INTERNET NOVINE SERBSKE
Medjunarodni Radio Srbija
ARHIVA VESTI
dot

Amerika

dot

Australija

dot

Austrija

dot

Beneluks

dot

Velika Britanija

dot

Kanada

dot

Nemačka

dot

Republika Srpska

dot

Švajcarska

dot

Skandinavija

dot

Srbija

dot

Susedne zemlje

dot

Francuska

dot

Ministarstvo za dijasporu

dot

Dijaspora i Kosovo i Metohija

dot

Naši u svetu

dot

Priče serbske

dot

Mala srpska biblioteka

dot

Projekti i ideje

dot

Humanost

dot

Pisma čitalaca

dot

Feljton

dot

Magazin

dot

Narodne umotvorine

dot

Putopisi

dot

Video galerija

dot

Vodič do otadžbine

dot

Bilo nekada...

dot

Komentari srpski

dot

Izvrnute vesti

dot

Heroji današnje Srbije


Za webmastere
Naše vesti
na Vašem blogu ili sajtu

INFO
Trenutno članaka: 16457


Hvala na poverenju!

Kontakt

Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Spona
Centar za dijasporu
vline

LAZAREVA KLETVA

LAZAREVA KLETVA
PODSETNIK
U složenosti Kosovskog fenomena posebno mesto ima Lazareva kletva. Njeni stihovi ispisani na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu, na Kosovu, centralnom mestu naše istorije, vere, zaveta, kulture i tradicije tu Kletvu potvrđuju kao krunu naših etičkih stremljenja. Zbog toga ona bdi nad nama i danas a činiće to i ubuduće, opominjući nas, kao i odrođene Srbe čiji su preci bili srpske krvi, vere i jezika – na svetu obavezu odbrane nacije, otadžbine, države i vere. Pozivajući se na vanvremenski nalog suprotstavljanja zlu i nasilju, slaveći čast, Lazareva kletva nas upućuje ka slobodi, slozi, uvažavanju Tvorca i Njegove Tvorbe, i duhovnom zdravlju svih Srba, ma gde živeli.

Uvod
Ovaj članak napisao sam inspirisan brojnim polemikama na temu Lazareve kletve. Očekujući znatno usložnjavanje događaja i kriza na ukupnoj unutrašnjoj društvenoj i političkoj sceni, socijalne nemire i ozbiljnije udare na samu bit Srpskog naroda, prilažem ovaj svoj ogled kao mogući putokaz ka ozdravljenju nacije.
Da bi se Kletva potpunije shvatila potrebno je naime razumevanje pojma naroda kao istorijske celine, sačinjene od onih koji danas hodaju zemljom, i neprebrojne vojske pomrlih i izginulih kroz eone naše povesti. Taj sabor mrtvih ćuti, ne ustaje iz grobova, ne šeta po mitinzima, ne piše odluke i ne drži pridike, no od njega zavisi sudbina i živih i budućih pokolenja, naši preci i dalje živeći u našim dušama, u podsvesnim i nadličnim dubinama Velike, Narodne Duše. Kao zatočnici Srpskog Duha, prethodni naraštaji Srba nam svedoče pravoslavnu veru, rodoljublje, čast, viteštvo, sopstvo i lepotu podviga, a sramotu izdaje.
Iako ovaj članak potpisujem ja – Rade Rajić – njega je odavno ispisalo sve što je najbolje, najčestitije i najčasnije u Srba. On je trag povesti naših predaka – ne samo kao nauk, već i kao opomena i kletva najvišeg ranga. Sebe smatram samo „narodnim perom“, koje taj nauk stavlja na papir, vodeći računa da ga ne izneveri.

Napomene o kletvi
Za potpunije i ispravnije razumevanje Lazareve kletve valja pre svega objasniti pojam kletve, budući da on u današnjih Srba izaziva burna reagovanja i oprečna mišljenja kao retko koji. Jer, kletva, kao deo narodnog predanja, dolazi u sukob sa savremenim shvatanjima, kao i sa pojedinim pravnim i drugim regulativima kojima se uređuje moderno društvo. Valja, međutim, znati da su kod svih naroda postojale kletve, zakletve i krivokletstva, izrečene u ime pojedinca ili neke skupnosti zlotvorima kletvenika.
Pri tom, ne sme se zaboraviti ni složena i teška povest življenja, borbe i opstajanja Srpskog naroda na Balkanu, odvajkada poznatom po sukobima velikih imperija, religija i raznoraznih interesa. U takvim uslovima, deo našeg naroda je milom ili silom prevođen u strane vere i privođen tuđim svetonazorima, da bi potom pljačkom, terorom i genocidom bivao okretan protivu svoje srpske, pravoslavne matice. Bio bi stoga greh ne istaći da je jedan deo tako odnarođenog Srpstva ostao svestan svog srpskog i pravoslavnog korena i jezika. Od islamizovanih Srba bilo je naime velikana koji su s ponosom insistirali na bratstvu, razumevanju i slozi između pravoslavnih i muslimana. (Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović je tako u pesmi Srpstvu zapisao: „Iz mog srca, iz plamenih grudi, / Iz uzdaha, iz duše, iz snova, / Tebi Srpstvo, moja srećo draga, / Leti, evo, laka pjesma ova! (…) / Suza čista; suza duše moje, / Suza, što me milom bratstvu veže, / Suza vjerna ljubavi k krvi, / Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!“ /Slobodan Jarčević, Bivši Srbi rimokatolici, muslimani, rumuni, crnogorci, Miroslav, Beograd 2007, s. 64 i 65/)
Takav je stav, naime, proizlazio i iz odnosa prema kletvi zajedničkih predaka, o koje se nije smelo ogrešiti. (Stoga su mnogi muslimani tajno čuvali ikone porodične krsne slave, održavajući sećanje na svoje poreklo.)
Budući i opomena, kletva je služila i homogenizaciji zajednice, unapred je štiteći od njenih pripadnika koji su narušavali njene životne interese. Prizivanjem kazne od „više sile“ usmeravana je kako prema zlotvorima (stranim ili domaćim), tako i prema svojima, obaveznim da svako zlodelo osvete, i usko je vezana za višebožački mit, te prehrišćanski moral i shvatanje zakletve i časti. Naime, kada neko među Srbima izriče kletvu obavezno je započinje sa: „Da Bog da ti…“ (Tako se narodnom kletvom: „Dabogda ga grom ubio!“ priziva bog Perun, uz boga Vida smatran i bogom Pravde, odnosno Istine. U hrišćanstvu je on preličen u Svetog Iliju, „Iliju gromovnika“.) Jer, onaj koji proklinje od Više sile moli odmazdu nad počiniocem zla – kaznom ako ne većom ono bar jednakom nanešenoj povredi ili uvredi. Uz to, kletve upućuju nemoćni spram nadmoćnih, moćni retko kunući – naročito ukoliko su i sami grešni.
Kletva naime proizlazi iz uverenja da se ne može zlo činiti a dobru nadati, to jest ostati nekažnjen. Kazna mora dostići, ako ne samog zločinioca, onda njegove nerođene potomke, za pouku svima. Pretnjom kletve roditelji se podstiču da vode računa o svojim postupcima da ne bi deci ostavljali beleg beščašća, odnosno zločina. Otuda i narodna: „Starci grožđe pozobaše, unucima zubi utrnuše“. Poznate su nam i veoma teške kletve obeščašćenih ili ostavljenih devojaka, te majčinske i očeve kletve, kletve siromaha ili siročadi, kao i kumove kletve, po predanju smatrane najtežim.
Prehrišćanskog duha, kletvu je svetosavlje preuzelo u vidu anateme, svrgnuća ili odlučenja, odnosno isključenja iz zajednice vere. Lazareva kletva, međutim, iako kletva jeste zapravo zakletva Bogu, zajemčena čašću celoga naroda. Kao zavet najvišeg ranga u Srpstvu, ona je kliktaj najčestitije duše naroda pod tuđinskim ropstvom, opomena da se pouzdamo u Gospoda i sebe, da stanemo na put zavojevačima, te da se oni kazne zarad pravde i dobra izraženih Kosovskim zavetom. U njoj nema neposrednog, ali ima posrednog poziva na osvetu kroz duh časti, zasnovan i na načelu svetosti osvete. („Ko se ne osveti, taj se ne posveti“.)
Jer, osveta se ovde shvata kao obaveza uspostave, odnosno posvete, istine i pravde, čime se, suprotstavljanjem nasilju i zlu, doprinosi opštem dobru. Vladika Nikolaj Velimirović ističe: „Njena ,svetost’ je u tome što staje na put širenju zla te se tako omogućava pravo na egzistenciju.“ To jest, ukoliko se ne bi ovakvim kažnjavanjem nepočinstava posvetile istina i pravda, onda bi se indirektno doprinosilo pretvaranju sveta u još veći „sustav paklene nesloge“ (Njegoš). Tako bi se saučestvovalo u zlu, što je svakako suprotno svakom dobru. U tom smislu Lazareva kletva ima svoju ne samo nacionalnu, već i univerzalnu etičku vrednost – kao takva budući ugrađena i u Kosovski zavet.

