Nismo 1999. bili zasuti bombama samo iz vazuha, pešadijski i tenkovski napadani samo iz Albanije.
Akcijom „strela“ uništili smo im Atlantsku brigadu
Hapšenje Gotovine me nije iznenadilo, to je obicna farsa. Ta „spektakularna akcija“ povezana je sa svim dogadajima poslednjih nedelja. Sve je pocelo oslobadanjem glavnokomandujuceg Vojske BiH Sefera Halilovica, pa zatim dvojice Albanaca, na celu sa Fatmirom Ljimajem. To se u zapadnim i albanskim krugovima komentariše – važno je da je pocelo. Što znaci, bice još oslobadajucih presuda. Dakle, zlocinci amnestiraju zlocince – kaže za „Svedok“ general Božidar Delic, jedan od kljucnih svedoka odbrane Slobodana Miloševica pred Haškim tribunalom, covek izgleda predodreden da pred ovim sudom brani i ostale Srbe protiv kojih je podignuta optužnica za navodne zlocine od 1991. do 1999. – Izgleda da je to moja sudbina, ujedno i obaveza, da svet i srpski narod saznaju istinu o ratovima na ovim prostorima. Najveci broj svedoka optužbe pred Tribunalom do sada je lagao, istina je u našim rukama, i ja je zato branim.
Svedok: Kažete da svet i srpski narod moraju da saznaju istinu. Da li je moguce, da je Srbi ne znaju?
Božidar Delic: Srbi su narod kratkog pamcenja. Brzo sve zaboravljaju, i zato ih treba podsetiti. Pošto je kompletan srpski narod ucesnik ratova na prostorima bivše SFRJ, jasno je da citav narod mora da se ukljuci u dokazivanje istine u Hagu.
S: Kao da hocete da kažete, da Srbi u dovoljnoj meri, kao svedoci odbrane, ne ucestvuju u Hagu?
B.D: Upravo to. Veliki broj Srba otkazao je da svedoci, iako znaju pravu istinu. Takvim potezima zatvorenik se dovodi u nezgodan položaj. Ostaje sam, postaje kolebljiv i dovodi sebe u sumnju da li je kriv ili prav, na kraju osudi sam sebe i prizna krivicu. To kod drugih ucesnika u sukobima na prostorima bivše SFRJ nije slucaj. Nijedan Musliman, Hrvat ili Albanac nije priznao da je pocinio zlocin, iako se o tim zlocinima sve zna, postoje dokazi i svedoci. Svi oni iza sebe imaju citavu mašineriju. Medutim, Srbi u Hagu su ostavljeni na milost i nemilost svetskim zlikovcima i modernim teroristima. To je najveca bruka od postojanja države Srbije i srpskog naroda. Nezabeleženo u svetu da se vode jednog naroda prvo predaju zlocincima zatim jednostavno zaborave. Srbija ce vecno zbog ovoga da snosi krivicu. Pogledajte, kako je iza Gotovine stala cela Hrvatska, iza Ljimaja Albanci, a iza Srba, osim njihovih porodica, niko. Tuga je to. Zato, pozivam Srbe da se probude.
S: Ucesnik ste svih ratova na ovim prostorima, pa bi bilo red da javnost sazna kako je izgledao Vaš ratni put.
B.D: Sve je pocelo na dubrovackom ratištu, gde sam tokom 1991. boravio devet meseci u sastavu Druge operativne grupe. Zatim sam od avgusta ’93. do 31. januara ’94. bio na hercegovackom ratištu. Od 6. februara ’95. nalazio sam se u Prizrenu, u 549. brigadi, prvo kao nacelnik štaba, a od ’97. i kao njen komandant. Tu me je docekao rat ’99.
Hapšenje Gotovine pred tv kamerama
obicna prevara
S: Pošto ste solidno upoznati sa situacijom u Hagu i oko njega, kakav je Vaš komentar hapšenja hrvatskog generala Ante Gotovine?
