Strahinja Trivković, čudo od deteta o kome smo pisali u više navrata danas studira na Audencia Business School u Nantu, jednom od najuglednijih francuskih gradova univerzitetske i poslovne scene, na programu koji spaja ekonomiju, finansije, menadžment, tehnologiju i veštačku inteligenciju. Sa više od 160 nacionalnih i međunarodnih nagrada, Svetosavskom nagradom, priznanjem za najuspešnijeg srednjoškolca Srbije 2024. godine i prvom godinom studija završenom kao najbolje rangirani student u generaciji, njegova priča je o strateškom putu i želji da upozna najjače svetske sisteme iznutra – Evropu, Ameriku, Daleki istok – ali sa jasnom namerom da svoje znanje, iskustvo, kontakte…pretoči u konkretan doprinos razvoju Srbije.
Reklama
U ovom razgovoru Strahinja govori o tome zašto je umesto SAD izabrao Francusku, kako izgleda studiranje na Audenciji u Nantu i na koji način mu taj sistem otvara vrata ka Evropi, Americi i Dalekom istoku. Istovremeno objašnjava kako balansira studije, takmičenja i društveni angažman, zašto mu se u inostranstvu ozbiljno vrednuju dosadašnja dostignuća i zbog čega sve te rezultate vidi kao pripremu da se jednog dana vrati u Srbiju sa znanjem koje će moći da pretvori u konkretan doprinos.
U drugom delu intervju, koji ćemo objaviti sutra, govori o povezanosti sa Srbijom, sprskom rasejanju i načinu kako unaprediti i jedno i drugo.
Kako ste Vi se opredelili da studirate u Francuskoj i zašto ste izabrali baš tu zemlju?
– Tokom završetka srednje škole u Srbiji, moj prvobitni plan bio je da nastavim studije u Sjedinjenim Američkim Državama, na nekim od najprestižnijih univerziteta i programa za koje sam već imao ozbiljne mogućnosti, uključujući i veoma značajne stipendije. Amerika je dugo bila deo mog akademskog i profesionalnog razmišljanja, prvenstveno zbog svoje snage u oblastima finansija, inovacija, preduzetništva, tehnologije i globalnog liderstva.
Foto: arhiva S. Trivković
Međutim, usled tadašnjih političkih okolnosti, neizvesnosti oko studentskih viza, promena u vezi sa stipendijama i ukupne finansijske i administrativne kompleksnosti, taj put je u tom trenutku postao mnogo manje efikasan, rizičniji i manje racionalan. Shvatio sam da, ako želim da donosim pametne odluke, ne smem da budem vezan samo za jednu ideju, već za cilj. A moj cilj nije bio isključivo da studiram u određenoj zemlji, već da se nađem u sistemu koji će mi dati maksimalne mogućnosti za akademski, profesionalni i međunarodni razvoj.
Tada sam mnogo ozbiljnije počeo da gledam Evropu. Tražio sam zemlju koja ima snažnu ekonomiju, ozbiljan akademski sistem, veliki međunarodni uticaj, snažnu institucionalnu kulturu, razvijene poslovne i inovacione ekosisteme, kao i mogućnost da ostanem bliže Srbiji. U tom poređenju, Francuska se vrlo brzo izdvojila kao jedan od najlogičnijih i najjačih izbora.
Francuska je jedna od najvažnijih država Evropske unije, sa ogromnim diplomatskim, ekonomskim, kulturnim i akademskim uticajem. To je zemlja velikih univerziteta, Grande École sistema, globalnih kompanija, snažnih institucija, evropskih i međunarodnih organizacija, velikih investicija u inovacije, tehnologiju i veštačku inteligenciju. Za nekoga ko želi da poveže ekonomiju, finansije, diplomatiju, tehnologiju, preduzetništvo i međunarodne odnose, Francuska predstavlja izuzetno snažnu platformu.
