|
Srpska revolucija by Bogdan Tirnanic Tako je moralo biti: vlast/sloboda je osvojena na ulici, uz ljudske žrtve, paljevinu i pljacku. Presudnu ulogu u izmeni toka srpske istorije odigrao je faktor koga je (bivša) opozicija jedino želela da izbegne – nasilje. Nema laži, nema prevare: mi smo prvi poceli!
Ali, kažem, tako je moralo biti.
To vam je u istoriji kao sa modlama za kolace: jedna modla, recimo zvezdasta, daje uvek samo takve, zvezdaste vanilice; nije zabeležen slucaj da je iz zvezdaste modle ispala cetvrtasta vanilica. Kao što se ne zna za diktatora koji je sa vlasti otišao mirno – pokupivši ravnodušno i pokorno svoje pinkle. Diktatori sa scene sveta silaze isto onako kako su se na nju popeli: revolucijom. Jedna revolucija (u ovom slucaju ona "antibirokratska") nije dovoljna. Tek je SOR (Srpska Oktobarska Revolucija) konacno overila Miloševica, zbacivši ga nasiljem sa vlasti za koju je taman bio umislio da ce biti vecna. Ili mu je žena tako rekla. Cena istorije: onaj koji je na grbacu naroda zaseo uz pomoc nekoliko paklica jogurta oteran je adekvatnim brojem bagera.
Ali, da li je to zbilja bila revolucija? Ili je bio puc? Možda nešto trece?
Za predstavnike bivšeg režima nema dileme kako se dogodio "državni udar, puc" (Lj. Ristic), "sa elementima boljševicke revolucije" (V. Šešelj). S druge strane, oni naklonjeni pobednicima klone se u potpunosti navedene definicije. Ocito da u tom iznudenom stavu, koji, ipak, nije lišen teorijskih pretenzija, svoj udeo ima i ono obavezno "negativno znacenje" koje je potencijalno u svakoj reci.
Tako jedan profesor filozofije, inace lider DOS-a (D. Micunovic), kaže da je "prica o pucu najobicnija besmilica": "Puc je kada šef generalštaba smeni šefa države." Neoprezno: ovde su cak dvojica šefova generalštaba (bivši i sadašnji) imala više nego zapažene uloge u svrgavanju šefa države (odnosno samozvanca koji se takvim predstavljao).
Jedan drugi istaknuti mislilac, takode profesor (N. Miloševic), pak misli da je "puc delo malog broja ljudi unapred isplanirano i u potaji izvedeno". Nije formalno 5. oktobra bilo potaje, ali je bilo prethodnog planiranja, sudeci bar prema onome što je, po povratku iz Beograda, na velikom mitingu u Cacku obelodanio Velja Ilic, rekavši da je "bager revolucija" izvedena uz punu koordinaciju specijalaca cacanske policije, ciji su celnici bili u isto takvoj, konspirativnoj, vezi sa nekim ljudima iz beogradskog policijskog vrha. Zoran đindic je, uostalom, u jednom intervjuu, potvrdio da je, iz neposrednih (tajnih) kontakta sa važnim funkcionerima MUP-a, stekao pouzdano saznanje kako ce se policija ponašati kada kucne odlucni cas.
Na izvestan nacin, dakle, puca ili nekih njegovih elemenata je itekako bilo, ali nije bilo državnog udara (kao što nije bilo ni gradanskog rata), pošto je prethodna vlast vec bila poražena na izborima: Miloševicu su, prema tome, glave došli glasacki listici.
Veliki srpski Cetvrtak
Sam je Koštunica, obracajuci se pobunjenoj masi sred tinjajuceg zgarišta jednog zlog vremena, rekao da je narod na ulici samo odbranio svoju izbornu volju.
– Ali, kakvi izbori, ne secam se nikakvih izbora! – rekao bi Miloševic da nije bilo tog cetvrtka.
Jer, što se njega tice, izbora nije ni bilo, mada je na njima pobedio vec u prvom krugu, a šta bi tek bilo u drugom – bolje da i ne govorimo. Da li se neko uopšte mogao nadati da ce Miloševic priznati izbore koje je izgubio?! Zato su septembarski izbori, njegovom naredbom, morali biti poništeni.
Koštunica jeste formalno izabran onako kako se u normalnom svetu biraju predsednici, na izborima, ali ga je suštinski za predsednika postavio tek pobunjeni narod, iskoristivši (post)izborni skandal kao alibi svoje revolucionarne volje. Dokaz ovome jeste i cinjenica da je u pobuni koja je zapalila Srbiju ucestvovao znatno veci broj gradana negoli što je bilo onih koji su se na izborima opredelili za Koštunicu. A i ti što su izašli na biralište da zaokruže ime tihog coveka sa Dorcola, vec su imali pune džepove kamenja.
