Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez Es-Gabriel Garcia Marquez.ogg audio (помоћ·инфо); 6. mart 1927 — 17. april 2014 )[1] kolumbijski je pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo svog vremena provodi u gradu Meksiko Siti. Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine. Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao sasvim obični.
Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju.[2] Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.
Inspiraciju za delo „Sto godina samoće“ dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. „Ukleta“ kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove „Kuća“. Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.
Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, „Sto godina samoće“. Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu probitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes. [3]
Obrazovanje
Pohađao je osnovnu školu u Arakataki, gde je živeo sa babom i dedom. Nakon dedine smrti, roditelji ga šalju u Barankilju da nastavi školovanje na koledžu San Hose. Sa deset godina piše svoje prve stihove. Godine 1940. dobija stipendiju i odlazi u Sipakiru, grad blizu Bogote. U to vreme se dosta posvećuje čitanju. Godine 1947. vraća se u Bogotu i upisuje Pravni fakultet. Iste godine izlazi i njegova prva objavljena pripovetka Treće prepuštanje sudbini. U dvadesetoj godini napušta Bogotu i seli se u Kartahenu, gde nastavlja studije prava. U Karteheni je započeo bavljenje novinarstvom. Nakon dve godine studiranja i bavljenja novinarstvom, dobija priliku da ode u Barankilju, što i čini 1950. godine. [4]
Novinarstvo
U sedamnaestoj godini živi u Barankilji, gde počinje da se bavi novinarstvom i aktivno učestvuje u radu književne grupe Pećina. Ovoj grupi pripadaju i druge značajne ličnosti iz kolumbijskog kulturnog života, a među njima i romansijer Alvaro Sepeda Samudio i slikar, Alehandro Obregon. Garsija Markes nastavlja da piše za dnevne novine Heraldo, a zatim prelazi u redakciju lista Espektador u Bogoti. U ovim novinama objavljuje svoje pripovetke Treće odricanje i Odmor u utorak, koje je kasnije zajedno sa drugim, rasutim po novinama i časopisima, sakupio i objavio pod naslovom Sahrana Velike Mame. Godine 1954. odlazi u Rim da izveštava o iščekivanoj smrti pape Pija XII. Godinu dana kasnije odlazi u Pariz kao dopisnik Espektadora. U Bogotu se vraća 1956, da bi odmah zatim otišao u Venecuelu, u Karakas, gde takođe radi kao novinar. On je novi urednik časopisa Momenat. Takođe je radio u časopisu Grafička Venecuela i Elita, koji nisu listovi većeg ugleda. Posle pobede kubanske revolucije, Garsija Markes stupa u vezu sa novinskom kućom Prensa latina i postaje njen dopisnik iz Bogote. Nešto kasnije, kao dopisnik ove kubanske agencije, prisustvuje i skupu Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. U to doba je i član redakcije časopisa Aksion liberal, u kome štampa polemički članak „Kolumbijska književnost: prevara nacije“. Nakon toga se seli u Meksiko, gde se bavi novinarstvom i kinematografijom.