B.D: Gotovina se dugo odmarao u Hrvatskoj, jedno vreme i na Brionima, a onda je stigao i do Kanarskih ostrva. Odajem priznanje hrvatskoj državi, koja je stala iza svog generala. Tim pre, što su Hrvati priznali da se poslednjih šest godina spremaju za odbranu Gotovine. Nažalost, u odbrani Srba Srbija ne ucestvuje, i ako negde to cini, to je selektivno. I na snimcima se vidi da je hapšenje Gotovine „providna stvar“. Zamislite, da TV stanice prate agente britanskih obaveštajnih službi i da se nadu upravo tu u trenutku hapšenja. Uz sve to, Gotovina nimalo nije iznenaden, što je novi dokaz da je sve izrežirano. Covek sam pruža ruke. Sve je ovo smišljeno, da se Srbiji oko vrata okaci teret u liku Ratka Mladica. Hrvatska nikad nije priznala, iako je sve vreme cuvala Gotovinu, da je on u Hrvatskoj. Srpska demokratska vlast uporno traži Mladica u Srbiji, iako ne zna gde je Mladic. Jer, kad bi znala, nema te sile, pa makar se ona zvala i Amerika, koja bi je zaustavila da ga preda Hagu. Na žalost tih Srba, Ratko izbegava zamke
S: Mnogo se u Hagu govorilo o dubrovackom ratištu. Cak je i general Jokic priznao da je kriv za granatiranje Dubrovnika. Imali ste niz primedbi na ponašanje Jokica. O cemu se tu radi?
B.D: Sve o Dubrovniku je farsa i laž. Tacno je da je bilo dejstava i po starom jezgru Dubrovnika, i po još nekim delovima grada. Na svojim kartama, ratnim, a i turistickim, ucrtao sam tacno gde su se nalazili položaji Hrvata. Ti položaji su stalno menjani. Koristili su minobacace „carli“, koji su bili na kamionima, tako da su cesto ulazili u zašticeno jezgro i iz njega dejstvovali po položajima JNA. Druga karakteristika, ZNG je koristio hotele. Na gornjim spratovima su smeštali izbeglice, a ZNG bi dejstvovao sa donjih spratova. Stalno su nas zasipali minobacackim granatama i mecima raznih kalibara. Uz to, bili smo svedoci njihovog naoružavanja s mora, iako je postojao embargo na uvoz oružja.
S: Ko ih je naoružavao?
B.D: Ako je Šesta americka flota držala blokadu, jasno je da je naoružavanje Hrvata od strane SAD precutkivano. Naoružavali su ih mnogi.
S: Price Jokica, Strugara i ostalih, razlikuju se od Vaše?
B.D: I tu je stvar jasna. Jokica licno znam, na dubrovackom ratištu bio mi je komandant. Jedno vreme nisam hteo s njim da se srecem. Medutim, kada je otišao u Hag, ucinio sam sve da mu pomognem. Više sam puta s njim razgovarao u Beogradu, dok se branio sa slobode. Žestoko sam mu zamerio što je priznao krivicu, i na taj nacin doveo u bezizlazan položaj Strugara i sve one koji su s njim optuženi. Pošto sam mu pomagao oko dokumentacije, uz pomoc koje je mogao da se odbrani, neshvatljivo mi je njegovo obrazloženje priznanja, da dokumentaciju nije dobio na vreme. Posebno ga je pogodilo, što njegovi potcinjeni, njih petorica, koje mi je naveo po imenu, nisu hteli da se pojave kao svedoci odbrane. To ga je, kaže, prelomilo da prizna krivicu, mada je mogao da se odbrani. Jer, i medunarodno ratno pravo kaže: svi obeleženi objekti, poput bolnica, hotela i drugih, koji su zašticeni, ukoliko se koriste za vojne potrebe i dejstva iz njih – prestaju da budu zašticeni. To je u Dubrovniku bio slucaj.