Lako bi se, isto tako, moglo dokazati da je 5. oktobra i klasni element bio prisutan: to je bila gradanska revolucija protiv jednog komunistickog sistema. Najviše što se može dopustiti jeste da je Veliki cetvrtak kontrarevolucija. Ona ne može biti narodni ustanak i zato što je taj oblik nasilnog diskontinuiteta vezan uz faktor stranog zavojevaca: kao da su se ovdašnji gradani digli protiv Lukašenka, a ne protiv Miloševica.
Šta to menja na (revolucionarnoj) stvari: krizni štabovi su, pravno gledano, samo grupe gradana sa vaninstitucionalnim ovlašcenjima ili bez ikakvih ovlašcenja. Neki su se u tom poslu zbilja "ubrzano osvestili". Ali, i to je nužnost revolucije. Valjda ce brzo proci.
Svaka ulicna istorija (istorija cije je dogadanje izmešteno na ulicu) barata odredenim brojem identicnih artefakata: cigle, kocke iz kaldrme, kamenje, motke, letve, šipke, bejzbol palice, pendreci, duge cevi, bajoneti, konzerve smrtonosnih gasova, tenkovi obavezno, bageri povremeno. Pre svega – krv. Ali, vojni udari, pucevi svih vrsta i obicne pobune gradanstva se time zadovoljavaju. Posle se sve pocisti i zaboravi. Ova se Srpska Oktobarska Revolucija krckala deset i više godina. Nema tu, bato, nikakve spontanosti! Jedan odlicni nemacki novinar, inace nabedeni doktor svih nauka, cije je ime bilo Karl Marks, zakljucio je, pišuci o revoluciji iz 1871, da svako poglavlje te revolucije nosi isti naziv: poraz. Otuda je ona, u istorijskom smislu, morala na kraju pobediti. Elem, ova naša revolucija, ovo desetogodišnje kuvanje koje je najzad prokljucalo, uknjižila je toliko (pripremnih) poraza, da nam se, i zarad toga, zemlja pretvorila u zagorelu šerpu.
Sve te njene propale faze, od 9. marta naovamo, imale su neke svoje (revolucionarne) simbole: plišanog medu, lonce i šerpe, pištaljke, pokvarena jaja. Prirodno je što su se gotovo svi ti simboli ponovo pojavili kada je, u taj Cetvrtak, narod izašao na ulicu da prevrne voždove džepove pune ukradenih izbornih listica, ali je njihov marginalni status eminentno "arhivskog" znacaja sred mora novih zvrcki (i zvecki) jasno ukazivao da je revolucija konacno sazrela i da ovog puta nece biti odložena zbog lošeg vremena.
Zvecka je srušila TV-Bastilju. A izbore je dobio covek koji se na televiziji nikad ne pojavljuje i koji je prakticno odustao od predizborne "reklamne" kampanje: spotovi Vojislava Koštunice, isto tako i "Otpora", prikazivani su jedino na najmanje gledanoj televiziji, u unapred poznatim terminima, više kao "umjetnicki dojam", negoli kao propagandno sredstvo.
Zato su i tehnicka sredstva izvodenja otporaških akcija bila krajnje primitivna, kao u nekoj novoj verziji televizijske serije "Otpisani": kartonski šablon i molerska cetka. Izgleda da je to definitivno opredelilo dalju strategiju "proizvodnje" novih simbola pobunjene ulice: jednostavno i jeftino, a da se može brzo strpati u džep.
Minimalizam opet pobeduje: umesto bilbordskih transparenata cije citanje (ako je nekom uopšte do toga) odnosi citavu pauzu za rucak, umesto zastava sa mrtvackom glavom (dobro – bilo je i toga!) i uvecanih portreta "istorijskih licnosti" (Voda, Cica, Kralj...) – nalepnice i dopisnice, tu i tamo neki bedž, kapa, "kuvarica" (!), uglavnom sica, sve "za poneti" i – majice. Ovo narocito.
Šta je ostalo od revolucionarne 1968. godine? Jedna knjižica sjajnih slogana kojima su "zidovi govorili" ("Ja sam marksista, frakcija Gruco!"). Otuda majice sa pesnicom "Otpora" – "Gotov je!", "Zatvoreno zbog krade!", "YU-24-09-2000", "Idi s Mirom!" etc. – ali je, sticajem okolnosti, jedna od tih parola, ipak, obeležila ceo dogadaj poslednje srpske revolucije – zvecku.
Dakle – "Puk`o je!"
Puk`o je k`o zvecka
Izveštac pariskog "Monda" imao je grdnih muka u pokušaju da to prevede: hm, ovaj, bukvalno je eksplodirao, ali to, ovaj, znaci gotov je. Gotov jeste, ali eksplodirao nije; samo je puk`o k`o zvecka.
Revolucija je žargon autenticnosti. A u žargonu beogradske potkulture (uz dodatak "cacanskog zacina"), izraz "puk`o je k`o zvecka" izveden je iz (narodne?) izreke: "Rasturio ga k`o dete zvecku!". No, u beogradskom žargonu postoji pandam toj izreci – "Iscep`o ga k`o ludak `Politiku`!" List sa tim imenom ostao je, srecom, citav i bez struje, ali je revolucija – šta da se radi, takva joj priroda! – ludilo slobode, koja je, snagom svojih minimalistickih simbola, zaustavila tenkove i razorila u paramparcad razorila jedan sistem orvelijanske medijske manipulacije.