Posebno mi je bilo važno to što Francuska ne nudi samo kvalitetno obrazovanje, već i ogromnu međunarodnu mobilnost. Iz nje je moguće graditi akademski i profesionalni put ne samo u Francuskoj, već i širom Evrope, Azije, Amerike i ostatka sveta. To je za mene bilo izuzetno važno, jer sam od početka želeo studije koje neće biti zatvoren sistem, već odskočna daska za globalno iskustvo.
Danas, kada studiram na Audencia Business School, jednoj od najuglednijih francuskih Grande École institucija i međunarodno priznatoj poslovnoj školi, mogu da kažem da sam izuzetno srećan zbog te odluke. Nalazim se na programu koji povezuje ekonomiju, finansije, menadžment, tehnologiju i veštačku inteligenciju, u akademskom okruženju koje je veoma zahtevno, međunarodno i profesionalno orijentisano.
Foto: arhiva S. Trivković
Posebno mi znači to što sam već tokom prve godine uspeo da potvrdim da je ta odluka bila prava. Završiti prvu godinu sa izuzetnim rezultatima, kao najbolje rangirani student u generaciji, u sistemu u kojem studiraju francuski i međunarodni studenti iz različitih delova sveta, za mene je dokaz da sam izabrao okruženje u kojem mogu da se razvijam na najvišem nivou.
Ono što me dodatno raduje jeste činjenica da mi Francuska i Audencia već sada otvaraju ogroman broj vrata. Tokom osnovnih studija očekuju me profesionalne prakse, međunarodni projekti, akademske razmene, mogućnosti duple diplome i saradnje sa ljudima i institucijama širom sveta. To znači da moj izbor Francuske nije samo izbor jedne zemlje, već izbor jedne mnogo šire međunarodne putanje.
Zato danas Francusku ne posmatram kao alternativu Americi, već kao strateški izbor koji mi je omogućio da ostanem u Evropi, bliže Srbiji, a istovremeno budem deo jednog od najrazvijenijih akademskih, ekonomskih i institucionalnih prostora na svetu. Mislim da je upravo to najbolja kombinacija za ono što želim da izgradim: snažno evropsko obrazovanje, globalno iskustvo i dugoročnu povezanost sa Srbijom.
Na kraju, verujem da se u životu često pokaže da najbolji put nije uvek onaj koji ste prvobitno zamislili, već onaj koji vas najviše izgradi. Francuska mi je već sada dala ogroman prostor za rast, dokazivanje i međunarodno pozicioniranje. Zbog toga sam duboko zahvalan na toj odluci i uveren da će upravo ovaj put imati ogromnu vrednost za sve što želim da ostvarim u budućnosti — lično, profesionalno, ali i u odnosu na Srbiju.
Da li se na univerzitetu na kome ste gleda na sva Vaša dosadašnja dostignuća?
– Apsolutno da. I upravo je to jedan od glavnih razloga zbog kojih sam odlučio da studije nastavim u inostranstvu.
Tokom svog školovanja u Srbiji, posebno tokom osnovne i srednje škole, imao sam priliku da ostvarim rezultate na najvišem nacionalnom i međunarodnom nivou. Više od 160 nacionalnih i međunarodnih nagrada, velika priznanja iz nauke, istraživačkog rada, diplomatije, javnog govorništva, sporta, društvenog angažmana i drugih oblasti, Svetosavska nagrada, priznanje za najuspešnijeg srednjoškolca Srbije u 2024. godini, titula đaka generacije i mnoga druga dostignuća — sve to predstavljalo je godine ozbiljnog rada, discipline, odricanja i vere da se znanjem može doći do najviših rezultata.
Međutim, moram iskreno da kažem da sam kroz taj put vrlo često imao osećaj da naš sistem ne zna dovoljno šta da uradi sa mladim ljudima koji izlaze iz prosečnih okvira u pozitivnom smislu. Naravno, bilo je divnih pojedinaca, profesora, mentora i ljudi koji su me podržavali i kojima sam duboko zahvalan. Ali na sistemskom nivou, mladi talenti u Srbiji i dalje nemaju ni približno onaj nivo podrške, praćenja, prepoznavanja i strateškog ulaganja kakav postoji u razvijenijim društvima.
