Politikom „ispričavanja“ Srbija 17 godina gazi po žrtvama „Oluje“ Istorija je, kažu, učiteljica života. Ipak, kada su srpsko-hrvatski odnosi u pitanju, to izgleda nije slučaj. Čovek bi pomislio da smo na tragičnim događajima 20. veka naučili školu i da makar u politici prema Hrvatskoj možemo da imamo nacionalni konsenzus.
Ipak, ni poslednji hrvatski genocid prema Srbima od pre 17 godina, nije opametio srpske glave. Zato je pravo pitanje, da li će od ovogdišnjeg parastosa žrtvama „Oluje“ (4. avgusta) konačno nešto da se promeni u odnosu Beograda prema Zagrebu?
Koliko su poremećeni srpsko-hrvatski odnosi najbolje pokazuju činjenice o tome kako smo se prema bivšoj braći postavili mi, a kako oni prema nama.
Kakva je politika Beograda prema Zagrebu? Pod režimom Borisa (isprika) Tadića je bila ulizivačka , a ostaje da se vidi da li će sa novim predsednikom i vladom, Srbija promeniti nešto u stavu prema zapadnim komšijama.
I pored svih ustaških zločina, Beograd je u prethodnom periodu raširenih ruku dočekao hrvatske privrednike, koji su pokupovali sve što su hteli i otvorili trgovinske lance.
Promocija hrvatskog turizma u Srbiji je veoma jaka (dok nije udarila svetska ekonomska kriza, Hrvati su poručivali da ne žele Srbe „jer će da im zagade more”), a sve veći broj naših ljudi, iz godine u godinu, ide na Jadran.
Da vidimo, s druge strane, kako se Hrvatska postavila prema Beogradu. Dok poziva srpske turiste da dođu na Jadran, Hrvatska u isto vreme podiže tužbu za genocid, pred Međunarodnim sudom pravde, protiv iste te Srbije (tužbu je napisao Ivo Josipović)!
Srpski privrednici bi lakše prodali pesak u Sahari, nego da realizuju bilo koji posao u Hrvatskoj.
U Hrvatsku su dobrodošli samo turisti iz Srbije sa dubokim džepom (preporuka je da ne idu automobilom), ali ne i stotine hiljade prognanih Srba, koje su nekada i živele tu blizu mora.
Hrvatski političari i mediji ne propuštaju priliku da desetostruko umanje broj žrtava u Jasenovcu i podsete na „velikosrpsku agresiju 1991.” Da Zvanični Zagreb zapravo i ne želi bilo kakvo pomirenje u regionu potvrđuje i činjenica da ondašnji mediji već dve decenije hrvatskoj naciji konstantno plasiraju laži i mržnju prema Srbima, koja ne može da nestane preko noći. U isto vreme, odbijaju da se suoče sa svojim zločinama iz prošlosti i dobro smišljenim pričama podgrevaju mržnju prema Srbima, kako bi je iskoristili ako to ponovo bude bilo potrebno.
U isto vreme kada se Tomislav Nikolić po zagrebačkim medijima razapinje na „križ“ zbog izjave da je Vukovar srpski grad, bezobrazno bojkotuje inauguracija predsednika, glasa protiv Vuka Jeremića u Ujedinjenim nacijama, Ministar odbrane Hrvatske Ante Kotromanić potpisuje sporazum o bezbednosti sa UČK ubicama (takozvano ministarstvo bezbednosnih snaga na Kosovu) i još se zalaže za celovitost nezavisnog albanske okupacije Kosmeta!
Šlag na torti je i nedavna izjava selektora hrvatske rukometne reprezentacije Slavka Goluže, u kojoj je pobedu nad Srbijom uporedio sa „Olujom“.
Najstrašnije je što šikaniranja i pritiske i dalje proživljavaju preostala srpska deca u hrvatskim školama. Katolička crkva i danas, u 21. veku, lobira, ucenjuje i preti srpskim roditeljima da „križmaju“ (krste) svoju decu u katoličkim crkvama…
Ostaje nada da će na 17-godišnjicu obeležavanja žrtava „Oluje“, nova vlast u Srbiji zauzeti i novu kurs prema Zagrebu. Pomirenje u regionu? Da, potrebno je. Ali, kakvo je to pomirenje ako se gradi na istorijskim lažima, licemerstvu i ignorisanju svih srpskih žrtava i stradanja?
Srpska politička elita konačno mora da definiše koje interese želi da ima u odnosu sa Hrvatskom i kako da ih ostvari.
|
Objavljeno
Autor
Arhiva
