INTERNET NOVINE SERBSKE
Medjunarodni Radio Srbija
ARHIVA VESTI
dot

Amerika

dot

Australija

dot

Austrija

dot

Beneluks

dot

Velika Britanija

dot

Kanada

dot

Nemačka

dot

Republika Srpska

dot

Švajcarska

dot

Skandinavija

dot

Srbija

dot

Susedne zemlje

dot

Francuska

dot

Ministarstvo za dijasporu

dot

Dijaspora i Kosovo i Metohija

dot

Naši u svetu

dot

Priče serbske

dot

Mala srpska biblioteka

dot

Projekti i ideje

dot

Humanost

dot

Pisma čitalaca

dot

Feljton

dot

Magazin

dot

Narodne umotvorine

dot

Putopisi

dot

Video galerija

dot

Vodič do otadžbine

dot

Bilo nekada...

dot

Komentari srpski

dot

Izvrnute vesti

dot

Heroji današnje Srbije


Za webmastere
Naše vesti
na Vašem blogu ili sajtu

INFO
Trenutno članaka: 16462


Hvala na poverenju!

Kontakt

Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Spona
Centar za dijasporu
vline

KOSOVO OPIS ZEMLJE I NARODA

KOSOVO  OPIS ZEMLJE I NARODA
K O D K I C O Š A

Branislav Nušić KOSOVO OPIS ZEMLJE I NARODA VI

Kuća i život u njoj.
Pomenuli smo negde napred da su prilike kod ovoga naroda svele sav život na kuću i na porodicu. Javnoga života nema ili ga ima u onoliko, u koliko smo ga, po mogućnosti, obeležili, govoreći o varoši i o selu.
U kući živi zadruga, u koliko su se ove na Kosovu održale, jer ih je s dana na dan sve manje i ako se one ne rasturaju uvek sa istih uzroka sa kojih to biva u Srbiji. Jedan od najvećih uzroka raspadanju zadruge ovde, jeste nemanje zajedničkog imanja. Seljaci su uvek čipčije a vrlo retko gospodari svoje zemlje. Gde su sami gospodari, tu se zadruga stalno održava. Od takvih, danas su još najveće na Kosovu: Doganjdžići od 30 kuća u Donjoj Gušterici; Babušani od 13 kuća u Babušu, pa onda Drmonjčetovići u Livađi i još nekoliko. (*Doganjdžići su stara porodica. Bili su fermanom oslobođeni plaćanja poreza ali su za to morali negovati kobce (doganj) za lov. Otud im je ostalo prezime.)
Zadrugu danas održava još samo mogućnost da se u stoci ima zajedničko zadružno imanje. Imanje koje zadrugar i van zadruge može imati zove se odsebak ili osobak, no svako ko ima odsebak, više se stara za taj svoj deo no za zadružno imanje pa i zbog toga bivaju često deobe u zadruzi. Od kako su se u novije vreme otvorile škole po selima i školovanje pojedine dece iz zadruge bivalo je češće uzrok zavadama pa Bog'me i deobama. Zadruga ne daje svu decu u školu, već se jedva reši jedno da odvoji i to dete onda "badava jede".
U svakoj zadruzi, osim starešine, postoje bačica i mešalja. Bačica je žena koja se brine o blagoti a mešalja je reduša koja mesi hleb. Bačica se određuje na godinu a mešalja na nedelju ili petnaest dana.
Danas su se zadruge svele upravo na poveću porodicu, na oca sa sinovima, snahama i unučićima; pa se ni u ovom obliku u najzadnje vreme ne održavaju.
Najveći je dakle oblik porodice inokoština; jedna kuća i jedno ognjište i mi ćemo ovim opisom u takovu kuću ući.
Rođenje novoga člana kuće, radost je cele porodice te svi nose darove novorođenčetu. Razume se, ako je dete muško onda je radost tim veća. Vele, kad se rodi muško: "Gora plače a kuća poje" a kad se žensko rodi onda "Gora poje a kuća plače", ili još i ovako: "Kad se muško rodi sve se u kući do čivije obraduje, samo se metla zaplače a kad se žensko rodi samo se metla raduje a sve plače." Žena je pre rođenja "tegobna" a kad rodi pa do četrdeset dana, zove se u selu rodilja a u varoši lausa. Rodilja izlazi odmah na rad ali za četrdeset dana ne sme izaći iz kuće pre sunca ni vratiti se posle sunca.
Čim se dete rodi stavi se oko njega konopac, pod glavu mu se metnu nite i metla i jedan greben više glave a jedan kod nogu. Time se dete četrdeset dana čuva od veštica. Taj se običaj od skora počeo u varošima da napušta ali po selima se još uvek tako čini.
U varošima, treću noć po rođenju, iskupljaju se žene i čuvaju celu bogovetnu noć novorođenče, pojući pesme i veseleći se. Ne sme se tom prilikom ni jedna žena prevariti da zaspi, jer tu noć dohode suđenice da odrede sudbinu detetu. Priča se o suđenicama ovakva priča: Bilo šest sestara pa im se rodi i brat. Treću noć po rođenju ostanu sestre da ga čuvaju. Prevare se sve te zaspe, samo najmlađa ostane budna. Dođu suđenice preko noć i presude da dete bude srećno i presrećno ali, na dan svadbe da ga ustreli strela a, ako ga ta strela mimoiđe, da ostane srećan čovek celog svoga veka. Najmlađa sestra sve lepo čuje što su suđenice dosudile pa to ne kaže nikome, već sačuva kao najveću tajnu. Kad dorastoše sestre a one se redom razudadoše te dođe red i na najmlađu, ali ona nikako neće da se udaje dok brata ne ožene. De bi to bilo da se brat ženi kod neudate sestre, ali ona neće pa neće. Najposle brat šta će, zaprosi. Kad dođe dan svadbe, sestra mu obisne oko vrata i izmoli ga, da joj da svoje odelo te da ga ona taj dan zameni. Brat joj učini po volji a, kad u crkvi - nju pogodi strela. To je ona strela što su je suđenice bratu namenile, te tako brat ostade srećan celog veka.
Za tim dolazi krštenje. Imena koja se daju deci pri krštenju obično su ova:
Andrija, Anđelko, Božidar, Bojko, Vukašin (Vučko), Veselin, Veljko, Veličko, Gvozden, Dušan, Despot, Dejan, Danilo, Ðeka, Ðuka, Živko, Zorko, Ivan, Jordan, Kuzman, Krsta, Lazar, Mitar, Marko, Miljko, Milan, Mihajlo, Miroslav, Manasije, Mladen, Marinko, Nedeljko, Pava, Petko, Rajko, Rada, Stamat, Stanislav, Stamenko, Spasoje, Stanoje, Stojan, Sava, Stanko, Trajan (Troja), Cvetko. Bisena, Božana, Bosiljka, Bojana, Vesela, Velika, Grozda, Gojta, Dosta, Davina, Danka, Duška, Ðurđa, Živana, Zlatana, Ikonija, Jordana, Jeglika, Jevra, Krstana, Karanfila, Manasija, Mirjana, Mladena, Milena, Milojka, Nikolija, Nada, Neda, Petra, Petkana, Rusanda, Rosa, Rumena, Spasena, Stevana, Savka, Stana, Stojanka, Srebra, Sanda, Sinđelija.
Po varošima su većinom kalendarska imena koja su skraćivanjem i tepanjem postala pravi nadimci, kojima je prvobitni oblik gde kad sa svim izgubljen. Tako:
Lala, Pota, Nićko, Dela, Gala, Gata, Zala, Pana, Cana, Fila, Kolja, Mana, Dena, Dika, Kita.
Zara, Ðika, Panka, Tana, Veta, Kanka, KIna, Zojka, Risa, Gika, Sutka, Čoka, Kana, Nika, Staka.
Ime Stana i Stanoje, Stojanka i Stojan daju deci kad se deca ne drže, pa to dete stane. A ime Dosta daju kad neka žena rađa samo žensku decu pa da bi bilo dosta.
Ko nema nikako dece, za toga kažu da je "suvokrlja" i takva žena uzeće vazda lekova babskih a u kojega se ne drže deca, osim što im daju imena koja spomenusmo, ima i naročitih običaja koji se obavljaju da bi se deca održala. Tako će onaj kom se deca ne drže kupiti platno iz tri grada (varoši) pa će se zvati kakva komšika da od ta tri platna sašije jednu košulju. Komšika šijući košulju sedne na kamen i ne sme ni reči progovoriti dok ne svrši posao. Kad sašije košulju, prevrne se kamen na kome je sedela da ko drugi ne sedne na nj'. Tako isto se čini i ovo: dozovu se tri neprošene devojke te izatkaju pelenu od vune sabrane od tri crne ovce, koje nikakvu belegu nisu imale. Te devojke za jednu noć, dok ne zapoje petli, koliko izatku toliko će biti pelena. Dok tku među tim ne smeju govoriti. A smatraju da je i to dobro, da bi se deca držala, ako se dete nikako ne zadoji dok se ne krsti.
Osim krštenja postoji još jedan obret, koji naročito na selu smatraju toliko isto važnim. To je prvo sišanje deteta i taj se običaj zove strig. Dete se prvi put siša kad stupi u treću godinu. Na selu to uvek vrši kum i tom se prilikom daruje i časti kao i prilikom krštenja. Od darova, kojima kum daruje svoje kumče, najglavnija je kapa (fes). Postrižena kosa čuva se kao kakva amajlija. Taj isti običaj postoji i u Arnauta (arnautaša) te otud i oni imaju svojih "kumbara".
Dete raste gotovo ostavljeno samo sebi. Majka već posle nekoliko dana, od porođaja, radi sve poslove a ni docnije nikad svome detetu ne posvećuje mnogo vremena. Dete dok je malo zove se "ludo" a sve dok se ne oženi "dete". O godinama se ne vodi račun; mnogi vele: "Znam da sam se rodio jali godinu jali dve pred muarebe (rat)" ili: "Sad u mesnice biće mu tako petnaest godina". Pojam punoljestva nikako i ne postoji. Ima jedan izraz koji to zamenjuje ali ne opredeljava pravo punoljestvo. To je kad momak ili devojka "postasa" da se ženi ili da se uda. Tada se obično kaže za momče: "Postas'o je da ga ženim" a za devojče: "Postasala je da se da" ili "Ulegla je u buljuk, vreme je da se da". Ali je sve ovo daleko od punoljestva i zrelosti dečje. U varoši čorbadžija oženiće sina i od 15 godina, jer hoće da ima u kući snahu koja će ga dvoriti i goste dočekivati. Devojka od 13 godina u varoši već se krije t. j. ne pojavljuje se više ni na ulici ni u kući pred gostom pa ni pred udaljenijim srodnikom. Kad se devojka krije ni u crkvu više ne odlazi sem za pričest. Čim se devojka "krije" to znači da sprema darove te joj se može u svako doba na vrata zakucati. Na selu momče od 17 godina a devojče od 13 godina već su "postasali".
Na selu momak kupuje devojku t. j. on daje novac za spremu devojačku. Te cene su nekad bile proizvoljne te lepu devojku nije mogao svako kupiti već se plaćala i po 1000 i 2000 groša. Bilo je zbog toga i nepravde i neprijateljstava. Otud su posle seljaci zahtevali te su nastale varoške opštine sa vladikom da se propiše naredbom jednaka cena devojaka, koja je tom prilikom svedena na jednu kesu (500 groša).
Nekoga Ive iz Gušterice sin zaprosi i da 500 groša. Otac devojčin istroši te pare, koje na spremu devojačku koje na dočekivanje i čašćenje gostiju, a kad pred svadbu devojka umre. Vrate mu 500 groša (u slučaju smrti pre svadbe novac se vraća). Zaprosi drugi pa prođe tako isto, umre mu nevesta. Drugi tast istrošio pare pa nema od kud da mu ih da već mu otplaćuje po 20 po 30 groša od Mitrova do Ðurđeva dana. Ivin sin sad ne može da se ženi dok ne pribere pare ali, što je još gore, novac mu smatraju kao proklet pa ne može lako da mu nađu devojku.
Taj otkup doprinosi mnogo te ima često begstva i otmica. Biva da je momak siromah a uzeo bi ovu ili onu devojku. Otac je ne može dati bez para a ona odbegne za momkom. Tome doprinosi i to, što ni momak ni devojka ne polaze često za onoga "koji je srcu drag".
U kući se obično svi kućani dogovaraju kad hoće sina da žene i glavno im je tom prilikom s kim će da se oprijatelje. Devojku neće dati onoj kući koja slavi istu slavu pa ma kako iz udaljenog sela bio. Ima samo nekih slava kod kojih se to ne mora da pazi. Biva da se deca prose još dok su sa svim mala pa i odmah po rođenju, naročito kad se kome deca ne drže. A biva da se može oženiti i mlađi brat, ako je stariji na zanatu u gradu ili naročito u tuđoj zemlji, ali treba stariji da mu ipak da svoj blagoslov.
Kad devojke odbegavaju, otidu obično u varoš, u prote ili u koje drugo selo, u sveštenika. No biva, da bi bile bezbednije, da odbegnu i u Arnauta koji je veran prijatelj momkov. Arnautin je skloni u harem kod svoje žene i tu je bezbedna. No vrlo često se dešava i to, da Arnautin zadrži za sebe devojku ako mu se dopadne. Ta sirotica nikad više ne vidi ni momka ni roditelje, pa se ipak vrlo često izbegava u Arnauta.
Pre svatova postoji kita t. j. isti običaj koji se kod nas zove prsten. U varoši postoji još i običaj, primljen od Turaka, koji se zove boja. U četvrtak, pred nedeljom, koje će biti svadba, zberu se žene kod devojačke kuće i boje joj kose i veđe, pevajući:

