Tapija i “ne” Zapadu čuvaju Kosmet

13

Greška naših političara u vezi sa Kosovom je što su procenili da vreme radi protiv nas, da treba da požurimo i spasimo što se spasti može, zato sada ništa ne bi trebalo dirati sa ambicijama da postignemo konačno rešenje, jer vreme radi za Srbiju, kaže bivši šef srpske diplomatije

Kosovo nije trajno zamrznut konflikt i neće trajati sto godina kako se često neoprezno sugeriše. Zbog toga sada ništa ne bi trebalo dirati sa ambicijama da postignemo konačno rešenje. Samo treba da učtivo kažemo Zapadu: nismo saglasni sa vašim rešenjima, vi ste okupatori, ali mi Kosovo ne damo, imamo tapiju i to je jedino što nam je ostalo.

Greška naših političara u vezi sa Kosovom je što su procenili da vreme radi protiv nas, da treba da požurimo i spasimo što se spasti može. Da li je to njihova procena ili su to pitanje otvorili oni koji su im pomogli da dođu na vlast ne znamo, ali smo na osnovu takvih pogrešnih procena požurili, pristankom na Briselske pregovore, iako je bilo očigledno da ćemo tamo biti sami naspram tri ujedinjena protivnika – Brisela, Vašingtona i Prištine. I rezultat je jasan, svi ustupci su bili zbog stvaranja Zajednice srpskih opština, što je za sada grožđe na vrbovoj grani.

Preko Prištine se rešava i Srpska

Da li je dijalog o Kosovu nametnut kao srpsko učešće u dolasku do brzog rešenja?

“Nadam se da će naša vlast sama da se prosvetli na bazi činjenice da neke zemlje počinju da povlače priznanja. To se do sada nije dešavalo na takav dramatičan i masovniji način. Ovo je sada opasnost od epidemijskog ponašanja, suprotno očekivanjima zapada. I oni, zbog toga što su proizveli secesiju na način koji je neprihvatljiv po međunarodnom pravu i što se pojavljuju novi slučajevi, kao što je Katalonija, svi čekaju i svi se nadaju da će to zrikavo svetlo sa Kosova da im osvetli i njihov put. Amerika kao proizvođač naših neprilika to teško podnosi i mora da žuri. Ako ostanemo čvrsti na izazivački poziv i samo kažemo „ne damo“ onda će Amerika morati da promeni stav i dođe kod nas sa pitanjem šta želite za uzvrat da rešimo ovo pitanje. E, to bi bili pravi pregovori. A onda bismo imali fakturu – preko Kosova se rešava i RS…”, kaže Vladislav Jovanović.

Ovi odmerenu, mudru i argumentovanu analizu izložio je u ekskluzivnom razgovoru za portal Global Serbia dugogodišnji srpski diplomata od karijere, bivši šef diplomatije u dva mandata i jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Vladislav Jovanović, čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Srbije i Jugoslavije u vreme vladavine Slobodana Miloševića, a koji je pored politike i nekoliko stručnih publicističkh studija iz ove oblasti poznat i kao nadahnuti pesnik i majstor lepe reči. Tako je bilo i u susretu sa urednikom našeg portala.

BESPOTREBNA ŽURBA NA ŠTETU SRBIJE: Veliki ustupci u Briselu, nikakva korist za državu
BESPOTREBNA ŽURBA NA ŠTETU SRBIJE: Veliki ustupci u Briselu, nikakva korist za državu

ELIMINISATI SRPSKI FAKTOR NA BALKANU

Političke nedaće sa kojima se susreće Srbija, na prvom mestu sudbina Kosmeta, i još neosušen potpis na prvostepenoj presudi Tribunala u Hagu generalu Ratku Mladiću, komandantu Vojske Republike Srpske, odredili su tok ovog razgovora. Za sve što se danas dešava naš sagovornik ima jednostavan odgovor – to je završni čin ili udarac onoga što se priprema i ostvaruje već decenijama.

Sloba kukuriknuo pre Gorbačova

“Milošević je sa svojom ideologijom uspeo da raskrsti šest godina pre Gorbačova i njegovom glaasnošću. Kada je Krajgerova komisija 1981. godine rešavala pitanje bankrotstva pred kojom je bila tadašnja Jugoslavija, onda su pozvani svi umovi da nađu izlaz. Jedina dva čoveka koja su tada tražila momentalni prekid socijalističkog samoupravljanja i prelazak na tržišnu privredu bili su Milošević i Gligorov, a svi drugi bili suvatreni branioci socijalizma. A najveći branilac među njima Milan Kučan, koji je posle bio predvodnik demokratskog i reformskog talasa u SFRJ. To je ironija istorije.