O Kosovskom fenomenu
Jedan od izuzetnih nacionalnih pregalaca u rasejanju i propovednikKosovskog zaveta, Marko S. Marković kaže: „Uspomena na Kosovo je neki osveštani bol, nešto što iz daljina obasjava svojim veličanstvom i ujedno ispunjava grudi neizrecivom nadom. (…) Sam pomen toga imena dovoljan je da Srbina potrese do dna duše. (…) Postoji tajna Kosova. Čitava srpska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu. Uvek će nam tu nešto ostati zagonetno. Kosovo nije naša religija, ali je jedna velika misterija koja se nakalemila na tu religiju. Kosovo nije sinonim pravoslavlja, a opet se srpsko pravoslavlje ne bi bez njega moglo zamisliti. Kosovo nije sva srpska istorija, a ipak je središte te istorije, bez koga ona ne bi dobila svoj cilj i smisao.“ (Marko S. Marković, Tajna Kosova, Zadužbina „Nikolaj Velimirović i Justin Popović“, Srbinje – Valjevo – Beograd – Minhen 1998. s. 7 i 8)
Istorija u kontekstu celovitog kosovskog pitanja može se stoga posmatrati kao svetovna i kao sveštena. Za svetovnu povest Kosova, odnosno istoriju iz doba Kosovske bitke, postoji nedovoljan broj činjenica i niz oprečnih, delimično mitskih podataka, što dodatno utiče na njeno različito tumačenje. Po sveštenoj istoriji, po našem svetosavlju, Kosovo ima drugačiji, duhovniji i viši smisao od pukog činjeničkog narativa. (Isto: s. 13–20). Ukoliko bi se iz Kosovskog događaja tražile univerzalne i moralne vrednosti i sadržaji, dalo bi se govoriti o povesti s njene etičke strane(Za Kosovo je u tom smislu značajno delo Miloša Đurića, Vidovdanska etika, izdanje Srpskog akademskog društva „Njegoš“ u Zagrebu, 1914). Naime, ta etička drama je vremenom dobijala na značaju pošto su se pojedini sadržaji iz svetovne pomerali u sveštenu istoriju, poprimajući viši smisao. U Kosovskom fenomenu oba tumačenja istorije kao da se objedinjuju, prepliću i dopunjuju – da bi nerazdvojno, po predanju i zavetu, trajali u svesti, kulturi, duhu i nadahnuću našeg naroda.
Kosovski zavet jeste zapravo složen, tajnovit, povremeno moćan, etički uzvišen i trajan fenomen, upravo zbog svog utemeljenja u duhu i svesti Srpskog naroda. Najizrazitiji je u najstarijem religijskom, srpskom kultu Slave, u vidovdanskom obožavanju junaštva i vidovdanskoj etici kao filosofiji morala, u viteštvu kosovskih ratnika, i časti Obilića – Časti kao najvišem smislu čovekovog zemaljskog života, proistekloj iz slobodarstva, nacionalnog ponosa i otačastvoljublja Srpskog naroda, iz lepote i istinitosti našeg pravoslavlja – svom svojom biti i vrlinama suprotstavljenoj prokletstvu izdaje, oličene u Vuku Brankoviću.
Kult Slave je, kao što rekosmo, najstariji religijski kult kod Srba, pa i drugih Slovena. „Ovaj kult je stariji i jači od hrišćanstva i izvorište mu je ne samo u srpskoj mitologiji, već još dublje, u nekom početku i svitanju kulture. Kult ‘slava’ je direktni naslednik ili ostatak verovanja da ljudi trebaju slaviti svoje Tvorce, svoje Bogove, svoje Očeve, svoje Sunce, svoje plodove itd. Ovaj kult je sigurno glavni i najveći ‘kamen’ u temelju srpske kulture, ali i kulture ostalih slavskih ili slavenskih naroda. Na žalost, kod većine drugih slovenskih naroda, taj kult je potisnut, pretvoren u nešto drugo ili živi kao neka senka, ili san, ili tajna ili duh.“ (Stanojević Stojan, Tajna reči slava, Glas Serbone, Niš, jul-avgust 2003, s. 9. Videti i studiju Miloja Vasića, Slava – krsno ime, Beograd 1901). Kult Slave održavao je naime veze porodice, zadruge i roda sa pokojnicima i velikanima iz prošlosti, smatranim porodičnim zaštitnicima, te sa bogovima poput Vida, Peruna, Svaroga ili Dajboga. Kako se Kosovski boj dogodio upravo na dan boga Vida – herojskog rodonačelnika našeg naroda i svih naših junaka – to je i kult Slave kao obaveze prema slavnim precima uočljiv i u Lazarevoj kletvi.
Ovaj predački kult bio je i jedan od najjačih uporišta otpora hrišćanstvu. Ono ga nije moglo potpuno zaobići već ga je preuzelo, spajajući predačko i hrišćansko u svetosavskom poimanju Slave u Srpstvu. Hrišćanska crkva je, kako kaže Miloje Vasić: „nametnula jedno ime, jednog sveca, koji se smatra kao glavno lice pri proslavljanju slave“, mada – veli dalje – „mi ipak vidimo, da u narodu ta imena nisu ni blizu tako popularna, kao što je sam naziv: slava“. (Studija Miloja Vasića, n.d.) Uostalom, samo Srbi od svih Slovena (Slavena) i dalje slave slavu kao moćan kult iz prehrišćanskih vremena.
Kao deo kulta Slave naših predaka naročito je karakterističanVidovdanski junački kult iz paganskih junačkih spevova, po kojima se verovalo da se junačkom smrću na bojnom polju prelazi u Viši Svet boga Vida. U svetlu toga, značajno je pesničko shvatanje Vidovog kulta Laze Kostića. Po njemu, to je prehrišćanska herojska svetlost koja se, pričešćem posvećena, s kamenom sjedinjuje u večnu i nepobedivu svetlost kremena, da bi postala izvor svetlosne heroike koja nadahnjuje Srbe u borbi protiv svakog neprijatelja. (Kosovo duša srpskog naroda, NO „Politika“, 1989, s. 71). Valja se podsetiti i da je poznati mitolog Veselin Čajkanović smatrao Vida, vrhovnog boga stare srpske vere, božanstvom obilja, svetlosti i junaštva – odnosno rata.
Kroz taj kult, naši preci su na dan Svetoga Vida oživljavali svog junačkog pretka- zaštitnika. Nadahnjujući se njegovim primerom težili su da postanu junaci, s mitskog uverenja da spremnošću na žrtvu putem junačke smrti „postaju polubogovi, sjedinjeni sa svojim vrhovnim bogom”. Ta vera im je obećavala ponovno rađanje u novi život; uz Miloša Obilića, epski predstavnici Vidovdanskog junačkog kulta su i Jugovići na čelu s Jug-Bodanom mada, kao i za Obilića, ni za njih nema pouzdanih dokaza da su pod tim imenom zaista i postojali. No Jug-Bogdan jasno označava i stranu sveta kada je Sunce u zenitu – na Vidovdan se ono naime nalazi na najvišoj tačci na nebu u toku cele godine. Uz to, Božiji Dan (Bog-dan) dan boga Vida – 15. juni po starom kalendaru – dodatno ukazaje na Vida. Svi Kosovski junaci ginu tog dana, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom i nastavili večno da žive, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Oni su, dakle,stalnorađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda. Iako je Vidovdanski kult, kao jednu od značajki stare srpske vere, hrišćanstvo potiskivalo, on je u Kosovskoj bici imao posredan, ali nesumnjiv uticaj i na visoki vojnički moral Srba, dajući podsticaja podvigu kojim je dodatno obogaćena vidovdanska epika i etika.
Po Milošu Đuriću, ta etika je nadnacionalna po svojoj sveobuhvatnosti, čojstvenosti, lepoti, pravdoljubivosti i slobodoljubivosti, izražavajući opštečovečansku težnju ka uzvišenom, i odražavajući vrhunski domet filosofije morala. (Miloš Đurić, Vidovdanska etika, Srpsko akademsko društvo „Njegoš“, Zagreb 1914). U Kosovskom zavetu Đurić je video potvrdu transcendentne etičke vrednosti ličnog samopregora zarad kolektivne sreće, to jest nužnosti mučeništva kao zaloge smislenog, i Gospodu dragog života budućih pokolenja. Na takvim stremljenjima stvaran je iOtadžbinski ideal svih oružanih sastava Srpstva.
Vođena ljubavlju za otačastvo, srpska vojska na čelu sa Carom Lazarom i svojom vlastelom se na Kosovu zato iskazala ne samo vojnički, viteški, već i svojim požrtvovanjem zarad časti. („Pred Lazarevim Srbima bila su dva iskušenja: da se pokore bez borbe i da se pomire sa sudbinom. Oni su odbili i jedno i drugo. Srednjovekovni viteški duh, osećanje časti, svest o duhovnoj nadmoći nad Turcima, dužnost da se po svaku cenu ustane u odbranu jedinstva ili ‘sinfonije’ između Crkve i Države, sve su to bile isuviše jake pobude da bi se Knez Lazar predao bez borbe.“ (Marko S. Marković, n.d., s. 22.). U žestokoj, najznačajnijoj, najtežoj i najveličanstvenoj bici u našoj povesti, srpska vojska je ostvarila svoju misuju, primerom je zaveštavši svim budućim našim oružanim sastavima u svakoj borbi za odbranu srpskih zemalja i otačastva, u bilo kom vremenu. Tom bitkom, svim starešinama i vojnicima Srpske vojske u svim prilikama dat je obrazac Otadžbinskog ideala i ključ za njegovo razumevanje. Kroz taj ideal date su smernice za ostvarenje vekovne nacionalne ideje oslobođenja i ujedinjenja našeg naroda u jednu državu.
Uz Cara Lazara, najmarkantnija ličnost Kosovskog boja jeste Miloš Obilić, čija je viteška čast razlog što se Srbi njime diče. „Obilić, vitez bez mane, stajao je verno uz svetog Lazara, što znači, stajao je verno uz politiku nacionalnu.“ (Vladika Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa, s. 169). Može se reći da je on naš najveći uzor tokom robovanja pod Turcima, podsticaj za večnu „Svetu Miloševu Pravdu”. U Gorskom vijencu, Njegoš uzdiže Miloša među bogove, stihom: „k svetom grobu besmrtnog života.“ (GV246), da bi to potvrdio i stihovima: „Na razvale carstva junačkoga / zasja sveta Miloševa pravda,“ (GV 253–254) gde Miloša opet poistovećuje sa božanstvom „čija je sveta istina (ruski, pravda)“, s njegovoga slobodarskog, nesalomivog duha. (P. P. Njegoš, Gorski vijenac, priredio Nikola Banašević, Beograd 1993, s. 186–187).
Slobodarskom duhu našeg naroda, i životu u časti kao najvišem vidu čovekovog zemaljskog života, Njegoš je odao počast i posvećujući Gorski vijenac „prahu oca Srbije“, Karađorđu i Srpstvu. (Dimitrije M. Kalezić,Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci, 1969, s. 146–147). Naime, u Kosovskom zavetu, odnosno Fenomenu, čast se ispoljava u svom najbitnijem i najsloženijem obliku. Jer, ako se kroz njen duh i nepisane zakone celovito sagleda Kosovski fenomen, jasno je da on odslikava i slavi sve odlike i obaveze časti. U moralno-etičkom i nacionalo-zavetnom smislu može se stoga kazati da je Lazarevo i Miloševo Kosovo sveobuhvatna pobeda časti, budući potvrda hrišćanskog duha, te vladalačke, muške, vojničke, viteške i ženske časti, časti i svetosti porodice, nacije i Otadžbine i, konačno, časti samog mesta bitke.
Sve to – ali i druge naše odlike, nacionalne vrednosti i veličine – kazuje da su Srbi ponosan narod izražene ljubava prema Otadžbini. („Otačastvoljublje je voljenje one zemlje, u kojoj živi jedan narod, i koja pripada njemu kao stalna svojina njegova.“ /Vojislav Bakić, Srpsko rodoljublje i otačastvoljublje, Beograd 1910, s. 14/). Otačastvoljublje je i ljubav prema precima i njihovoj slavi, delima, kulturi i tradiciji, i ono se ne može potpuno poistovetiti sa „patriotizmom“, kako ga mi sada tumačimo i osećamo – patriotizam budući sveden na građansku lojalnost državi, sasvim drukčiju od žrtvenosti i zanosa ljubavi i obaveze prema nadličnom i svetom. Jer, po pitanjima Kosova i drugih okupiranih srpskih krajeva najviše se oseća naše otačastvoljublje – Kosovo, iz poštovanja, kao toponim budući preneto i u ostale srpske zemlje. (Otud, između ostalih, Kninsko ili Romanijsko Kosovo.) Iskonski naš ponos bio je naime odvajkada izvor težnje za oslobođenjem i ujedinjenjem srpskih zemalja u jednu državu. To bi se naročito ispoljilo pri polasku mladića u vojsku: „U vojsku dolaze mladi Srbi svesni svoje nacionalne prošlosti i uvereni u nesrećnu sudbinu svojega naroda; svaki od njih poneo je još od kuće mnogo utisaka od slave srpske; svaki od njih zna i za Kraljevića Marka, i za Obilića, i za Miloša i Hajduk Veljka i za sve druge slavne i čuvene Srbe; svaki od njih ponosit je na prošlost svojega naroda, i svaki od njih gori od želje da pođe stopama svojih predaka“. (Balkanski rat u slici i reči, knjiga prva, s. 85).
Uz to, lepota, duh i snaga naše vere zaslužuju naročitu pažnju upravo zbog toga što su je Srbi shvatili kako nas je naučio Sveti Sava. Po njemu, vera se ne sastoji samo u uverenju da ima Boga, već i od nasušne potrebe da se kroz celi život držimo dobra, poštenja, milosrđa, iskrenosti, vernosti, strpljenja, rodoljublja, otačastvoljublja i časti po bilo koju cenu. (Arhimandrit Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života, Valjevo 1993, i Vladika Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetoga Save; Srbski narod kao teodul, Ihtus, Beograd 1998). U tom duhu su i stihovi Svetog Nikolaja Velimirovića: „Za krst časni i slobodu – / To je srpska lozinka; / Bez to dvoje – život što je?/ Srbin nema počinka.“ Takvo razumevanje Carstva Nebeskog podsticalo je na velika i junačka dela; poštovanjem časti i hrišćanskih vrlina, uz istrajavanje na odbrani vere, nacije, slobode i otačastva, stvorena je naša bescena, ali i obavezujuća, duhovna veza sa Višim, Nebesnim svetom. U svetlu Kosovskog zaveta, sagledanog kroz naše pravoslavlje u Novom veku, najznačajnije je stoga pitanje o „Carstvu nebeskom“ kao „srži, smisla i tajne Kosovskog zavjeta“. (Žarko Vidović,Njegoš i kosovski zavjet u novom vijeku, Filip Višnjić, Beograd 1989, s. 17–24. Videti i Njegoševu Poslanicu Kosovskog zavjeta, s. 101–154).
Konačno, složenost Kosovskog fenomena ne zapostavlja ni izdaju. Otelovljena u liku Vuka Brankovića, beščasnog spram Otadžbine, roda, vladara i vere, nju je narod oduvek smatrao opasnijom po sve svoje vrednosti, pa i sam opstanak Srba kao nacije – budući nedelo jednog vlastelina, odnosno vrha „državne službe“, a ne neke osobe iz naroda. Ovakva izdaja Vuka Brankovića služila je za osnov mnogih kletvi prema svakom Srbinu koji se ogrešio o Otadžbinu, državu, veru i svoj narod. Suprotno pojmu časti, beščašće – izdaja nadličnih, nacionalnih interesa, a pre svega Božijega lika u sebi – ostalo je, među Srbima od soja, povod večitom preziru i prokletstvu.
Iako se Lazareva kletva prvenstveno odnosi na poziv cara Lazara za Kosovsku bitku 1389. godine (6897. leta po starosrpskom kalendaru, koji počinje sa 5508. godinom pre naše ere), njeno prenosno značenje leži u zavetnoj opomeni u ime najčestitijeg dela našeg naroda da se mi, njegovi potomci, i dalje po njoj časno upravljamo i vladamo – naročito „na muci“, kada su ugroženi vitalni nacionalni i državni interesi. Trebalo bi, međutim, imati u vidu da se Kletva po svojoj poruci i duhu ne odnosi isključivo na Srbe, već i na pokatoličeni i islamizovani deo našeg naroda, čiji su preci bili „od srpske krvi i kolena“ . Tumačeći naime stihove iz Gorskog vijenca: „Bog vas kleo pogani izrodi,“ i „Kuda ćete s kletvom prađedovskom?“, „svi komentatori objašnjavaju da se ova kletva prađedovska odnosi direktno na žive poturčenjake, bilo da ona proklinje one koji prevere (po M. Rešetaru), bilo da znači zakletvu ‘kojom su vas zakleli pradedovi, ili kojom ste se zakleli pradedovima, da čuvate veru’ (Lj. Stojanović, prema navodu V. Latkovića), ili, pak, da ‘znači zakletvu, zavjet pradedova potomcima da čuvaju svoju vjeru’ (Đ. Radović), ili, najzad, da znači zakletvu ‘koju su nam pradjedovi ostavili, da ćemo ostati vjerni svojoj vjeri i plemenu’. (A. Barac).“ (P. P. Njegoš, n.d, s. 166. i 167. i GV, s. 73, 75).
Iz prethodnog sledi da su Kosovska bitka i Kosovski zavet, odnosno Kosovski fenomen, kod Srba imali, imaju, i verovatno će uvek imati izuzetan kulturno-istorijski, moralno-etički i zavetno-časni uticaj na duh, svest, težnje, opredeljenja i rodoljublje većine. Za onaj drugi deo naroda, sa umanjenim, obezličenim, neobavezujućim ili kosmopolitskim osećanjima, za koja je američki predsednik Teodor Ruzvelt kazao da: „Ni zbog čega nije čovek tako nekadar da bilo šta valjano učini, kao s mlitavog ubeđenja zvanog kosmopolitizam“, Kosovski zavet kao da i ne postoji. (Miloš M. Vasić, Visoka vojna disciplina, „Davidović“, Beograd 1909, s. 171).
Valja se stoga još jednom podsetiti da u Kosovskom fenomenu, odnosno Zavetu, vrh, sažetak i svetu poruku njegove celine, njegov nauk, činiLazareva kletva. Ona jeste kruna Kosovskog zaveta, kroz predanje tajnovito prenoseći i osnove Srpskog nacionalnog programa.