Isto bih rekao i kao svedok optužbe
S: Kakvo bi bilo Vaše svedocenje, da ste bili svedok optužbe?
B.D: Pošto bih koristio ista dokumenta, a to sam rekao i u Hagu, istina ne može biti jedna za odbranu, a druga za tužilaštvo. Dakle, svedocio bih na isti nacin
S: Jedan ste od retkih srpskih generala koji je prihvatio da se pojavi u Hagu kao svedok odbrane. Kako radi ta mašinerija?
B.D: Za kratko vreme uspeo sam da saznam i vidim kako to oni rade. Brzo mi je postalo jasno da je haški zatvor – zatvor samo za Srbe. Mašinerija ima nalog da se Srbi predstave kao zlocinci i agresori na sopstvenim teritorijama, što ce imati za cilj placanje ratne odštete citavom svetu, jer nas je citav svet i napao. Jasno je, da je pojedinacnih zlocina Srba bilo, ali, to su cinili i drugi. Bilo je toga i u mojoj jedinici. Sudu u Hagu predocio sam i moju dokumentaciju, koja ih uopšte nije interesovala. Znali su da je sve odradeno kako zakon predvida, jer su krivci kažnjeni. Masovnih zlocina na KiM nije bilo, niti bilo kakvih zlocinackih naredbi iz državnog i vojnog vrha, sve do komandira vodova.
S: Kažete da zlocina na KiM nije bilo, šta je sa dejstvima u Hrvatskoj i BiH?
B.D: Tamo je situacija drugacija. Tamo su se dogadale grozne stvari, pa su se i neke vrednosti, ranije karakteristicne za srpskog vojnika, izgubile. Na KiM su srpski vojnici bili na visini zadatka. Tako su se ponašali i dobrovoljci. Mora da se zna, da su dogadaji u Hrvatskoj i BiH imali drugu pozadinu, pre svega, Drugi svetski rat, koji je završen genocidom nad Srbima od strane Hrvata i muslimana. Rat je završen, zlocinci nisu odgovarali, što je imalo uticaja i na 1991. godinu. Srbi nisu mogli da zaborave žrtve iz Drugog svetskog rata. Zato ih zbivanja ’91. nisu uhvatila na spavanju. Moram da priznam, da je bilo i osvete, ali na svim stranama. Zalažem se za to, da se svi zlocinci osude, ne po princiu reciprociteta, kako se danas pokušava, nego da svako navede i prizna svoj zlocin. Teško mi je kada se na tome insistira iskljucivo kod Srba. A u Hagu samo na tome rade.
S: I danas putujete širom Srbije i Evrope i branite srpstvo?
B.D: U Hag nisam otišao da svedocim za Slobodana Miloševica. Moji poginuli i ranjeni vojnici su moj prvi motiv, oni ne mogu da govore, a svakako nisu ratni zlocinci, zlikovci i ubice. Drugo, ucinio sam to zbog moje porodice, moje dve kcerke, zbog oficirske casti i dostojanstva. Moja obaveza, ujedno i privilegija, jeste da odem u Hag i da tamo istinu potkrepim dokumentacijom.
S: Gde Vam je bilo teže – u ratovima na ovim prostorima ili u Hagu?
B.D: U ratovima je bilo teško, jer su ginuli moji vojnici i starešine, a Hag je posebno iskustvo. Tamo je vrlo, vrlo teško. Sreo sam se sa mašinerijom koja ima ciljni zadatak, i koja vam meri svaku rec. Dovoljno je da ne budete skoncentrisani, pa da celo svedocenje dode u pitanje.
Albanski „svedoci“
pripremani na jednom mestu
S: Kako gledate na svedocenje Albanaca protiv Miloševica?