Naša momo, čestita ti boja;
danas boja i al-k'narija,
jutra duvak i mladi delija.

a osim ove i mnoge ostale pesme.
O svatovima u selu se nosi barjak; puške se meću i trka se konjima. Kažu da su kadgod svadbe bile vrlo vesele no nisu danas toliko. Uz goč (bubanj) i uz mnogu rakiju, traje jednoliko veselje po dva i po tri dana. No tom se prilikom vije veselo i junačko oro; poje se pesme bez prestanka a meću se silne puške i zdrave iskrene zdravice.
Mlada se nosi pokrivena bulcem (postoje još i reči buletina
i duvak) i na konju, a sa obe strane idu deveri koji je penju i skidaju sa konja. Mladji dever obično vodi konja a stariji drži nevestu. U varoši mladu nose u kolima pokrivenim sa svih strana platnima. Mladu svaki gost daruje novcem a mladoženja daruje rodbinu devojačku kao i ona njega. Uvođenje mlade u novu kuću skopčano je sa mnogim sitnim običajima poteklim iz predrasuda.
Nekoliko svadbarskih pesama, koje ćemo ovde izložiti, pokazaće ujedno i pojedine običaje o svadbi.
Kad opliću devojci kike (kosu) njene će drugarice pevati:

Je l' te je žalba, devojko,
za tvoje lepo nošenje;
je l' te je žalba, devojko,
za tvoje lepo sedenje;
je l' te je žalba, devojko,
za tvoje lepo šetanje;
je l' te je žalba, devojko,
za tvoje lepo igranje;
je l' te je žalba, devojko,
za tvoje lepo pevanje?

ili:

Majka Danku oplitala,
majka Danku očešljala,
em gu plete em gu kune:
Sad te majka oplitala,
pa te veće ne oplela,
tuđa majka oplitala,
tuđa majka te češljala.

Kad oblače nevestu ona treba da se brani i otima, kao neće da obuče nevestinsko ruvo, pa devojke je silom oblače. U mnogim selima postoji običaj da nevesti brat obuče košulju i čarape i to svaku od tih stvari prvo na sebe navuče a za tim na nevestu. Kad joj obuče košulju i čarape, onda devojke oblače ostalo ruvo i tom prilikom pevaju ove pesme:

Drugarico, naša nevernico!
Ne l' se sinoć ljuto zaklinjaše
da ne obučeš svekrove aljine;
da ne obučeš kaluđersko ruvo.

Žali, drugo, tvoje devojastvo.
Žali, drugo, tvoju krivu kapu.
Žali, drugo, tvoje ruse kose.
Žali, drugo, tvoje prošetanje.

Žalost moja da sam sad devojka
umela bi momka probirati,
za dva plava paru ne bi dala,
za jednoga crnomanjastoga
ja bi moje crne oči dala.

Za to vreme pak, kod momkove kuće dok se brije momče, peva se:

Briči mi se bekče Sarajevče,
bud se briči, pa mi brigu brine,
sabraja je tri kite svatove,
ne može gi lebem zaraniti,
ne može gi vinem zapojiti,
ne može gi konje prifaćati.

a kad se oblači:

Obloži se momče i devojče:
momče dava konja i sto groša
a devojče đerdan ispod grlo,
da spavaju da se ne diraju.
Momče spava kao ludo jagnje
a devojče kao ljuta guja.

Kad meću mladoženju na konja te hoće svatovi da se krenu po devojku:

Ajd poodi, kume i starejko,
moli vi se mladi mladoženja,
konja jaše, konj mu poigrava,
sablju veše, sablja mu se smeje,
sama mu se uzda zauzdava.
Puca kopča, puca mu grooću.

Kad se iz devojačke kuće vide svatovi da dolaze:

Oj jubava, jubava devojko,
eto idu kićeni svatovi,
što su sila da gi Bog ubije,
ne možmo gi lebem zaraniti
a deka li vinem napojiti.

a kad već svati hoće da ulegnu u obor:

Barjaktare, digni barjak gore,
da vidimo mlada mladoženja!
Mladoženja, mladi adžamija,
što si tako rano podranija
te si našu drugu rascvelija.

ili:

Niska stre'a, visok đuvegija,
digni stre'u, devojačka majko,
neka prođe zete, đuvegija,
da ne slomi pero paunovo.
Svoja ga je nakitila majka
pa je njemu ljuto naručila:
Ako slomiš pero paunovo
nemoj mi se natrag povrnuti,
ni devojku za sobom voditi.

za tim će kod devojačke kuće pevati i:

Dobro došli, kićeni svatovi!
Je l' veseli kićeni svatovi.
Je l' veseo kume i starejko.
Mili kume, ti li soko beše
te donese svate pod krilima.

Kad svatovi uzmu devojku pa pođu, žale je ukućani pa se toga radi u mnogim selima ne peva nikakva pesma, ali u drugima opet i tom prilikom pevaju ovako:

Što sedite, kićeni svatovi,
što sedite te ne poodite,
no ljutite devojačku majku
a ona je i od sebe ljuta
što je dala gondže za karanfil.

A kad dovode devojku sa venčanja mladoženjinoj kući, čim ih od kuće spaze, poje:

Eto idu kićeni svatovi
da donesu sunce pod marame
da ogreje svekrove dvorove.

a kad svati ulegnu u obor (mlada ide najzadnja na konju, te još nije ulegla) nastavljaju gornju pesmu:

Mesec dođe a sunce ga nema,
ostalo je dole u livade
da sabere cveće svakojako
da nakiti svekrove dvorove,
ponajviše travu detelinu
da narani svatovačke konje.

*

Osim ovih pesama, koje se u naročitoj prilici pevaju, ima i drugih svadbarskih pesama koje se u kolu, ili kad putuju svatovi ili i inače o svadbi pevaju. Takve su na primer:

Što ova gora na božur miriše,
niko nema kroz goru da prođe
sal' prođoše kićeni svatovi,
svi svatovi po božur popali,
dever snahu pod jelu zelenu.

O devojko, pitoma ružico,
je si l' rasla borem gledajući
je li našeg Savu čekajući?
Nesam rasla borem gledajući
ni vašega Savu čekajući,
ja sam bila jedina u majke,
svilu prela, na svilu sedela,
šećer jela, šerbet vodu pila.

Ranila moma slavelja
za devet ramne godine.
Danas se moma udava,
slavelja svoga prodava.
Slavelj se mome moljaše:
Nemoj me, momo, prodati,
ja ću ti tebe trebati,
turi me na dno u sand'k,
u tvoji sitni darovi;
kada će zora zoriti,
ja ću ti, momo, pevati,
tebe ću mladu buditi.

*

Prvih dana u kući, nevesta ne radi nikakav veći posao; već se upoznaje sa kućom i dočekuje goste. Osim toga, tih dana ona pere svima ukućanima noge.
Muž je pravi gospodar svoje žene. Kad je on u kući, ona i ne govori. Ime muževljevo ne pominje u razgovoru ni pred ženama a kamo li pred ljudima. U opšte, pojmovi o čednosti koja postoji u odnosima muža i žene, vrlo su strogi. Kad su muž i žena mladi, sramota je da idu samo njih dvoje negde, jer bi im se smejao svet ako nema koga starijeg uz njih; više nego to, sramota je i kad govore među sobom mnogo, ne samo u društvu već i u kući. Kad jedna žena pita drugu za zdravlje u kući, neće nikad pitati i za muža joj, već samo za decu, osim starija žena što pita za "domaćina" ali neimenujući ga. Pa i ljudi među sobom pitaju samo za zdravlje dece a žene i ne pominju.
Sramota je kad žena već prve godine braka dobije dete; sramota je da plače kad joj umre prvo dete a što je još grđe, sramota je da plače kad joj muž umre.
Život je žena isključivo u kući pa se, naročito u varošima, i ne razlikuje toliko od života muhamedovskih žena. Od deset dvadeset godina, žene su počele da se pojavljuju i pred gostom u kući a pređe nisu izlazile ni pred dalje srodnike.
Redak je slučaj da se muž razdvaja sa ženom. U varoši i biva, ali u selima ređe. Uzroci razdvajanju nisu uvek jednaki sa onima koji se nalaze u aktima naših konzistorija. Razdvojiće se što je žena nerotkinja; što je neki Arnautin navalio na kuću; što je muž od nevolje prebegao u Srbiju pre nekoliko godina pa se i ne javlja živ. Neka Marija iz Babinog Mosta pobegla je od muža iz Brnjice svojoj kući, jer je muž obećao pri prosidbi da kupi oku pamuka da radi sebi što joj treba, pa sad odriče obećanje a ona nema pamuka pa"sedi tako skrštenih ruku a to je sramota".
Postojao je pređe običaj, koji se i danas održava po gde i gde: kad muž hoće da otera ženu, zovne dva čoveka, uzme nož i odseče joj pred njima parče bošče (kecelje) i da joj sto para, pa je time svršeno razdvajanje. Kad se kaže: "Odrezao joj je bošču", zna se da se razdvojio i oterao ženu. Ovaj način razdvajanja biva samo u slučaju, kad je uzrok razdvajanju ženino nepoštenje.


*

U svakoj se kući drže strogo postovi. Samo za Petrove poste vidi im se krivo, vele, taj se post posti za "popadijine čarape".
Gotovo svi seljaci, kad im se ko razbole, zavetuju se na neki post i posle to pređe u porodični post, ako se zavetovalo za domaćina. Sem toga, svi seljaci poste i za svoje slave po nedelju dana i ti posti su im kao i veliki.
Prilikom posta hrane se vrlo rđavom i slabom hranom. Inače se najčešće jede pasulj, kupus, praziluk, sočivo (leća) a krompir je već ređa hrana.
Meso se ne jede često a najviše se jede ovnujsko. Jagnje je grehota zaklati pre Ðurđeva-dana. Svinjskog mesa nikako i nema ili, malo što ga ima, jede se zimi. Rado se jede sušeno meso a i ribe se labske i sitničke suše. Troši se po selima dosta i kozjega mesa. Sem svega toga, dabome, sir, mleko, kajmak, jaja i t. d. Paprika se ne jede mnogo kao u Srbiji a rakija se pije vrlo mnogo.


