INTERNET NOVINE SERBSKE
Medjunarodni Radio Srbija
ARHIVA VESTI
dot

Amerika

dot

Australija

dot

Austrija

dot

Beneluks

dot

Velika Britanija

dot

Kanada

dot

Nemačka

dot

Republika Srpska

dot

Švajcarska

dot

Skandinavija

dot

Srbija

dot

Susedne zemlje

dot

Francuska

dot

Ministarstvo za dijasporu

dot

Dijaspora i Kosovo i Metohija

dot

Naši u svetu

dot

Priče serbske

dot

Mala srpska biblioteka

dot

Projekti i ideje

dot

Humanost

dot

Pisma čitalaca

dot

Feljton

dot

Magazin

dot

Narodne umotvorine

dot

Putopisi

dot

Video galerija

dot

Vodič do otadžbine

dot

Bilo nekada...

dot

Komentari srpski

dot

Izvrnute vesti

dot

Heroji današnje Srbije


Za webmastere
Naše vesti
na Vašem blogu ili sajtu

INFO
Trenutno članaka: 16457


Hvala na poverenju!

Kontakt

Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Spona
Centar za dijasporu
vline

SRPSKA DRŽAVA NEMANJIĆA ( 1199-1321 )

SRPSKA DRŽAVA NEMANJIĆA ( 1199-1321 )
Godina 1199. obeležila je smrt srpskog velikog župana i osnivača dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje. Za sobom je ostavio temelje srpske države i tri sina, Vukana, Stefana i Rastka, da sačuvaju i učvrste njegovo vladarsko delo.
Nemanjino nasleđe nije bilo ni lako, ni jednostavno. Rasprava između dva starija brata o pravu na prvenstvo u državnoj upravi prerastao je u sukob. Sve do prvih godina trinaestog veka tinjala je ova borba, ponekad provaljujući u otvorenu netrpeljivost. U prvo vreme Vukan je uspevao da održi vlast u Srbiji, delujući iz svog sigurnog utočišta u Zeti koju je nasledio još od oca. I najmlađi Nemanjin sin Rastko, mnogo poznatiji pod svojim monaškim imenom Sava, od samog početka se uključio u presuđivanje koji od starije braće treba da bude vladalac u Srbiji.
Mada je Nemanja odredio Stefana za svog naslednika, Vukan je, uz pomoć ugarskog kranja Emerika, obezbedio premoć u Srbiji i proterao Stefana, 1202. godine. Tako je Vukan postao veliki župan. Nekoliko godina docnije, 1204. ili 1205. Stefan je uspeo, postepeno osvajajući srpske zemlje, da preuzme vlast u Srbiji. Najzad se ostvarila Nemanjina želja: da Stefan vlada zemljom, a da Vukan bude "veliki knez" jedne oblasti. Prenošenju moštiju Stefana Nemanje iz Hilandara u manastir Studenicu pomoglo je pomirenju između dva brata. Glavnu ulogu u tom činu imao je Sava.
U momentu Stefanovog konačnog ustoličenja na čelu srpske države, počelo je jedno novo razdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji čitavog Balkanskog poluostrva. Rušenje Vizantijskog carstva pod naletima krstaša (četvrti krstaški rat) i nastanak više novih država na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Ceo Balkan podelio se na dva sveta. S jedne strane stajale su one države koje su pripadale vizantijskom duhu (Srbija, Bugarska i dr.). S druge strane nalazile su se nove države litanskih krstaša ili male grčke države. Otuda je i proistekla prozapadna politika Stefanova. Najvažniji korak u ovom svom opredeljenju Stefan je učinio kada se 1207. ili 1208. oženio po drugi put i to venecijanskom princezom Anom Dandolo. Njegova prva žena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena su iz političkih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je Stefan bio nameran da krene.
Prvi Stefanov pokušaj da od rimskog pape Inoćentija III dobije kraljevski venac nije uspeo. Ali, njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u Rim svog učenika Metodija koji od pape Honorija III dobija blagoslov za krunisanje. Na saboru u manastiru Žiči, Sava je krunio svog brata Stefana krunom donetom iz Rima. Te 1217. Stefan je postao prvi srpski kralj, i zato Prvovenčani, a Srbija prvi put kraljevina.