Objašnjenje Lazareve kletve
Suštinski-zavetna i izvorno-narodna, Kletva Svetog Cara Lazara (Lazarevu titulu potvrđuje i navod da je „Patrijarh srbski Jefrem… venčao kneza Lazara za cara 1382. godine.“ /Srbski sveti, manastir Rukumija, 2000, s. 30 – 33, te reči N. Velimirovića u Ohridskom prologu, s. 456/) najpoznatija je kletva u Srba, svojom snagom, porukom i duhom daleko prevazilazeći nacionalne, vremenske, istorijske i geografske okvire samog Kosova.
Vredno je pri tom istaći da ona svojim zavetnim duhom deluje u našem vremenu i kroz Njegošev Gorski vijenac, kojim se čast utemeljuje kao najviši smisao čovekovog zemaljskog života. Stihovi: „Svak je rođen za po jednom mreti, / čast i bruka žive dovijeka!“ (…) „Muž je branič žene i đeteta, / narod branič crkve i plemena, / čast je slava svetinja narodna!“ (…) „Slavno mrite, kad mrijet morate! / Čast ranjena žeže hrabra prsa, / u njima joj nema bolovanja.“ (…) i: „Treba služit časti i imenu!“
(Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci 1969, s. 146–147), to potvrđuju. Uz to, u Gorskom vijencu se u više navrata podseća na Lazarevu kletvu, i to najočitije stihovima: „Kuda ćete s kletvom prađedovskom?“ (GV, s. 75), i „Ljuta kletva pade na izroda! / Prokle mati od nevolje sina.“ (GV: s. 691 i 692). Značajni su i: „Su čim ćete izać pred Miloša / i pred druge srpske vitezove, / koji žive doklen sunce grije?“ (GV, s. 76–78).
Očito od zavetne, trajne i univerzalne važnosti po Srpstvo, Lazareva kletva nije slučajno ispisana i na samom Kosovu, na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu (mada, istina, bez drugog stiha, nekome očito nepoćudnom). Pogledajmo zato puni tekst Kletve iz narodne pesme Stefan Musić (Srpske junačke pjesme, sabrao Rajko Petrov Nogo, BIGZ, s. 147):
„Ko je Srbin i srbskoga roda,
I od srbske krvi i kolena,
A ne došo u boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga,
Od srca mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bjela,
Rđom kapo dok mu je kolena.“
Očito, pošto je direktno pogađao i prozivao one naše državljane čiji su se preci odrodili trebalo ga je, iz „političke korektnosti“ izostaviti, ali tako da se opomena i krivica prebaci isključivo na one koji su i dalje ostali verni predanju, zavetu, veri, otadžbini i Srpstvu. Moralo bi se stoga imati u vidu da suštinsko razumevanje Lazareve kletve nije moguće ukoliko se ona ne sagleda u okviru predačkog kulta Slave i nepisanih zakona časti. (Čast se naime potvrđuje vernošću sledećim moralnim nalozima: ona mora biti pravdoljubiva, istinoljubiva, nekoristoljubiva i važnija od života, pošto je žrtva zarad nje nenaplativa. Kao ljuti protivnik zločina, laži, nepravde, samoživosti, zla i nepoštenja ona se mora braniti, jer i beščašće živi dugo i proteže se na potomstvo. Ona se najbolje ispoljava vernošću nekom idealu, pokoravajući se jedino njegovim zahtevima, i tražeći izvršenje svojih obaveza i dužnosti uz poštovanje zahteva čojstva po svaku cenu. Iz bezuslovne vernosti datoj zakletvi, ona ište delatnost, hrabrost, junaštvo, požrtvovanje i odanost. Čast posebno poštuje ženu, svoje simbole i znamenja, i održava se i prezirom i izopštenjem svih koji se o njene naloge ogreše. Čast se sveti za zločin da bi posvetila pravdu i dobro; u strukovnim organizacijama nju mogu procenjivati samo jednaki, i viši po rangu od procenjivanih. I, konačno, ona se svedoči postupcima, stavom, govorom i mišlju. (Rade Rajić, U ime časti, „Dineks“, Beograd 2007, s. 115–161). Sva drugačija objašnjenja Kletve mimo kulta Slave i zakona Časti deluju nedorečeno, površno i uprošćeno.
Naročito je važno istaći je na povremenu ispolitizovanost teme o Lazarevoj kletvi potrebno davati i dodatna objašnjenja – tim pre što će ona sve više dobijati na značaju u sa nailaskom sve većih političkih, privrednih, socijalno-ekonomskih i moralnih kriza. Ako se Lazareva kletva iz narodne pesme Musić Stefan razmotri sa stanovišta Časti, njeno tumačenje jeste sledeće:
Stihovima „Ko je Srbin i srbskoga roda / i od srbske krvi i kolena,“poziva se „u boj na Kosovo“ obraćajući se osećanju lične, porodične, službene i nacionalne časti, a potom rodoljublju i otačastvoljublju, odnosno patriotizmu kako se to danas shvata i razume. Na etičku, predačku i zavetnu vrednost takvog obraćanja treba stalno i uporno podsećati i sebe i druge. Jer, ta osećanja se podstiču; ona su oslonac, i na njih se uvek računa.
Ove stihove valja, međutim, posebno objasniti. Prvim se misli na sve Srbe i njihova pokolenja, odnosno na rod srpski. Drugi se odnosi na one čiji su stari po krvi, jeziku i veri bili Srbi pa primili stranu veru i prešli u drugu naciju, ili usvojili neku anacionalnu ideologiju kakva je komunistička. (Milan Rajić, Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji, trilogija komunističkih zločina, „Bakar“, Bor 1991). To jest, na one koji su, po Gorskom vijencu, „pohulili vjeru prađedovsku“ pa „zarobili sebe u tuđina“ (GV, 380). Tako, govoreći o svom muslimanskom narodu, Meša Selimović o njima kaže: „Mi nismo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svijetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, a suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom, jer svoju nemamo. Mame nas kad smo im potrebni, a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća, pa i ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je sva naša nesreća. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed.“
Ta dobro uočena i još bolje opisana podeljenost iz odrođavanja često je bila izvor nesloge, sukoba i poloma među Srbima. Prema Vladici Nikolaju Velimiroviću: „U svakom narodu sloga je jedan od preduslova uspešnog razvoja i opstanka.“ Naravno, takav odnos mora biti zasnovan na idealu i praksi dobra. Takva sloga, kakvu cene Srbi, je, kako kaže Vladika: „vera u jednoga Boga, koji je samo Dobro i Izvor svakoga dobra. Koji tako veruju, gotovi su da se slože sa svim ostalim ljudima koji takvu veru žele“, pa nastavlja: „Ali nisu svi Srbi oduvek takvu slogu želeli. Bilo ih je u svako vreme koji su mislili da je potrebno i đavola okaditi. Kap zla, kap otrova, dakle, treba uliti u sud dobra, i podela naroda je neizbežna. Ta podela je bivala ili na osnovu Krsta Hristova ili na osnovu imena srpskoga. Jedni Srbi su ostali verni Hristovom Krstu i srpskom imenu, drugi su izdali Hrista i Srpstvo, jer su se u vreme ljutih iskušenja sklanjali pod islamski polumesec ili pod hrvatsko, mađarsko i austrijsko ime. Ovi su obeleženi kao izdajnici vere i narodnosti, Krsta Hristovog i imena srpskog.”
(Vladika Nikolaj Velimirović, Srpskom narodu kroz tamnički prozor, Cetinje 1996, s. 134–135). A i ruski general Gurko je, u svom Varšavskom dnevniku za mesec oktobar 1894, o poseti Zagrebu napisao i ovo: „Došao sam u stolicu pokatoličenog Srpstva“, dok je Branislav Nušić, za vreme diplomatske službe u Prištini početkom 20. veka zapazio da je oko tri četvrtine kosmetskih Arnauta srpskog porekla, te da svi znaju svoja stara prezimena i krsne slave, i kada su im preci postali muslimani.
Poput Hrvata koji su se latinili i nemčili, tako su i nekadašnji Srbi pod vekovnim pritiskom turskih vlasti i šiptarskog nasilja prelazili u islam, primili običaje Arnauta, i vremenom se poistovetili s njima. O preverenim Srbima iz Vučitrna sa kraja 19. veka ostali su nam sledeći navodi: „Vučitrn je mala varoš; broji do 500 kuća, od kojih najviše 200 srpskih; broji do 3000 stanovnika, od kojih je većina Arnauta, koji su najveći razbojnici i siledžije na Kosovu. Na vučitrnskim Arnautima najlepše se može poznati da su to stari i pravi Srbi. Oni svi nose srpska imena, a među ostalima, postoji među njima još i ime Obilić“. Dalje se kaže: „Mitrovica leži izvanredno živopisno u jednome koritu, okruženom brdima, a imaće na 3500 stanovnika i to 1000 Hrišćana, 2200 muhamedanskih Srba, 200 Arbanasa (poarbanašenih Srba) i 100 Turaka, Cigana itd.“ (Ratnik 1892, knjiga 26, januar-juni, s. 657).
Valja pri tom ipak znati da je deo tog odnarođenog, odnosno islamizovanog ili pounijaćenog našeg naroda, bio veoma svestan svojih korena, trudeći se da se sa srpskim narodom održava bratske odnose, na uspeh i sreću svih zajedno. Po tom zavetnom i plemenitom duhu nastajale su brojne rodoljubive pesme. Vredni spominjanja su stihovi Omerbega Sulejmanovića: „O ti slogo, srpska slogo sveta, / Koliko te Srbin čeka leta, / Tebe nema, a dva brata mila / Zbog nesloge polomiše krila.“, te Mustafe Sadikovića: „Da smo Srbi, da smo braća, / I ako smo od dva dina, / I da nas je sve rodila, / Jedna majka – Domovina.“, pa Ćazima Ćatića: „Tu mi gukni nježnim glasom, / Nek te svaki Srbin čuje; / Ti mi šapni, kol’ko Srpstvo / Moja mlada duša štuje“ i sličnih. (Slobodan Jarčević navodi da je izdavačka kuća „Nevkoš“ iz Novog Sada izdala trotomnu zbirku /svaka knjiga po 300 stranica/ takve poezije iz listova i časopisa s kraja 19. i početka 20. stoleća. Ta pesmarica nosila je naziv Srbobranka. /Republika Srpska, list Javnost, mart 1998, temat: s. 43/). Među tim velikanima čiji su preci primili drugu veru ostajući svesni krvne i nacionalne spone sa Srbima, i nastojeći da se ne udalje od matice, vredan je pomena i katolik Dum Ivan Stojanović, koji je u srpskom listuDubrovnik napisao: „Srbin si po rodu i po običajima; u Srpstvu ti je jedini spas; vjera ti ni priječi da budeš Srbin.“ (Slobodan Jarčević, n.d., s. 27/).
Dalje: stih „A ne došo u Boj na Kosovo“ ne odnosi se samo na bitku iz 1389. godine. Njim se pre svega opominju živi Srbi, i pozivaju na odbranu nacionalnih i državnih interesa u svakom vremenu i svim uslovima, uz pregnuće na ispravci zabluda i grešaka prethodnih pasova, te obavezu vođenja nacionalno-odbrambenih i oslobodilačkih ratova. Kada je 24. avgusta 1913. veličanstvenom svečanošću dočekana pobedonosna srpska vojska u Beogradu, njeni pukovi su defilovali kroz trijumfalne kapije, na jednoj od kojih je je pisalo: „Bježi grdna kletvo s roda, zavjet Srbi ispuniše!“ (Balkanski rat u slici i reči, knjiga druga, Grafička škola „Milan Rakić“, Novi Beograd, s. 446). Pošto se Kletvom obuhvataju i bivši Srbi, upozorenje „a ne došo u boj na Kosovo“ odnosi se i na njihove potomke takođe dužne da doprinesu borbi za zajedničko dobro U Gorskom vijencu na to podseća vojvoda Batrić: „Turci braćo – u kam udarilo! / – što ćemo vi kriti u kučine? / (…) za dvostrukost ni mislit ne treba! / No primajte vjeru prađedovsku, / da branimo obraz otačastva.“ (GV, s. 848, 849, 853–855).
Tu je i početak same Kletve: „Ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga“ , budući da grđe sudbine od nemanja dece iz bračne ljubavi Srbi nisu mogli ni zamisliti. Doživeti zatiranje porodice, slave i prezimena, po muškoj i po ženskoj liniji, opomena je koju su samo najgori mogli prenebregnuti. U Gorskom vijencu taj deo upozorenja prepoznaje kroz kletvu serdara Vukote: „U pamet se braćo Crnogorci! / A ko činja biti će najbolji; a ko izda onoga te počne; / svaka mu se satvar skamenila! / Bog veliki i njegova sila / u njivu mu seme skamenilo, / u žene mu đecu skamenilo! / Od njega se izlegli gubavci, / da ih narod po prstu kažuje!“ (GV, s. 2407–2415) Ovim se posredno naglašava da je časti primerena samo prava ljubav, i da zajedno tvore plemenitost, velikodušnost, uzvišenost, darujući moralnu lepotu životu. Nasuprot tome, bešćašće se koti iz mržnje, podstičući porok, nasilje, zločin i genocid. Otuda su Srbe najsvirepije zatirali upravo podivljali potomci preverenih i odnarođenih Srba, među njima čak i sveštenici nove religije. S takve je zavisti i Srećko Perić, franjevac iz manastira Gorice kod Livna, sa oltara na najčistijem srpskom svojim pokatoličenim vernicima poručio: „Braćo Hrvati, idite i koljite Srbe; najprije zakoljite moju sestru koja se udala za Srbina, a onda sve Srbe od reda. Kada ovaj posao završite, dođite k meni u crkvu gde ću vas ispovijediti, pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni.“ (Viktor Novak,Magnum krimen, Zagreb 1948, s. 651; Vasilije Krestić, Genocidom do Velike Hrvatske, Gambit, Jagodina 2007, s. 93) Mržnja, s najvišeg mesta prenošena s kolena na koleno, vodi neizbežno beščašću, a time i zlu bez granica.
Prokletstvu kukavica i otpadnika se zatim dodaje: „Od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela“ , ogadilo im se i piće i hleb koji jedu. Preko vina i pšenice, neophodnih za obred krsne slave, kletva se tako posredno prebacuje na njihove porodice i kumove, budući da se od prvih kaokrvnog i od drugih kao duhovnog srodstva očekuje da spreče otpadništvo, ili zapostavljanje svete obaveze borbe za rod i veru. To se – po duhu slave i časti – traži i od pobratima i posestrima, ustanova duha takođe namenjenih snaženju moralne i emotivne veze između pojedinaca, porodica, i u narodu uopšte.
Kletva vrhuni porukom: „Rđom kapo dok mu je kolena!“ podsećajući da moralne rđe, bez karaktera i časti, drukčiji porod do naspram sebe ne mogu ni imati, te da su oni svojim potomcima krivi za svu njihovu nesreću i nakaznost, kao i za sva zlodela koja će i oni prema Srpstvu počiniti. Njegoš to, posle: „Zarobio sebe u tuđina“, sažima u: „Pa je bratske krvi ožednio!“ Iako se ove reči odnose na poturice u ondašnjoj Crnoj Gori, one jednako važe i za Hrvate čiji su preci bili Srbi, a koji su u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i tokom ratova 1991–1995, počinili zločine genocida nad Srbima. Poznata je naime izjava Mile Budaka pred Drugi svetski rat kada je u Gospiću rekao: „Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi deo raseliti, ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretopiti u Hrvate. Tako će im se zatrti svaki trag, a ono što će ostati, biće zlo sećanje na njih.” (Psunjski, Hrvati u svetlu istorijske istine, Novo delo, Beograd 1944, s.146). Tadašnji hrvatski diplomata u Rio de Žaneiru, Nikola Pavelić, o posledicama takve politike u svom izveštaju piše sledeće: „Kad civilizovani svet za to sazna, revolt i indignacija biće takvi da ja ne znam šta će sa nama Hrvatima biti. Samo jedan detalj: Po ulicama hrvatskih gradova nuđene su na prodaju, sakupljene, iskopane, oči Srba; po 30 do 40 očiju odjednom.” (Petar Džadžić, Nova ustaška država, Politika, Beograd, s. 39.)
Konačno, poruke Lazareve kletve su jasne, među njima i upozorenje odnarođenim Srbima da ih zbog nedela prema matičnom narodu od nas, potomaka poklanih, zarad časti i u duhu Kletve čeka osveta, u vidu naše obaveze da učinimo sve da se putem međunarodnih i državnih pravnih propisa donese osuda, a potom u ime pravde, istine i dobra, izvrši dostojna kazna. Stav da zločine genocida nad nama kao pravoslavni hrišćani moramo oprostiti, ali ne i zaboraviti, iz ugla časti je neprihvatljiv, mada se često pravda hrišćanskom izrekom da treba ljubiti neprijatelje svoje. No, pouke iz Biblije jesu metafore, budući da ni „hleb“ koji Hristos deli narodu nije prehrambeni proizvod, već simvol hrišćanskih vrlina i snage vere. Tako su i neprijatelji koje „treba ljubiti“ inovernici i drugomišljenici, a ne oni koji fizički čine zločine, kamoli genocid. Nikoga žrtve iz Jasenovca, Prebilovaca, Jadovna i brojnih stratišta zapadno od Drine i Dunava nisu naime ovlastile da oprosti te stravične pokolje nad oko jedan milion Srba tokom Drugog svetskog rata. Jer, iz ugla časti, praštanje genocida jeste saučesništvo,te se on ponovo javlja kao dodatna kazna lakoumnom, zaboravnom ili moralno mekušnom narodu.
Ipak, Kletva se može skinuti sa onih odnarođenih Srba koji se dobrovoljno i iskreno posvete zajedničkom, časnom životu sa nama, te uzajmnoj pomoći i razumevanju. Samo takva dela nose moralnu snagu predanja, i opravdavaju svrhu izricanja Lazareve kletve. Kada se u duhu časti shvati, Kletva ima snagu s kojom se ne sme poigravati nijedan čestiti Srbin, bez obzira na obrazovanje, profesiju, zanimanje ili zvanje, starost, pol ili uverenja, u zemlji ili rasejanju. To važi i za sve naše sunarodnike čiji su preci bili Srbi.