*

Kad je ko bolan u kući leče ga same žene. Za svaku boljku znaće žena u kući leka a ako ga ona ne zna, znaće konšika. Ećima (lekara) ni u varoši ne zovu.
Najviše se boluje od nazeba a deca od boginja i velikog kašlja.
Jektika se u narodu zove "trpija" a i "dugačka bolest" (po varošima turski veren); vrućica - "velika bolest na ognju sagorela" (ovaj dodatak je obligatan); vodena bolest zove se - "dropljika"; epilepsija - "lošotinja"; velike boginje zovu - velike kraste a male - sipanice.
Za lečenje se upotrebljavaju ove biljke: kičica, matočina, ren, pelin, babina dušica, slez, kopriva, zova, rakita, sedef (rutvica), lipov cvet, kopitnjak i t. d.
Svaka bolest bila je "pisana" ili je došla od mađija, od kletve, od očiju ili od namere (kad se ko nameri, nagazi). S toga se mnogo leči i gatanjem. Tako je ono opšte poznato gašenje ugljevlja od kojega se voda, što pretekne, baca na psa. Kad koga zmija ujede baba, gatalica, šapće mu na ujed tri put: "Raž, kolač, od Boga iljač. Skoči krok rakobar. Postavismo ručak ručat, otud idu rđavi ljudi, ne dadoše ručak ručat!" ili: "Rogobora večera, rogobojena postelja, ne poradi zle žene no poradi dobra čoveka, zemlja zemlju poljubila. Krač, krač, ržen kolač pokriva!" Drukče se šapće kad oko boli ("Hu, šaka baka i t. d.) a drukče za grlo.
Ako je ko teže bolan dozivaju se, posle baba, popovi i čitaju mu molitvu a valja mu i maslo svetiti. Nose se bolnici rado i u obližnje manastire ili o mladoj nedelji na kakvu razvalinu stare crkve ili lekoviti studenac. Samo ako je ko sišao s uma, nema mu drugog leka do da se nosi u manastir sv. Janićija, u Devič. U Nerodimnji ima neka "samovila" kojoj narod mnogo ide, a tako i u Prištini neki bliznak, koji leči mnogo od mađija.
Otići ce i hodži i potražiti da im napiše zapis ili amajliju. Amajlije se još mnogo upotrebljavaju kao lek. Idu žene i latinskome popu u Janjevo da im piše amajlije. A ima i naših popova koji pišu zapise za groznicu. Jedan od takvih zapisa glasi: "Česnaja tvoja glava nabljudje stojaše i glagolaše: stani, stani ježednevnaja tresavice!"
Interesantno je da i Arnauti zovu često naše popove u bolesti pa i Turci, samo kradom. Ali se za to traži kakav stariji pop ili kaluđer. Bolesnik primi krst i sveću u ruke a pop mu čita vračevske i Vasilijeve molitve i on ih ravnodušno sluša. Nose Arnauti bolesnike i u manastire naše, naročito u Devič.
A kad svi pobrojani lekovi ne pomognu, već Bog uzme dušu, odmah se komšije i prijatelji slegnu te da prave sanduk. Za tim svi seljani dohode ožalošćenima na "zdravu glavu".
Tako se u gradu i na selu zove poseta, pri kojoj se izjavljuje sažaljenje ožalošćenima. Njima će, obično svako ko dođe, kazati: "Bog dušu da prosti Glava da ti je zdrava!" i uz to još po nekoliko dobrih i prijateljskih reči. Svaka žena, svojta, kad donese sveću i cveće, mora plakati umrloga, kad ne bi to učinila bila bi za nju sramota i greh. Mladog čoveka ili ženu plaču i oni koji nisu svojta. Među tim mlada žena sramota je da plače za mužem, niti da stavlja znake žalosti. Tako isto sramota je mladoj ženi plakati za prvim detetom.
Na pogreb idu i muški i ženske, a saranjuje se istog dana kad je umro. Ako se ne desi sveštenik tu, sahraniće ga sami seljaci očitav mu "očenaš", pa kad naiđe sveštenik, makar i posle nedelju dana, opojaće mu grob.
U znak žalosti za umrlim, ženske će okrenuti haljine naopako, neće se kititi i pokriće glavu crnom šamijom. Muški se ne briju neko izvesno vreme.
Oko mrtvaca se mnogo gata. Tako, dok je mrtvac u kući, ne sme jedno drugom dodavati stvar iz ruke u ruku, već stavlja stvar na zemlju te je onaj, kome treba, uzima. Hleb se može mesiti i jelo kuvati samo dok je mrtvac u kući a čim ga iznesu, sve prestaje za taj dan pa ma se nemalo hleba. Iverje i drva koja su ostala neizgorela, iznose se na sokak a ono iverje što je ostalo, kad se sanduk gradio, pušta se niz vodu. Voda koja se zateka u krčazima kad ko umire, ne sme se piti jer, vele, da je i voda zamrla. Za nedelju dana ništa se iz kuće ne iznosi niti daje dok, posle nedelje dana, domaćin ne unese najpre u kuću kakvu bakarnu stvar.
Takih običaja ima još vrlo mnogo, od kojih su nam mnogi i poznati.
Posle sedam dana daje se mrtvacu za dušu a činiće se pomen i posle 20 i 40 dana, za tim pola godine i godina. Godišnja trpeza kad se svrši, naći će se ko god i da zapeva, što znači da je žalost prestala.
Udovac ili udovica sramota je da se ženi ili udaje pre godine dana. Kad se ženi udovac ili udovica udaje, venčanje se vrši u veče i nema veselja. Deca, siročići, koja po umrlome ili umrloj ostaju zovu se "jetimčići". Kad ostane udovac ili udovica sa "jetimčićima" nije sramota da traži sebi novog druga zbog dece i to da bude, smatra celo selo kao svoju brigu.