Milošević je kukuriknuo pre nego Gorbačov, on se odvojio od ideologije kojoj verovatno i nije bio potpuno naklonjen, i tu je vidan uticaj njegove supruge. On je tu ideologiju samo vešto iskoristio kao uzengiju da uskoči i dođe do položaja”, kaže Jovanović.

“Presuda Mladiću samo je jedan od činova, nametnut na političkoj mapi, da Srbe stalno treba okrivljavati za sve što se dešava, da bi kroz to njima bile vezane ruke u vezi sa svim drugim zahtevima koji im se isporučuju. A zahtevi su, prvo Kosovo koje treba dovršiti, kad ga dovrše, automatski će biti amnestirani za bombardovanje, a onda da se naprave neke ranjive tačke, Vojvodina da malo “više federira”, kako je tovoleo da kaže Bakarić, Raška oblast, Južna Srbija, pa i Istočna, gde se takođe članice NATO-a Bugarska i Rumunija ohrabruju da ulaze i u tzv verski zabran, iako pravoslavne kanonske crkve imaju strogo definisana polja delovanja. Znači, ne poštuje se ni taj pravoslavni sveti dogovor. Taj žig krivice vezivanjem Srbije za stub srama na duže vreme treba da posluži ostvarenju svih ciljeva, a ovo sa Mladićem je samo dopunska ilustracija”, kaže Jovanović.

Na našu primedbu da se Srbiji, nakon izricanja presude Mladiću, kao bumerang vraćaju svi oni negativni stereotipi iz vremena 90-ih, uprkos aktivnoj srpskoj “diplomatiji podilaženja”, koja je već duže na snazi, naš sagovornik nalazi odgovor za to u bližoj prošlosti:

POSLE RASPADA SFRJ: Glavni zadatak Zapada eliminisati srpski faktor na Balkanu
POSLE RASPADA SFRJ: Glavni zadatak Zapada eliminisati srpski faktor na Balkanu

“Srpski faktor na Balkanu kao krajnje nepouzdan za interese Zapada, ne sme da bude učvršćen, naprotiv, on mora jednom za svagda da bude eliminisan. A to se postiže eliminisanjem Jugoslavije, favorizovanjem njenih odsečenih delova, sužavanjem i stešnjavanjem Srbije, geografski, demografski, ekonomski, politički, vojno i vezivanjem Srbije i srpskog imena za stub srama na duže vreme, što je preduslov za ostvarivanje svih drugih ciljeva koje imaju u vezi sa tim. Kada su odlučili da prebrišu Jugoslaviju sa političke mape Evrope oni su tome pristupili računajući da će posle Titove smrti Jugoslavija potpasti pod dominantan uticaj Srbije. Ako se to desi onda tu automatski dolazi uticaj Sovjetskog Saveza, odnosno Rusije.

Veliki deo tih ciljeva je ostvaren, predstavljajući srpski faktor najvećim krivcem za sve što se dešavalo. Oni tu optužbu sa nas ne skidaju iz taktičkih razloga, pokušavaju da nam se približe na manje važnim pitanjima, ali u osnovnom pohodu na nas uopšte ne zastajkuju”, precizan je i decidan Jovanović.

Ako danas, u ovakvim okolnostima surove dominacije Zapada na našim prostorima i unutar našeg sistema, ima razloga da govorimo o “okupaciji i kolonizaciji Srbije”, onda nam naš sagovornik podastire niz činjenica iz istorije Jugoslavije koje nam pokazuju rodno mesto i naših sadašnjih političkih nedaća.