O nacionalnoj časti i ostvarenju ideje oslobođenja i ujedinjenja Srpstva spram Kosovskog zaveta i Lazareve kletve
Osnove shvatanja nacionalne časti pravoslavnih Srba postavljene su tokom perioda Nemanjića i utvrđene Kosovskim zavetom, odnosno Kosovskim fenomenom, te potonjim našim kulturno-istorijskim razvojem i vekovnom borbom za oslobođenje, i ujedinjenje u jednu državu.
Izdvajanjem uglednijeg i bogatijeg sloja u starim srpskim državama stvaralo se srpsko plemstvo – soj – da bi potom imalo presudan uticaj na ukupnu nacionalnu, moralnu i duhovnu svest. Još je naime Aleksandar Giljferding, ruski konzul u Sarajevu sredinom 19. veka, prilikom putovanja srpskim zemljama primetio da su Srbi aristokratski narod po svom vrednosnom sistemu, ako ne materijalnom i socijalnom položaju. (A. F. Giljferding,Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Veselin Masleša, Sarajevo 1972). Jer, u doba Nemanjića, vlastela se trudila da snaži državu i njenu vlast. Pišući o Srbima iz oslobodilačkog doba, Radovan Samardžić veli: „U stvari, samo smo se približili slici svetosavske Srbije, zemlje obuzete jednom od najbogatijih civilizacija srednjeg veka koje su stvorene da bi se u izgledu ovoga sveta neposrednije ogledalo carstvo nebesko”. (Radovan Samardžić, članak Aristokratska vertikala u srpskoj istoriji u knjizi Srbi u evropskoj civilizaciji, SANU, Balkanološki institut, Beograd 1993, s. 11). Na takvim temeljima se dalje razvijao duhovni, moralni, i kulturni aristokratizam, u čijem je održavanju viteški red imao poseban značaj – tim pre što su i srpski vladari pripadali viteštvu. (Pri tom ne treba smetnuti s uma da su srpska plemena po dinarskim krajevima bila, zapravo, ne narod u vidu puka, pučanstva, već skupovi plemenika – plemenitih – za razliku od običnih ratara, stočara, zanatlija ili građana.)
Prodor Turaka na Balkan Srbe je, međutim, suočio sa odlučujućim događajem – Kosovskom bitkom. Posle nje nastaje teško vreme borbe za održanje srpske države. Padom Despotovine počinje viševekovno ropstvo većeg dela Srpstva pod Turcima, ustrojenim u vojno-versku, feudalnu carevinu. Islamizovani turanski nomadi su naime u sebi objedinjavala religijski i vojnički princip, nacionalno se ujedinjujući povezivanjem ta dva načela kako u ono vreme nije uspeo niko drugi. Tako prevlasni, Osmanlije su vodile osvajačke ratove preduzimajući brojne ratne pohode, u vojsku uključujući i jedinice potčinjenih naroda, obaveznih da ih vojno pomažu. Ratujući u sastavu turske vojske, i deo našeg plemstva uveden je u spahijski red, s posebnim povlasticama sultanovih konjanika. (SANU, Balkanološki institut, n.d, s.13). Pojedinci su se toliko isticali da su imali svoje dvorove, pratnju, ličnu vitešku vojsku, ugled i dostojanstvo, dok im je nasledna plemićka zvanja potvrđivao sultan, beratom. (Isto, s. 18.) No, kod kuće su vodili računa o svom narodu, njegovoj sigurnosti i zaštiti koliko su im okolnosti omogućavale. Dok su opštedržavne naloge sprovodili po zahtevima osvajača, dotle su na svojim baštinama vladali po običajima i zakonima naše prethodne države. Dozvoljavanjem uspostave dvorova i inokosnih feudalnih poseda, priznanjem nekih povlastica i prava na obnovu viteških i plemićkih loza, uz pravo držanja određenog broja ratnika, zavojevači su ipak, kako navodi Radovan Samardžić, omogućili “stvaranje novog viteškog sloja”.
Pamteći sebe, održavajući svoju aristokratsku čast i dostojanstvo, taj viteški stalež je znatno uticao na očuvanje nacionalne časti i oblikovanje Kosovskog zaveta. Naime, “novi sloj“ se nije odvajao od naroda, već ga je vodio i zajedno sa njim ratovao ne samo za tuđe već i srpske nacionalne interese, suprotstavljajući se raznim istorijskim izazovima našem etničkom prostoru. Njihova dela i viteške vrline narod je opevao epskim desetercem i bugaršticama, slaveći ih kao junake, ponoseći se njima, voleći ih srcem i dušom. Stavljani su uz Obilića i Jugoviće, dok su izdajnici i kukavice Brankovićima nazivani, izopštavani, prokletstvom, nacionalnom brukom i sramotom smatrani. Uz gusle, epskim pesmama pratili su Srbi događaje i održavali duh nužan za ostvarenje Kosovskog zaveta, podsećajući se etike starih ratnika i velikana, uzdižući podvig kao jedini put ka slobodi, pravdi, slavi i časti. (Đorđe Stanić, Vernici srpstva i otadžbine, VIZ i Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca, Beograd 2003, s.154–155).
Srpski narod je svojim prvacima i vođama ukazivao poverenje jer su muKosovski zavet i Lazareva kletva jasno obrazlagali otačastvoljublje, odgovornost, dužnost i čast kao naloge kojima su se oni morali povinovati. Ta merila se nisu odnosila samo na narodne prvake i vođe nego i na ostali umniji, sposobniji i uticajniji deo Srba, na njihovu aristokratsku, duhovnu i vojničku celinu. Odstupanja od tih merila i zahteva, naročito kroz odrođivanje od pravoslavlja i svetoslavlja, u narodu su izazivala nezadovoljstva, nepoverenje, težnje za promenom, pa povremeno i oružani otpor. Naime, takva osećanja čak i danas podstiče Lazareva kletva, čuvajući Kosovski zavet, a njime i čast celokupne nacije.
No, razvojem građanske svesti, usredsređene na obožavanje imanja, aristokratski duh – uzdizanje soja – se povlačio, mada su se u narodu i dalje cenile ratničke i viteške vrline spram predanja i zaveta. Tako su Srbi Crne Gore i Brda sve strane posetioce i posmatrače zadivljavali čojstvom i junaštvom, i vrlinskom težnjom soju, dok su se Srbi Krajišnici isticali smelošću i samopregorom u ugarskoj, austrijskoj, odnosno austro-ugarskoj vojsci, kao i Srbi „delije” u turskoj. I Crnogorci i Krajišnici su pomagali Srbe pod Turcima, ne zaboravljajući da su jedan narod, potomci Stevana Nemanje i Svetoga Save – istoga korena, zaveta, jezika i vere. Pišući o čuvanju sopstva, austrougarski oficir Ognjen Utješinović je to opisao na sledeći način: „Ja sam kao dete Krajišnika doživljavao našu kućnu zadrugu, gde nas je bilo devetnaestoro u tri pokolenja, kao raj na zemlji (…) Poštenje i iskrenost su svuda postojali (…) Svi smo dva puta sedmično išli u crkvu (…) Najteži dani su bili kada se Krajišnici ispraćaju u rat, a posebno kad se sahranjuju (…) Sva deca Krajišnika su znala sve o Milošu Obiliću, Kosovu, Kraljeviću Marku, svim srpskim svecima. Naročito je cenjen Vidovdan.“ (Đorđe Stanić, Vernici srpstva i otadžbine, VIZ i Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca, Beograd 2003, s. 154 – 155)
Slabljenjem Osmanskog carstva tokom 18. i 19. stoleća dolazi stoga do značajnijih oslobodilačkih težnji, uz snaženje nacionalne svesti o časti. Obnavljajući svoju istorijsku tradiciju početkom 19. veka, preskačući stoleća turske okupacije kao da ih nije ni bilo, Srbi su svoju duhovnu i kulturnu baštinu vezivali isključivo za svetonarodnu lozu Nemanjića i predanje o Kosovu. „Nemanjićka tradicija (bila je) oličena je u dva vladara:svetom kralju Stefanu Prvovenčanom i caru Dušanu, a kosovska u knezu Lazaru i carstvu nebeskom.“ (Radoš Ljušić, Srbija 19. veka, NIU „Vojska“, Beograd 1994, s. 27). Tako se u nas obnavlja Kosovski duh, jača Kosovski mit i snaži viteški polet spram Kosovskog zaveta i duha časti – zarad ostvarenja narodnih ideala osvete Kosova, i oslobođenja i ujedinjenja Srpstva.
Obnova i vaskrs srpske države počeće Prvim srpskim ustankom (Srpskom revolucijom) i nastaviće se tokom 19. veka borbom za oslobođenjem od Turaka i dobijanjem međunarodnog priznanja za Kneževinu, odnosno Kraljevinu Srbiju. Jedan od najznačajnijih nacionalnih političkih boraca toga doba postaje Ilija Garašanin, tvorac poznatog Načertanija koje se često uzima kao srpski nacionalni program. (Radoš Ljušić, Knjiga o Načertaniju, BIGZ, Beograd 1993). Načertanije, naime, i nije bilo do zamisao i plan nacionalnog oslobođenja porobljene braće, i ujedinjanja našeg naroda „na razne načine, pa i ulaskom u jugoslovensku zajednicu“. (Dragan Simeunović,Iz riznice otadžbinskih ideja – slobodarski međaši naše političke misli 19. veka, NIC „Vojska“, Beograd 2000, s. 18). No posle 1848/49. jugoslovenske i južnoslovenske opcije iz Načertanija sve više ustupaju mesto ideji o „srpskom carstvu“. Ta misao je vremenom jačala ne samo u političkim krugovima i narodu već i u vojsci, a naročito u oficirskom koru. Tome je doprinelo Garašaninovo opredeljenje za koncept „isključivo srpske države“, usmeren na prostor Stare Srbije, odnosno oblasti i prestonica kojima je vladao Car Dušan Silni. (Isto: s. 31).
U Politici Srbije, Garašanin predviđa raspad Turskog carstva i predlaže da se deo po deo naših zemalja oslobađa i pripaja matici radi stvaranja srpske države na istorijskom osnovu („osnovu tvrdom“) u srednjovekovnom carstvu. Garašanin je bio siguran u podršku naroda idejiNačertanija s njegovog dubokog sećanja na srednjovekovnu državotvornost i Dušanovo carstvo kao najmoćniju srpsku državu svih vremena. Uz to, Garašanin oslonac za takav nacionalni i državni poduhvat traži i u pomoći i podršci Rusije, i činjenici da on sledi Karađorđovu ideju o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu. „Kada je počelo obnavljanje Srbije, kao novovekovne države“, piše Simeunović, „želja za obnovom Dušanovog carstva je bila logičan proizvod uspešno održavane istorijske svesti o pređašnjoj državnoj veličini, ali i izuzetnog oslobodilačkog zanosa jednog naroda koji se vraćao na istorijsku scenu kroz velika vrata, vrata koja je otškrinuo sam, svojom snagom a ne tuđom milošću.“ (Isto: s. 8)
Vredno je istaći da je postojala jaka nacionalna ideja oslobođenja i ujedinjenja Srba na prostoru zapadno od Drine, odnosno u Bosni i Krajini. Jedan od njenih predvodnika bio je Krajišnik, sveštenik Vasilije Vasa Pelagić, sahranjen na zatvorskom groblju u Požarevcu, mada bi bilo prikladnije da se, makar naknadno, sahrani u aleji velikana na nekom od naših poznatih grobalja – ali, o tome drugom prilikom. Ipak, težnja za oslobođenjem Stare Srbije i carskih prestonica uz osvetu Kosova dostojno je izražena državnom svečanošću u slavu petstote godišnjice Kosovskog boja, 1889, kada je u duhu Kosovskog zaveta i Lazareve kletve, uz uzdizanje nacionalne i vojničke časti, đeneralštabni pukovnik Jovan Mišković između ostalog rekao: „Najbolja nagrada kosovskim junacima za njihov osvedočeni patriotizam i veliko požrtvovanje biće onda, kad njihovi potomci dokažu da su sposobni ostvariti ideju za koju su se oni na Kosovu borili. Zato negujmo slogu i ljubav među nama, razvijajmo vrline; podižimo valjanu, disciplinovanu i pouzdanu vojsku, te da možemo, kad vreme dođe, da ostvarimo nacionalnu ideju oslobođenja Srpstva. Sa tim delom pokajaćemo kosovske junake; samo takvim radom zalečićemo njihove ljute rane! A sad nam je dužnost da sa najvećim poštovanjem ustanemo, i da kao blagorodni i priznati potomci, iz dubine naših duša i srdaca uskliknemo: ‘Nek je sveti spomen i slava kosovskim junacima i srbskom narodu! Slava im!’ “ našta je 200 prisutnih oficira stojeći tri puta uskliknulo: „Slava im!“ (Jovan Mišković, Beseda oficirima održana u beogradskoj oficirskoj kasini 15. juna 1889. godine na pomenu petstogodišnjice Kosovske bitke, Ratnik, 1889, s. 38)
U Kneževini Crnoj Gori u drugoj polovini 19. veka takođe će se rasplamsati slobodarski duh Srpstva i Kosovskog zaveta, odnosno Lazareve kletve. Podsećanje na ispunjenje Kletve dizanjem Prvog srpskog ustanka i vaskrsom srpske države, daje i Petar Petrović Njegoš u Posveti prahu ocu Srbije, u Gorskom vijencu, gde pored ostalog peva:
„Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće;
al heroje ka Požarske, divotnike i plemiće,
gle, Srpkinje sada rađu! Blagorodstvom Srpstvo diše!
Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!“
Oslobađanja Kosova i Metohije podsticano je i pesmom Onamo, ’namo! Kneza Nikole I, koja je imala izuzetan odjek u narodu. I mada je često uzimana za crnogorsku himnu, ona to zvanično nije bila. Njen tekst napisan 1867. glasi: „Onamo, ’namo…za brda ona, / govore da je razoren dvor, / Mojega cara, onamo vele, / Bio je negda junački zbor. / Onamo, ’namo… za brda ona, / gde nebo plavo savija svod, / Na srpska polja, na polja bojna, / onamo braćo spremajmo hod. / Onamo, ’namo… da viđu Prizren! / Ta to je moje – doma ću doć! / Starina mila tamo me zove, / Tu moram jednom oružan poć. / Onamo, ’namo… sa razvalina / dvorova carskih vragu ću reć: / S ognjišta milog bježi mi kugo, / Zajam ti moram vraćati već! / Onamo, ’namo…za brda ona, / Kazuju da je zeleni gaj, / Pod kim se dižu Dečani sveti: / Molitva u njih prisvaja raj. / Onamo, ’namo… za brda ona, / Gde nebo plavo savija svod; / Na srpska polja na polja bojna, / Onamo, braćo, spremajmo hod! / Onamo, ’namo… za brda ona, / Pogažen konj’ma klikuje Jug: / ‘U pomoć’ djeco, u pomoć’, sinci, / Svetit’ me starca – svet vam je dug!’ / Onamo, ’namo… sablji za stara, / njegova rebra da tupim rez / Po turskim rebrim’; da b’jednoj raji / Njom istom s ruku ras’jecam vez! / Onamo, ’namo… za brda ona, / Milošev kažu prebiva grob! / Onamo pokoj dobić’u duši, / Kad Srbin više ne bude rob!“
Naime, nedugo pošto je Knez Nikola napisao te stihove, Lazareva kletva pokrenula je Srbe iz Crne Gore na pomoć hercegovačkim ustanicima, kao potom i na zauzimanje Skadra 1913 – Onamo ‘namo! podsećajući na svetu poruku predaka koji kroz Jug-Bogdanov klik ištu osvetu kao dug otačastvu i rodu. No tek će Srbija, ustoličenjem Kralja Petra 1903. i uspostavom parlamentarne monarhije, posle balkanskih i Prvog svetskog rata stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije, uspeti da ostvari (bar tako se verovalo), nacionalne težnje celokupnog srpskog naroda, odnosno ispunjenje Kosovskog zaveta.
Koliko je u Srpskom narodu na Balkanu bio razvijen osećaj zajedništva i težnje da se kad tad oslobode ropstva i ujedine u j državu poput Dušanovog carstva vidi se i iz zapisa Džona Rida 1915: ,,Tajni san svakog Srbina jeste ujedinjenje svih srpskih naroda u jedno veliko carstvo koje bi uključivalo mađarsku Hrvatsku, istovetnu rasom i jezikom, Dalmaciju, kolevku srpske književnosti, Bosnu, izvorište srpske poezije i pesme, te Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju. To carstvo bi brojalo petnaest miliona stanovnika i prostiralo se od Bugarske do Jadrana, i od Trsta na istok i sever, daleko u mađarske ravnice, i ono bi oslobodilo energiju borbenog, preduzetnog naroda Kraljevine Srbije, sapetu njenim uskim, planinskim dolinama, za eksploataciju bogatih ravnica i grubi život pomoraca (…) Svaki seljak, vojnik, zna za šta se bori. Kad je bio u kolevci, majka ga je pozdravljala: ‘Zdravo, mali osvetniče Kosova!’ Kad bi učinio nešto rđavo, majka bi ga karala: ‘Nećeš tako osloboditi Makedoniju!’ Svečanost prelaska iz detinjstva u dečaštvo obeležavana je recitovanjem drevne pesme ‘Ja sam Srbin’ (…) U školama u Srbiji decu uče ne samo zemljopisu stare Srbije, nego i geografiji svih srpskih zemalja, po redu njihovog ponovnog oslobađanja – prvo Makedonije, zatim Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Banata i Bačke! (…) Jedan stari oficir koga smo sreli, rekao je, s nekom vrstom suzdržanog poleta: „Mislili smo da će se san o Velikoj Srbiji ostvariti tek kroz mnogo godina, u daljoj budućnosti. A on je ostvaren za našega života! Za tako nešto vredi i umreti!“ (Damjanović, N. Tomić, S. Ćopić, Serbija – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora, Itaka, Beograd 1997. s. 254–255).
Pod naslovom Jugovića majka u knjizi Balkanski rat u slici i reči(Izdavačko preduzeće „Jovanović i sin“, Beograd 1990, prvi tom s. 215) objavljen je napis kako, po duhu Kosovskog zaveta i ugledom na Majku Jugovića, žali srpska majka, odnosno srpske majke. U leskovačkoj bolnici, naime, u početku rata, od posledica teškog ranjavanja preminuo je vojnik Radisav Grubač, rodom iz Braševa. Po telo mu je došla i majka, ponosita, vrlo lepa sredovečna žena, da bi za kolima koja su sprovodila leš ovako naricala:
„Došla ti je majka sine – uzdanico!
Da ti rane vidi tvoje – bez prebola!
Kako su te obranili – zver dušmani!
Jesi l′ glavu zamenio? – Moj viteže!
Sa dušmanskom krvlju gadnom – Bog ih kleo!
Zato sam te i rodila – Nado moja!
Da pokaješ svoj rod srpski – Osvetniče!
Da pogineš kao junak – blago meni!
Za krst časni i slobodu – moj Sokole!
Neka ti je Bogom prosto – mleko moje!
Kojim sam te odojila – Obiliću!
Jer si u boj ljuti pao – rajska dušo!
Ruke ti se posvetile – Osvetniče!“
Valja, usto, ukazati na sliku Uroša Predića Kosovka devojka, rađenu tokom Prvog svetskog rata a završenu 1919, kojom on odaje poštovanje slavnoj srpskoj vojsci, što je nakon proboja Solunskog fronta oslobodila Otadžbinu po duhu Kosovskog zaveta, i stvorila uslove za ujedinjenje srpskih zemalja pod jedan državni krov. Naime, Kosovski zavet budući posve srpski, bez ikakvog pomena bratstva Srba, Hrvata i Slovenaca, to jest jugoslovenstva, a kamoli nagoveštaja kasnijeg komunizma, ta slika kao da najavljuje posledice odstupanja od Kosovskog zaveta, odnosno nacionalnog programa nakon Prvog svetskog rata, i utapanja teško stečenog i još teže odbranjenog državnog suvereniteta u „bratsku“, jugoslovensku opciju.
Jer, to odstupanje od naše etičke i etničke osnove, ulaskom u državni „suživot“ sa Hrvatima i Slovencima, pa u komunistički utopijski projekt, platili smo i genocidom nad našim narodom. Vladika Nikolaj Velimirović zato o jugoslovenskom državnom rešenju kaže: „Jugoslavija je značila prkos Hristu, prkos Svetome Savi, prkos Srpstvu, prkos srpskoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji – prkos i samo prkos. Zbog toga smo imali državu bez Hristovog bagoslova, slobodu bez radosti, rat bez borbe, propast bez slave, stradanje bez primera.“ (Nikolaj Velimirović, Srpskom narodu kroz tamnički prozor, Cetinje 1996, s. 18). U drugoj svojoj knjizi on ističe da je: „Jugoslavija predstavljala za srpski narod najveću zabunu, najteže grčeve i najsramnije poniženje koje je on ikada doživeo i preživeo u svojoj prošlosti.“ (Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetoga Save, Srpski narod kao teodul, Mala narodna biblioteka, Beograd 1998, s. 75). Nažalost, takve posledice jugoslovenskih i drugih zabluda možemo, kroz Lazarevu kletvu, prepoznati i osetiti i danas.