B.D: Gledao sam i slušao sva njihova kazivanja. Sticem utisak, koji ne može biti samo moj, kao da su svi pripremani na jednom mestu. Oni nisu imali papire, dokumentaciju, ali svi su imali jednu pricu o vojsci, policiji, paravojnim formacijama, a ta prica cesto ne odgovara stvarnosti. To su svedoci iz druge, pa cak i trece ruke. Licno ni u cemu nisu ucestvovali, ali su nešto naculi. Narocito su govorili o paravojnim formacijama, poput Arkanovih „Tigrova“, zatim „Belih orlova“, „Crne ruke“… To je tužilaštvo s oduševljenjem prihvatalo. Obicno su po šiptarskim svedocima to neki bradati ljudi sa cetnickim oznakama i dugim noževima. Jasno je da ta svedocenja ne odgovaraju istini
S: Sve je više onih koji priznaju da se Miloševic odlicno brani?
B.D: Lako je coveku da se brani – kad brani istinu. To za Miloševica nije problem. Problem je, što mu je ova država zatvorila sve ventile, tako da ne može da dobije potrebne papire. Radi se o izuzetno inteligentnom coveku, koji koristi papirologiju od tužilaštva, koje je obavezno da obelodani dobijeni materijal. Srbija prvi grešku što ne pomaže, dokumentacijom, Miloševicu. Ali, pošto je istina na njegovoj strani, on ce se izboriti i sa tim problemom. Zasad, Miloševic bije tužilaštvo njihovim oružjem.
S: Da li ste se u Hagu sretali s Miloševicem?
B.D: Sreo sam se s njim pet puta, u fazi pripreme za svedocenje. Miloševic je i tamo gospodin, zajedno smo prostudirali dokumentaciju koju sam mu predocavao, a on je pripremao pitanja. U zatvorskoj jedinici svi ga poštuju, i prema njemu se ophode s uvažavanjem. To u Srbiji ne odgovara onima koji bi da mu stave lance.
S: Kako gledate na pokušaj da se na pola dokaznog postupka za KiM izrekne presuda Miloševicu?
B.D: To nije slucajno, i povezano je sa pregovorima o konacnom statusu KiM. To je trebalo da bude glavni adut šiptarske strane. Svakom razumnom coveku jasno je, da je Miloševic bio vrhovni komandant vojske koja je branila zemlju od agresije. Ako kroz svu dokumentaciju, od vrhovne komande do poslednjeg komandanta bataljona, koja je dostupna tužilaštvu, nigde nema elemenata kršenja medunarodnog prava ili naredivanja zlocina, jasno je da se iskljucuje svaka odgovornost vrhovnog komandata, Generalštaba i svih ostalih nivoa. Drugo pitanje je individualna odgovornost, za pojedinacne zlocine podigli smo niz optužnica, koje su procesuirane.
S: Mnogi svedoci tužilašta su bili uverljivi, govoreci o krivici Miloševica?
B.D: Bolje je reci – mnogi su pokušali da budu uverljivi, ali to nisu uspeli. Setimo se svedocenja lorda Ešdauna, naravno, necu reci da jedan lord laže, jer bih vredao i ostale britanske lordove, ali moram da kažem, da u mnogim slucajevima Ešdaun nije govorio istinu. Prvo je trebalo da govori o sebi, ko je on, šta je tražio na severu Albanije s teroristima. Lord se trudio, uvek posle mog svedocenja, da se telefonom javi tužilaštvu, koje je istupalo sa novim argumentima. Medutim, posle filma snimljenog u septembru ’98. njegova uloga na KiM postala je ocigledna i jasna. Pojedincima u Hagu je bilo teško da to prihvate, pokušali su da lorda zaštite, to nije išlo, film je uvršcen kao dokazni materijal.
S: Gotovo svakodnevno, pojavljuju se memoari ljudi koji su direktno ucestvovali u agresiji na SRJ. Nedavno je izašla knjiga Veslija Klarka, pa je mnogo toga jasnije o ratu na KiM i u citavoj, nekadašnjoj SFRJ.