To je jedan od najvećih problema našeg društva. Srbija ima neverovatne mlade ljude — učenike, studente, istraživače, sportiste, umetnike, preduzetnike i profesionalce — ali ih često prepušta samima sebi. Umesto da se talenat rano prepozna, prati, usmerava i povezuje sa institucijama, univerzitetima, kompanijama, mentorima i međunarodnim prilikama, kod nas mladi ljudi vrlo često moraju da se sami bore za sve: za informacije, za finansije, za kontakte, za priznanje, za prostor i za osnovnu šansu da nastave da rastu.
Upravo zato sam osetio da moram da se izmestim iz takvog okruženja kako bih mogao da nastavim da se razvijam akademski, profesionalno i međunarodno na nivou koji odgovara mojim ambicijama i rezultatima. Ne zato što sam želeo da se udaljim od Srbije, već zato što sam želeo da dođem u sistem koji će mi omogućiti da svoj potencijal razvijem do kraja — a onda ga jednog dana vratim Srbiji u mnogo snažnijem obliku.
Na univerzitetu na kojem sada studiram, odnos prema dosadašnjim dostignućima je potpuno drugačiji. U razvijenim akademskim sistemima, rezultati se ne posmatraju samo kao lepa biografska stavka, već kao dokaz radne etike, karaktera, ambicije, sposobnosti i potencijala. Kada pokažete da ste već godinama ostvarivali vrhunske rezultate u različitim oblastima, to se ne ignoriše — naprotiv, to otvara vrata, stvara poverenje i pokazuje instituciji da pred sobom ima osobu u koju vredi ulagati.
To sam posebno osetio nakon prve godine studija u Francuskoj. Kada sam završio godinu sa izuzetnim rezultatima, ekvivalentom perfektnog proseka u našem sistemu, kao najbolje rangirani student u svojoj generaciji, video sam koliko se uspeh u ozbiljnim sistemima ceni. Ne samo kroz pohvalu, već kroz konkretne mogućnosti: bolje akademske prilike, profesionalne kontakte, razmene, prakse, projekte, preporuke i otvaranje novih vrata za budućnost.
Za mene je ta razlika veoma važna. U Srbiji se često govori o mladima kao o budućnosti, ali budućnost se ne gradi samo lepim rečima. Ona se gradi sistemima koji prepoznaju najbolje, podržavaju ih, štite ih od odlaska bez povratka i omogućavaju im da svoj talenat pretvore u korist za društvo. Ako se mladi ljudi koji imaju znanje, energiju i ambiciju ne podrže na vreme, oni prirodno odlaze tamo gde će njihov rad biti prepoznat.
Zato ne mislim da je problem u mladima. Naprotiv, mislim da Srbija ima jednu od najtalentovanijih mladih generacija u Evropi. Problem je u tome što još uvek nismo izgradili dovoljno snažan sistem koji će taj talenat pretvoriti u nacionalni razvoj. To je nešto što se mora promeniti ako želimo da Srbija dugoročno napreduje.
Meni lično veoma znači što se na mom univerzitetu gleda na ono što sam radio ranije, ali još više mi znači što se gleda i na ono što mogu da postanem. Ozbiljni sistemi ne vrednuju samo prošli uspeh, već pokušavaju da prepoznaju budući potencijal. Upravo to je ono što bih voleo da Srbija mnogo više radi: da ne slavi mlade tek kada odu i uspeju negde drugde, već da ih prepozna, podrži i zadrži dok još grade svoj put.
Zbog toga svoje iskustvo u Francuskoj ne posmatram samo kao ličnu potvrdu, već i kao lekciju za Srbiju. Talentima nije potrebna samo pohvala. Potrebni su im sistem, poverenje, prilike, mentori, finansijska podrška, međunarodne veze i ozbiljna strategija. Kada se to spoji, mladi ljudi iz Srbije mogu da budu među najboljima bilo gde u svetu. Ja to danas živim na sopstvenom primeru, ali moja najveća želja je da sutra takve mogućnosti ne budu izuzetak, već pravilo za generacije koje dolaze.