Na vrh


VII

Odelo.
Po celom Kosovu Polju odelo je, muško i žensko, jednako ili gde kad malo različno i to ne toliko u kroju koliko u šarama.
Svi seljani nose košulju dugu do kolena. Stariji ljudi pustiće košulju i niže kolena a mlađi opet potkusiće je te ne dođe ni do kolena. Rukavi na košulji su široki i dugi do šaka. Od skora su mlađi počeli da nabiraju rukave i dugmetom da ih prikopčavaju. Kod nabranih rukava ivice su vezene pamukom kao i koliri (jake). Koliri su vezeni, uzani i pekljama se vezuju a na peklje se obese kitice od šarena pamuka. Košulja se gradi od konoplje. Biva i da se meša pređa te ako je osnova od konoplje a potka od pamuka, takva se košulja zove "potka" a ako je obratno onda se zove "melez".
Gaće se samo leti nose a vrlo retko zimi. Kroje se od istoga platna od kojeg i košulja i to ne vrlo široke. Povrh ruba na nogavicama stavljaju se i kombe od belog pamuka a gde kad i šljokice (strinke).
Čakšire se kroje gde šire a gde vrlo uske i kraće, tako da vise o kukovima. Kroje se od belog, crnog i sedog (sigavog) sukna. Od belog sukna dosta se retko kroje (Arnauti ga najviše nose) a na protiv od crnoga se najviše gradi. Uže čakšire šaraju se najviše s preda, oko čkeka i na pačalucima a šire još i oko džepova. Podvezice se ne nose, osim što po gde koji starac u selu podvezuje čakšire vrvcom od čarapa. Tako isto se ne nose ni dokolenice (dizlaci).
Pojas je obično od vune i raznog pamuka. Ako je različite boje, dugačak i širok zove se "ljaurija" i nosi se ušiven ili uvrćen. Preko pojasa po gde ko nosi crn kajiš pa i okićen puljkama (dugmadima).
Vrh košulje oblači se jelek a po vrh ovoga koporan. Jelek može da bude preklopnik a može i prsnik. Kod prvoga su skutovi široki te se preklapaju a kod drugog zakopčava se na sred grudi kovčama ili pucadma. Gradi se od sukna, čohe ili aladže (platno). Koporan je različan od jeleka jer ima rukave a gradi se od sukna ili od crvene čoje. Jedna vrsta koporana zove se čepken kod kojega su rukavi isečeni te samostalno vise niz ramena. Obe vrste koporana, ako se prave za dobre danove, šaraju se gajtanom, srmom ili svilom. Najviše se šaraju na prstima i rukavima a na laktove se prišivaju kolčaci (šare koje se za se grade). Najviše se šara stavlja na crvene koporane.
Fermen, bez rukave i spred otvoren sa svim, tek se od skoro počeo da nosi.
Zimi se preko koporana nose gunjčići i jakčići. Gunjčići su sukneni sa dugačkim i rasečenim rukavima kao kod čepkena a biva da se postave i kožom. Ako je gunjče od čohe zove se misir-aba. I gunjče se šara gajtanom i svilom. Jakče se pravi od crnog i sedog sukna i nosi se samo zimi. Rukavi su mu do lakata; niz leđa mu visi jaka koja se može prebaciti preko glave. Jakče je nešto malo duže od koporana.
Zimi se nose pamuklije a i jeleci ispunjeni pamukom. Mnogi zimi nose i kožujčiće koji se grade od ovčije kože. Kožujčići su obično dugački do pojasa a rukavi do lakata, pa i kad koji imućniji sagradi i duži kožuh, do polovine bedara ili i do kolena, ipak rukavi ostaju kratki do lakata. Ima i velikih kožuha koji su dugi do pola golenice ili i do samih članaka.
Nosi se zimi i gunja, od crnog sukna, dugačka do kolena. Gradi se i od silavog sukna a i od kozjine. Na gunji su dugi skutovi tako da se može preklopiti preko grudi.
Na nogama se nose čarape koje se pletu uvek od vune, osnovna im je boja obično modra a šare različite; dugačke su malo više članaka, koliko da se mogu vrvcom vezati. Svaka je muška čarapa gore malo rasečena radi lakšeg navlačenja, i taj se rasek zove spona. S leve strane Sitnice po vrh čarapa nose se još i od sukna do kolena duge kalčine, koje su išarane crnim gajtanom. Ako su čakšire crne, onda se kalčine kroje bele i obratno. Ima i kalčina koje se grade od kozjine i ne nose se duže no do članaka. Kalčine su počele već da prelaze i na desnu obalu Sitničinu i ako još dosta retko.
Opanci se grade od neuštavljene kože a opućeni su vrvcom. Od skora se počeli nositi opanci pleteni tankom oputicom i to se zove čikma. Kad su prepleteni, obuvaju se kajišima koji se kroz uši (žacke) provuku pa se kukicom za čakšire utvrđuju. Inače se većinom obuvaju vrvcom (sidžimom). Imućniji seljaci o praznicima obući će često kožne kondure kupljene u čaršiji.
Na glavi se nose najčešće bele kape, opletene od pamuka, koje se zovu terleme a zimi mnogi, u mesto ovih terlema, nose od belog sukna kape koje se zovu ćeče (plisovi). Kad je ružno vreme, a mnogi i kad nije, uvijaju oko ćečeta ili terleme šarene šamije ili šalove (bujušbage). U mnogim selima u Kosovu nose oko glave omotane peškire od kojih se jedan kraj pusti sa strane. Viđaju se ti pušteni krajevi i išarani crvenim ili plavim pamukom a resice, koje vise, okite se još manistrama (perlama) raznim. Fes se vrlo retko po selima nosi, jedino po gde koj imućniji, kad se lepo o prazniku obuče, što će staviti fes i to najčešće višnjeve boje.
Varošani nose većinom čohano odelo a ređe od sukna. Čoha se najviše upotrebljava modre (čivitne) boje. Čakšire razlikuju se krojem od turskih čakšira. Preko čakšira se pašu dva i tri pojasa, od kojih je onaj gornji pamučni iz čaršije. Na grudima se nosi mintan i jelek, leti samo od platna a zimi ispunjen pamukom. Preko mintana i jeleka nosi se ćurče od čohe ili crnog sukna, često i postavljeno. Sramota je bez ćurčeta (fermana) izaći na ulicu. Ko je malo boljeg stanja ima za zimu i kaput, postavljen, obično dug do kolena, od žutog šajaka ili od modre čohe. Najobičnija je postava crna vučija koža ili, ma i druga, samo ne lisičina, jer tom kožom Turci postavljaju.
Svaki varošanin nosi fes, obično zatvorenije boje i uvek sa kićankom, jer ko ovu ne nosi kaže se da je "nevaljalac". Na noge varošani nose vunene čarape u boji i lepo šarane i to zimi a leti bele pamučne. Od obuće se nose jarm-putine (polucipele) i jemenije (otvorene cipele).
Ma koliko da ima svoje lepote ovo odelo, opisano ovde, nema je ni iz bliza prema onome što ga ženske nose na Kosovu. Odelo u ženskih ne samo lepim vezom i bojama što se odlikuje već i vanredno ukusnim krojem ili bolje oblikom. Moglo bi se slobodno reći da je odelo kosovske seljanke najlepše srpsko žensko odelo. Pa ako je i po bogatstvu, ono će teško uzmaći pred odelom svakog drugog kraja Srpstva.
Razlika, na samom Kosovu, možda i ima ali neprimetnih i one se sastoje u tome, što se u tim i tim selima nosi duža bošča a u tim i tim kraća ili što se u ovom kraju malko drugače ubrađuju no u onom. S toga ćemo ovde opisati odelo bez obzira na te majušne razlike.
Kosu seljanke iščešljavaju te razdele na dva dela i do dole ispletu u perčine. Te perčine spuste sa jedne i druge strane lica, preko slepih očiju do ispod brade; tu vežu crvenom ili crnom vrvcom po dva tri talira pa onda perčin opet vraćaju gore i na vrhu glave vežu krajeve oba perčina. Te perčine nazivaju sapleci i supleci. Na sapletke se stavlja još po jedan niz cvancika koji se utvrđuje iglom na kojoj je velika glava od pirindža. Ta se igla zove ukosnica. Po kosi se stavlja bela marama i prekrste joj se krajevi tako, da vrhovi oba kraja marame dođu baš iznad čela, na temenu a druga dva vrha marame spuštaju se s jedne i druge strane lica preko ušiju i sapletaka. Sve strane ove marame potkićene su raznobojnim manistrama (perlama) a ivice su išarane još raznobojnim pamukom i srmom. Po raznolikosti tih šara ima i svaka vrsta marame svoje ime kao: božurana, pojasana, crvene štreke ili štrekana marama, zubena, zmijana, zvezdana; iseklija i t. d.
Po vrh ove marame stavlja se otoz, nešto slično onoj kongi koja se u Srbiji nosi u Požarevačkom okrugu, istočno od Morave. To je podebela hartija uvijena tako da joj je sredina deblja a dva kraja završuju se vrhovima. Ta se hartija uvije mavezom (šamijom) belim, crvenim ili i šarenim i ušije se crvenim koncem. Starije žene uvek zavijaju otoz belom šamijom. Na glavu se stavlja tako, da sredina koja je najdeblja dođe više čela a krajevi se na potiljku prekrste i spuštaju za tim na leđa. Na te se krajeve privezuju male kićanke, zvane trmke, nanizane od bisera i perla, pa se ti krajevi za tim povrate i izvedu preko otoza više čela ali tako, da resice od marame i ivica od otoza, dođu ravno. Stare žene te krajeve otoza vezuju ispod brade. Otoz je naročito lepo izvezen spreda srmom ili svilom a iskićen strinkama (šljokicama), perlama, parama i kupovnim šarenim iglicama. Da ne bi otoz spao, vezuje se jednom manjom šamijom pod bradom i ta se zove zaušnik i razne je boje.
Košulje, koje seljanke nose, obično su od pamuka a biva da su i lanene ili od konoplje. Nose se dugačke do polovine golenice i više, jer one upravo čine suknju. Košulje su krasno izvezene po ivici i sa strane vunenim koncem razne boje i srmom, ukrašene šljokicama, starim parama i perlama. Te se šare na donjem kraju košulje zovu provozi. Tako isto, a možda i raskošnije, šaraju se i ukrašavaju i rukavi na koje se stavljaju i srmene kitice završene perlama i parama. Po vrstama šara i košulje imaju raznolika imena, od kojih je đerđevajka najbogatije ukrašena i služi kao košulja venčanica. Ima za tim: tri-šare, roganja, zmijana, zlatnica, skulanka, iseklija i t. d. Na mnoge se košulje stavljaju oko vrata i ivicom na prsa bućke (ojmice) od belog i crvenog pamuka ili krme (čipke) i kombe, pa se i krme kite perlama i šljokama. Krme same seljanke iglom pletu.
Košulja se opasuje dosta širokim pojasom, koji je do pola prost a od pola lepo išaran raznim pamukom i još pre srmom. Takav pojas zove se bisizan a ima i drugačih koji nose imena: perkalija, kolići i klobodan. Svi su srmom ukrašeni samo poslednji klobodanom. Preko pojasa opasuje se crn kajiš okićen žutim puljkama (dugmadima) od pirindža a na vrhu je kajiša takođe žuta kukica ili uzica. Kajiš je kako gde, negde širi i na njemu dva reda puljaka a negde uži i sa jednim redom.
Po vrh košulje pripasuje se bojča, koja se pod pojasom ubere te izgleda kao vrlo kratka suknjica koja dostiže do pola bedra. Bojče se uvek dve pripasuju, jedna s preda a druga od zadi, te im se krajevi na kukovima preklapaju. Bojče su takođe vrlo lepo išarane, obično aleve, višnjeve ili kakve zatvorenije boje, uvek vunene, pri dnu okićene i izvezene a ukrašene žutim ili belim šljokicama. Preko pojasa i bojče, opasuje se još tanak žut lanac (sindžir) na koji su nanizane trepke (lažne žute pare).
Gore, po vrh košulje, oblači se kolsuz (jelek) bez rukava, dugačak do pojasa. Kolsuz se zakopčava nad pojasom kopčama a na grudima je isečen. Kolsuz se najčešće gradi od višnjeve boje a kad je boja aleva, zatvorena, takav se jelek zove karpuz. Biva da se pravi i od plave boje. Svaki je jelek lepo izvezen ili žutim srmenim gajtanom ili crvenom svilom.
Po vrh jeleka oblači se jos i sukneni koporan sa rukavima a i ćurče, kod koga su rukavi do lakata. Koporani su samo aleve ili višnjeve boje a ćurče gotovo uvek crno. I koporan i ćurče su na nedrima, kao i jelek, isečeni i izvezeni su crnim gajtanom i žutom bućmom. No u poslednje vreme i ženske rado nose pamukliju i kožuh.
Čarape se nose vunene i gde kad, leti, pamučne. I čarape su često vrlo lepo išarane vunicom pa i okićene šljokicama. Najviše se nose čarape od aleve pređe i te su uvek najlepše okićene. Gde nose muški nose i ženske zimi kalčine, bilo od vune ili od kozjine. Opanci su kao i u muških a rado ženske nose i plitke varoške kondure.
Devojke se ne razlikuju po odelu, jedino što one ne nose otoz nego na mesto toga tepeluk. To je mala kapica od višnjeve čohe po vrh koje se stavlja mala okrugla pločica od srebra. Pod tu ploču je najpre povrh kape stavljena šamija (bela, crvena, žuta, zelena ili šarena) ali tako da se njome samo malo temena i pola kapice pokrije. Ta se šamija ubere pod potiljkom i spusti se niz leđa preko kose koja je raspletena. U imućnijih je ta šamija i svilena.
Oko tepeluka se stavlja jedan red ili niska starih para i đinđuva. Tako se isto ukrašava i kapica pod tepelukom, na koju se stavlja po tri i četiri reda starih para, perla, šljokica. Povrh svega toga, zabadaju se u kapicu i kosu kupovne igle, cvetovi i drugi šareni ukrasi.
Još se na grudi stavljaju nize od para, ali to treba da su pare od vrednosti i obično velike; taliri, medžidije i t. d. A rado se o vratu nose i krupnije perle.
U varoši još je manja razlika izmeđ žena i devojaka po odelu. Žene seku duge zulufe koji im padaju kraj ušiju i spuštaju se gotovo do usta; što ih jako ruži. Inače glavu nameštaju jednako. Kosu češljaju obično jedan put nedeljno i naročito se čuvaju češljanja sredom i petkom, jer će okrastaviti ako se tih dana češljaju. Od sve kose pravi se jedna pletenica koja se zove kocelj i spušta se niz leđa. Na teme se meće fes a po vrh fesa tepeluk, srebrn i zlatom ukrašen, koji je za fes prišiven.
Fes se veže svilenom šamijom da ne padne. Ceo tepeluk je pritisnut raznim iglama od srebra, dukatima, cvetovima i t. d. Sa fesa pada na čelo veliki dukat koji se zove dubljin. Više ovoga dukata stavlja se opet niza bisera potkićena urubijama i mahmudijama, koja se zove mlaluk. S desne strane spuste se mnoge nize bisera, potkićene na krajevima dukatićima, koje se spuštaju do ispod uha. Taj se nakit zove askija.
Varošanke nose dimije koje su skrojene malo kraće no u turskih žena a pripasuju se pojasom od svile. Dimije su obično od basme ili jum-basme. Po vrh košulje, od pamučnog i svilenog platna, nosi se jelek od čoje ili kadife a i od svile. Jelek je vrlo kratak, do pola leđa a jako razrezan, tako da se grudi ispolje, i jedva se na dva dugmeta pod grudima zakopča. Po vrh jeleka se oblači mintan koji se nosi obično zimi. Mintan je to isto što i jelek, samo što ima rukave.
Osim mintana nosi se i ćurče i anterija, dugačka gornja haljina do ispod kolena; za tim boj-jelek, tako isto duga haljina samo bez rukava i najzad feredža, crna haljina, najduža, koja služi za izlaženje na polje. Haljina slična boj-jeleku, bez rukava, od crvene čohe ili kadife i bogato iskićena, koja važi obično kao venčana haljina zove se džube.
Radnim danom i u kući i van, nose obično sve žene i dveojke bošče (kecelje) preko dimija ali kad se obuku u stajaće ruho ne. Bošče su tkane od razne šarene vune a mlade ih žene nose i od bele vune.
Na nogama se nose vunene čarape, lepo opletene i šarene. Obično im je osnova bela a šare su na prstima, peti i sa strane kod člankova. No žena po kući nikad ne nosi čarape već ide bosa, jer ako bi drukče činila smejale bi joj se druge.
Od obuće su na ceni prizrenske papuče, sa svim otvorene da samo dva tri prsta mogu ući u njih i ukrašene srmom i šljokicama. Leti sve žene nose te papuče a zimi kupuju kondure ukrašene cvetovima od crne i plave pantljike.
Varošanke se mnogo i kite; pod grlo stavljaju po jednu i dve nize dukata i još po dve zakače za jelek gotovo do ramena. Izuzimajući palac, sve prste iskite prstenjem a u uši stavljaju vrlo velike minđuše (oboce).
Svaka žena kad pođe gde, nosi u ruci i svilenu šamiju lepo uvijenu.
Uvek o većim praznicima varošanke boje kosu i veđe. Od kako je se počelo u nekoliko da napušta vranjenje veđa, počelo je polako da se uvodi belilo.
Varošanke kad idu ulicom pokriju lice belim mafezom tako da im se samo oči vide. Taj se mafez zove ag'zl'k i različit je od jašmaka kod Turkinja.
Na odelu varošanaka ima mnogo turskoga ali je ipak ukusnije i skromije od ovoga. Odelo je vrlo skupo a vele da je nekad bilo mnogo i mnogo bogatije vezeno i kićeno.