B.D: Memoari Veslija Klarka otkrivaju istinu o nama, našoj vojsci i njenoj snazi, njenom oficirskom i vojnickom kadru. Klark u memoarima govori o njihovoj taktici, o našem suprotstavljanju. Evo, ja cu mu preko vašeg lista na neka njegova pitanja odgovoriti. Cesto se govori da smo u ratu povredivali granicu Albanije. Naravno da smo to u manjem obimu cinili kada je rat tek poceo. I to na delovima granice koji su za nas bili nepovoljni. Kada se govori o agresiji na SRJ, zanemaruje se cinjenica da nas je NATO napao iz vazduha, a Albanija s kopna. Albanska armija aktivno je ucestvovala u agresiji, koristeci artiljeriju i tenkove. Samo u mojoj zoni bilo je više tenkovskih napada. A, teroristi nisu imali tenkove. Dakle, to su bili tenkovi albanske vojske, koje smo mi uništili. Vojska SRJ, kojom srpski narod mora da se ponosi, cvrsto je držala granicu sa Albanijom. Ovo govorim zbog onih Srba, koji tvrde da rata maltene nije ni bilo. A bilo je žestokih pešadijskih napada. Imali smo dosta gubitaka u ljudstvu, a što se rat nije proširio na ostatak Srbije, trebalo bi zahvaliti našoj hrabroj vojsci. Narod mora da zna, da je tokom višemesecnog rata na KiM, koji je poceo mnogo pre ’99. godine, njegova vojska trpela udare na prednjoj liniji. Moji vojnici nikada nece zaboraviti operaciju koju su NATO zlikovci osmislili 9. aprila 1999, kada se iz Albanije krenulo u žestoke napade ne bi li se pešadijski umarširalo. Ta operacija je trajala do kraja aprila. Usledila je akcija „Strela“ u maju, i tu su agresori pretrpeli strašne gubitke. Klark priznaje, da je u tim napadima ucestvovala i brigada Albanaca iz SAD, naravno, i Amerikanci. Bila je to Atlantska brigada. Posle ovog sloma nisu se više oporavili, pa je NATO još žešce navaljivao avijacijom. Sve smo izdržali, a danas, umesto da Srbi i Crnogorci odaju pocast svojim junacima, oni ih sramote.
S: Ko sramoti vojsku tadašnje SRJ?
B.D: To cine oni koji nisu ucestvovali u odbrani ove zemlje i naroda. Pošten svet i junaci cute. Brzo ce nepravda biti ispravljena, to se vec u vazduhu oseca. Oni koji negiraju našu vojsku i pricaju o njenom porazu, nailaze na demanti upravo NATO komandanta Veslija Klarka, koji za operaciju „Strela“ u memoarima kaže, da je Amerika u nuždi morala da upotrebi strateške bombardere B-52 na Paštriku, zatim B-1, kao i izuzetno precizne dalekometne rakete. U knjizi „Moderno ratovanje“, Klark na 50 strana govori o akciji „Strela“. Sve se to dogadalo ispred moje brigade. Kada sve izreceno o nama citamo, a piše naš protivnik, možemo da budemo ponosni. Klark navodi da nas je napala najmocnija sila sveta, 600 puta jaca, a ja sam ispred te sile imao brigadu od 14.000 ljudi, i sada znam da sam sa tim mladim vojnicima i dobrovoljcima bio veliki problem za tu silu. Na jednom mestu u knjizi Klark kaže Šortu, komandantu vazduhoplovstva NATO: „Probudi koga god možeš u Pentagonu, hitno obezbedi angažovanje strategijske avijacije B-52 i bombardera B-1, jer moramo podržati OVK na vrhu Paštrika. Ako padne taj vrh, za njega cemo platiti americkom krvlju“.
Hvala Tadicu što me je penzionisao
S: Kako komentarišete „masovno penzionisanje“ mladih u Vojsci SCG?