Događaj koji je imao još presudniji značaj od ustoličenja Srbije kao kraljevine, bilo je stvaranje srpske autokefalne (samostalne) pravoslavne crkve. Ključnu ulogu u ovoj možda najdalekosežnijoj odluci u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanjić. Godine 1219. Sava odlazi u Nikeju. Od tamošnjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske crkve. To je značilo da srpski arhijereji stiču pravo da potpuno sami biraju svog arhiepiskopa. Prvi srpski arhiepiskop postao je Sava u proleće 1219. godine. Odmah posle toga, Sava je započeo veliki posao učvršćivanja unutrašnje i spoljašnje organizacije srpske crkve. On je bio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i u duhovnom i u organizacionom smislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i u današnje vreme.
Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog 1228. na srpski presto je došao njegov stariji sin Radoslav, po izričitoj očevoj volji. Njegova kratka vladavina (1228-1233) bila je ispunjena unutrašnjim nesporazumima i borbama. Radoslav je bio oženjen kćeri Jovana I Anđela, epirskog vladara. Verovatno je neočekivani preokret u spoljnjoj politici Srbije pod novim kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadašnje Stefanove države.
Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati vizantijsku politiku kralja Radoslava. Nezadovoljstvo srpskih feudalnih gospodara završilo se tako što je Radoslav zbačen sa prestola. Na njegovo mesto došao je Stefanov mlađi sin Vladislav. Radoslav se docnije zamonašio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici.
I ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku. Vladislav je tražio i našao oslonac u Bugarskoj. Oženio se bugarskom princezom Beloslavom, kćeri Jovana II Asena. Ubrzo je i Sava otišao sa mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u Žili on se povukao ostavljajući svoje mesto učeniku Arseniju. Sava je napustio Srbiju i ponovo krenuo na Istok. Obišao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu 14. januara 1236. godine. Uz velike muke i protivljenje svog tasta, Vladislav je uspeo da Savine mošti vrati u Srbiju i sahrani ga u kraljevskom manastiru Mileševi iduće, 1237. godine.
Vladavina kralja Vladislava trajala je tačno deset godina. Oslonjen na Bugarsku, Vladislav je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom Mongola u Ugarsku i Srbiju, njegova vlast je počela da posrće. Još jedanput je srpska vlastela odredila sudbinu prestola. Ustala je protiv Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast trećeg sina Stefana Prvovenčanog, Uroša I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uroš je na čelu srpske kraljevine ostao više od trideset godina. Za sve to vreme gledao je kako se prilike na Balkanskom poluostrvu iz osnova menjaju. Vizantija je obnavljena 1261, a Ugarska je naglo počela da izrasta u silu prvog reda. Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bila je dovoljno velika država da neposredne opasnosti nije bilo. Uroš I je vodio politiku koliko na prvi ogled pomirljivu prema susedima toliko i smišljenu.
U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je granice srpske države. Naročito su značajni njegovi odnosi sa Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoršavali i ponovo uspostavljali. U dva maha Uroš je i napadao grad i na taj način primoravao Dubrovčane na poštovanje drevnih obaveza prema srpskom vladaru. Uroš je bio dovoljno umešan da su ga smatrali prijateljem Nikejskog carstva, mada sam nikejski car nikada nije bio sasvim uveren u Uroševe prave namere.
Sredinom trinaestog veka Srbija je najveća opasnost pretila od Bugarske. Ali, ni ta opasnost nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa severa i sa jugozapada, ali je posle smrti bugarskog cara Mihaila Asena, polako jenjavao.
Ali, Uroš nije na svim stranama bio tako uspešan. Njegov najveći promašaj bio je napad na Mačvu 1267-1268, kada ga je mačvanski gospodar uz pomoć ugarskog kranja Bele IV porazio i zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju kraljevinu. Kao znak pomirenja posle ovog neuspeha, Urošev sin Dragutin oženio se ugarskom princezom Katalinom, verovatno oko1270. godine.