VIII Narodnosne karakteristike
O jeziku sprskom na Kosovu, kao o naročitom dijalektu, ne može biti reči. Taj jezik pripada glavnim svojim odlikama resavsko-moravskome dijalektu, koji obuhvata i najveći deo Srbije. Granice su ovome dijalektu na severo-zapadu Ibar a na jugoistoku vododelnica Morave i Sitnice, što znači dakle da on obuhvata celo Kosovo. I preko tih granica on zalazi u oblasti drugih, ali se na tim granicama meša u kosovski govor na severu onaj kojim se govori u Novopazarskom sandžaku a na jugoistoku onaj iskvareni moravski dijalekat koji vlada skopskom ravnicom.
Najčistiji je i najlepši jezik u gornjem delu, od Laba do Ibra. I sam narod jasno deli tu razliku nazivajući one koji govore tim čistijim jezikom "jercima" a "jerci" sa svoje strane nazivaju ove druge Kosovcima. Kosovci su dakle na ovome delu koji i čini pravo Kosovo polje a jerci su od Laba pa do Mitrovice.
Najčistiji je i najlepši jezik u gornjem delu, od Laba do Ibra. I sam narod jasno deli tu razliku nazivajući one koji govore tim čistijim jezikom "jercima" a "jerci" sa svoje strane nazivaju ove druge Kosovcima. Kosovci su dakle na onome delu koji i čini pravo Kosovo polje a jerci su od Laba pa do Mitrovice.
Najvažnije su razlike izmeđ kosovačkog i jeračkog izgovora u tome, što jerci pravilnije obrazuju treći padež, što ima gde kad i šestog padeža u njih i što se pravilnije obrazuje prošlo vreme u glagola. Tako, u Kosovaca mesto šestog upotrebljava se četvrti padež sa predlogom šestog; sas Petra; sas braću; sas ruke i t.d. Kod trećeg padeža upotrebljava se stari mu oblik: dado majke; sestre mi nesto nije dobro i t. d. U glagola, za prošlo vreme, postoji ovakav oblik: došaja sam, videja sam, utepaja se, pogolemaja se i t. d. Najvažnija odlika (koja se isključivo u Prištini čuje) kosovačkog jezika jeste upotreba naročitoga oblika za treće lice množine sadašnjega vremena. Tako n. pr. Prištevci će uvek reći: govoriju, pleteju, pišeju i t. d. Zamenice se udvojavaju često: mene mi je dobro; tebe ti je studeno i t. d.
U mnogih se reći, u po nekim krajevima z izgovara kao dz, te tako ima: dzvezda, dzvono, dzukva, Dzaka, dzvek, zadzire, dzviri i t. d. Kod diminitiva ima naročitoga i vrlo slobodnog odstupanja od oblika u kojima se izvesne reči kod nas govore. Tako:

groš - grojče
bošča - bojča
bašta - bajča
štap - stap
prase - prajci
kruška - krujče
("Od kruške i krujče" nar. posl.)

Od neobičnijih reči ima:

toprv - tek
željka - kornjača
vikati - govoriti
pladne - podne
kolomboć - kukuruz
lojze - vinograd
izba - podrum
k'noći - doveče
noćas - večeras
tronj - krevet seljački
hinka - levak
strem - kola
ludo - mlado
tučura - stupa
posipka - vatralj
zajac - zec
okalje - naočari
orljak - dimnjak na seoskim kućama
čkoljka - školjka
pepeja - pepeo
paulj - puhor
pocrpka, crpka, pacrka - vrg
mičko - malo
dzipiti - skočiti i t. d.

U varošima obično preovlađuje mnoštvo turskih reči i ima takvih, koje su dobile potpuno srpski a izgubile svoj turski oblik, kao:

utisaja - zadobio
konuštisati - pristati
kurdisati - namestiti
šujbe - sumnja
dajče - ujak i t. d.

Ove turske reči po varošima toliko preovlađuju, da su istisle potpuno iz pamćenja dotičnu srpsku reč pa se često i veruje da je to upravo srpska reč. Tako reč dolama objašnjavaju kao srpsku jer označava haljinu dugu do lama (pod kolenom, gde se lomi koleno zove se lam.) Turske reči su u svima nazivima na odelu, na opremi konjskoj (izuzimajući: oglavnik - ular); turski se nazivaju svi zanatlijski alati, građevinski materijal, kućni nameštaj, pojedini kućni delovi, trgovački espap i t. d.
Ima dosta i reči drugih naroda od kojih pominjemo: bukara, burilo, frtuna, lausa, mustaći i t. d.
Da bi, bolje no što mi umemo to kazati, prikazali jezik narodni, iznećemo nekoliko poslovica u kojima će se zapaziti sve osobine jezika koje pomenusmo:

- Prema glavi i brič.
- Ne se puštaj sas tuđ konopac u bunar.
- Još nije se uspeja na konja, noge maja.
- Još i ne videja vodu, skida gaće.
- Prema crkve i kandilo.
- Prema sveca i tamnjan.
- Videla se guska u blato, ona misli u zlato.
- Naša si ckrvu da se prekrstiš.
- Ne zna đavo da davi decu.
- Iz kakvoga luga dobar je i zajac.
- Prav ti put, krive ti noge.
- Trči ka vezan.
- Sas tuđega ata u kaljište.
- Crep grne da prekori.
- Skotrlja se grne te nađe poklopac.
- Ličan ka tikvin cvet.
- Prav ko juže u vreću.
- Ne zna čalma šta tegli gužva.
- Što si sejaja to će da ti nica.
- Kum prase ti vreću.
- Majstor Pena od zbukve dva vretena.
- Ide kolo na trkalo.
- Dobićeš na crven Ðurđev-dan.
- Konj otišaja vo se vratija.
- Rodi, babo, muško dete.
- Od zeta sin i od vrbe klin ne biva.
- Krivo da sedimo pravo da zborimo.
- Otide ko pas u lojze.
- Kako si pravija, ništa nesi teglija.

Ima i uzrečica koje gde kad i kao poslovice važe:

- Od Boga smo na lice, što znači: dobrog smo stanja hvala Bogu.
- Ne mi ga je oko - ne cenim ga, nije Bog zna šta.
- Puno mene za tebe - blago meni za tobom (no češće kao podsmevka).
- Ne sedi na noge. - Ne stoj.

Evo i nekoliko zagonetaka:

- Jedna štica, svema krvnica - (sablja.)
- Puna pajanta beli pilići - (zubi.)
- Pun vir beli prajci - (kupus u kaci).
- Pop u rupu gunja mu vrz rupu - (krt i krtičnjak.)
- De crven vo leži nikad trava ne nica - (oganj.)
- Imam dva brata i dok mi beju ćori, dobri mi beju a kad progledaše ne valjaju - (opanci.)
- Dzipiše sinovi napraviše oca - (stog.)
- Mičko grnence slatko varence - (lešnjik.)

Dve tri priče narodne, koje ćemo ovde izneti ispričane ustima narodnim, okarakterisaće najbolje i jezikovne osobine njegove:

Odža u Janjevo.

Izlegaja odža od kraj do na kraj svet te varaja, odokle sunce greje pa dokle zaodi. Varaja, varaja, varaja tako a njega pa nigde nesu mogli da izvaraju. Kad paja u neki grad, ljudi mu rekli: "U Janjevo ne mo'š da prevariš čoveka" a on rekaja ći: "Mogu!" Otišaja u Janjevo. Kad došaja do Žabice, blizo do Janjevo, a on sreja čobana i mu rekaja: "Dobro jutro!" A čobanin mu prifatija: "Dobro ti Bog daja!" - "E, more čobaninu, što imam jednu glavicu kupus sve tvoje sto ovce da planduju pod tu glavicu." Čoban mu rekaja: "Može, može da imaš". Njemu mu se vidlo krivo što čoban tako to primija, poćuteja malo, poćuteja pa ga pitaja: "Što ima po Janjevo što nema?" - "E, što ima, kaže mu čoban, muka ima, kijamet, zlo, globa, zulum, što ti nema!" - "Što, Boga ti, što je ta muka" kaže mu odža. - "Razrezali, rekaja, da beru pare, zbiraju bakar, kovu ga, majstori tu, muka od saraja kao svaka sudska rabota, a sve da gradiju kazane da ti varu taj kupus tvoj!" Odža se obrnu pa pljunu, kaže: "Thij, pa ti me prevari ispod Janjevo, ja da idem u Janjevo?!" i bir da nije više prišaja u Janjevo.


Ćosa i medved.
Ortačili se ćosa i medved pa otišli u planinu da loviju. Ćosa ostaja da čeka lov a medved zaša u potok da tera. Medved vikaja, vikaja, vikaja preko planinu: Ha hu! Ha hu! a lov prohodija pod dub, prohodija; prohodili jeleni, košute, lisice a ćosa na dub pa ne smeja da puca. Kad došaja medved pitaja: Kamo, bre, ufati li nešto? - Ništa nije dohodilo, kaže ćosa. Posle mu kaže medved njemu: Ti nisi kadar da loviš, ajde ti da teraš a ja ću da čekam. Otišaja ćosa posle da tera a medved sas puške ostaja da čeka na pusije. Pa i opet ćosa ne sme da ide preko strane da tera, nego uspeja se na jedan dub te čuka sikirom. Jedan jelen bija blizo, čuja i uplašija se te pravo na medveda i medved potegni pušku te ga ubi. Kad posle ćosa došaja kod medveda, kaže: Kako, bre, je li došlo nešto? - Dođe, kaže, jedan jelen i njega ga ubi, ajd da ga ispečemo. Zderali kožu na meh pa ostavili a turili jelena da peču na ražanj. Ispekli ga: Hajd da jemo sad, kažu. Medved kaže: Da jemo, ama vodu nemamo! Ćosa kaže: Ja ću da idem da uzmem! Otišaja ćosa na kladenac te potpuni vodu onaj meh što ga odrali pa da ga digne a on ne može. Šta će posle, šta će; uzeja drvo te čačka brazdu da vrati vodu preko brega. Medved čekaja čekaja, pa nema da dođe ćosa, pa se digaja te otišaja ondeneka. - Što rabotaš to? rekaja mu. On rekaja: Neće da ni bidne ovaj meh voda te obrćam reku da dođe kod nas. Medved mu kaže: Hajde, bre, dosta je ovaj meh, pa turi sam meh na grbinu pa hajd preko strane a ćosa ide po njega pa se smeje. Kad odneja vodu kod meso, rekaja: Hajd da jemo meso sad. Seli na ručak i ručaju pa mu govorio ćosa: Hajde, bre, koj će više da ize mesa on je pojunak! Medved mu rekaja: Hajde da jemo, pa koj će više da učini koske pred sebe, on je više je'a! Kad izeli, medved natovarija mnogo koske pred sebe a ćosa lecko, jedan čovek koliko mog'o da ize. Pa mu kaže ćosa: Gledaj, bre, neki svatovi kud ideju. A medved digne glavu pa ćuti ceja sat, pa gleda tamo kud ideju svatovi a ono svatovi nema teke ćosa ga laže. Tako ćosa dofati koske ispred medveda pa turi ispred sebe a one svoje turi pred medveda. Posle mu rekaja ćosa: Hajde da gledamo sad koske! - Pogledali kad, više izeja ćosa, pa se fali: Eto, ja sam pojunak, poviše sam izeja! Medved oćuteja, nema šta da zbori kad istina pred ćosu poviše koske. Posle kažu: Hajde da pođemo da idemo! Pošli da ideju, ideju ka kuće pa srela gi jedna brekinja a puna jedva drži. Ćosa kaže: Ajde da jemo! a medved kaže: Dosta smo jeli, a ćosa mu pa kaže: A bre, koliko sam ja tamo izeja pa jopet mi se je a ti ne možeš; vidiš li jedan put kako sam pojunak! Medvedu stalo mu muka pa maši ruku i dofati za vrh brekinju te gu savija. On gu savija a ćosa gu ujanuja (okročija) pa su jeli malo. Kad se medved najeja on pusti brekinju a brekinja se šibni da se ispravi, te tamo ćosu metni u šumu. Kad on banu u grmalje, strefio se tamo jedan zajac te on sas kolena ga ufati. Medved ga pita: Što ne drža brekinju, bre, nego pade? - Jok, veli ćosa, mogaja sam da držim no sam ripija tamo, videja sam jednoga zajca te ga ufati! - Tako ćosa ostaja pojunak od medveda.


Zijavet.