B.D: Mene je penzionisao Tadic, kao i još nekolicinu mojih kolega. Ja ne držim njegovu stranu. Hvala mu, nisam više mogao da radim sa onima koji govore engleski.
S: Mnogi su danas skloni da kažu, da je NATO mogao sve, a nije hteo?
B.D: Neka ti, koji tvrde šta je NATO mogao, procitaju knjige „Moderno ratovanje“ Veslija Klarka i „Novi militaristicki humanizam“ od Naoma Comskog. Tamo sve piše. Ti, koji kažu da NATO nije hteo, ne znaju ništa o ratu, oni su zaslepljeni mržnjom. Klark piše, da bi krenuo u pešadijski obracun tek kada bi uspeo da skupi 180.000 ljudi, a za takvu pripremu mu je potrebno šest meseci. Naravno, da su oni mogli da pobiju sve civile i poruše sve gradove, ali su valjda znali šta je medunarodno ratno pravo. NATO dakle, a to oni priznaju, Vojsci SRJ nije mogao ništa. U tome i danas leži problem njihovih muka, zato pokušavaju da opravdaju agresiju.
S: Cime ste uspevali da zavaravate NATO avijaciju?
B.D: Uspeli smo da se suprotstavimo najsavremenijoj tehnologiji, i to najjednostavnijom metodom – maskiranjem i obmanjivanjem. Masovno smo koristili pasivne radarske reflektorske sisteme, koji nisu elektronika, sami smo ih izradivali u radionicama. To su zapravo reflektujuce površine, uradene od celicnih limova. Nismo imali druge mogucnosti nego da ih zbunjujemo, a uspeli smo, što i oni priznaju. Zato je njihova efikasnost bila veoma mala u odnosu na vojne ciljeve, pa su iz gneva pogadali civilne.
S: Kakva je bila efikasnost Vojske SRJ?
B.D: Izuzetna. Da nije Haga, ne bi se ni znalo da je bilo rata. A na tome posebno insistiraju Amerikanci. Oni su u agresiji na SRJ najveci gubitnici. Oni su pretrpeli strahovitu štetu. Da neko ne pomisli, da smo mi oborili na stotinu njihovih aviona. Istina o tome saznace se za neku godinu. Zna se da smo mit o nevidljivosti njihovih vazduhoplova ostavili u srpskom blatu. Na pocetku rata srušen je F-117, i oštecena još tri takva aviona, oboren je B-2, cudo americke tehnologije, koji košta milijardu i po dolara. Samo rušenje F-117, ako se uporedi sa svim vazduhoplovima koje smo mi izgubili, ima vecu cenu u dolarima. Trebalo bi podsetiti, da od 1999. SAD više nisu proizvele nijedan nevidljivi avion. Milion ljudi je zbog toga ostalo bez posla. Ko je tu dobitnik, a ko gubitnik?
S: Zato nam, valjda, sada i razbijaju vojsku?
B.D: Amerikanci su 2004. imali interesantnu inicijativu, želeli su da pojedinacno upoznaju sve naše ljude, dežurne u posadama koje su gadale njihove avione. Raspitivali su se za naše radare, frekvencije, taktiku kod obaranja F-117 i B-2. Šta su to naši ljudi videli na ekranima? Do danas nisu dobili nikakvu informaciju. Iako insistiraju da više nismo neprijatelji, i da bi te tajne njima trebalo da predamo.
S: Smatrate da se NATO ne ponaša viteški?
B.D: To im je najveca mana, teško podnose poraze. Nadmeni su i bezobzirni. Teško im je palo kada se ispostavilo da nisu najpametniji. Umesto da nas zbog toga poštuju, oni nas mrze. Sud u Hagu je i ustrojen da bi bi opravdao njihove gluposti i zlodela. Oni su pobednici u miru, ali im to nimalo ne prija.