Odakle Vam toliko energije da sve ovo radite — studije, takmičenja, društveni angažman?
– Mislim da energija koju danas imam nije nastala odjednom. Ona je proizvod višegodišnjeg rada, kontinuiteta i jedne vrste eksponencijalnog rasta koji se gradio korak po korak.
Još od najranijeg školovanja navikao sam da budem uključen u više oblasti istovremeno. Prvo su to bile školske obaveze, sport i prva takmičenja. Zatim su došli naučni i istraživački rad, geografija, javni nastupi, debatovanje, volontiranje, društveni aktivizam, preduzetništvo, međunarodne konferencije, diplomatija i sve ozbiljniji projekti. Ništa od toga nije došlo preko noći. Svaka nova oblast nadovezivala se na prethodnu i vremenom je taj ritam postao prirodan deo mog života.
Zbog toga danas ne gledam na studije, takmičenja, profesionalne aktivnosti i društveni angažman kao na odvojene terete, već kao na delove iste šire misije. Sve to čini jedan sistem: učim, radim, putujem, predstavljam Srbiju, upoznajem ljude, gradim znanje, razvijam veštine, otvaram nova vrata i pokušavam da svaku priliku pretvorim u nešto korisno za budućnost.
Naravno, takav tempo zahteva mnogo energije, vremena, fokusa i discipline. Postoje dani kada je raspored izuzetno težak, kada se akademske obaveze prepliću sa projektima, sastancima, putovanjima, treninzima, rokovima i pripremama. Ali razlika je u tome što ja taj napor ne doživljavam kao nešto što me prazni, već kao nešto što me gradi.
Kada radite stvari koje imaju smisao, one vam ne oduzimaju energiju na isti način. Naprotiv, one vam je vraćaju. Svaki dobar rezultat, svaka nova prilika, svaki razgovor sa kvalitetnim ljudima, svaka nagrada, svaka konferencija, svaki uspešno završen projekat i svaka mogućnost da predstavim Srbiju na ozbiljan način daju mi dodatnu motivaciju da nastavim još snažnije.
Zato bih rekao da se moja energija ne zasniva samo na fizičkoj izdržljivosti, već pre svega na svrsi. Ako čovek jasno zna zašto nešto radi, mnogo lakše izdrži i tempo i pritisak. U mom slučaju, ta svrha je vrlo jasna: želim da se razvijem do najvišeg mogućeg nivoa, da steknem znanje, iskustvo i kontakte iz najboljih sistema sveta i da jednog dana sve to pretočim u konkretan doprinos Srbiji i našem narodu.
Takođe, mislim da je važno reći da energija raste kada čovek stalno pomera sopstvene granice. Kada jednom naviknete sebe da radite na visokom nivou, ono što je nekada delovalo nemoguće postaje normalno. Zatim se otvaraju nove prilike, novi izazovi i novi nivoi odgovornosti. Upravo tako se i moj put razvijao — ne skokom, već stalnim pomeranjem granica.
Danas se bavim velikim brojem aktivnosti iz različitih oblasti, ali ih ne doživljavam kao nepovezane obaveze. Akademski rad mi daje znanje. Profesionalni projekti mi daju iskustvo. Diplomatija mi daje razumevanje sveta. Preduzetništvo mi daje sposobnost da stvaram. Sport mi daje disciplinu i izdržljivost. Volontiranje i društveni angažman me podsećaju da uspeh nema smisla ako nije povezan sa zajednicom.
Zbog toga ne mogu da kažem da mi sve ove aktivnosti samo uzimaju energiju. Naprotiv, one mi je daju. Daju mi osećaj da rastem, da napredujem, da radim nešto važno i da svaki dan gradim sebe za mnogo veće izazove u budućnosti.