To je sada gotovo, to je stvar muzeja moderne (politicke) umetnosti. Revoluciju treba okoncati. Tek smo jednom nogom u novom dobu.
Revolucija je lepa bolest, ali je i sida mnogo opasna!
Kurton ili bager – odlucite sami!
Buduci da je Miloševic (najpre po bracnoj liniji, ali i drugom) cesto poreden sa Caušeskuom, naci ce se oni koji ce ustvrditi da je i on srušen osvajanjem televizije. To je tek donekle tacno i od sasvim je malog znacaja. "Oslobadanje" RTS je odlucujuce delovalo na samog Miloševica: kada je, u nekom od svojih bunkera, video šta se dogada na ulici, on se pomirio sa sudbinom (sic!) i pozvao Koštunicu u dvor da mu pokaže gde je špajz, a gde se drže drva za potpalu. Možda je to dokaz kako nije istrošio sve zalihe ljudskosti, ali je sigurno dokaz njegove beznadežne staromodnosti – na njega televizija deluje baš onako kako je planirao da ona vecno deluje na gradane. Narkotiše ga.
Ako nam je televizija bila potrebna, zašto smo je onda zapalili? Nije nam bila potrebna. Zato se ona, mada "oslobodena", nimalo nije izmenila: ista podanicka dosada, isti "profesionalni" maniri (spiker svojim komentarom "pokriva" govor nepocudnog – ovog puta radikalskog – poslanika).
Istini na volju, ova je teza potpuno validna samo za poredak stvari u danu kada je On iz naših života otišao sa svojom Mirom.
Izgleda, ipak, da se u mraku bolje vidi!
Svi svetski rekordi u "preplivavanju" oboreni su na ovoj olimpijadi dupeuvlakanja u danu kada je otišao Sloba. Sve biografije su ekspresno oprane i ispeglane da lice kao nove u upravo otvorenom demokratskom ducanu: Izvolte, šefe!
Suoceni sa ovakvom slikom stvari, prirodno je što su mnogi, nezavisno od svojih principa i pogleda, onako iz stomaka, osetili iznenadnu simpatiju, manje-više jednu "sucut", spram, stradanja novinarskih "ljudi od (sluganjskog) integriteta" bivšeg režima: "Jednu spikerku RTS-a izvode iz televizije užasnutog lica po kome se grozno razmazala šminka. Neko joj udara šamar, drugi joj dovikuju vulgarnosti" ("Vreme"). Kasnije se spikerka, u jednim novinama, požalila da su joj oteli i kesu sa pecenim piletom.
No – ako je vec o tome rec – sudbina bivših šefova režimskih medija tog 5. oktobra pokazuje da se oni, bar što se prirodne inteligencije tice, medusobno dosta razlikuju. Hadži Dragan Antic, koji je "odrastao" u "Politici", prešavši tu put od malog koji ide po burek do neprikosnovenog "gazde", i koji ovu kucu poznaje kao svoj džep, mirno je sišao požarnim stepenicama, iz zgrade izašao tamo gde ga niko nije mogao ocekivati i odmaglio u nepoznatom pravcu, da l` svojim "mercedesom", da l` autobusom "Laste" – još nije tacno utvrdeno. Uostalom, Antic je davno bio nacisto s tim šta ga ceka ako šef izgubi partiju.
Oni sa televizije, izgleda, nisu znali. Pa je, svedoce oni koji su bili na licu mesta, grupa novinara informativne redakcije medu poslednjima napustila zgradu, zahvacenu plamenom. Prava je misterija šta su, kod tolikih svojih drugih studija, tog dana uopšte tražili u Takovskoj 10, adresi koja ce se naci u samom središtu nemira (i koja je "opšte mesto" svih ovdašnjih demonstracija). Još je, kako vidimo, i gore od toga: dok je bager razvaljivao vrata, a kuca vec gorela, oni su i dalje pripremali priloge za vecernji "Dnevnik" (u kome, da je nekim slucajem emitovan, ne bi bilo ni "d" od demonstracija ispod njihovog vlastitog prozora).
Izgleda da je na njih, kao i na Miloševica, televizija – dakle, njihov sopstveni proizvod – delovala hipnoticki: Ono što mi ne pustimo na televiziju, ne postoji; i obrnuto – ono cega nije bilo na televiziji zbilja ne postoji (opozicija, njena pobeda na izborima, revolucija). Njihovo otrežnjenje – njihov povratak u realni svet – bilo je otud bolno u najbukvalnijem smislu reci. Dobro je da su, ipak, nekako pretekli.
Neki klinci su vrištali od smeha citajuci "dosovski pravoverno" izdanje "Politike" i besramno takmicenje u udvorištvu. Sve ih prestiže Nova RTS koja pobednike slavi uz neopisivo udvorištvo.