Svinja i mečka i vuk i lisica zbrali se pod jedan dub da činiju zijavet. Pošto se zbrali svi četvorica, iskočija jedan mačor, nadigaja rep pa skita karšija prema nji i preže miše. Medved pita: Šta je ono? a lisica kaže: Ono je Otoroman-beg Kotoroman-beg, ajde da ga vikamo na zijavet. Idi ti, mečko, da ga vikneš! - Mečka vika: Ja Bože sačuvaj da ga vikam, ne smem! Obrne se lisica pa kaže: Po što ne smeš ti, neka ide svinja neka ga vika! Svinja kaže: Bože sačuvaj, ne smem ni ja da ga vikam. Obrne se lisica: Hajde vuk nek ide neka ga vika! I vuk kaže: Ja ne smem! Lisica rekla: E, ajde ja ću da idem da ga viknem, ama dobro da ga čekate. - Otišla lisica te pratila mačora, rekla mu: Hajde da ideš pod taj dub na zijavet, vikaju te mečka i vuk i svinja. - Došaja mačor na zijavet a svinja ne smela da ga čeka nego iskopala rupu pod dub pa se zavukla sva, samo turila r'njicu da duva, pa i to turila šušljak ozgo. A mečka se uspela na dub gore a vuk ulegaja u r'ž u njivu, tu pokraj dub. - Došaja mačor pod dub, gleda, nema ništa. Šeta se pod dub, šeta, traži de je taj zijavet a svinja duva pod onaj šušljak te šušljak mrda a mačor pa jesapi miš je, te se džidnaja ondek da dofati miša. Dofati svinju za gubicu a svinja se pa uplaši te ripi iz šušljak, te rasteraj zemlju od sebe a mačor se uplaši od svinje te ripni te uz dub gore a mečka pa uplaši se od mačora, te od duba te dole a mačor pa od mečke se uplaši te od dub r'gni te u r'ž a vuk se uplaši od mačora, te r'gni iz r'ža, te bež', te bež a klasevlje od r'ža te udri vuka po šije, te on sve više vata stra i bega. Jedva se u jednu stranu u planinu tako sabrali svi trojica i mečka i svinja i vuk pa se odmaraju i razgovaraju. Svinja najprva: Aman, što bio loš onaj Otoroman-beg, ćaše obe oči da mi iskopa! a mečka pa kaže: Tebe ništa, mene pa ćaše da me obesi na dub! a vuk pa kaže: More tebe mečko i ništa, mene sve sa kamdžiju me tepaja! (ono klasevlje ga šibaja a on pa esapi kamdžija.) Eto tako prošaja taj zijavet.


Pesme se junačke rado pevaju uz gusle kojih ima u po gde kojoj kući. I žene, naročito starije, znaju da poje junačke pesme. No u varošima te pesme sve više iščezavaju kao i kolske a pevaju se samo još sevdalijske, od kojih ima nekih koje su iz Srbije prenesene (umetničke) a dosta iz Bosne. Naročito u Mitrovici i Vučitrnu, odakle za tim slaze i u ostala mesta.
Evo ovde jedan manji niz pesama sa obeleženjem odakle je koja, kako bi se uočila razlika u njima. Sem ovih ovde, ima i na ostalim mestima ovde knjige rasutih pesama gde im je bilo mesta.

Todino lice...
Mitrovica - Vučitrn.

Todino lice
mitrovačko ase.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
mitrovačko ase!
Todine oči
stambulski fildžani.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
stambulski fildžani.
Todine veđe
morske pijavice.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
morske pijavice.
Todini zubi
dva niza bisera.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
dva niza bisera.
Todina kosa
tura ibrišima.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
tura ibrišima.
Todina usta
biserna kutija.
Čuješ li me, dilber devojko moja,
biserna kutija.


Tembi.
Vučitrn.

Tembi je se učinilo
u Sofiju, grad Sofiju,
da ne beru mome cveće
nit' u kite uplećaju.
Jedna moma cveće brala
i u kitu uplećala.
Njoj govori ture mlado:
Ajde, momo, poturi se,
naša vera dobra vera.
Progovara moma mlada:
Ajde, ture, pokrsti se,
naša vera dobra vera.
Kad vam dođe vaš Velik-dan
puškama ga dočekate,
topovima ispratite.
Kad nam dođe naš Velik-dan
pesmama ga dočekamo
a igrama ispratimo.


Stojan Popović i Inđija devojka.
Gojbulja.

Vezak vezla Indjija devojka,
vezak vezla prema mesečini,
k njoj dolazi Popović Stojane
te joj tura ruke na đerđevu,
ona njemu tura u nedrima.
Muka bilo Popović Stojanu
pa joj daje laneno povesmo:
"Na to tebe, Inđija devojko,
te mi gradi gaće i košulju,
što pretekne izatki darove,
te ti daruj kićene svatove!"
Muka bilo Inđiji devojci
pa izvadi jednu malu aspru,
i dade je Popović Stojanu:
"Ču li, more, Popović Stojane,
evo tebe ova mala aspra
te mi gradi đerdan i oboce,
što pretekne kočije načini
pa ti uzmi Inđiju devojku."


Trideset junaka i Margita devojka.
Batvare.

Vino piju trideset junaka,
služi vino Margita devojka.
Govore joj trideset junaka:
"Čuješ, more, Margito devojko,
da nam hoćeš svima biti ljuba
kao što si svima bila sluga."
Veli njima Margita devojka:
"Ne mogu vam svima biti ljuba
kao što sam svima bila sluga,
hoću jednom i to najboljemu,
koji može Tunu* pregaziti,
iskidati cveće dafinovo
i doneti tri zlatne jabuke."
Kad začuše trideset junaka,
svi u crnu zemlju pogledaše,
al ne gleda Vučo Brankoviću
no on gleda šta zbori devojka.
Janu konja, Boga pomenuo,
prebrodio Tunicu vodicu,
sabrao je dafinovog cveća
i ubrao tri zlatne jabuke,
pa se opet natrag povratio.
Kad je bio na pola Tunice
njegov mu se konjic zaustavi,
ljuto pišti Vučo Brankoviću
jer on vidi da će poginuti.
Njemu veli Margita devojka:
"Ne prepan se, Vučo Brankoviću,
kopljem udri konju među noge,
riba mu se među noge splela."
Kad je čuo Vučo Brankoviću
on dofati svoje bojno koplje
te on ubi ribu alovitu,
pa je zdravo vodu prebrodio
i uzeo Margitu devojku.

* Dunav.


Jelena, sandžak devojka.
Babin most.

Jelena, sandžak devojko,
ne diži glavu visoko.
Dosta si tanka, visoka,
senka ti Solun dohvaća,
do solunačke čobane.
Čobani jagnje pekaju,
Jeleni deo ostaljaju,
Jelena deo ne gleda
no gleda mlade čobane.


Oj kitice.
D. Gušterica.

Oj kitice, lastavice,
ne vi gnjezdo blizo puta,
blizo puta zelen luga,
ja imadem brata lovca,
tebe će te uhvatiti,
caru će te pokloniti.
Car će njemu bakšiš dati,
Sarajevo i Kruševo,
u Saraju oro igra,
u Kruševo pavun poje.


Sveti vladika.
D. Gušterica.

Prošeta sveti vladika
kroz svetu goru zelenu
da zapopuje popove,
da zađakuje đakone.
Savoju majka ne dava:
Savoje, sinko, nemoj se,
nemoj se mladi zapopit,
umreće mlada Marija,
ostaće pusta nurija.


Rasti, rasti.
Nerodimnja.

Rasti, rasti, moj boru zeleni,
da se penjem na tvoje visine
te da gledam moga milog brata;
al' mu igra dora pokraj mora,
al' mu čuka čungur na kolena,
al' mu igra vidra na ramena,
al' se veje vezena marama
što sam vezla tri godine dana,
tri godine sa tri posestrime.
Uvezla sam tri dukata žuta;
jedan dukat svakojake svile,
drugi dukat svilu đubezliju,
treći dukat sve od zlata srmu.


Oj, livado.
Nerodimnja.

Oj livado, zelena livado,
što si tako zelena polegla?
- Sinoć me je rosa porosila,
od jutros me ovce pregazile,
za ovcama kosa pokosila,
kosa kosi nigde otkos nema.
Za kosom me devojke gazile,
jedna beše tanka i visoka,
druga beše bela i rumena,
treća beše moma crna oka.

A ima i pesama koje se pevaju u kolu, više kao poskočice. One se obično uz koju poveću pesmu popevaju ili i same za se. Tako:

1.

Pavle ide od oranje,
bela Rada od bunara.
Bela Rada govorila:
Nemoj, Pavle, ži' ti glava,
poljubiti belu Radu.

2.

More Ðoko, crno oko,
što me glediš ispod oko.
Da l' te sunce ogrejalo,
da l' te rosa zarosila,
da l' te vetar ovejaja.

3.

Poskoči, momo, poskoči,
crno mi vino natoči.
Ne mogu mori, ne mogu,
stade mi momče na nogu.

4.

Skoči kolo da skočimo,
koj može koj ne može,
mi oboje da možemo.

Pesme se poje ili uz gusle ili u kolu. I Arbanasi znaju i hoće da zapevaju gde kad srpske pesme a ima i u njih gusala, uz koje oni pevaju arnautske junačke pesme u kojima se ipak pominju srpski junaci.
Sem gusala, na selu se svira i u frulu u kolu. I gusle i frulu seljak sam gradi. Ima još i ovih instrumenata: gajde, mešnice i kavale. O kakvom većem veselju pozivaju se i svirači iz varoši koji udaraju u goč i zurle.
Kolo se zbira ili o velikim godovima ili o svatovima i drugom veselju. Biva u selu, gde nema Arbanasa, da se momčadija gde kad časkom zbere pred veče, kad se vrati s polja
, te odigra po neku.
Muški igraju za se a ženske za se. Biva svojta da će u kući i zajedno poigrati.
Devojka od dvanaest godina već se hvata u kolo pa za to se i kaže da je dorasla "da ulegne u buljuk". I stariji ljudi hoće da zaigraju kad im je u kući kakvo veselje.
U kolu je sva veština kod kolovođe, na kojega i sami igrači obraćaju svu pažnju tako, da su svi ostali u kolu gotovo samo za to, da kolovođi pomažu i da mu sleduju.
Cela igra ima među tim karakter junački i sklopljena je iz veštih pokreta i odvažnih skokova. Kreće se celo telo pa i glava sama ne ostaje mirna. U dobra igrača vredno je čak i izraze lica posmatrati. U naročite igrače spadaju na Kosovu Gušteričani, Laplje-seljani i Gračaničani.
Ženska je igra vrlo tiha i odmerena, bez pokreta tela i glave. Sve devojke u kolu gledaju u zemlju i kreću se jednoliko uz pratnju pesme. I ženski kolovođa donekle izdvaja življom igrom, noseći u visinu desnu ruku sa maramom, kojom daje sebi i kolu takt.
Igre se zovu: Oro, Poskakalo, Preševka, Tikveška, Muadžerka, Srpska, Dvojka, Trojka i t. d. No to su nazivi igara u varoši, po selima su oni manje poznati ili u toliko koliko su ih tamo odneli varoški svirači. U selu se sve igre zovu po počecima dotičnih pesama uz koje se igraju.
Do pre dvadeset godina valjada, igrala se gde kad i jedna igra sa handžarima (k'l'č-ojni) koju je bilo gotovo strašno i gledati. I srpske žene osobito su je dobro igrale, ali se sad ta igra izgubila i još je po gde kad brđani igraju.
Osim kola, momčadija se rado u polju r've, natiče, baca kamena, skače u vis i u dužinu. Ženske se još zabavljaju i nišaljkama (ljuljka) i drugim igrama ženskim. I uz nišanje se uvek peva, od kojih pesama je ova naročita za tu priliku:

Čija moma na nišaljku, gajtane moj!
Majkina je, tajkina je, gajtane moj!
Majka će gu šit' košulju, gajtane moj!
Tajka će gu fejče kupit, gajtane moj!
Sestra će gu nanizati, gajtane moj!
Bratac će gu kundre kupit, gajtane moj!

ili:

Momče će gu kundre kupit, gajtane moj!