Uroš je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovčane, na insistiranje venecijanskog dužda mir je ponovo uspostavljen Uroša je zbacio sa prestola njegov sin Dragutin duboko nezadovoljan očevim nepoverenjem. Dragutin je uporno zahtevao vlast u jednoj srpskoj oblasti. Budući da mu otac nikako nije izlazio u susret Dragutin je zaratio sa ocem i pobedio ga. Uz majčin oprost, postao je srpski kralj 1276. godine. Poraženi otac se zamonašio i umro već naredne godine. Dragutin nije dugo ostao na vlasti. Pao je nesrećno sa konja na Jelači 1282. Ostao je obogaljen. Razočaran i fizički i moralno ubrzo je odstupio sa prestola u korist svog mlađeg brata Milutina. Promena na srpskom tronu odigrala se na saboru u Deževu.
Najduža vladavina jednog vladara u srpskoj istoriji srednjeg veka bila je upravo Milutinova. On je proveo na tronu bezmalo četrdeset godina (1282-1321).
Na samom početku, Milutin je došao u sukob sa bratom Dragutinom. I taj sukob trajao je do kraja trinaestog stoleća i preneo se u novi, četrnaesti vek. Nije pouzdano utvrđen tačan datum pomirenja između braće, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne zadugo posle pomirenja, Dragutin je umro ostavljajući svoje oblasti sinu Vladislavu. Milutin je to iskoristio, napao sinovca, pobedio ga, bacio u zatočeništvo i zauzeo Rudnik, rudarsko naselje Lipnik, grad Mačvu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoršanja odnosa između Milutina i ugarskog kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska prodrla u Srbiju 1319. zauzimajući sve bivše Dragutinove posede i prodirući dolinom Kolubare. Ali, ugarski uspesi bili su kratkog daha. U protivudaru Milutin je povratio deo zauzetih zemalja. Tako je u proleće 1320. Karlo Robert ipak uspeo da sačuva Mačvu pod svojom upravom.
I Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratovao je sa Dubrovčanima 1317, ali se ne zna pod kojim uslovima je zaključeno primirje. Jedino je sigurno da je Milutin ostao dužan oko 4.000 perpera dubrovačkim trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlačio sve do 1318. kada su Dubrovčani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji.
Srpski kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaša koji su, kao katolici, poslušali rimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319. godine. Na žalost ishod ove akcije ostao je nepoznat, ali je malo verovatno da je imala velikog uspeha. Još jednom je Milutin uspeo da se sačuva, ovoga puta uz pomoć epirskog despota Tome.
Ono što je najvrednije iz dugogodišnje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadužbine i crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjića nije toliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetnički trag kao Milutin.
S druge strane, srpska država koju je za sobom Milutin ostavio posle četrdeset godina na prestolu nije imala onaj unutrašnji sjaj i trajnost građevina njegovog doba. Istinski uspon srpske države Nemanjića doći će tek sredinom četrnaestog veka.
Venčanje krunom je drevni izraz za čin krunisanja. Otuda naziv Prvovenčani. Prvi srpski kralj, Stefan Nemanjić, vladao je nešto više od dve decenije (1205-1228).
Njegovu vladavinu krasile su dve, u stvari suprotne, osobine. Prvo, i najvažnije, Stefan je srpskoj državi doneo krunu. Pod njegovom vlašću stvorena je srpska autokefalna crkva.
Ali, ona druga strana Stefanove politike nije bila tako svetla i uzvišena. On je zaratio s rođenim bratom i time uspostavio jedan nesrećan običaj u srpskoj istoriji srednjeg veka. Često će se docnije ponavljati slični sukobi između najbližih srodnika iz dinastije Nemanjića. On je, istovremeno, Srbiju okrenuo katoličkom Zapadu. I koliko god je ta odluka imala praktično i političko objašnjenje, ona je Srbiju udaljavala od istinskih pravoslavnih korena. Zbog toga je Stefan došao u sukob i sa svojim mlađim bratom Savom.
Vlast donosi nesporazume i razlaze. Ljubav pretvara u suparništvo, bliskost u izvor opasnosti. Ta sudbina nije mimoišla ni prvog srpskog krunisanog vladara. Nepravedna istorija pamti samo uspehe. Uspehe i žrtve.
U vreme sukoba između Vukana i Stefana, Vukan je bio taj koji je uživao podršku katoličke vlastele u Zeti. Oslanjao se na prijateljstvo Ugarske i papske kurije. Kada je za trenutak pobedio Stefana priznao je prvenstvo katoličke crkve i vrhovnu vlast ugarskog kralja.