– Uvlakaci im odmah sjebaše renome u gradu – primecuje mudro jedan taksista.
Razgovor sa Koštunicom bilo je neprijatno slušati od "Vojo", "istorijo", "predsednice", i za ruke su ga vatali i po ramenu tapšali...
Komentar iz caršije: "U onom intervjuu sa Miloševicem, Vucela je delovao kao covek od integriteta u odnosu na ovo."
Svi smo na stubu srama
Ali – kaže Gordana Suša, predsednica NUNS-a, bivša zvezda posttitovske televizije, sada u "kriznom štabu" – u buducnost cemo "bez nekih ljudi koji se moraju staviti na stub srama, jer su saucesnici necega što se zove zlocin".
A zašto ne odmah streljanje?
Otkuda ova beda profesije kad joj se niko nije nadao?
Sada je prilika za mlade ljude. Novinarstvu je potrebna nova generacija obrazovanih novinara – kažu analiticari medija. U tome i jeste srž problema. Jer, novinarstvo je jedina škola novinarstva. Ta je škola bila zatvorena deset godina.
Vecina onih koji se sada trte po medijima kao "oslobodioci" provela je "godine raspada" ili van profesije ili u profesionalnoj hibernaciji, na minimumu standarda. Pisali su malo, ako su uopšte pisali, a to što su pisali, osim ako nije bio izveštaj sa nekog filmskog festivala, beše "neutralno", šturo, onako preko volje, cesto "naruceno" ili odnekud doneto – samo da se potpiše. Doduše – bilo je i ludaka koji su se svojski, "apostolovski" trudili da pljunu daleko bez da ih je iko tukao po ušima. Sada je svemu kriva struja. Ali, da li je neko bar pokušao?
Kad su, dakle, mediji oslobodeni dogodilo se:
– Šta? Vratili smo se u prošlost. Ponovo imamo "dogovorno novinarstvo" u najgorem smislu reci. Prava tragedija je što je ono, što nam se sada predstavlja kao (ponovo osvojena) sublimacija zanata, beznadežno zastarelo, prašnjavo i budavo, davno prevazideno.
Moramo se zapitati: Ko je ovog puta otvorio vrata. Ne racunajuci bager. Naime, novoveki diktatori padaju tek kada dode do sadejstva narodnog gneva i pucanja ljudskog materijala u njihovom najbližem (dvorskom) okruženju. U slucaju Miloševicevog pada tako se nešto nije dogodilo. Zato što u njegovom okruženju i nije bilo nekog narocitog ljudskog materijala. Setite se tih likova: Marjanovic, Ivkovic, Šainovic, Gajeviceva... Sred takvog okruženja Borka Vucic deluje kao lavica.
Takva pravila igre uslovila su pojavu Gorana Matica i Ivana Markovica, bivših saveznih ministara (informacije i telekomunikacije), ciji je zajednicki, stvarni resor bilo isterivanje davola demokratije iz zavedenih srpskih duša.
Da skratimo: Matic i Markovic su isti model kao i Roj Kon i Dejvid Šejn. Ko su bila ta dvojica? Bili su protokolisani homoseksualci, alkoholicari i, sva je prilika, narkomani. Ali, bili su i dva mladana Makartijeva pomocnika u njegovom znanom lovu na komunisticke veštice. Takve su pronalazili svuda, ispod kreveta, za klavirom, u autobusu.
Uzgred budi receno, Kon i Šejn su imali dugacke, lepljive prste. Nema pouzdanih saznanja da ovo ne karakteriše njihove domace kopije. Nije bilo tog jugoslovenskog gradanina koji je živeo izvan opasnosti da ga Matic i Markovic jednom ne otkriju kao izdajnika koji, makar samo u snovima, radi na svrgavanju voljenog im predsednika i, narocito, njegove supruge, njihove ideje vodilje. Po svojim "analitickim sposobnostima" daleko su nadmašili Šerloka Holmsa: svako ko ima oci kao Al Pacino bio je detektovan u status placenika i sluge NATO zlocinaca. Oni koji drže macke bili su bez šanse da im promaknu. Turista uhvacen kako perorezom secka salamu hapšen je kao profesionalni ubica koji je opisanim oružjem nameravao da usmrti Miloševica – ako ga sretne! Otkrili su na desetine teroristickih grupa, razne "pauke", "ose", "krtice", "buba-ruse", pa bi morali da predu na botaniku. Ništa im nije bilo teško.
Šerlok Holms je, poznato je, bio narkoman. Matic i Markovic su želeli da budu narkotici. Hteli su da drogiraju naciju, da je ucine imobilnom. Ali su overDOSirali.
Drugi primer: Milovan Bojic. Medu likovima bivšeg režima taj je izazivao posebnu odbojnost. Fizicki izgled nije u pitanju. Ono što je u Bojicevoj pojavi zbilja odurno jeste njegov "diskurs": on nije izgovarao reci, on je saopštavao misli.