KOMUNISTIČKI MAMLAZI NISU RAZUMELI

“Te sile su još pred kraj Titovog života proveravale kako sapeti Srbiju. Tada je već funkcionisala neprincipijelna koalicija pet republika protiv jedne. Samo što nije rečeno da ta koalicija postoji od 1939. godine, bila je i u Prvom i u Drugom AVNOJ-u, KP Srbije stvorena je tek 1946. a Slovenije i Hrvatske 1936. i 1938. što znači da su srpski komunisti prišli stolu kad je jelo već bilo posluženo. Ogledalo se i to kad je odlučeno da Vojvodina i Kosovo budu pokrajine u sastavu Srbije, a da Srbi, koji su najviše postradali u NDH nemaju pravo na autonomiju. Umesto toga dobili smo kraške jame i proterivanja. Tako smo to rešili tamo, ali su zato svi bili revnosni da se autonomija primeni u Srbiji. To naši mamlazi, komunistički lideri, nisu razumeli i oni snose najveću istorijsku odgovornost što smo tako prošli”, kaže Jovanović.

Da li današnji politički lideri u Srbiji razumeju ova kretanja o kojima govori naš sagovornik?

TRAJNA VOJNA NEUTRALNOST: Uslov nezavisnosti i obaveza prema istoriji
TRAJNA VOJNA NEUTRALNOST: Uslov nezavisnosti i obaveza prema istoriji

“Dobro je što vode politiku vojne neutralnosti. Samo bi bilo neophodno da kažu – trajna vojna neutralnost. Sada već postoji asimetrija u tim odnosima i zato kažem kad je trajna znači da je neizmenjiva. To nije učinjeno ni u vreme kad je uneto u Ustav, doduše ako se sećamo jedva je i to ušlo u Ustav, ali trebalo bi sada to ojačati. Inače, ta spoljna politika je dobra, ne treba da budemo potčinjeni nikome, naša istorijska pozicija je sa svima dobro nikome potčinjeni i to bi moralo da bude čvrsto, a trajna vojna neutralnost bi nas zaštitila od pokušaja sa svih strana da se to podrije”.

Pomodarska repa bez korena

Kako Vladislav Jovanović gleda na sve raširenije pojave samoporicanja i autošovinizma u Srbiji?

“To je posledica dualizma srpske duše, a rekao bih i ruske duše. Jer smo od nemanjićkih vremena pa nadalje bili u tihoj oscilaciji istok-zapad. Čak su i naši kraljevi imali trenutke iskušenja, a posle toga su postajali zapadnjaci ili pomodari. Naša specijalna slovenska duša je dualistička. I teško da se možemo toga sasvim osloboditi. Sada je i politika šireg izbora i bogatija. I sada su pomodarci krenuli na te izbore, jer ih je veći broj, često zaboravljajući na korene i obaveze koje imaju prema svom nacionu, tako da je to pomodarstvo masovna, ali prolazna pojava. Kada taj izbor ponuda bude smanjen ili uskraćen oni će polako izvenuti. Autošovinisti nisu ni svesni da su repa bez korena. Oni su o sebi izvajali sladunjavu predstavu da su moderni, progresivni, i uživaju u tom staklenom zvonu, a suštini ni to nisu, samo su sredstvo drugih za postizanje ciljeva kod nas.

Savremena inteligencija je sama pristala da izgubi svoju autonomiju i samostalnost zarad boljeg života i to nije samo slučaj kod nas, već svetska pojava. Postali su činovnici koji rade za platu.

Krećući se ovom linijom razgovor neposredno skreće na temu sudbine Kosova i Metohije i naše bojazni da ćemo u političkoj trgovini “Kosovo za članstvo u EU” ostati i bez Kosova i bez članstva. Jovanović je tu nedvosmislen:

“Kosovo je okupirano nezakonitom vojnom akcijom, a onda je stavljeno pod vrhovnu administrativnu vlast UN, u krajnjoj liniji pro forma. Faktičku vlast tamo drži NATO sa svojim učenicima – pešadijom u ratu i liderima OVK. Oni su proizveli bumerang državu Kosovo i izvršili pritisak na mnoge zemlje da priznaju tu državu. Problem je što do sada nisu mogli da dobiju pristanak matične zemlje, a to je Srbija. Jer ona drži u rukama tapiju. Bez pristanka matične zemlje ni jedan njen otcepljeni deo ne može međunarodno da zaživi u procesnom smislu – ne može da postane članica OUN, ne može da bude član nekih drugih međunarodnih organizacija”, smatra on.