Gde smo sada i koja je pouka
Imajući u vidu da Lazareva kletva bdi nad svešću i duhom i današnjeg Srpstva, iz ugla nacionalne časti možemo i danas postaviti pitanje: Gde smo sada spram svete poruke Kosovskog zaveta i našeg nacionalnog programa u svetlu Kosovskih pouka? Jer, „Koekude Srbijo!?“ posle više od dva veka upitao bi se i Vožd. Šta odgovoriti njemu, i našim zaslužnim, velikim, i slavnim precima?
Bez iluzije da se ovim napisom mogu sažeti odgovori na sva, veoma složena pitanja sa kojima nas suočava Lazareva kletva, unapred zahvalni mi od čitalaca očekujemo da i oni, prema vlastitoj volji, osećanjima, znanju, i stremljenjima potraže na njih što istinitije odgovore, i što uverljivije pouke. Jer, valja istaći da je naš odnos prema Lazarevoj kletvi neposredni odraz snage i dosega naše nacionalne svesti i rodoljublja. Kažemo rodoljublja a ne „patriotizma“ budući da postojeća, mahom levičarski inspirisana politikološka, sociološka, i istoriografska literatura pominje čitav niz patriotizama, od nacionalnog do lokalnog, građanskog, revolucionarnog, socijalističkog, te državnog patriotizma. U odnosu na te i neke druge vrste odanosti kolektivitetu, ideji ili ustanovi, Lazareva kletva se oslanja na rodoljublje, to jest nacionalni i državni patriotizam u duhu časti, a ne zakonske ili običajne prinude. To znači da su svi ostali „patriotizmi“ neposredna ili posredna negacija odanosti narodu spram suštine Kosovskog zaveta. Kletva se naime obraća dostojanstvu, pregalaštvu, viteštvu i častoljublju Srba. Pri tom, valja razlučiti i taj pojam od častohleplja. Jer, častoljublje stremi dobru, dok častohleplje podilazi sujeti, brkajući „čast“ sa obrazom – nagradom koju mu drugi dodeljuju kao zalogu statusnih ili tvarnih dobitaka. Čojstvena čast, naprotiv, jeste poklonjenje najčestitijem, najboljem i najvišem u sebi, i zavisi isključivo od suda sopstvene savesti. Častohleplje podstiču egoizam i narcizam, tako da častohlepnici ne biraju kako se domoći bilo kakve „časti“, uticaja i vlasti. Taj odnos prema vrlini uopšte jeste, ujedno, i nepogrešiva provera morala i valjanosti svakog ko bi da se „okiti“ čašću – ili, pak, pokloni njoj.
Zato taj ispit mrze svi koji ličnu, nacionalnu, službenu i opštu čast doživljavaju kao moralni kuluk, prevaziđenu društvenu vrednost, mitomaniju, ili neuravnoteženost, te se od njega brane kroz život grabeći samoživi, bezrodni i anacionalni, skorojevići svešću, iskvareni „evropeizmom“, jalovim kosmopolitizmom, i potrošačkom neutaživošću.
Nasuprot takvima, častoljubivi Srbi svojim bićem, svešću, osećanjima, ponašanjem i uverenjima – izraženim i Lazarevom kletvom kao najplemenitijim odrazom duha i duše naših predaka – žive obavezani zavetnim i nepisanim zakonima odnosa prema Otadžbini, državi, veri i naciji. Takvima, koji odgovaraju zahtevima soja, postojeći normativni, taksativni zakoni, uredbe, ili proglasi – pisani a time i privremeni – ne znače koliko bi to čuvari bilo koje, i ma koliko nepravedne, vlasti želeli. Naime, jedno od svojstava časti jeste da se ona, braneći svoje shvatanje pravde i krivde, lepote i rugobe, istine i laži koje je u opreci sa postojećim zakonima, izdiže iznad njih i po cenu lične žrtve. (Rade Rajić, n.d, s. 159). To se dešava naročito kada takvi zakoni nisu zasnovani na ljubavi prema vrlini – time bitno odstupajući od zavetne, etičke i duhovne vertikale Lazareve kletve kao nauka i krune Kosovskog fenomena. Jer, taj Fenomen stoji osnovom srpskog nacionalnog programa – mada ih ima koji se pitaju imamo li mi, kao narod, takvog Programa uopšte. Nacionalni ciljevi se međutim retko ističu u vidu javnih dokumenata, budući svojom prirodom više tajno nego javno dobro.
U vekovnim, a poslednjih decenija besomučnim nasrtajima na sve srpsko, omalovažavani su svi koji su ukazivali na nužnost srpskog nacionalnog programa. No, sa gledišta časti, oni koji se toj potrebi suprotstavljaju samo iskazuju svoju duhovnu bedu, merilo njihovog delovanja budući napadi na Kosovski zavet i mit, te nipodaštavanje naše prošlosti i tradicije, pisma, jezika i vere, teritorija i državnosti. Iz takvih sredina i od takvih pojedinaca dolazi nam i najveća opstrukcija i odbacivanje časti kao vrline ključne za obnovu i procvat naše narodne zajednice, kulture i države, odnosno svega što su Srbi kroz istoriju smatrali vrednim i žrtve i života.