Naravno da je takav Bojic bio cvrsto uveren kako je Bojicu mesto u Akademiji nauka. Nisu ga primili. Na izvestan nacin, to je vapijuca nepravda. Jer je on, jedan od tih Bojica u njemu samome, teško je pogoditi koji, zbilja naucni genije, ako je bar suditi po tome da je na svojoj klinici upošljavao izvesnog Krsmanovic Ratka kao neurohirurga ili tako nekako: leve ideje u rukama Krsmanovic Ratka operišu od pameti efikasnije negoli giljotina. Zar Akademija nije pravo mesto gde bi se to moralo verifikovati za vjeki vekov našeg nebeskog naroda?! I ovako se tamo uglavnom mlati prazna slama.
Covek koji je sve to prihvatio, i još mu bilo malo (stalno je smišljao kako da postane clan uprave FK "Crvena zvezda"), jeste naprosto castohlepan, verovatno i srebroljubac, no, još gore od toga, on, prosto nije normalan. Ko? Pa, Milovan Bojic! Ali, o kom je Milovanu Bojicu rec!? Mislim da se radi o onom drugom Milovanu Bojicu koga Milovan Bojic doživljava kao sebe, kao div-patuljka. Nije ovo slucaj kao onaj doktora Džekila i mister Hajda. Nema ovde doktora.
Savršeno je jasno da je Miloševic prezirao ovakve tipove. To je jedino što mu se ne može zameriti. Na koga se tada mogao osloniti? Zašto je taj oslonac pukao? Nema velike tajne: Miloševic je, u casu eksplozije narodnog gneva, "izdat" od strane onih od kojih je to najmanje ocekivao. Njega je, prešavši na stranu naroda, "prodala" policija. Ucinila je to brzo i lako, što verovatno znaci kako je davno bila spremna na tako nešto. Samo je, što se kaže, cekala priliku. Zato je u 5. oktobru bilo elemenata puca. Za Miloševica je to svakako predstavljalo gorko razocarenje, koje se može meriti jedino sa onim da mu sada dragi ruski akademik zatraži razvod braka.
Miloševic bez batine
On je, poznato je do banalnosti, policiju citavih svojih deset godina transformisao u licnu pretorijansku gardu, uveren da ce ona uvek bespogovorno odbraniti njegovu vlast od svih neprijatelja – na celu sa sopstvenim narodom. Ne biva: mlati danas, mlati sutra.
Pokazalo se da policija zna i nešto drugo osim da vitla pendrekom.
Oni koji su sretali diktatora (broj takvih svedoka sada rapidno opada) kažu da je Miloševic pronicljiv, inteligentan covek. Kako je moguce da inteligentan, pronicljiv covek završi kao Nikolć Caušesku?! Ocito da nikakva pamet ne pomaže.
Jer, ne samo da je Miloševic završio kao Caušesku (minus streljanje), nego je i sve cinio kao Caušesku, uprkos izvesnosti gde ce ga to odvesti.
Naravno, uvek isto: kundaci i tamnice, pendrecenje, kratak nož u dugoj noci, prisluškivanja, laži, cika Orvel u ilustrovanom izdanju.
Diktator doživljava sebe kao izabranika sudbine u formi neponovljivog izuzetka. Inace bi poludeo. Otuda on stalno proizvodi ludilo, cija žrtva na kraju postaje i sam. I Miloševic je verovao u ono što je bilo laž njegovog režima, tim više jer je licno tu laž neprekidno proizvodio: on je pobedio najvecu vojnu silu u istoriji, svet ce koliko sutra potrcati za Srbijom, ostavljajuci Novi svetski poredak na cedilu, sve u toj Srbiji cveta i bokori se, pcele lete od kamilice do majcine dušice, što je dokaz da komunizam nije propao, vec da je tek na pocetku, kao i XX vek, koji ce pripasti nauci i ženama, ženama-naucnicima, dok su, s druge strane, oni koji tvrde suprotno, bili onemocali starci ili predškolska deca, placenici sila mraka i bezumlja, špijuni i izdajnici, mafijaši koji ukidaju svako pravo na pomilovanje, obaška izrodi genetski sumnjive provenijencije, uglavnom nešto sa žlezdama, endoktrinološki, dakle seksualni manijaci svih boja, manje-više pacovi, bube i, uopšte, gamad.
Kako se broj takvih iz dana u dan uvecavao, Miloševic je, kao rob sopstvene statistike, vladao državom u kojoj je svaki pojedinac nakaza, osim naroda – narod je dobar jer ga voli, a voli i on njega. Neko ce reci da takav covek ima ozbiljnih problema u percipiranju realnosti. Ali je, u diktatorovoj svesti, pojam realnosti ukinut u korist nje same, da bi ista bila bolja i progresivnija. Diktator je, na izvestan nacin, idealista. Takve je, i inace, teško kontrolisati. Kad se dokopaju moci i okruže kerberima, oni su spremni na sve da bi, u opštu korist, odbranili svoju sliku sveta. Nežna je to biljka, ta slika sveta. Jedino što svet više ne postoji. Osim u diktatorovoj svesti, koja se pobunila protiv svakog iskustva. To je (iskustvo) operisano. Zato se uvek iznova pojavi neko ko krene stazom N. Caušeskua. A kažu da je to pronicljiv, inteligentan covek. Nema mu spasa.