ČEKATI, NE SRLJATI

U ovom detalju Vladislav Jovanović, kao iskusni diplomata i čovek koji je obarao ruke sa mnogim svetskim zlikovcima tokom 90-ih, vidi čitavu lepezu pozitivnih činjenica, zahvaljujući kojima treba strpljivo čekati, umesto da srljamo:

“Ono što su zapadne zemlje postigle vredi vrlo malo zbog priliva novih činjenica. Prvo, učvršćujemo svoj stav da nećemo nikada priznati Kosovo. Drugo, broj zemalja koje su do sada priznale Kosovo, ako je taj broj tačan, počeo je da se osipa. Princip rasparanog džempera počinje da radi, kao što je radio u slučaju razbijanja SFRJ, što je psiholški i politički vrlo neprijatno za proizvođače te bumerang države. S druge strane i politička situacija u svetu se vrlo brzo menja. Stvaraju se novi centri moći, gde Amerika, iako najmoćnija ne može više sama diktatom i vojnom intervencijom da rešava probleme. To je velika stvar za male zemlje koje mogu malo da dišu. Treće, vreme radi za nas a ne za njih. Već devet godina ta bumerang država u srcu Evrope nije priznata od OUN, sve manje su šanse da će to i biti, a oni tu hipoteku ne mogu dugo da drže na sebi, jer je ta tvorevina rezultat protivpravnih radnji. I zato im se žuri da kroz godinu i po dana završe posao”, smatra naš sagovornik.

IZGUBLJENA DRŽAVNA SAMOSTALNOST: Sve je počelo 5. oktobra
IZGUBLJENA DRŽAVNA SAMOSTALNOST: Sve je počelo 5. oktobra

U tesnoj vezi sa ovim pitanjima je i naš odnos prema članstvu u EU. Pitamo našeg sagovornika da li možemo da sedimo za istim stolom sa onima koji su nas bombardovali, rušili zemlju, ubijali naše građane i vojnike, osiromašili nas za nekoliko decenija unapred…

“Problem je u tome što smo mi od 5. oktobra ispustili veliki deo naše državne i nacionalne samostalnosti. Pristali smo za dobijanje novca za izvođenje tog prevrata na određenu ulogu. I to su činjenice koje se ne kriju i koje i jedna i druga strana javno iznose. I onda smo napravili odlučujući korak da izrazimo želju da uđemo u evroatlanske integracije i to što pre. A nismo naglasili da želimo da uđemo pod uslovima kao i druge članice i u okviru našim ustavom definisanih granica, pa bi onda teret dokazivanja i krivica za nedogovor pao na drugu stranu, a ne na nas. Mi hoćemo, ali isto kao i drugi. To do danas nije učinjeno i sada su poslednji trenuci za takav potez. Iako je malo kasno, jer smo se zaglibili u pregovorima, ali nije neizvodljivo”.

U vezi sa tim on pominje i tzv Išingerov model dve Nemačke koji se nudi kao spasonosno rešenje za dogovor Srbije i Kosova i veli:

SLOBA RODOLJUB I DRŽAVOTVORAC

RODOLJUB I DRŽAVOTVORAC: Slobodan Milošević
RODOLJUB I DRŽAVOTVORAC: Slobodan Milošević

“U tom slučaju bi EU morala da kaže, žao mi je, ali vi morate da uđete zajedno sa Kosovom, a mi možemo da zahvalimo i izađemo iz daljih razgovora, ali oni će onda biti krivci za to a ne mi. To je u ovoim okolnostima jedino rešenje, jer žure da nas u roku od sledećih godinu i po dana dovedu pred svršen čin da potpišemo taj sporazum koji znači saglašavanje sa ulaskom Kosova u OUN po modelu dve Nemačke, koje se nisu međusobno priznale, ali su ušle istovremeno u UN. Taj model nam je podmetrnuo Išinger na podsticaj SAD i to nam se prodaje od 2007. do danas. I dan danas imam osećaj da naši političari ne znaju šta je to, ili znaju ali nemaju kud, suviše su otišli daleko da bi mogli da se povuku, ali nije prekasno. Trebamo samo blagonaklono da upitamo EU da li nas prima pod istim uslovima kao i ostale zemlje članice”, kaže Jovanović.