Potreba, uslovi i pravo pokretanja Lazareve kletve
Imajući u vidu da se Lazareva kletva odnosi pre svega na živi deo vanvremenske celine našeg naroda, i ne predstavlja samo povesni poziv na Kosovsku bitku 1389. godine, te da Srbe opominje na vernost Bogu u sebi u svim vremenima, bacajući prokletstvo na svaku neprijateljsku nameru ili delo – na napade i rušenje vitalnih političkih, državnih i nacionalnih interesa Srpskog naroda – postavljaju se sledeća pitanja: Kada je valja pokrenuti, pod kojim uslovima, i ko na to ima pravo?
Jer, u vezi Lazareve kletve potrebno je razlikovati između izraza „pozvati“ i „pokrenuti“. „Pozvati“ više odgovara kada se Kletvom želi nešto sprečiti, predočavanjem narodu njene poruke, duha i smisla. No, ukoliko je reč o teškim napadima na njegove duhovne, životne i materijalne interese, izraz „pokrenuti“ je priličniji pošto podrazumeva mobilizaciju javnosti na opštenarodni odgovor. U načelu, Kletvu treba pokrenuti kada su napadnute nacionalne, društvene i verske svetinje, to jest, kada dušmani udaraju na državno-suverenu, društveno-političku, kulturno-istorijsku, naučno-prosvetnu, privredno-ekonomsku, nacionalno-bezbednosnu, vojno-odbrambenu i duhovno-versku srpsku suštinu – i to samo ukoliko zvanični državni organi ili zadužene ustanove ne postupe po dužnosti, ili to učine mlako i nedelotvorno. Kletva se tada pokreće javnim mnenjem protiv pokrovitelja ili izvršilaca takvih nedela i zločina – bili oni uz to gonjeni i zakonski, ili ne.
Presudan uticaj na pokretanje Lazareve kletve imalo bi dakle javno izraženo mnenje politički odgovornih, rodoljubivih, ponosnih i časnih Srba, budući da državni organi najčešće ne mogu delati u skladu sa njenim nalozima, već jedino u okviru zakona i stručne terminologije. Naime, u kriznim prilikama samo bi Kletva mogla pružiti onu tajanovitu duhovnu potvrdu da se isključivo čojstvom, junaštvom, samopregorom i žrtvom možemo odužiti Kosovskom zavetu. Da bi imala odjeka u javnosti, Kletva mora usto biti utemeljena na činjenicama, a ne na opštim procenama, zloj nameri, ili bilo čijim podmuklim motivima i željama.
Ključno pitanje, međutim, u svemu tome jeste: Ko ima pravo da prosudi šta je istina, da bi se nečije delovanje i delanje okvalifikovalo kao zla namera ili izdaja, i na tog pojedinca ili grupu bacila Kletva? Naš odgovor je sledeći: To pravo imaju samo osobe od poštovanja, ugleda i autoriteta, spremne da za svoje procene i odluke jemče pre svega svojom čašću, a po potrebi i slobodom, imovinom i životom – bili oni „obični“ Srbi, javne ličnosti, ili službena lica. Valja usto imati na umu da takva zajednica vrlih ne mora biti brojna, ali mora biti neporeciva ako je uopšte računati na brzu, pravičnu i istrajnu narodnu reakciju na dela beščašća i izdaje.
Ima ih, takođe, koji Lazarevu kletvu mogu tumačiti kao neprimerenu, ili kao jezik mržnje. No takvi bi samo potvrdili da im je strana težnja za dobrom, a naročito suština časti. U tekućoj, sve većoj, opštoj krizi morala, kao da se zaboravlja da je zapravo reč o krizi osećanja časti koje čini kičmu duha, moći i moralnog uticaja. Sve učestaliji urlici da je „sve na prodaju!“, da se „samo jednom živi!“, da treba „udariti brigu na veselje!“ i da „pametne“ treba da je „baš briga za prošlost!“, plod su egoizma, kosmopolitizma, kiča, pornografije, profiterstva i potrošačke svesti. U takvom stanju i okružju znatno su obesmišljeni i etika i čast te se – naročito časti – više pokazno nego suštinski prilazi, i o njoj se sve manje misli i zna. Sama ideja Dobra se svodi na korist, zloupotrebljavajući se u reklamne, propagandne, čak zločinačke svrhe. Svemu tome se da suprotstaviti i Lazarevom kletvom, kao opomenom uslovljenom opasnošću zbog koje se poteže.
O nekoj „mržnji“ iz Kletve zaista ne može biti govora, mada može o njenom preziranju ništavila i zla. Da bi se ovo shvatilo, važno je razlikovati pojmove mržnje i prezira, beščašću budući odgovarao jezik mržnje, a časti – proistekloj iz vrline – samo prezir svega lažnog, ulizičkog, kukavnog, kukavičkog, zločinačkog i izdajničkog. Jer, Lazareva kletva ne pominje neprijatelja, iako njegovo postojanje i delanje u srpskom slučaju ne mogu poricati ni nama najnenaklonjeniji propagandisti, ili „spin-majstori“. Naime, samo u 20. veku je kroz borbena dejstva, a posebno kroz hrvatska, nemačka, bugarska, mađarska, muslimanska i šiptarska dela genocida, stradalo bezmalo četiri miliona Srba, tako da bi neka nova „Ćele kula“ od njihovih lobanja bila visoka 300 metara a široka i dugačka po 200. (Nikolaj Velimirović, Kosovo i Vidovdan, Biblioteka „Slovesnik“, Šabac, 1988.) Jer, Lazareva kletva tuđu ostrvljenost i zločinstvo prihvata kao neminovnost Ovoga sveta, ali se ne miri sa sopstvenim. (Ne zaboravimo i izjavu francuskog generala Žofrea, komandanta vazduhoplovnih snaga NATO 1999, da je „avijacija dobila naredbu da uništi život u Srbiji!“ te slične reči, i dela, najnovijih usrećitelja čovečanstva još jednim „bezalternativnim“ , „Novim“, svetskim poretkom.)
I mada Lazareva kletva ne poziva u pomoć nikoga do Srbe, njen etički motiv bi se dao univerzalizovati kao Zavet Dobru i Časti, čijem dosezanju bi mogli doprineti svi vrli ljudi bez obzira na nacionalnost ili veru, željni pobede čovečnosti nad zlom i nasiljem. Za naš narod je tu posebno značajna pomoć i razumevanje velikog Ruskog naroda, tim pre što smo i jedni i drugi Sloveni, sličnog mentaliteta, duha i karaktera. Jer, kako je Kosovomesto moralne i političke časti za sve sudionike balkanske pa i svetske istorije (danas koliko ranije, a verovatno i u budućnosti), u tom svetlu valja pratiti i ocenjivati brojna događanja na prostorima bivše Jugoslavije, posebno Srbije. Opštečovečanska čestitost narušena je naime neprijateljskim podmetanjima u slučaju Markala, Račka i Kosmeta u celini, kao i Srebrenice. Tim se prevarama Srbima podlo pripisuje „zločin genocida“ a „svetu“ nameće saučestvovanje u kleveti celog jednog naroda. (Srebrenica, „Dveri srpske“, broj 43, 3/2009, Beograd. Preporučujemo i članke Noama Čomskog, Dajane Džonson, Valtera Manošeka, Jirgena Elzesera, Žerminal Čevikove, Žaka Veržesa, Smilje Avramov i Predraga Dragića Kijuka.)
Ne samo u slučaju „Srebrenice“, naime, ukoliko „međunarodna zajednica“ i balkanski muslimani iskreno žele trajniji mir u Bosni i Hercegovini, pa i Raškoj oblasti, onda i jedne i druge valja staviti pred analizu Lazareve kletve. Prve, da shvate da se Vreme ne meri Njihovom premoći na svetskoj sceni, a druge, da se svojim odrođivanjem nisu oslobodili obaveza prema poreklu, krvi, i matičnoj naciji. Jer, tek tako bismo svi zajedno – Zapad, Srbi, i njihovi otpadnici – dobili prava objašnjenja, pa i priliku za častan život u susedstvu, ili zajedništvu.