Ako diktatore povremeno streljaju, to može biti i cin milosti.
Poslednji ostaci karnevalskog veselja pobede sve su umiljeniji, zabrinutost je sve stvarnija: nema struje, grejanje slabo, cene podivljale.
I kao što pijanac ujutro poseže za rasolom, tako i revolucija svoj mamurluk pokušava da predupredi vrlinom. Šta, zar sumnjate, zar hocete da se vrati Miloševic?!
Kako rece ona dosadna istorija, vrlina je rodena sestra (revolucionarnog) terora: "Cudi me da su zatvori još prazni!" – kaže jedan lider DOS-a (Z. đindic). Tako se, nezavisno od volje tog cestitog coveka, izjalovljuje ono Koštunicino obecanje da revanšizma nece biti.
Njega ce biti upravo zato što ce u grabeži za vrlinom prednjaciti oni koji do nje u prethodnom režimu nisu narocito držali. Pošto su kolicine vrline ogranicene, konkurencija ce biti bespoštedna. Bice? Ma, vec jeste!
Odasvud se javljaju, vrlini iznenada odani, samoproklamovani guverneri (eksperti koji pouzdano razlikuju novcanicu od pet dinara od one sa apoenom sto), vojni šefovi, carinu (greškom?) preuzimaju civilna lica, nekim cudom baš trgovci viskijem i cigaretama, po kaficima se dele diplomatska mesta, ima tu doduše i idealista, cak i poštenih ludaka, formiraju se krizni štabovi, vlast se prenosi ceduljicama, uskoro ce i nocne straže (cemu li smo inace pokupili onolike duge cevi iz Keve Jevrosime?!), a ispred jedne zgrade u Ulici brace Jugovica otegao se red visokih cinovnika bivšeg režima koji nude svoje dobre usluge novom predsedniku.
A sve je to zacinjeno nepodnošljivom kolicinom verbalnog proliva.
Jedan od opozicionih lidera razocarano kaže: "G-17 plus postaje JUL DOS-a!"
– Ne secam se da je neko od nas glasao za partiju G-17 plus, drugo, vec smo imali partiju koja je bez izbora veoma dugo bila na vlasti kao koalicioni partner, i trece, nisu valjda eksperti neka mantra za narod" (Borka Pavicevic u "Danasu").
Ko je taj Koštunica
Bice još toga. Jer, najveci problem svake revolucije nije u tome što ona tobože jede svoju decu vec u tome što se mnogi naprasno proglašavaju za njenu decu kako bi mogli nastaviti da klopaju.
Vec se cuje da neki od njih rade Koštunici o glavi, namerni da ga, uz dodatak brkova, svedu u proporcije jednog Zorana Lilica. Kao što su se, uostalom, o tome prethodno, pre izbora, dogovorili.
Ako je zakljucak vec takav, onda to znaci da je Koštunica tek objekt koji ce biti žrtvovan buducoj preraspodeli moci. Koštunica jeste "proizvod" jedne, uslovno govoreci, marketinške operacije. Sam po sebi, on teško da bi ikad smeo makar pretendovati na mesto na kome se sada nalazi: nije harizmatican, cak je pomalo i dosadan, stranka kojom rukovodi je patuljasta, obaška šizofrena, vecini naroda bio je nedovoljno poznat, možda cak i sasvim nepoznat. No, upravo kao takav, on je predstavljao logican izbor one opozicione strategije koja je, najzad, posle deset godina traumatizirajucih poraza i olako propuštenih šansi, poželela da bude pobednicka.
Voja je, prosto, bio "kao nov"; na neki nacin i "prazan".
Iz tih cinjenica proizišla su dva znacajna efekta: Koštunica je, kao covek bez fleke, postao zapravo "maneken" opozicije, personalizujuci njene dobre strane kao opšti benefit ("Mi pobedujemo – svi dobijaju!"), dok je, istovremeno, bio i ona hickokovska "makgafinka", lažna markacija koja skrece pažnju sa svega lošeg što se u dosadašnjem delovanju opozicionih stranaka nakupilo. Samo je on, takvim svojstvima, mogao da ostvari privremeno jedinstvo svih suprotnosti zvano DOS, s tim da te suprotnosti ponovo stupe na scenu nakon pobede.
Upravo u trenutku kada je kolektivna svest naroda bila fatalisticki izmirena da je Miloševic neoboriv bez krvavog gradanskog rata, on je pao za manje od tri sata.
Tako je uloga Vojislava Koštunice u svemu tome zadobila nov kvalitet: on je, posve prirodno, postao simbol smislenosti 5. oktobra. Kada neko kaže Koštunica, on je time sažeo sve što se ima reci o Srpskoj Oktobarskoj Revoluciji.