U svetlu svih ovih dešavanja vraćamo našeg sagovornika na vreme u kome je igrao aktivnu ulogu u državnoj spoljnoj politici. Istovremeno, nema boljeg sagovornika za priču o Slobodanu Miloševiću, čiji je bliski saradniki čovek od poverenja bio Vladislav Jovanović:

“Bio je odani rodoljub zemlje i državotvorac, sa svim oskudicama koje imao u obrazovanju. Sem partijskog ideološkog obrazovanja i fakultetskog, nije imao još neko drugo, ali je imao osećaj za zemlju i narod i obavezu da im služi. U trenutku raspada on je stao na stranu naroda i očuvanja Jugoslavije ili onog njenog dela u kojima su živeli delovi srpskog naroda koji su silom odvlačeni iz zajedničke zemlje. Podmetnuo je i žrtvovao sebe, a da to nije uradio bio bi – izdajnik. Svi drugi koji su ga tada kritikovali, a pustili bi državu i narod niz vodu, završili bi kao izdajnici. Naravno, pravio je promašaje i loše procene, ali u glavnom magistralnom pravcu nije grešio.

Pri tome, geopolitički ambijent u kome se sve događalo nije mogao da bude gori ni za jednu zemlju: potpuno sam pred pobednicima hladnog rata koji se bori nemilosrdno i protiv njega i njegovog naroda. I on se držao dobro, deset godina vladavine išao je iz stresa u stres, tri meseca bombardovanja bukvalno je gađan u postelji, spavao je u privatnim kućama po selima, da se skloni i da istovremeno razmišlja sve vreme o potrebi naoružanja, zbrinjavanju bolnica, zamislite koliko je on morao da bude istrošen. Nije ni čudo što je na kraju pukao.

Njegova borba u Hagu je monumentalna. Tada me Bora Ivkov, šahista, koji je pet puta glasao za Draškovića, pitao: Kako sam ja mogao da glasam za onu budalu? Od tada je bio zaljubljen u Miloševića. Miloševićev poslednji govor kada je priznao pobedu Koštunice je „jeremijski govor“, poslanica istorije. U Hagu je imao ispit života za herojsko postavljanje – sam protiv svih. To je napoleonovski sindrom, jer je Napoleon bio najjači kad je bio sam. On je u Hagu video trenutak kada je govorio sa istorijom za istoriju. Milošević se uzneo u Hagu, kao što se Đinđić uzneo u pogibiji, a tome je prethodila njegova hrabrost da svojim gospodarima kaže istinu o Kosovu.

ODVOJIMO SE OD TUĐE SISE

Na kraju, kako bi naš sagovornik vodio politiku da je sada u srpskom političkom sedlu?

PREVIŠE ZAVISIMO OD DONACIJA: Suverenitet zemlje mora da bude oslonjen na sopstveni razvoj
PREVIŠE ZAVISIMO OD DONACIJA: Suverenitet zemlje mora da bude oslonjen na sopstveni razvoj

“Sadašnja spoljna politika je dobra pod uslovom da ostanemo. Konstanta u srpskoj politici od Karađorđa do danas je biti svoj, a prijatelj drugih, više sa onima koji su ti veći prijatelji, a drugih se malo pripaziti. Kad je reč o zapadnim integracijama moramo više voditi računa o simetriji. Svaka asimetrija može da bude zloupotrebljena. To je suština balansiranja.

Vojna neutralnost mora da bude trajna da niko ne posumnja da je prolazni fenomen. Izgradnja poverenja sa svima da bi shvatili kako nikakvo zlo od nas ne preti. A oni naravno da se uzdrže od bilo kakvog činjenja zla nama.

Ali to nije dovoljno. Za vraćanje suvereniteta potrebno je da u ruke čvršće uzmemo razvoj sopstvene zemlje. Previše zavisimo od pomoći i donacija, u istoriji nikada nismo zavisili od tuđe milostinje. Sada bi trebalo da se osamostalimo i da počnemo da izgrađujemo sopstvenu industriju. Da ne budemo samo poligon za industrije drugih. Da primamo strane investicije ali da imamo is sopstvene u našu industriju.

Nemamo javne radove. To je recept za izlaz iz nemoguće situacije. Ako bismo od 10 mlrd deviznih rezervi izdvojili dve za javne radove, automatski se vrši zapošljavanje i stiče veće samopouzdanje i to postaje naše vlasništvo. Sve to jača našu samostalnost i time se učvršćuje suverenitet i nezavisnost zemlje. Sama reč suverenitet i nezavisnost ne znači ništa bez potpore iznutra. Moramo da se odvojimo od tuđe sise, da prestanemo stalno da naglašavamo stranu pomoć, donacije…

The post Tapija i “ne” Zapadu čuvaju Kosmet appeared first on Global Serbia.

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here