novosagradjeni hram, Albanci su nalozili automobilske gume u hramu (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - Obilic, pravoslavna crkva, brojne srpske kuce i stanovi zapaljeni). Spoljasnja struktura crkve je ostala sacuvana ali je unutrasnjost ostecena od vatre i visoke temperature.

Kosovska Mitrovica
29. Crkva Sv. Save u juznoj Mitrovici, 2 paljena dva puta zaredom (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 18. mart: Molotoveljev koktel bacen u dvoriste pravoslavne crkve u juznoj Mitrovici koju je cuvao KFOR. Nekoliko obliznjih kuca zapaljeno. Vatrogasci gase pozar u kucama, ali ne i crkvu koja je tesko ostecena vatrom). Pored crkve napadaci su zapalili i svestenicki dom koji je bio u crkvenoj porti.

Podujevo
30. Crkva Sv. Andreja Prvozvanog u Podujevu, sagradjena 1929, unistena 18. marta, Ceski mediji potvrdjuju da su ceski vojnici morali da napuste hram koji je unisten zajedno sa grobljem. Jedan oficir potvrdio je duboko sokiran za Praske novosti da su Albanci iskopavali posmrtne ostatke Srba sa groblja i razbacivali kosti svuda unaokolo. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 18. mart Pravoslavna crkva zapaljena u Podujevu). Prema fotografijama istocni deo hrama Sv. Andreja je miniran (slike), a zvonik potpuno unisten eksplozivnim sredstvima kao i zid koji je okruzivao crkvu.


+ + +

Spisak ubijenih Srba u Martovskom pogromu 2004.

Prema podacima Odeljenja pravosudja i ljudskih prava Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju u najnovijem masovnom teroristickom oruzanom napadu na Srbe 17.03.2004. godine postradalo je 8 Srba:

Opstina Kosovska Mitrovica:

1. Spasojevic Borivoje, rodjen 10.11.1941.godine, iz Kosovske Mitrovice, ubijen 17.03.2004. godine u Kosovskoj Mitrovici.

2. Tucev Jana, rodjena 27.12.1968.godine, iz Kosovske Mitrovice, ubijena 17.03.2004. godine u Kosovskoj Mitrovici.

Opstina Lipljan:

3. Vesic Nenad, rodjen 04.07.1950. godine, ubijen 17.03.2004.godine u 19:00 casova ispred porodicne kuce koja je bila u plamenu u prisustvu sestre Radmile Vesic i majke LJubice Vesic.

Opstina Strpce:

4. Stolic Dobrivoje, rodjen 1955.godine, iz Drajkovca, ubijen 17.03.2004.godine u 22:40 casova na kucnom pragu u Drajkovcu zajedno sa svojim sinom Borkom.

5. Stolic Borko, rodjen 1984.godine, iz Drajkovca, ranjen 17.03.2004.godine u 22:40 casova na kucnom pragu a nakon toga 18.03.2004.godine podlegao ranama.

Opstina Gnjilane:

6. Peric Milivoja Slobodan, rodjen 03.09.1952. godine, profesor fizickog vaspitanja i obrazovanja u selu Kusce, ubijen 17.03.2004.godine u 20:50 casova u ul. Kralja Petra u Gnjilanu.

Opstina Kosovo Polje:

7. Trajkovic Zlatibor, rodjen 21.09.1942.godine, iz Kosova Polja, ubijen 17.03.2004. godine ispred skole „Sveti Sava“. Po nezvanicnim informacijama iz Generalstaba VSCG smatra se da je telo spaljeno i da se nalazilo u kapeli u Pristini, a da je potom prebaceno u mrtvacnicu u Orahovcu.

Opstina Prizren:

8. Nedeljkovic Dragan, rodjen 1943 godine, iz Prizrena, spaljen 17.03. 2004. godine u prizrenskoj Bogosloviji.

----------------------------------------

Opstina Urosevac:

9. Petkovic Dusanka (71 godina): isterana 17-18. marta 2004. godine iz svoje kuce u Urosevcu i potom pretucena. Spasili su je pripadnici grckog KFOR-a. Albanci su joj odmah potom spalili kucu. Kada je to cula, umrla je, u bazi grckog KFOR-a u Urosevcu, od pretrpljenih dusevnih bolova i traume nekoliko dana nakon martovskih nereda.

VJECNAJA PAMJAT


--------------------------------------------------------------------------------


Ukljucite se u nas novi e-FORUM

http://www.kosovo.com/forum/
Diskutujte sa drugima o aktuelnim temama. članstvo je besplatno.

ERP KIM Info-service ARCHIVE
2004 Archives: | Mart | April | Maj | Juni | Juli | August | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
2005 Archives: | | Januar | Februar | Mart


Info-sluzba ERP KIM je zvanicna informativna sluzba Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijske i radi s blagoslovom Njegovog Preosvestenstva Episkopa Artemija.
Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. Info-sluzba ERP KIM izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku. Pregled najnovijih novinskih clanaka vezanih za situaciju na Kosovu i Metohiji moze se naci na nasoj strani: Kosovo Daily News (KDN) News List . Info sluzba ERP KIM takodje saradjuje sa www.serbian-translation.com

Stavovi u novinskim clancima i tekstovima koji nisu zvanicna saopstenja ili vesti IS ERP KIM pripadaju agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i nisu neophodno stavovi Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko metohijske.

Nase informativne biltene mozete naci i na Web strani Info-sluzbe ERP KIM:
http://www.kosovo.com/

Dodatne informacije o radu Eparhije rasko-prizrenske i zivotu kosovsko-metohijskih Srba dostupne su na zvanicnoj prezentaciji Eparhije: http://www.kosovo.com

Copyright 2004, ERP KIM Info-Service





Komentari čitalaca                                                                       >> POŠALJITE SVOJ KOMENTAR <<
INTERNET NOVINE SERBSKE ne odgovaraju za sadržaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije INTERNET NOVINE SERBSKE.

Budite prvi i OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

izmedju
INFO
objavljeno Objavljeno
    17/3/2005
izvor Izvor
    http://www.kosovo.com/

Komentari čitalaca

stampa Verzija za štampu
posalji Pošaljite članak

cirilica Ћирилична верзија (beta)

arhiva Arhiva
Dijaspora i Kosovo i Metohija rss
<- prethodni članak
     naredni članak ->
Bookmark and Share
OD ISTOG AUTORA

POSLEDNJIH 10 NASLOVA

Malesevici
Opanci.com
Sminker.rs
NadjiRestoran.com
Imovina.net
Kosovo-Metohija
Srpska analitika
Srpska politika
Novine Toronto
Centar za samostalni zivot invalida
Opstinsko drustvo za borbu protiv raka Sombor
Restoran za venčanja Atos
Izmedju
Vila Zlatibor
Veceras u dijaspori
Srpski manastiri
Trazimo rodjake i prijatelje
knjigovodstvo
Internet Riznica Serbska
Balkanski sanovnik - iPad iPhone aplikacija
Powered by: < Linkmedia >
RSS

Web Stats
ISSN 1452-3922 | © 2001-2012
Srpska Dijaspora