Na kraju, mislim da energija ne dolazi samo iz ambicije, već iz zahvalnosti i odgovornosti. Zahvalan sam što imam priliku da učim, putujem, predstavljam svoju zemlju i razvijam se u međunarodnom okruženju. Ali istovremeno osećam i odgovornost da te prilike ne protraćim. Upravo ta kombinacija zahvalnosti, discipline, ambicije i odgovornosti daje mi snagu da nastavim — i da svaki naredni korak bude veći, ozbiljniji i korisniji od prethodnog.
Kako balansirate studije u Evropi sa svojim angažmanom na takmičenjima i društvenim projektima?
– Balans između studija, takmičenja, društvenog angažmana, profesionalnih projekata i ličnog razvoja za mene nikada nije bio pitanje inspiracije, već sistema. Mislim da se veliki rezultati ne grade samo na motivaciji, jer motivacija prirodno varira, već na disciplini, organizaciji, radnoj etici i sposobnosti da dugoročno ostanete posvećeni ciljevima koji su veći od trenutnog komfora.
Još tokom osnovne i srednje škole navikao sam da paralelno radim na više veoma zahtevnih polja. Više od 160 nacionalnih i međunarodnih nagrada, Svetosavska nagrada, priznanje za najuspešnijeg srednjoškolca Srbije u 2024. godini, titula đaka generacije i vukovca Treće beogradske gimnazije, kao i brojna priznanja u nauci, istraživačkom radu, diplomatiji, javnom govorništvu, sportu, preduzetništvu, volonterizmu i društvenom aktivizmu — sve to nije došlo slučajno. Iza toga su godine detaljne organizacije vremena, odricanja, rada pod pritiskom i stalne želje da svaki dan budem bolji nego prethodnog.
Taj period mi je postavio temelj za sve ono što danas radim u Evropi. Kada sam došao na studije u Francusku, na Audencia Business School, znao sam da ulazim u mnogo zahtevnije međunarodno okruženje. Studiram na prestižnoj francuskoj Grande École instituciji, u sistemu koji traži najviši nivo akademske ozbiljnosti u državi, profesionalnosti, samostalnosti i konstantnog rada. Program koji pohađam nalazi se u samom vrhu osnovnih studija iz oblasti menadžmenta, ekonomije, finansija, tehnologije i veštačke inteligencije u Francuskoj, što prirodno podiže nivo očekivanja.
Međutim, upravo zato sam taj izazov shvatio kao priliku. Prvu godinu studija završio sam sa izuzetnim rezultatima, ekvivalentom perfektnog proseka u našem sistemu (10/10), kao najbolje rangirani student u svojoj generaciji. Za mene je to bio važan dokaz da se radne navike, disciplina i ambicija koje sam izgradio u Srbiji mogu preneti i potvrditi u najzahtevnijim evropskim i svetskim akademskim okruženjima.
Naravno, paralelno sa studijama nastavio sam da se bavim i međunarodnim projektima, diplomatskim aktivnostima, društvenim angažmanom, preduzetništvom, sportom i profesionalnim praksama. To zahteva izuzetno pažljivo planiranje. Svaki dan mora imati strukturu, prioritet i svrhu. Postoje periodi kada se radi od jutra do večeri, kada se akademske obaveze prepliću sa projektima, sastancima, putovanjima, pripremama, rokovima i novim prilikama. Ali kada znate zašto nešto radite, onda napor ne doživljavate kao teret, već kao deo puta.
Za mene balans ne znači da je sve uvek lako ili savršeno raspoređeno. Balans znači da imate dovoljno jasno definisane prioritete da znate šta je u kom trenutku najvažnije, da umete da izdržite tempo i da ne izgubite fokus na dugoročnu viziju. U mom slučaju, ta vizija je jasna: da kroz obrazovanje, međunarodno iskustvo, profesionalne prakse, akademske razmene, preduzetničke projekte i globalne mreže izgradim znanje i kapacitet koji jednog dana mogu imati mnogo širi značaj — ne samo za mene, već i za Srbiju.