Osvrt na rusku pomoć Srbima
Kod većine Srba postoji neka iskonska naklonost prema Rusima. Uz takvo osećanje i povremenu rusku brigu i pomoć nama preovladava uverenje da su nam oni bili i ostali jedini istorijski pouzdani prijatelji i saveznici. Ima doduše među nama i onih koji smatraju da nam Rusi nisu pomagali koliko su mogli, da su ponekad čak zloupotrebljavali naše neprilike, pa i katastrofe, nanoseći nam više štete nego koristi. Ovo se posebno odnosi na stav Rusije tokom priprema i agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, 1999, mada se opravdano navode i drugi primeri.
Valja se, međutim, podsetiti da je zajednički naziv za Srbe i Ruse, „Sloveni“, vezan za pojam govora – i jedni i drugi budući narodi reči(slova). Uz to, prema O.N. Trubačovu, samo ime Rus potiče od praslovenskog i staroiranskog ruks ili roks, u značenju „beo, svetao“. Rusi su stoga narod beo, narod Svetlosti, a njihove zemlje takođe Rus (kasnije Rusija) – u bukvalnom značenju „beli svet, jedino mesto mogućeg života, Domovina“. (Naime, i danas se kod naših ljudi može čuti da „idu u beli svet“, kada se zapute negde daleko.) Slično ruskom akademiku, naš Miloš Milojević razmatrajući naziv Srbin smatra da je prvobitno njegovo značenje plemenit, častan čovek, osoba od soja. (Otud, valjda, i naš uzdah da „nije lako Srbin biti“, pošto i snažno ukorenjeni duh Kosovskog zaveta nalaže traženje, čuvanje i ispoljavanje vrline bez obzira na okolnosti. /„U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci!“/)
No, sada valja obratiti pažnju na jednu paralelu: Sloveni – narod Reči; Rusi – narod Svetlosti; Srbi – narod Čestitosti. Otuda kod Rusa i nas ona iskonska težnja za Bogom, pravdom, istinom, lepotom, ljubavlju, slavom, čašću, čojstvom, slobodom, velikodušnošću, rodoljubljem, čovekoljubljem, mirom – a po potrebi i neumoljivom, ljutom borbom. Sve te vrednosti zajedno čine univerzalnu spoznaju Dobra.
Dakle, Rusi i Srbi su narodi istih slovenskih predaka, iste vere i veoma sličnog jezika. Među nama postoji sklad bliskih osećanja, shvatanja vrline i njenih suprotnosti, i saglasje stremljenja. Ovakva harmonija i duhovno zajedništvo znatno su uticali da se veliki ruski narod veoma često osećao pozvanim, pa i odgovornim, za stanje i pomoć nama, naročito kada smo se nalazili u nevolji. Tako je i Srpsku revoluciju (Rankeov naziv za „Prvi srpski ustanak“) i vaskrs srpske države tokom 19. veka vojno, diplomatski, materijalno, novčano, i na druge načine podržala carska Rusija. (Prva vojna pomoć pružena nam je 1807, kada su ruske jedinice pod komandom Generala I.I. Isajeva zajedno sa Karađorđevim ustanicima pobedile Turke kod Štubika i Malajnice.) Najveću pomoć od Rusa dobio je Kralj Milan 1876, u Srpsko-turskom ratu za oslobođenje jugoistočne Srbije koji je našu rusku braću koštao ogromnih gubitaka u ljudstvu. Ruski dobrovoljački korpus od oko dve i po hiljade dobrovoljaca, predvođen Generalom Černjajevim, komandantom Moravske armije po dogovoru sa našim generalštabom, odsudno je doprineo velikoj pobedi kod Šumatovca. U toj bici, kao i onim kod Aleksinca i Đunisa, poginulo je oko 650 ruskih boraca. (Tamo je 28. avgusta 1876. poginuo i poznati pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, prauzor Vronskog iz romana Ana Karenjina L. N. Tolstoja).)
Uz ove primere, valja istaći ultimativni zahtev ruskog Cara Nikolaja Drugog Francuskoj da mora prihvatiti iznemoglu srpsku vojsku i vladu nakon izvlačenja preko Albanije, inače će Rusija, kako je naveo, „potpisati separatni mir sa Nemačkom“. Naime Francuska, a ni ostali članovi Alijanse to nisu hteli, nalazeći svakojake izgovore da ne pomognu svojoj zvaničnoj saveznici, Srbiji. Samo zahvaljujući Rusiji i njenom caru, nakon tog ultimatuma usledili su potpuno drugačiji odnosni Francuske prema srpskoj vojsci, državi i vladi.
Nije na odmet istaći ni današnju rusku podršku očuvanju državnog suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. To se jasno vidi u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde nas Ruska Federacija štiti.
Neophodno je, stoga, poštovati činjenicu da kad god bi Srpski narod zapao u izuzetno teške okolnosti Rusija bi se pokazala kao jedini i presudni naš prijatelj u svetu, spašavajući i nas i našu budućnost – time dajući i vlastiti doprinos Kosovskom zavetu, i duhu Lazareve kletve.

