TRI POUČNE PRIČE Da li mladi Srbi zaista žive bolje u inostranstvu?

10

Nezadovoljstvo ekonomskom i političkom situacijom, teškoće pronalaska adekvatnog posla u struci nakon školovanja, samo su neki od razloga zbog kojeg se sve više mladih odlučuje da sreću okuša u inostranstvu. Da li se zaista van granica Srbije krije bolji život, pitali smo one koji su kupili kartu u jednom pravcu.

Foto: Ilustracija / Promo

Obavljanje različitih poslova preko omladinske zadruge i plata koja kasni i po tri meseca, neki su od problema sa kojima se Igor Popović (28) susretao tokom rada u Beogradu. A onda se to promenilo preko noći.

– Pozvao me je brat i pitao da li želim da radim u bolnici u Minhenu, a kada potom mi saopštio da prekosutra imam razgovor za posao. Spakovao sam se i otišao sutradan – priča Igor koji skoro dve godine radi kao pomoćni radnik u nemačkoj bolnici, gde dovodi ljude na preglede, priprema ih, transportuje krv…

Igor Popović

Foto: privatna arhiva / Privatna arhiva Igor Popović

Igor ističe da je tek po dolasku u Nemačku shvatio šta je uređena država. To se, kako kaže, vidi na svakom koraku, od autobusa i metroa koji stižu u minut, do poštovanja zakona, prava radnika…

– Dok sam radio u Srbiji dve godine nisam bio prijavljen. Ovde sam prijavljen, osiguran, a kako radim u delatnosti koja pomaže ljudima, na moju penziju imaću i dodatnu koju plaća grad. Plata je svakog 28. u mesecu, svi računi se skidaju prvog u mesecu. Ukoliko imam prekovremene sate, dobijam isplatu ili dodatne slobodne dane, tako da ih uglavnom imam 42 godišnje – priča on i dodaje da je jedina zamerka koju ima u Nemačkoj to što su stanovi skupi.

Kako kaže, najviše mu se dopadaju dodatne mogućnosti koje ima kao radnik.

– Ovde se radnici zaista cene, imaju milion mogućnosti. Žale se jedino stariji ljudi, jer ne znaju jezik, ali onaj ko je vredan i želi da uči, uvek može da zaradi. Ukoliko im se dopadneš, hoće i na dodatno školovanje da te pošalju – zadovoljan je Igor.

On ističe da su i ljudi dosta drugačiji.

– Neki kažu da mi radimo da bi živeli, a Nemci žive da bi radili i zaista je neverovatno koliko ti ljudi rade, stalno gledaju da nešto unaprede. Kada se upoznaš sa nekim, prvo te pita šta radiš. Oni se samo diče svojim titulama na poslu, to ih ispunjava. Svi se pridržavaju zakona, jer su dosta rigorozni. S druge strane, njih zabavljaju neke druge stvari, tako da mi najviše nedostaje moje društvo. Ipak, ne planiram da se vratim uskoro – kaže on.

„Imamo tri meseca plaćenog odmora godišnje“

Novi život Silvija Jovanović (27) i Aleksandar Đuričić (28) otpočeli su pre skoro dve godine, u Kini.

– Oboje smo završili fakultete u Srbiji, ali je bilo teško naći stabilan posao u struci. U mometu kada sam dobio ponudu da radim u Kini, oboje smo bili zaposleni u Srbiji, ali smo bez razmišljanja odlučili da se preselimo, gledali smo na to kao avanturu. Opredelili smo se za Hangžou, jer je jedan od najlepših gradova u Kini, mnogo mirniji od Pekinga i Šangaja i narednih nekoliko meseci pripremali za put – priča Aleksandar, danas profesor u srednjoj školi.

Silvija i Aleksandar

Foto: S. Jovanović / Privatna arhiva Silvija i Aleksandar

Za razliku od njega, Silvija je dobila posao tek po dolasku u Kinu, kao profesor engleskog jezika u Montesori školi.

– Bilo je teško adaptirati se u početku, zbog velike kulturne razlike, ali smo već nakon nekoliko meseci počeli da se osećamo kao kod kuće. Oboje radimo sa decom i to nas ispunjava. Grad u kojem živimo ima bogatu istoriju i predstavlja miks tradicionalnog i modernog, zadovoljni smo uslovima, a Kinezi su sjajni, trude se da pomognu u svakoj situaciji i osmehom čine da se osećate prijatno – zadovoljan je ovaj par.

Kako kažu, napredak se u zemlji čija je ekonomija u rapidnom porastu oseća iz dana u dan.

– Život je potpuno drugačiji, ne možemo da zamislimo dan bez metroa, keš skoro i da ne koristimo, sve se plaća preko telefona. Kineski jezik nam je jedina barijera, ali se trudimo da naučimo najpotrebnije. Svakodnevno kupujemo preko interneta, jer tako uštedimo i dosta vremena. Jedini nedostatak je što nam je pristup društvenim mrežama otežan, jer u Kini imaju svoje verzije. Takođe, noćni život je mnogo mirniji, posle 22 sata je sve pusto – ističu Silvija i Aleksandar.