Ovaj nas zakljucak vraca na pocetak, na Koštunicu kao coveka po sebi. Njegova legalisticka principijelnost, koja je katkad sitnicava, cak i izvesna mera rigidnosti koja olicava njegovu licnost, osvedocena neosetljivost na pocasti, krajnji nedostatak koruptivnih poriva, i još mnogo preko toga, jesu osobine koje ga cine nedodirljivim na svaku buducu kombinatoriku one "dece revolucije" koja bi da je u slast smažu.
Koštunica nije više autsajderski politicar iz male, džangrizave stranke, a još je manje ona petokraka sa Starog dvora, pa da je đindicu ili nekom drugom – lasno skinuti ga. Ko pomišlja da krene na Koštunicu dok se ovaj posao ne završi, taj je vec pao. Ne verujem da je on posebno srecan zbog toga. Ali, neka deca jesu.
Samo vas gledamo, kažu deca.
Ni prica o đekni nije vecita
Da li je Milo đukanovic najveci gubitnik septembarskih izbora? Naravno da jeste. Izgubio je Miloševica.
Taj je ishod svojevremeno najavio baš novi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, okarakterisavši odnos Miloševica i đukanovica kao politicki ekvivalent onome što se u "poznavanju prirode" zove simbiozom: "Miloševic ima dežurnog neprijatelja, krivca za sve probleme. đukanovic sve svoje politicke i ekonomske neuspehe tumaci Miloševicevom ulogom, i tako izvlaci pomoc iz inostranstva."
Pata karte.
Slicnog je mišljenja i istorijski lider crnogorskih liberal-separatista Slavko Perovic: "Crna Gora nije došla u žižu medunarodne javnosti zahvaljujuci svojim demokratskim politickim i drugim dosezima, prodorima i potezima, vec pukom cinjenicom da je u Beogradu stolovao Miloševic, kao i cinjenicom da je jedan njegov saradnik odlucio da se od njega distancira."
No, istini na volju, Miloševicev odnos prema Crnoj Gori bio je, u letalnoj fazi njegove vladavine, prilicno ambivalentan ili je bar težio da stekne svojstvo one mimikrije kod koje se teško razlikuje glava od repa. U novogodišnjem intervjuu "Politici" tadašnji predsednik, cija je pozicija delovala cvrsto ("Miloševicev režim je neoboriv" – A. Tijanic u "Monitoru"), benevolentno je dopustio Crnoj Gori da, ako baš mora, ili joj se tako hoce, mirno ode svojim putem: "Ako crnogorski narod smatra da bi mu život van Jugoslavije bio bolji, on ima pravo da izabere takav život."
Našeg "drugog oka u glavi" Miloševic se ponovo setio u svom "testamentarnom" obracanju naciji izmedu dva izborna kruga, u trenutku kada se spremao da vec izgubljenu vlast povrati kradom, definišuci tada Crnu Goru kao "mafijašku državu": "Što se Crne Gore tice, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji cija bi pravila gradani trebali dobro da znaju."
Dobro – nema više Miloševica. I gde smo sada?
Koštunica je crnogorskim separatistima izbio još jedan adut iz ruke, kada je, u Bijaricu, gde su ga mocnici Evrope docekali širom raširenih ruku, odbacio cak i simbolicni opstanak Jugoslavije kao kvazi-federalne, zapravo unitarne države po meri jednog coveka, jedne porodice, jedne partije, jedne ideologije ili jedne nacije, predloživši da se ova zemlja zove onako kako stvarno postoji – Srbija i Crna Gora. Time je, i Srbije što se tice, definitivno sahranjen projekat bilo kakve "nove Jugoslavije", svaki put sve više "skracene".
Tu je "novu Jugoslaviju", kao projekat režima, još krajem 1999. godine najavio tadašnji savezni ministar Kutlešic, intimus familije: "Necemo komentarisati elementarno neznanje iskazano tvrdnjom da bi izlaskom Crne Gore prestala da postoji SR Jugoslavija."
Ideju da Jugoslavija opstaje i bez Jugoslavije zastupala je svojevremeno, pocetkom decenije, Mira Markovic kao jedan od svojih poslovicnih idealisticko-utopistickih projekata. I ta Jugoslavija koje nema bila bi, razume se, socijalisticka (v. "Odgovor").
Slikovitosti (novonastale?) situacije doprinosi i jedna – u meduvremenu zaboravljena – izjava razvojvode Šešelja, koji je, onako uzgred, negde rekao kako nije siguran da se Bulatovic ne bi ponašao isto kao đukanovic da se onomad našao na njegovom mestu. Ali nije. Tako je, pak, đukanovic postao demokrata, jer se nije našao na Bulatovicevom mestu. Time je posredno odbacena tvrdnja da ce eventualni raspad ove (poslednje) Jugoslavije biti eminentno personalno pitanje.