Posle pobede Stefana nad Vukanom i sam Stefan se okrenuo Zapadu, Mletačkoj Republici i Rimu. Raspad hiljadugodišnjeg carstva Vizantijskog primorao je Prvovenčanog da traži saveznike na drugoj strani. Sila Boga ne moli.
Politika ne poznaje svete zavete. Ali, i pored svega toga, Stefan je imao uspeha. I u ratovima i u diplomatskim pregovorima. Mlada država je napredovala zahvaljujući saradnji dva brata Stefana i Save. Sve dok i braća nisu otišla različitim putevima. Vlast ima još jednu rđavu odliku. Ako je uspešna, onda je usamljena. Srpski vladar se našao potpuno sam. Bez saveznika među susedima i bez prijatelja na dvoru. Napustio ga je i Sava, njegov glavni diplomata i savetnik.
Srpski kralj, Stefan Prvovenčani, umro je iznenada u septembru 1228. godine.
Ako ima u srpskoj istoriji ličnosti pred kojom ostajemo bez reči, zaseljeni njenom veličinom, onda je to Sveti Sava. Zato je i ispisivanje redova posvećenih najvećem od svih Srba i teško i odgovorno.
Rastko (Sava) Nemanjić bio je treći, najmlađi sin Stefana Nemanje. Ne zna se tačan datum njegovog rođenja, ali se smatra da se rodio negde oko 1174. godine. Još kao dečaku otac mu je dao Humsku oblast na upravu. Ali, mladi Rastko je želeo nešto drugo. Već 1191. godine on napušta Hum i odlazi u Svetu Goru da se zamonaši. Od tada nosi ime kaluđera - Sava. Boravio je u manastiru Stari Rusik, a potom u Vatopedu. Tu je i dočekao Stefana Nemanju 1197. godine. Zajedno sa svojim roditeljem, sada monahom Simeonom, obnavlja manastir Hilandar i osnova srpsku monašku porodicu na Svetoj Gori.
Savina državna delatnost počinje pomirenjem starije braće. Tada je preneo mošti Simeona i sahranio ga u očevoj zadužbini, Studenici.
Nije nikako bio oduševljen Stefanovim vezivanjem za katolički Rim. Godine 1217. vraća se u Svetu Goru sa čvrstom odlukom da reši srpsko crkveno pitanje. U tome i uspeva 1219. Srpska crkva postaje samostalna, a on, Sava, prvi srpski arhiepiskop. Čitavu državnu teritoriju podelio je na episkopije, protopopijte i parohije. Najodanije svoje prijatelje postavio je za episkope. Sve spiskopije snabdeo je duhovnim knjigama i naredio da se izrade njihovi prepisi. Crkveno sedište smestio je u manastir Žiču. Srpsku crkvu je oslobodio svakog gospodara i učinio od nje prvu duhovnu ustanovu srpskog naroda.
Temelji srpske crkvene organizacije koje je udario Sava Nemanjić uspeli su da prežive ne samo propast srpske države, nego i da ostanu trajni oslonac u budućim vremenima dugog razdolja pod nekrstima.
Sava je bio prvi veliki književnik srpskog roda. Pisao je mnogo i raznovrsno. Sasvim logično i očekivano, pisao je duhovne spise, sav prožet smislom pravoslavlja. U početku, Sava je pisao dela čisto crkvene sadržine: Karejski i Hilandarski tiptih. Napisao je i zakonik crkvenog prava, poznat pod nazivom - Krmčija. Ali, dela u kojima je pokazao svoj istinski spisateljski dar napisana su docnije. Tu svakako na prvo mesto dolazi Žitije Svetog Simeona (biografija Stefana Nemanje). Od izuzetnog značaja je Savina Služba Svetom Simeonu, duboko duhovni spis u tradiciji vizantijske hrišćanske poetike.
Trag Svetog Save ne postoji samo u istoriji srpskog naroda, u nepreglednim stranicama pisane prošlosti. Njegova misao i duh žive u svim Srbima, čije duše nisu zatrpane besmislom i čija svest ne robuje zabludama vremena sadašnjeg.
Posle smrti Stefana Prvovenčanog nije se postavljalo pitanje njegovog naslednika. Srpsku krunu je, sasvim prirodno po očevoj volji, poneo njegov najstariji sin Radoslav, iz braka sa Evdokijom. On je, još za života Stefanovog, dobio položaj savladara.
O vladavini kralja Radoslava nema mnogo podataka. Jedino se znaju osnovne činjenice političke situacije na Balkanu i u Srbiji. Pod uticajem oca svoje žene, grčkog vladara Teodora I Anđela, novi srpski kralj je preokrenuo pravac državne politike sa zapada na istok. I vaspitanje koje je Radoslav stekao bilo je u duhu vizantijskih tradicija. I, naravno, ova nagla i netaktična promena političkog pravca uzdrmala je unutrašnje stanje u Srbiji.