Njih dvoje su zadovoljni i uslovima u kojima rade.

– Zadovoljni smo i iz finansijskog ugla. Radimo od ponedeljka do petka, zimi imamo mesec dana odmora, leti dva, ali je neuporedivo manje pritiska. Ova dva školska raspusta uvek iskoristimo da se vratimo u Srbiju i nadoknadimo sve što nam je nedostajalo, poput viđanja sa porodicom i prijateljima, hrane. Voleli bismo da ostanemo ovde još dugo, ali ne pravimo planove, jer i da nam je neko godinu dana pre odlaska rekao da ćemo živeti u Kini, ne bismo mu verovali – sa osmehom pričaju Silvija i Aleksandar.

Naći dobar posao u Srbiji ipak nije nemoguće

Nakon što je u Leskovcu radio nekoliko poslova, Nikola K. (26) je krajnje razočaran odlučio da nešto preduzme. U narednih godinu i po dana, promenio je nekoliko gradova.

– Odlučio sam da spojim lepo i korisno i tokom leta 2015. radio u Grčkoj. Zaposlio sam se u jednoj turističkoj agenciji, vlasnik je bio zadovoljan sa mnom, tako da mi je ponudio da se vratim i sledeće godine, da radim kao menadžer, što sam jedva čekao – priseća se Nikola.

Dobra zarada i osećaj da neko ceni njegov trud učinili su da situacija u Srbiji deluje još gore nego kada je otišao. Iako je već znao da svoju destinaciju za naredno leto, odlučio je da se upusti u još jednu avanturu.

– Društvo i ja smo onda, tokom zime 2015/16. godine radili u velikoj fabrici u Slovačkoj. Plata nije bila mnogo velika, ali je čak i takva bila dovoljna za pristojan život, koji uključuje lepu odeću, dobru hranu, druženja van posla. Ipak, ako mogu da uporedim sa Grčkom, po svemu bih pre izabrao nju – kaže on.

Sledeće leto na ostrvu Zakintos bilo je još bolje nego prethodno.

– Radio sam na boljoj poziciji, bio sam dobar u svom poslu, već sam mnogo toga znao. Zarada je bila odlična, sve je bilo idealno. Ipak, u pitanju je ostrvo koje je popularno tokom letnje sezone, tako da sam se nakon toga vratio u Srbiju, uveren da ću se vratiti sledećeg leta. Mesto me nije držalo, tako da sam dao šansu i Beogradu da me ubedi da je moguće biti zadovoljan poslom i platom u Srbiji. Ipak, ni to se nije desilo – priseća se on.

A onda, kada se najmanje nadao, u rodnom kraju našao je posao po svojoj meri.

– Zaposlio sam se u jednoj IT kompaniji i sada sam zadovoljan. Moje iskustvo pokazuje da je u Srbiji jako teško naći dobar posao, po pristojnim uslovima, bez želje da pobegnete iz države. Dosta ljudi iz moje okoline pokušava ili odlazi jer je u malom gradu situacija još gora nego u prestonici, a život u Beogradu je skup onome ko nema svoj stan u njemu. Ipak, trud se isplati – zaključuje Nikola.

„Pobegla sam iz Srbije zbog ljudi“

Odlazak mladih bio je glavna tema tribine koju je krajem maja organizovao Kulturni centar „Grad“.

Ovi mladi su zauvek otišli iz Srbije, drugi su se pokajali, ali zašto su se neki STRANCI SKUĆILI BAŠ U SRBIJI? Ovo su njihove priče

– Pobegla sam pre četiri godine iz Srbije zbog homofobije i rasizma prisutnih kod nas. Sreću sam pronašla u Los Anđelesu vozeći taksi, i ni za šta na svetu se ne bih vratila – reči su Tanje Nikolić, koja je se tada putem video snimke obratila okupljenima.

Na istoj tribini, Ksenija Vranjevac koja je nakon višegodišnjeg volontiranja, svoju sreću pronašla u Nemačkoj kao lekar, poručila je pristunima preko video bima da ne planira da se vrati u Srbiju.

S druge strane, Jovana Fordham istakla je da jedva čeka da se vrati iz Engleske, gde je četiri godine.

– Nedostaje mi porodica. Čim završimo proceduru oko papira, vraćam se za Srbiju. Nekoliko puta su mi ljudi na ulici govorili da se vratim odakle sam došla, i pogotovo posle Bregzita, netrpeljivost prema došljacima je sve veća – istakla je ona tada.

 http://www.blic.rs/vesti/drustvo/tri-poucne-price-da-li-mladi-srbi-zaista-zive-bolje-u-inostranstvu/twnjbqw

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here