Na prividno paradoksalan nacin: u svom prvom tekstu za seriju svakodnevnih kolumni u "Dnevnom telegrafu", pre više od tri godine, ovaj je novinar predsednika đukanovica proglasio poslednjim garantom trece (ili beše cetvrta?) Jugoslavije. Delovalo je i tada kao brzopleta tvrdnja. Ali je, ipak, ponavljam: da nije đukanovica – Crna Gora bi vec bila samostalna ili je više ne bi ni bilo. Svi bi mu morali biti zahvalni zbog toga, s tim da, iz tih razloga, svi ostaju besni na njega.
To je opet inspirisalo nezaobilaznog Šešelja da kaže kako Milo i nema gde iz Jugoslavije – osim u italijanski zatvor. Kako je za nekoga, ko se prvi put u životu zaposlio kao predsednik vlade, vlast prirodno "stanje svesti", đukanovic je svoj opstanak u Njegoševoj stolici strateški branio u dva smera, s jedne strane naporom da se Jugoslavija nekako, ipak, sacuva dok ne stignu bolji dani, te, s druge strane, limitiranom promocijom demokratije i njenih institucija u samoj Crnoj Gori, mudro štiteci taj proces od Beograda, što je od Beograda, ali i od Milovih politickih protivnika videno i kao "ispružena ruka spasa Miloševicevom režimu".
A tom režimu, kako vidimo, spasa nije bilo.
No, ovako ili onako, đukanovic je uvek bio savršeno svestan specificnosti svog politickog položaja i sudbine. Jer je po prirodi oportunista. Niko se više od njega u ovih deset i kusur godina "dogadanja naroda" nije menjao da bi ostao isti (ili bar na istom mestu), kao što nikom drugom nije uspelo da na takav ili slican nacin inicira stvarne promene u svom (i širem) okruženju.
đukanovic je precutno postao lider pokreta za crnogorsku nezavisnost, ojacavajuci time svoj položaj lidera antimiloševicevskog bloka u Crnoj Gori, koji se, kako-tako, zalaže za Jugoslaviju. I obratno. Ovako delikatna ravnoteža može se jedino održavati kao status quo. Parolaški receno: i posle Miloševica – Miloševic. Nece ga baš praviti od blata, ali ce ga zvati Koštunicom.
Milo je bio prinuden da se stalno "vadi" na Miloševica, uz podtekst da ce, ako u Srbiji brzo dode do promena, stvari krenuti pozitivnim tokom. Prosto receno, on je cekao da na vrbi rodi grožde.
On, poput Tijanica, nije verovao da se Miloševic može oboriti.
Sudbina Crne Gore ponovo zavisi od toga kakav je režim u Beogradu, s tim da ovaj novi režim takvom ishodu nije nimalo zaslužan. Zato je taj novi režim Vojislava Koštunice (i DOS-a) odmah zaigrao otvorenim kartama, dopuštajuci mogucnost referenduma u obe varijante – ili samo u Crnoj Gori ili u obe republike. Ali, kako znamo, ishod crnogorskog referenduma postaje još neizvesniji nakon demokratskih promena u Srbiji.
Izmoreni na smrt desetogodišnjom tiranijom, a onda osokoljeni brzom, efektnom i konacnom pobedom nad Miloševicem, ovdašnji gradani sada gaje snažnu averziju prema svakom "mrsomudenju", pa su skloni da sve prelome preko kolena.
Crnogorci su im vec pomalo dosadili. Malo bi da se i od njih odmore.
Crnogorski separatisti su, osvešceni od lažne nade da ce im još jedna Miloševiceva pobeda samostalnost doneti na tacni sa pršutom, shvatili to kao svoju novu, neocekivanu šansu i njihov pritisak na đukanovica se svakim danom pojacava. A on bi rado prihvatio predloge da se, bez proveravanja narodne volje, krene u osamostaljenje traženjem posebne stolice u UN (ili – kako kaže Mileta Prodanovic – svih osam, za svako pleme po jednu), ali time dovodi u pitanje svoj demokratski legitimitet. Ako izgubi "imidž" demokrate, izgubice i potporu iz sveta, bez koje crnogorska privreda ne može, što bi ga, ovog puta nezavisno od Beograda, "samog medu vihorove", brzo dovelo do konfrontiranja sa sopstvenim gradanima, koji su vec svikli da zejtin i benzin kupuju samo onda kada su im potrebni, a "firmirana" odela Versacea – ako im se svide.
Do tada ce(mo) se još cerati, što bi rekao onaj pesnik, naš – a njihov, njihov kao da je naš. Ima jedan drugi pisac, poreklom otud, koji je svom pozorišnom komadu dao ovakav naslov: "Samo vi `ajte, a mi cemo graktat i arlaukat". Jedino što je u životu baš obratno: ono drugo se vec dešava, a kada ce se zgoditi ono prvo – još ne znamo, kao što ne znamo šta ce biti sa đeknom.
Ali, ni prica o đekni ne može biti vecita.
|
Objavljeno
Izvor
Arhiva