Osim ostalih karakteristika narodnosnih, iznećemo ovde i nekoliko melodija pesama varoških i seoskih, koje se u kolu ili inače pevaju.*

Ovce čuva...
Iz sela Sušice.

Ovce čuva deli Magdalena,
ovce čuva i Bogu se moli:
Daj mi, Bože, jedan pramen magle
da zamaglim Markove livade,
da ja puštim moje bele ovce.
Otud ide neznana delija
te gu uze ovna devetoga (najboljega)
i na ovna dzvono od iljade,
i u dzvono zrno davinovo,
i u zrno oči devojačke.


Oj devojko, bela peruniko!
Seoska

Oj devojko, bela peruniko!
Oj devojko, gde si božur brala?
"Mlado momče, ju tvoje livade."
- Oj, Boga mi, da sam te našaja!
"Oj, Boga ti, šta bi mi gradio?"
- Oj, Boga mi, ja bih te grlio!


Oj Jeleno bajraktare!
Varoška igra.

Oj Jeleno bajraktare,
vodi bajrak do Sitnice
te saberi sve devojke
da igrate, da pevate.


Sadih jelu...
Igra iz okoline vučitrnske.

Sadi jelu za nedelju, Jelo, Jelo!
Sadi jelu za nedelju, divna mori Jelo!


Cveta kaluša.
Varoška igra.

Cveto mori Cveto, Cveto kalušo,
koji mi te tebe sinoćke grabno?
Grabnu me mene đermanski poljak,
pa me mene nosi ju Novo Selo.
Ju Novo Selo voda diboka,
voda diboka, trava zelena.

Ista ova pesma, primenjena na jedan događaj u Prištini, peva se ovako:

Cveto mori Cveto, cveto kalušo.
Ragib-aga sedi na sandaliju
a Cveta mu služi ljutu rakiju.
Ragib-aga pije, Cveta se vije.

* Sve ove melodije i mnoge druge, stavio je u note kompozitor G. Mokranjac, koji je toga radi Kosovo posetio. On je imao dobrotu pozajmiti ovoj knjizi melodije koje su ovde i po drugim odeljcima navedene.

Na vrh


IX

Običaji.

Govoreći već o životu naroda na Kosovu, dotakli smo se i mnogih običaja koji taj život i sačinjavaju. No sem onih ima i drugih, obrednih običaja, koji su u toliko još znatniji, što oni upravo obeležavaju sam narod kao takav. Sa te okolnosti, što su ovi običaji obeležje narodnosti, a gde kad i sastavni deo narodne vere i sačuvali su se oni uporno kroz dugi niz iskušenja.
Zna se tako, da je jedan od najkarakterističnijih običaja srpskih, slava, imao protivu sebe neprijateljske pokušaje grčkih vladika koji su, sve do poslednjih dana, preporučivali narodu napuštanje ovog običaja. Latinska propaganda, koja je i kosovskom džadom prošla, pokušavala je i sama da u tom pravcu potpomogne pravoslavne vladike. A možda su ti pokušaji i učinili te se narod još više učvrstio u uverenju, da mu u slavi zaista leži i vera i narodnost.
Koliko je slava ukorenjena u srce srpskoga naroda na Kosovu, pokazuje najbolje što su, pod pritiskom prilika, Srbi u ovim krajevima zagubili i jezik pa i veru ali su slavu zadržali. To je slučaj kod Arnauta koji još i dan danas drže slavu i ako su neke pojedinosti samoga obreda zagubili.
Na Kosovu se najviše slavi sv. Nikola, sv. Jovan, sv. Arhanđel Mihajlo, sv. Petka, sv. Dimitrije, sv. Ðurđe (3. novembar), sv. Vasilije i t. d.
O slavama se iskupe prijatelji i svojta, iz bliza i iz daleka; tu se vide, narazgovaraju se za celu godinu, izjadaju se, posavetuju se. O slavi se zavađeni mire; o slavi su i nezvani dobrodošli; o slavi se i sirotinje svako rado seti.
Za slavu se priprema od toliko dana, i proda se i uzajmi se, samo da sveti ne ostane neproslavljen onako, kako ga valja srpski proslaviti.
Ranije se slavilo i po nekoliko dana i tom se prilikom mnogo trošilo tako, da su crkvene gradske opštine pokušale da tome stanu na put. I mitropolit Ignjatije, u svojoj naredbi od 1846. godine, preporučuje: "Za radi svetoga po danas, koji hoće da čini svetoga, samo jedan ručak ima izin a za večeru svaki u svoju malu i koliko ima sirotinja da prati po jedan san i leb i vino i rakiju, da reknu i oni: Da mu Bog pomogne!"
Najvažniji gotovo deo slave na Kosovu to je veče pre, kada se diže slave a to se veče zove navečer. Zvanice, koje dođu, još te večeri čestitaju slavu. Po što su se zvanice iskupile, prorazgovorile i ispile po jednu dve čaše rakije, unosi se sofra, okadi se, poseda se okolo; domaćin razlomi sa najstarijim gostom pogaču; podeli je gostima a zatim se unosi jelo. Posle sofre nastaje tek dizanje slave. Domaćin se prekrsti prema ikoni pa se iznese velika čaša vinska i sad nastaje dizanje slave. Najpre najstariji gost ili najbliži sused napija pa za tim ide čaša redom iz ruke u ruku. Ovom se prilikom pije u slavu Božju. Svakome koji pije pripeva se "Gospodi pomiluj!" u varoši, a na selu:

"Koj spomenja slave Bože
pomogle mu slave Bože
i sam Gospod Bog."

ili:

"Koj spomenja svece Božje
pomogli mu sveci Božji
i sam Gospod Bog."

Tek kad svi obrede slavu, domaćin iznosi kalenicu, čašu naročito za to spremljenu, koja se za tim pije u slavu sveca. Domaćin ovom čašom nudi redom sve goste ali je niko neće da primi već se izgovara: "U dobre je ruke, Božje i domaćinske!" Tada se domaćin prekrsti i pomoli Bogu i svome svecu, pa nazdravi nekom koji je najmlađi u društvu i otpije malo te mu opet dospu; još jedan put otpije i dopune mu a pre no što će da pije po treći put prekrsti se, rukuje se najpre sa svima u društvu (ili ižljubi), nazdravi i tada ispija do kapi. Dok se pije kalenica, koja tako redom ide, pripeva se onom koji pije i to svakome drukče. Tako domaćinu će pevati:

Domaćine, slavljanine
ne kreljaj nogu,
nesu došli ovi gosti
s tobom da zboru,
no su došli ovi gosti
vino da piju!

Starijem čoveku, koji ima sinove, peva se:

Blago sadu i presadu
izmeđ rojeve,
blago tajke, preblago
izmeđ sinove.

Hrabrom čoveku, kojega u selu smatraju za junaka:

Ovakvomu vojvode
sledom konja dovode,
sabraše se seljani
da mu pusat poklone.

Kmetu seoskom:

Iznikaja zelen bor
našem kmetu pred obor,
seljani se sabraše
da iseču zelen bor,
da nagradu kmetu stol
i kmetice stolicu.

Nekome, koji je vredan ili uvažen:

Soko leti visoko,
krilo drži široko,
kude soko pogleda
sve družinu nadgleda.

Običnom gostu:

Na junaka žute čizme za prošetanje,
u neveste crne oči za pogledanje

a hoće, radi šale, poslednji stih i ovako da okrenu:

U ljube mu crne oči za celivanje.

Zetu u kući:

Da je znala brekinja
da je čaša zetnjeva
ona bi se povila
te bi čašu popila,
ne bi zeta opila.

A ako je tu u kući još jedan zet, onda njemu drukče:

Imam dunju, jabuku,
komu ću gu dat?
Imam zeta, mila zeta,
njemu ću gu dat.

Mladoženji:

Junak ide uz među
a nevesta niz među,
sredoše se u među,
ljubiše se u veđu.

Mladiću od jake kuće:

Oj, sokole, siv sokole,
što si tako lep?
Od roda sam, od soja sam,
još lepši ću bit.

Momku neženjenom:

Momče grize jabuku,
ujede se za ruku.
Lele, lele, ručice,
devojačka dušice!

Opet momku neženjenom:

Momče mi se rodu moli:
Oženite me.
Devojka mu ruku pruža:
Odvedite me.

Momčetu doraslom:

Junak ide stranama,
opasa se strelama.
Za njim idu druga dva.
Jedan vika: Udri ga.
Drugi vika: Ne smem ga,
kratko odi, mnogo zna,
pogubiće obadva

ili:

to je junak arbanas,
pogubiće oba nas.

Dečku:

Čevrljuga čevrljala oko glokčeta,
nije bila čevrljuga oko glokčeta,
no je bila devojčica oko momčeta.

Maloj deci:

Golubak mi vodu pije na kraj jezera,
na njega su ogrlice sve od bisera.
Popi, brale, sve čisto,
pomogla ti prečista,
i to se poje
za zdravlje tvoje.

Kada se posle dizanja slave i kalenice, treća čaša (koju u šali nazivaju: poslađenica) nazdravlja u zdravlje domaćinovo, onda mu se peva:

U čije se zdravlje vino pije,
sve mu zdravo i veselo bilo,
rodil mu se vino i pčenica
i po kuće sve muška dečica,
i po bregu ta bela lozica,
sve mu ovce polje pritisnule,
po toru mu sve blizni jaganjci.