U narednim godinama me očekuju nove profesionalne prakse, međunarodne akademske razmene, duple diplome, projekti i prilike širom sveta. Sve to posmatram kao deo jedne veće pripreme. Želim da steknem iskustvo iz najboljih sistema, da razumem kako funkcionišu najrazvijenije ekonomije, institucije, univerziteti i organizacije, i da to znanje jednog dana pretvorim u konkretan doprinos razvoju naše zemlje.
Zato bih rekao da moj balans zapravo počiva na tri stvari: disciplini, svrsi i odgovornosti. Disciplina mi omogućava da izdržim tempo. Svrha mi daje energiju da nastavim i kada je teško. A odgovornost me podseća da sve što radim ne treba da ostane samo lični uspeh, već deo mnogo veće misije — da pokažem koliko mladi ljudi iz Srbije mogu da postignu kada im se spoje rad, karakter, znanje i vizija.
S obzirom na to da ste jedan od najmlađih u ovom trenutku u Francuskoj, kako Vi lično možete da pomognete svojoj zemlji i zašto je to važno za Vas?
– Gledajući sebe kao mladog čoveka i studenta koji je od septembra 2025. godine u Francuskoj, mislim da trenutno svojoj zemlji najviše mogu da pomognem kroz tri stvari: dostojno predstavljanje Srbije, sticanje vrhunskog znanja i izgradnju međunarodne mreže koja jednog dana može imati konkretnu vrednost za našu državu i narod.
Već sama činjenica da neko iz Srbije može da dođe u jedan od najrigoroznijih akademskih sistema u Evropi, na prestižnu francusku Grande École instituciju, i da prvu godinu završi sa izuzetnim rezultatima, kao najbolje rangirani student u svojoj generaciji, za mene predstavlja jedan vid predstavljanja Srbije. To nije samo lični akademski uspeh. To je dokaz da mladi ljudi iz naše zemlje, kada dobiju priliku i kada iza sebe imaju ozbiljan rad, disciplinu i karakter, mogu da budu potpuno ravnopravni sa najboljim francuskim, evropskim i međunarodnim studentima.
Zato svaku ocenu, svaki projekat, svaku konferenciju, svaku praksu, svaki razgovor i svaku međunarodnu priliku doživljavam i kao ličnu odgovornost. Kada sam u Francuskoj, ja nisam samo Strahinja kao pojedinac. Ja sam i mladi čovek iz Srbije. Ljudi često kroz pojedince stvaraju sliku o zemlji iz koje oni dolaze, i zbog toga mi je veoma važno da Srbiju predstavljam ozbiljno, obrazovano, kulturno, ambiciozno i dostojanstveno.
Do sada sam Srbiju predstavljao u različitim oblastima — kroz akademske rezultate, međunarodnu diplomatiju, takmičenja, društvene projekte, omladinske organizacije, profesionalne aktivnosti i događaje povezane sa evropskim i globalnim institucijama. Međutim, ono što trenutno radim vidim samo kao početak. Moj cilj nije da se zadovoljim time što sam uspešan student u inostranstvu, već da kroz naredne godine izgradim znanje, iskustvo, kontakte i kredibilitet koji mogu imati mnogo širi efekat.
Smatram da mlad čovek u mojoj poziciji Srbiji može da pomogne tako što će učiti iz najboljih sistema, razumeti kako oni funkcionišu i jednog dana to znanje preneti u konkretne projekte, institucije, politike, kompanije i inicijative. Francuska, Evropa i međunarodno okruženje u kojem se trenutno nalazim pružaju mi priliku da izbliza vidim kako funkcionišu razvijene ekonomije, ozbiljni univerziteti, inovacioni ekosistemi, međunarodne organizacije, startap zajednice i institucionalni sistemi. To je ogromno iskustvo koje ne sme ostati samo lično.