Radoslav se u jednoj prilici obratio Ohridskoj arhiepiskopiji, u ono vreme grčkom središtu na zapadu. Namera mu je bila da se još više približi vizantijskoj strani i osnaži njen uticaj. Otišao je toliko daleko da je pregovarao sa Ohridom neposredno, zaobilazeći arhiepiskopa Savu, poglavara srpske crkve. U tome je Sava video ozbiljnu opasnost po samostalnost srpske crkve, jer su pregovori sa Ohridom vodili ka priznanju vrhovne vlasti ohridske arhiepiskopije. Time bi se uspostavili odnosi koji su postojali i pre 1219. godine. Ljut i razočaran, Sava ponovo odlazi na put. Boravi u Nikeji, Palestini i preko Soluna se vraća u Srbiju. Ali, njegovo držanje prema Radoslavu se ni posle toga nije promenilo.
Promena na srpskom prestolu 1233. godine bila je delo unutrašnjeg prevrata. Feudalni gospodari svrgnuli su Radoslava i na njegovo mesto doveli Stefanovog mlađeg sina Vladislava. Radoslav se sklonio u Dubrovnik. Iduće, 1234, Dubrovčanima je izdao poznatu Povelju, u kojoj im je obećao silne ustupke i široka prava, ako se vrati na srpski tron. Ali, bivši srpski kralj nije dugo ostao u Dubrovniku. Uskoro je bio prinuđen da se, posle neuspešnog pokušaja da u Draču nađe utočište, vrati u Srbiju.
Kralj Vladislav se okrenuo Bugarskoj. I opet zahvaljujući rodbinskim vezama, spoljašnja politika Srbije je promenila pravac. Zbog dubrovačkog gostoprimstva Radoslavu došlo je do nesporazuma Republike i srpske države. Pregovori sa Dubrovnikom završili su se 1235. novim mirovnim ugovorom, mada odnosi dve države nikada nisu postali sasvim prijateljski.
Od 1237. Vladislav je morao da se okrene svojim zapadnim granicama. Štiteći Hum od hercega hrvatskog Kolomana, Vladislav je stigao do grada Splita. Sa splićanima je 1237. potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajedničkih neprijatelja.
Kralj Vladislav nije dugo izdržao na vlasti posle smrti svoga tasta i zaštitnika, bugarskog kralja, 1241. Jedva dve godine docnije, Vladislav je morao da padne i preda kraljevsku vlast svom najmlađem bratu Urošu, trećem sinu Stefana Prvovenčanog.
Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš je na vlasti ostao više od trideset godina (1243-1276).
Ono što je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde početkom četvrte decnije trinaestog stoleća. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda plenenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnosti oživele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Breskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je čitavo kolo privrednih i trgovačkih veza sa primorjem i južnom Italijom.
Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, makakako to bilo i složeno i opasno, onda bi se moglo zaključiti da je Uroševo doba bilo doba beskrnve ravnoteže.
Uroš je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Već je bilo reči o njegovim borbama i pomirenjima sa Dubrovnikom. Veze sa ugarskim kraljem i zbližavanje sa sicijalijanskim kraljem Karlom Anžujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa žena Jelena, bila je iz roda Anžujskog, rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svoga vremena i pažlje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak. Time je njegova dugogodišnja vlada u Srbiji ostala nekako nezavršena i nedorečena.
Nepisano pravilo istorije jeste da posle duge vladavine jednog vladara dolazi kratka vladavina njegovog naslednika. Urošev sin Dragutin jeste imao snage da pob edi oca i skine ga sa vlasti, ali nije imao snage da na toj vlasti on sam dugo ostane.
Poraz novog srpskog kralja od viznatijske vojske 1281. bio je presudan za Dagutina. Njegovom mlađem bratu, ratnički raspoloženom, nije bilo teško da savlada Dragutina i popne se na srpski presto. Bivši kralj se povukao u oblasti oko Rudnika, Mačvu i Srem. Tu je vladao sve do svoje smrti 1316. godine.
Stariji pisci istorije imali su tu retku odluku da izriču ispravne sudove. Nemoguće je pronaći bolju ocenu kralja Milutina od one koju je zapisao Stanoje Stanojević u osvit dvadesetog veka:
"Milutin nije bio vladalac velikh sposobnosti, ali je bio pun volje i ambicije da osnaži svojud ržavu. On je na tom poslu radio voljno i istrajno, on je imao smelosti da postavi nove, velike ciljeve raškoj državi i da državnu politiku povede putem koji će dovesti srpski narod do snage koja mu je dala dominantan položaj na Balkanskom pouostrvu".
(Istorija srpskog naroda, 154)
Ono prvo pravilo ima i svoj drugi deo. Posle kratke vladavine jednog monarha dolazi duga vladavina sledećeg. Tačno je to bio slučaj kralja Milutina.
Milutin je nastavio politiku svojih prethodnika i spremao se za napad na Vizantiju. Za razliku od njih on je taj napad i ostvario.
Nekoliko puta je ratovao sa Carigradom da bi najzad u drugoj polovini osme decenije trinaestog veka osvojio Poreč i okolne krajeve. Još jedanput je Milutin krenuo na Vizantiju pred sam kraj stoleća. Pobeda je bila ubedljiva, a srpski kralj je dobio sve one teritorije koje je ranije osvajao i vizantijsku princezu Simonidu za ženu. Sve se to dogodilo 1299. godine.
I Milutin je imao muke sa svojim naslednicima. Svome sinu Stefanu dao je na upravu zetsku oblast. Nezadovoljni kraljević napadne oca, bude poražen, oslepljen i proteran u Carigrad. Razlozi sinovljevog nezadovoljstva bili su istovetni razlozima nesloge u ranijim generacijama - pitanje kraljevskog nasleđa. Ali, ovog puta bilo je i načelnih neslaganja. Milutinov pomirljiv stav prema Vizantiji, pod uticajem kraljice SImonide, naveo je Stefana na oružani otpor ocu.
Rezultati Milutinove vladavine u Srbiji bili su jasno vidljivi. Kada je primio državnu vlast, granice srpske države bile su kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1312) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u četrnaestom veku.
Srbi nisu mnogo srećan narod. Od njihove velike srednjevekovne države nije ostalo gotovo ništa. A ono što je ostalo samo su spomenici. Siromašan je onaj narod kome ostanu samo spomenici. I to spomenici koje su rušili i skrnavili i neprijatelji, i strani gospodari i neumitni zub vremena. Svi srpski vladari kraljevske porodice Nemanjića za sobom su ostavljali zadužbine, svoje crkve i manastire, da iskupe svoje duše i pokažu svoju veličinu.
Sveti Sava i njegov brat veliki župan Stefan počeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u Žiči čija je gradnja trajala punih dvadeset godina. Završena je tek dvadesetih godina trinaestog veka.
Bogorodičina crkva u Studenici, zadužbina Stefana Nemanje nije završena za života svog osnivača. Unutrašnjost crkve oslikana je tek 1208-09. godine.
Vladislav je sazidao svoju zadužbinu manastir Mileševu oko 1225. godine. U njemu se nalaze najznačajnije freske srpskih vladara toga doba. Radoslav je obogatio zadužbinu svoga dede Stefana Nemanje - manastir Studenicu. On je proširio Bogorodičnu crkvu u tom manastiru.
Još dok je Sava bio živ započeta je gradnja hrama Sv. Apostola u Peći. Završen je tek sredinom trinaestog veka.
Od velike vrednosti je i manastir Morača čiji je zaštitnik i graditelj bio Vukanov sin Stefan. Podignut je 1251-52. godine.
Zadužbina kralja Uroša I je manastir Sopoćani sa crkvom Svete Trojice iz 1260, jedan od najvelelepnijih u Srbiji.
Kralj Dragutin ktitor je crkve Svetog Ahilija u Arilju, sagrađenoj oko 1290. godine.
Daleko najveće graditeljske poduhvate preduzimao je kralj Milutin. Za vreme njegove vladavine podignuto je ili dovršeno više crkava i manastira velikog istorijskog i umetničkog značaja. Ovde će biti pomenute samo najvažnije. Milutinova zadužbina je crkva Sv. Jovana u Svaču iz 1300. godine. On je sazidao crkvu u Hilandaru (1303) poznatu kao crkva kralja Milutina. Njegova glavna zadužbina je manastir Gračanica, jedan od najlepših graditeljskih spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Tu se nalazi i Milutinov mauzolej, crkva Svetog Stefana u Banjskoj, neverovatno brzo završena (1312-17). Milutin je u poslednjih dvadesetih godina svoje vladavine sagradio ili obnovio crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (1313-14). Kraljevu crkvu u Studenici, crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu i samu Gračanicu.