Snaga i zavetni duh Lazareve kletve
Da ponovimo: Lazareva kletva je žestoko upozorenje poniklo iz tragičnih iskustava Srba na balkanskoj razmeđi svetova – „Kapiji Ratova“, kako su i Turci zvali Beograd. Ona jeste sublimat nadistorijskog tumačenja našeg predkosovskog, kosovskog i pokosovskog razdoblja, pesnički uobličen u najizvornijem i najčestitijem duhu našeg naroda. Kao segment epa izraslog iz centralnog događaja naše istorije, rečima i delom Svetog vladara Cara Lazara verna duhu Kosovskog zaveta i njegove etike, jezgrovita i višeznačna, ona vanvremeno živi u vaskolikom Srpstvu, u zemlji i rasejanju. Upućena današnjim Srbima koliko i onima čiji su preci Srbi, ona baždari odnos i jednih i drugih spram odsudnih pitanja odbrane Nacije, Otadžbine, Države i Vere. No, odgovori na nasrtaje na ta vrhunska naša nacionalna dobra nisu mogli biti isti u vreme Prvog srpskog ustanka, Majskog prevrata 1903, pred Balkanske i Veliki rat, u međuratnom dobu, Drugom svetskom ratu, Hladnom ratu, ratovima 1991–1999, i u današnje vreme. Jer, izazovi pred nama su samo rasli, da smo se uvek morali određivati spram najneodložnijih, i koliko-toliko savladivih.
Po snazi i duhu, Lazarevu kletvu valja posmatrati i iz ugla pounijaćenih Srba koji teže časnom, bratskom, i složnom saživotu sa svojom maticom po veri, krvi i jeziku. Zbog te plemenite ideje neophodno je ukazati dužno poštovanje svim tim čestitim Srbima koji su se – i pored verske različitosti – na razne načine borili za Srpstvo. Budući da svojim stihovima zaslužuje tumačenje spram poruka Lazareve kletve, vredno podsećanje na te pregaoce jeste i pesma Želja Omera Skopljanovića. Naime:
„Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet′ ga sine, sokole siv.“
piše Skopljanović – stihom „Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi“, nedvosmisleo izražavajući poziv sinu na moralnu osudu svih bezdušnika bez bratskog osećaja, neprijatelja sloge, dobra i Srpstva uopšte. Blagoslovom „Tako mi sine ti bio živ“, svom nasledniku nalaže da na ponos njega, porodice, naroda i tolerantne vere, časno živi, radi i stvara, uzdižući i braneći Srpstvo. Oba ova amaneta su u skladu sa Lazarevom kletvom te se ovaj musliman svrstao u red čestitih ljudi koji su, u svom vremenu, „došli u boj na Kosovo“ i ne žaleći život branili životne interesa naroda i države. Skopljanović naime nije želeo „rđom da kaplje dok mu je kolena“ – od sina preko unuka, pa dalje bez kraja. Iz ljubavi je zato i dobio naslednika – „od srca porod“, „sokola sivog“ – koga je zavetovao da nastavi njegov delo, po Kletvi sin budući obavezan da kazni njegove ubice.
Tu dolazimo do pitanja postojanja osvete u Lazarevoj kletvi. Jer, mada izričito ne spominje niti zahteva osvetu, ona po zahtevima časti traži kažnjavanje zlodela, izdaje i zločina. Svakako da bi tešku povredu ili uvredu nacije valjalo kažnjavati po zakonu, a ne osvetom pojedinaca, samozvanih grupa i organizacija nad klevetnicima i izdajnicima. No, ukoliko se vlast ne odazove svojim moralnim i pravnim obavezama već se represijom obruši na narod zbog njegovih opravdanih zahteva za zaštitom od opštenacionalne štete i sramote, onda nas Lazareva kletva obavezuje ne samo na spontani već i organizovani, opštenarodni otpor u vidu niza štrajkova, pa i pobuna, ne bi li se prekinulo nasilje nad duhom i telima nas, jedinih nosilaca suvereniteta po svim vekovima priznatim filosofskim, politikološkim, sociološkim, i etičkim osnovima.
Konačno, imajući u vidu da se u Lazarevoj kletvi naša pravoslavna vera ne pominje, a pogotovo ne ističe, to sledi da se isključivo na nju i ne može računati. Naime, Kletva poštuje iskustvo da je život ljudski, porodični i narodni daleko iskonskija pojava i od hrišćanstva, starog dve hiljade godina. Naša vera, utemeljena na judejskoj postavci razvoja u vremenu, od nižeg ka višem – od Postanja do Otkrovenja – nije slučajno ugrožena bezbožnom teorijom evolucije, i njen nerazrešen odnos prema Početku kao Savršenstvu i Eshatonu kao vraćanju tom istom Savršenstvu, jeste samo jedna od zagonetki svojstvenih svakoj pravoj Istini. Da li su stoga Srbi u znatnijem obimu primili hrišćanstvo tek u doba Kralja Jovana Vladimira, a zaista ga prihvatili tek zahvaljujući Svetome Savi, možda nikada nećemo pouzdano znati. Jer, mada istinitije od ijedne nama poznate vere, ni pravoslavno hrišćanstvo ne odgoneta sve s čime nas Tvorac suočava za našega života na Zemlji. S obzirom na svoju blagost, pravoslavlje i njegov srpski oblik – svetosavlje – nastoje da nas oblikuju po obrazu Božijem, predočenom nam likom Isusa, Bogočoveka. No On je znao da je Bog a mi, ako smo valjani, samo da smo bogoliki, i da dok stradamo jedinu utehu imamo u svojoj časti, ne budući trgovci da trampimo svoje zemaljske muke za nebesku nagradu.
Stav Crkve, stoga, da je važno da stradamo na pravdi Boga, i da će naša vera biti živa dok ima i jednog Srbina, sa stanovišta života na Ovome svetu, i opstanka uprkos vekova fizičkog i duhovnog genocida nad Srpskim narodom, potpuno odudara od duha opomene, poruke i zaveta Lazareve kletve. I mada se u našoj Crkvi slave Sveti srpski mučenici poput Svetog Kneza Lazara i drugih, postradalih za veru Hristovu, uz takav njen stav moramo uvažavati i zavet Lazareve kletve – ona budući odraz duše naše, poučene iskustvima postojanja u tvarnom, takođe Božijem svetu. Ponoviti valja još jednom da je samo u 20. stoleću stradalo, kroz ratove i smišljeni genocid, gotovo četiri miliona Srba, ili bezmalo polovina naše biološke mase. U sistemu Jasenovačkih logora zverski je pobijeno oko 700.000 Srba, da bi ta cifra, uzevši u obzir i druga stratišta širom Jugoslavije, uveliko premašila milion. Na neopisive načine usto ponižavane, te žrtve, shodno viteškim obavezama Srpstva i srpstva, zahtevaju i naš, ne samo Božiji odgovor.
Neprihatljiv nam je, stoga, stav pridat rečima Svetog Vukašina iz Klepaca koga je ustaša Žile Friganović, po svedočenju doktora Neđa Zeca, zaklao u Gradini prekoputa Jasenovca. Tada je naime oko 3.000 Srba dovedeno na to jasenovačko stratište, na klanje organizovano u vidu takimičenja između Friganovića, Pera Brzice, te nekih Zrinušića i Šipke. „Pobedio je“ Pero Brzica, student iz Širokog Brijega, te noći zaklavši 1.350 duša. Starac Vukašin Mandrapa je sve to spokojno posmatrao, što je izbezumilo Friganovića koji mu je prišao i tražio da kaže „Živeo Pavelić“, preteći mu odsecanjem ušiju i nosa. I mada je to i učinio, Vukašin je i dalje ćutao. Na četvrti urlik da će mu srce iščupati, starac mu je odgovorio: „Radi ti, dijete, svoj posao.“ Ustaša je skočio na njega, iskopao mu oči, izvadio srce i preklao ga od uva do uva. Posle ispovesti dr Zecu, takođe logorašu, Friganović je poludeo, ali ta Božija kazna ne potire Jasenovac, niti Hrvate i njihove mentore, Nemce, oslobađa odgovornosti pred nama, potomcima poklanih, niti nas od obaveze da se osvetimo.
A kakva će ta osveta biti zavisiće, pre svega, od ponašanja naslednika Friganovića, Brzice, Zrinušića i Šipke i njihovih sunarodnika, mnogi od kojih i dan danas kao da odobravaju sve što su nam njihovi preci učinili. Naime, ako bi se postavilo pitanje da li naše nacionalne i državne nasušnosti potčiniti kanonskom služenju Bogu, i bezupitno stradati za Hristovu veru po crkvenom tumačenju, onda na njega po duhu Lazareve kletve ne možemo odgovoriti potvrdno, pošto Kletva ne prihvata da se na Hristovom putu moraju žrtvovati svi ljudski, nacionalni, i otadžbinski obziri i stremljenja, te da treba da stradamo kao „ovce “ . Kletva naime poštuje i prihvata našu veru u meri kojom ona služi Srpstvu da se duhovno i moralno sjedini, potvrdi i ojača, i time doprinese slavi nacije, države, i same Vere kao projave Božije ljubavi prema nama, Njegovim nesavršenim potomcima.

Nauk
Lazareva kletva je kruna i nauk Kosovskog zaveta, budući da nas sa etičkih osnova Kosovskog zaveta opominje na čuvanje sopstva, nagoveštavajući kaznu za svaku nameru ili delo suprotno časti i životnim zahtevima naše Otadžbine, nacije, države i vere. Zbog toga je i ispisana na središnom mestu naše povesti, na Gazimestanu, na Kosovu, Svetoj Srpskoj Zemlji. Kao Zapis ona prenosi i Zavet, budući duhovni čuvar netvarnog hrama naših nacionalnih težnji.
I zato se prema njoj s poštovanjem, shodno svojim mogućnostima, kao dostojni pripadnici Srpstva moramo odgovorno odnositi, ne zaboravljajući da se ona tiče i odrođenih Srba čiji su preci bili naše vere, krvi i jezika. Jer ta Kletva obavezuje nas i njih na blagorodnije i časnije zajedništvo. Tome bi trebalo da doprinese i dalje proučavanje istorijskih uzročno-posledičnih događaja koji su doprineli nesreći balkanskih Slovena. Rasvetljavanja tih uzroka i posledica je nužno da bismo konačno shvatili da su ih najčešće – kao i danas – smišljali, izazivali i podsticali strani interesi, s namerom da oslabe pa i unište matični, Srpski narod, zazirući od njegove još neiskazane snage i svete misije. U tome su ih, takođe zakonomerno, štedro i u kontinuitetu pomagali „pobočni odredi“ odrođenog Srpstva iz osećanja iskonske krivice neutaživo „bratske krvi žedni“.
Braneći Dobro, Lazareva kletva kao predanje bdi nad našim dušama, poput busole pokazujući kuda stupati da bismo izbegli stupice izdaje i gubitka sebe. Jer, naše su uzdanice vera, nada i ljubav prema časti, čestitosti, velikodušnosti, mudrosti, odanosti rodu i soju, spram prezira izdaje, kukavičluka, neiskrenosti, malodušja, lenjosti, samoživosti, apostasije, dodvorništva, i beščašća anacionalnosti. Pozivajući se na Čast kao oslonac i kičmu moralne snage nacije, društva i države, Lazareva kletva se zalaže za Mir kao sklad ljudi, Neba i Zemlje, i zajednički ideal svih oblika službene časti.
Da li i koliko tu Kletvu, kao predanje, krunu i nauk Kosovskog zaveta, osećamo i poštujemo – ili pak zanemarujemo – najbolje kazuju naša dela, kao i događanja na političkoj, društvenoj, kulturno-prosvetnoj, vojnoj i privrednoj sceni srpskih zemalja. Uz to, moramo pamtiti da Kosovski zavet sadrži i osnovne značajke Srpskog nacionalnog programa, obaveze, pre svega, svekolike srpske rukovodeće elite. Jer, Lazareva kletva čini i nauk Kosovskog fenomena, te bi kao takva morala biti temelj svake srpske službene zakletve.

Rade Rajić je doktor nauka i pukovnik u penziji. Najveći deo službe proveo je u vojnom školstvu. Samoinicijativno se bavi fenomenom časti sa naučnog, sociološkog, etičkog, nacionalnog, profesionalnog i religijskog aspekta. O časti je napisao i trilogiju koju čine knjige Biseri o časti, U ime časti i U ime vojničke časti. Osmislio je i podigao Kuću etike, zaveta i duha našeg, pod nazivom „Ognjište srbsko“. Redovni je član Srpske akademije inovacionih nauka i njen potpredsednik. Oženjen je, ima dvoje dece i živi i radi u Beogradu.



Napomena: Gornji tekst je za Srpski list prilagodio Momčilo Selić, na osnovu naučnog rada istog autora za časopis Srpska slobodarska misao. Skraćena verzija napisa objavljena je na sajtu Vidovan pre nepune tri godine, a u dopunjenom obliku i na sajtu Svevlad. Istu tematiku autor je obradio u svojoj knjižici Etička osnova i aktuelna vrednost Lazareve kletve, a trenutno radi na potpunijem i obimnijem delu pod sličnim naslovom.






Komentari čitalaca                                                                       >> POŠALJITE SVOJ KOMENTAR <<
INTERNET NOVINE SERBSKE ne odgovaraju za sadržaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije INTERNET NOVINE SERBSKE.

Budite prvi i OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

izmedju
INFO
objavljeno Objavljeno
    27/7/2012
autor Autor
    Rade Rajić
izvor Izvor
    www.srpskilist.net

Komentari čitalaca

stampa Verzija za štampu
posalji Pošaljite članak

cirilica Ћирилична верзија (beta)

arhiva Arhiva
Price serbske rss
<- prethodni članak
     naredni članak ->
Bookmark and Share
OD ISTOG AUTORA

POSLEDNJIH 10 NASLOVA

Malesevici
Opanci.com
Sminker.rs
NadjiRestoran.com
Imovina.net
Kosovo-Metohija
Srpska analitika
Srpska politika
Novine Toronto
Centar za samostalni zivot invalida
Opstinsko drustvo za borbu protiv raka Sombor
Restoran za venčanja Atos
Izmedju
Vila Zlatibor
Veceras u dijaspori
Srpski manastiri
Trazimo rodjake i prijatelje
knjigovodstvo
Internet Riznica Serbska
Balkanski sanovnik - iPad iPhone aplikacija
Powered by: < Linkmedia >
RSS

Web Stats
ISSN 1452-3922 | © 2001-2012
Srpska Dijaspora