Uz poslađenicu ide ovakva zdravica: "Zdrav da si Marko (neko drugi a ne domaćin). Za zdravlje i dobro. Po kalenice, poslađenica, da posladi Bog život i zdravlje, kuću i dom i prijatelje sve. (Srkne pa mu se nalije). Ono poslađenica a ovo povlačenica. Nisko vlačili, visoko žnjeli, berićet imali, zdravo jeli!" Po što i sad srkne te mu se nalije, okreće se domaćinu i nazdravlja mu.
Kod dizanja slave nazdravlja se ovakva zdravica:
"Pomozi Bože! Da pijemo ovu čašu za slavu Božju. Da pomogne Bog i slava Božja. Slava držala kuću i dom i prijatelje sve; ko je doša dobro doša, da ima de da dodi i da ima ko da ga dočekuje. Vas da Bog podrži a druge goste da primnoži. Ove godine ovako a do godine pojako! Amin!"
A uz kalenicu ovako se zdravi:
"Zdrav si Marko, zdravlje i dobro! Prvu pimo za slavu Božiju a ovu ćemo za sveca, za svetoga Dimitrija, za očevo krsno ime. Fala gosti koji ste nam došli da pomognete da proslavimo svetoga (srkne pa mu doliju). Onu pimo za pomozi Bože a ovu u dobri čas! (srkne te mu doliju). Treća dobra sreća u ime Svete Trojice. Sveta Trojica pomoćnica, na svako mesto i na ovo mesto, da sačuva ralo, stado, na put, na drum, u njivu i livadu, da namnoži, da podrži i da blagoslovi; što rodi da se naodi za Boga i za svece. Bog da izbavi risjanski narod od dušmanske ruke. Svi blagoslovite!"
Odgovaraju mu "Bog da te blagoslovi!"
Sutra dan tek, po navečerju, domaćin reže kolač i dočekuje goste koji će mu doći.
Sluga je dan posle slave, kad se naročito ženska čeljad provesele, a treći dan po slavi zove se potarica.
Po selima biva da jedna kuća slavi i po dve slave, što u najčešće slučajeva unosi u kuću uljez (pastorak ili zet) pa to tako posle ostane. Često puta opet i sam domaćin, prilikom bolesti ili druge kakve nevolje, zavetuje se još kom svecu osim svoga, te ga posle mora slaviti. Tako n. pr. u selu Livađi porodica Drmonjčetovića slavi Vavedenje i sv. Nikolu; u Gušterici Doganjdžići (30 kuća) slave sv. Jovana i sv. Nikolu i t. d.
Zna se i za slučajeve da su pojedine kuće menjale slavu pa docnije ponova prihvatale staru a zadržale i novu slavu. Dve slave sa dvema preslavama čine gotovo četiri slave u kući. Jer i preslava se drži kao i slava i tada se dočekuju gosti, samo se tom prilikom ne diže slava, ne mesi se lebac a pšenica se kuva.
Još jedan običaj, koji takođe karakteriše srpski narod, naročito je ovde odvojio. Pobratimstvo se stalno održava. Pobratime se obično dvoje koji žive u ljubavi. Pobratim se smatra kao rod u kući i celoj porodici. Pobratimljenje je skopčano sa naročitim obredima i običajima. Dvojica, koji žele da se pobratime, otići će najpre u crkvu gde im sveštenik očita molitvu koja se zove "venčanje"; za tim odu kući starijega pobratima, u kojoj su iskupljene obe porodice, koje se tom prilikom međusobno darivaju. Pobratimi se na novo pred svima zavere da će se uvek voleti, da će se paziti; da jedan drugoga neće nikad izdati i t. d. a za tim nastaje veselje koje traje ceo taj dan.
Postojao je pre običaj, a i sad ga ima po gde i gde, da pobratimi pre no što će otići u crkvu, zaseku sebi malo prst pa onda jedan drugom ispiju krv.
Ima slučajeva da se i devojka sa devojkom na isti način pobratimi a tako isto i devojka sa momkom.
Biva i da se Srbin sa Arnautinom pobratimi, samo tom prilikom ne idu u crkvu već se pobratime kod kuće. Izmeđ njih sede treći pa ubode i jednog i drugog u ruku da mu poteče krv, pa umoči šećer u tu krv i da im te svaki od pobratima pojede parče šećera natopljeno krvlju svoga pobratima. Za tim nastaje ljubljenje, zaveravanje i darovanje.
No sad je već redak slučaj da se Srbin bratimi sa Arnautom. Arnauti na Kosovu nemaju više "bese"; njihova reč nije pouzdana; njihova vera nije tvrda. Ako se ko i pobratimi sa Arnautinom, smeju mu se ostali Srbi jer, vele, Arnautin se pobratimio samo s toga da mu uđe u kuću zbog kćeri, žene ili sestre. Ima i priča o tome kako se jedan mladić hteo da pobratimi s Arnautinom. Vele, otac ga mnogo odvraćao ali on ostao pri svome i pobratimio se. Otac je među tim po što po to hteo da uveri sina da ga Arnautin laže. Kad je prošlo nešto malo vremena, posavetuje otac sina da skine sa sebe odelo; da ga baci na drum gde će pobratim proći a sam da se sakrije u trnjak i da sluša šta će Arnautin reći. Sin učini tako a kad pobratim prođe tuda i pozna pobratimovo odelo, misleći da je tu poginuo, uzviknu: "E, tako ti je bome i trebalo. Ja sam se pobratimio s tobom misleći da te preokrenem u moju veru a kad nisi hteo, nisi ni za šta ni bio!" Sin sad tek razumede pobratimovu vernost i, kažu, od toga doba nema pobratimstva sa tuđom verom.
Nošenje krsta biva o Spasovu dne ili o Svetoj Trojici, za vreme velike suše. Tada se iskupi sve selo u crkvu i svaki ponese po nešto od stvari crkvenih: krstove, ikone, knjige, oltarska vrata i t. d. pa se s tim ide po polju i kad se dođe do starog drveta, obiđe se dvaput, odsluži se služba; provrti se drvo svrdlom pa onda sveštenik uzme času vina i nazdravlja. Tri put uzastopce pije i tri put sipa u ovu provrćenu rupu; za tim se u ovu metne parče hartije, na koje je sveštenik ispisao krst i u četiri polja I. X. ИI. KA., ili se stave dva ukrštena lista pa se nabije klin.
Pri nošenju krsta peva se:

Mi u selo, kiša u polje, Gospode pomiluj!
Naše polje ponajbolje, Gospode pomiluj!
Od dva klasa čabar žita, Gospode pomiluj!
Od dve ovce vedro mleko, Gospode pomiluj!
Od dve krave plug volovi*, Gospode pomiluj!

* Osam jarmova čine jedan plug volova.

Po što se ceo obred u polju svrši, krstonoše dođu u selo. Ako ima izvora to kod izvora a ako ne, na sred sela iznela je svaka domaćica u jednoj činiji soli, brašna, sirište i jednu veliku voštanu sveću. Tu se svom narodu osvešta maslo a za tim se svi uvrate u kakvog dobrog domaćina koji će ih počastiti sve do u veče, no i svi ostali donesu tu jela.
Mobu na Kosovu zovu: moba, a još češće molba ili hajtar. Molba se čini najviše prema siromahu ili onome ko nema ukućana. Molbom seljak poore, površi pa i kuću gradi. Molba biva o manjim praznicima i o radnim danima, ako je svako svoj posao već završio. O mobi se i pročaste i provesele i siromahu svrše posao, no naročitih nekih običaja, tom prilikom, nema.
Od praznika se najlepše praznuju Velikdan i Božić.
Pre no što se zaposte veliki posti, o pokladama je veliko veselje, jer je tada pročka. Gočevi biju, svirale uvijaju na sve strane kroz selo pa i puške se meću. O pročki se zbiraju po dve tri komšijske kuće te pokladuju zajedno. Svi zavađeni se o pročki izmire, oproste jedan drugom uvrede i tako, laka srca i duše, zaposte velike poste.
O Velik-danu (Vaskrsu) prvog dana celo selo zajedno ruča a oko sofre se vije kolo. Tom prilikom se pevaju najlepše kolske pesme. Muško kolo igra za sebe a žensko za sebe. Tako će žensko kolo zapevati:

Or se, ber se, oro da beremo,
dokle nije Divna došla,
Divna ni je bez košulje,
košulja gu ju vezilje.
Or se, ber se, oro da beremo,
dokle nije Divna došla,
Divna ni je bez ćurdije,
ćurdija gu ju terzije.
Or se, ber se, oro da beremo,
dokle nije Divna došla,
Divna ni je bez čarape,
čarape gu ju pletilje.
Or se, ber se, oro da beremo,*
dokle nije Divna došla,
Divna ni je bez pojasa,
pojas gu je u šarilje.

* Mesto ovakvog početka peva se i ovako:
"Ajte, druge, da igramo."

A momci će iz drugog kola tada:

More lijo, lijan goro,
podigni me, lijan listo,
da provedem ovo oro,
sve bećari neženjeni.
Ženite gi ne držte gi,
da vi štetu ne činiju.
Ovo oro sve devojke;
davajte gi ne držte gi,
da vi štetu ne činiju.

Tako će uz pesmu i igru da se provede sve do pred veče a kad će već da se pođe, zapevaju devojke:

Sunce zađe na zahodah, noć mori noć,
a devojke na pohodah, noć mori noć. (ovo se ponavlja)
U koga će na konake?
U Ðorđeta mehandžije.
Što će nama za večeru?
Bel pogaču, ludo jagnje;
kondir vina, dva rakije.*

* Mnoge kolske pesme pevaju se tom prilikom ali ih nisam zabeležio, jer ih ima dosta objavljenih u Jastrebova i dr.

Drugoga dana Velik-dana, idu krstonoše kroz selo i ko hoće da mu svrate u kuću, plaća po jedan ili dva šinika žita.
O Božiću je najvažniji obred koji se o Badnjem-danu vrši. Domaćin donoseći badnjak već čestita Božić ("Čestiti vi Božić" veli ukućanima.) Badnjak se pospe žitom i namaže medom. Kad se stavi badnjak na vatru, metnu na onaj drugi kraj pogaču išaranu i na nju med i so. Prekrste se svi redom i celivaju pogaču. Za tim se pospe slama oko vatre i okrenu se svi oko vatre. Za tim idu u žitnicu, tu se okade i napiju slavu, pa se vrate u kuću, svlače opanke i bacaju ih preko sebe pa sedaju za sofru. (Čiji se opanak zaklopi, veruje se da će umreti te godine.) Kad sednu za sofru, svaki uzme po jednu slamku i iza leđa je veže govoreći: "ja vezah vola" (jagnje, kozu, pile i t. d. svaki drugo nešto, kako bi bila godina plodna.)
Ko je video kad je badnjak dogoreo, njegovo će biti što će se prvo te godine oploditi. Prvo jagnje koje se ojanji zove se ranče, te za to obično ko spazi kad dogori badnjak uzvikne: "Moje je ranče!" Ostatak od badnjaka iščepa se, naprave se od njega krstići pa se zadevaju za streju i nose se na njivu još pre sunca, gde se odnese i ona pogača koja je bila na badnjaku.
Sutra dan, o Božiću, ko prvi dođe u kuću zove se polaznik; daruju ga voćem i dadu mu 10 do 20 para a zadrže i na ručak. Tog dana se ide i u crkvu a za tim tek veseli.
Veselja o Božiću to su zimska veselja, u kući, kraj vatre ili u oboru, gde je napravljena nišaljka na kojoj se devojke i mlade žene zabavljaju pevajući poznatu pesmu: "Čija moma na nišaljku, gajtane moj!" U kući, kraj vatre saberu se i komšije, te će tom prilikom vrlo rado stariji domaćin dohvatiti se gusala da otpeva po gde što junački.
Osim navedenih praznika, prate izvesni običaji još i ove praznike: Bogojavljenje, Lazarevu subotu, Cveti, Ðurđev-dan i t. d.
O Bogojavljenju se predviđa sudbina doma. Toga dana domaćin gleda kroz kobilicu i pogađa kakva će sreća u kući u nastupeloj godini biti.
O Lazarevoj suboti idu lazarice koje pevaju lazarske pesme, sa malim izuzecima jednake u svima krajevima Srpstva.
Do Cveti se ne sme niko kititi cvećem a toga dana sveštenik u crkvi blagoslovi cveće i razda narodu i od tad se počinju kititi.
Za Ðurđev-dan beru devojke bilje pre sunca, jer o Ðurđevu-dne se krmi stoka mekinjama i solju i puca se puškama preko stada. Devojke će sa tri izvora (ili tri bunara) uzeti vodu te tom vodom, sa grančicom vrbe, krope stoku. Do toga dana grehota je zaklati jagnje a po tad ga kolju. Ðurđev-dan je vrlo veseo praznik; devojke se toga dana i u kolo zbiraju te pevaju kolske pesme, od kojih je naročito đurđevska ova:

Ðurđevo leto proletno,
Ðurđevo cveće cvetalo,
Ðurđa ga moma beraše,
majke ga na skut turaše.
Majka ga od skut mećaše:
Ni moja Ðurđa ni cveće.

(...)

Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com


pdf izdanje knjige http://upload.wikimedia.org/wikisource/sr/d/d4/Branislav_Nusic_Kosovo_1902.pdf





Komentari čitalaca                                                                       >> POŠALJITE SVOJ KOMENTAR <<
INTERNET NOVINE SERBSKE ne odgovaraju za sadržaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije INTERNET NOVINE SERBSKE.

Budite prvi i OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

izmedju
INFO
objavljeno Objavljeno
    25/12/2011
autor Autor
    Branislav Nušić
izvor Izvor
    www.kodkicosa.com

Komentari čitalaca

stampa Verzija za štampu
posalji Pošaljite članak

cirilica Ћирилична верзија (beta)

arhiva Arhiva
Price serbske rss
<- prethodni članak
     naredni članak ->
Bookmark and Share
OD ISTOG AUTORA

POSLEDNJIH 10 NASLOVA

Malesevici
Opanci.com
Sminker.rs
NadjiRestoran.com
Imovina.net
Kosovo-Metohija
Srpska analitika
Srpska politika
Novine Toronto
Centar za samostalni zivot invalida
Opstinsko drustvo za borbu protiv raka Sombor
Restoran za venčanja Atos
Izmedju
Nova Srpska Dijaspora
Nova Srpska Dijaspora
Nova Srpska Dijaspora
Powered by: < Linkmedia >
RSS

Web Stats
ISSN 1452-3922 | © 2001-2012
Srpska Dijaspora