HRONOLOŠKA TABLICA

1199 - smrt Stefana Nemanje
1204-05 - Stefan postaje veliki župan
1217 -Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan
Prvovenčani
1219 - Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna)
1228 - smrt Stefana Prvovenčanog
1228 -Radoslav postaje srpski kralj
1233 -Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu
1236 - smrt Save Nemanjića
1243 -Uroš I postaje srpski kralj
1276 -Dragutin smenjuje Uroša na srpskom prestolu
1282 - Milutin nasleđuje krunu od Dragutina
1299 - Milutin se oženio vizantijskom princezom Simonidom
1321 - smrt kralja Milutina


" Litera " i " Matica Srba i iseljenika Srbije " , BEOGRAD





Komentari čitalaca                                                                       >> POŠALJITE SVOJ KOMENTAR <<
INTERNET NOVINE SERBSKE ne odgovaraju za sadržaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije INTERNET NOVINE SERBSKE.

Budite prvi i OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

izmedju
INFO
objavljeno Objavljeno
    14/10/2008
izvor Izvor
    Litera i matica Srba i iseljenika Srbije

Komentari čitalaca

stampa Verzija za štampu
posalji Pošaljite članak

cirilica Ћирилична верзија (beta)

arhiva Arhiva
Narodne umotvorine rss
<- prethodni članak
     naredni članak ->
Bookmark and Share
OD ISTOG AUTORA

POSLEDNJIH 10 NASLOVA

Malesevici
Opanci.com
Sminker.rs
NadjiRestoran.com
Imovina.net
Kosovo-Metohija
Srpska analitika
Srpska politika
Novine Toronto
Centar za samostalni zivot invalida
Opstinsko drustvo za borbu protiv raka Sombor
Restoran za venčanja Atos
Izmedju
Vila Zlatibor
Veceras u dijaspori
Srpski manastiri
Trazimo rodjake i prijatelje
knjigovodstvo
Internet Riznica Serbska
Balkanski sanovnik - iPad iPhone aplikacija
Powered by: < Linkmedia >
RSS

Web Stats
ISSN 1452-3922 | © 2001-2012
Srpska Dijaspora