Naravno, svestan sam da se Srbiji ne pomaže velikim rečima, već konkretnim radom. Zbog toga mi je trenutno glavni zadatak da sakupim što više znanja, veština, kontakata i profesionalnog iskustva. Želim da razumem ekonomiju, finansije, diplomatiju, veštačku inteligenciju, preduzetništvo, međunarodne odnose i javne politike na najvišem mogućem nivou, jer verujem da će upravo te oblasti oblikovati budućnost država u 21. veku.
Za mene je to važno iz veoma ličnog razloga. Srbija nije samo mesto iz kojeg dolazim. Srbija je moj identitet, moja porodica, moj jezik, moje obrazovanje, moje detinjstvo, moja kultura i temelj svega što sam postao. Sve što danas radim u svetu, na neki način nosi trag Srbije. Upravo zato ne želim da moj uspeh bude odvojen od moje zemlje. Naprotiv, želim da jednog dana taj uspeh bude stavljen u službu njenog razvoja.
Verujem da Srbija ima ogroman potencijal, ali da taj potencijal mora mnogo bolje da se organizuje, podrži i usmeri. Imamo izuzetne mlade ljude, stručnjake, naučnike, sportiste, umetnike, preduzetnike i profesionalce širom sveta. Ono što nam je potrebno jeste sistem koji će takve ljude prepoznati, povezati i uključiti u dugoročnu viziju razvoja države.
Zato sebe trenutno vidim kao nekoga ko je u fazi ozbiljne pripreme. Učim, radim, povezujem se, predstavljam Srbiju gde god mogu i gradim kapacitet za mnogo veći doprinos u budućnosti. Moja ambicija nije samo da budem uspešan u Francuskoj, Evropi ili svetu. Moja ambicija je da sve ono što sada stičem jednog dana pretvorim u konkretan doprinos Srbiji — njenom međunarodnom pozicioniranju, ekonomskom razvoju, institucionalnom jačanju i prosperitetu našeg naroda.
Zato je za mene važno da pomažem svojoj zemlji već sada, koliko god mogu, ali i da se spremam za trenutak kada će taj doprinos moći da bude mnogo veći, ozbiljniji i sistemski. Ako moja generacija želi bolju Srbiju, onda ne sme samo da čeka da se promene dogode. Mora da se obrazuje, organizuje, poveže, preuzme odgovornost i bude spremna da jednog dana te promene zaista sprovede.
Koji su Vaši dalji planovi kada završite fakultet — nastavljate li rad u Evropi ili nešto drugo?
– To je izuzetno važno pitanje, jer moji planovi nisu vezani samo za to gde ću fizički raditi nakon fakulteta, već za to kakav kapacitet želim da izgradim tokom narednih godina i kako to znanje jednog dana mogu da vratim Srbiji.
Trenutno sam u izvanrednom akademskom i profesionalnom okruženju na Audencia Business School u Francuskoj, na programu osnovnih studija koji povezuje ekonomiju, finansije, menadžment, tehnologiju i veštačku inteligenciju. To je program koji se nalazi u samom vrhu osnovnih studija u Francuskoj u ovoj oblasti i koji mi otvara veoma ozbiljne mogućnosti za dalji razvoj — kroz međunarodne prakse, akademske razmene, profesionalne projekte, preduzetničke inicijative i potencijalne programe duple diplome.
Tokom narednih godina planiram da maksimalno iskoristim sve te prilike. Želim da steknem iskustvo u najrazvijenijim akademskim, poslovnim i inovacionim sistemima sveta. To podrazumeva prakse u velikim međunarodnim kompanijama i institucijama, razmene u različitim delovima sveta, rad sa ljudima iz najkonkurentnijih sredina i upoznavanje sistema koji danas oblikuju globalnu ekonomiju. U mom planu su i Daleki istok, gde se nalaze neki od najbrže rastućih centara tehnologije, finansija i industrijskog razvoja, Sjedinjene Američke Države kao jedan od ključnih centara inovacija, kapitala i preduzetništva, ali i nastavak usavršavanja u Evropi, koja ostaje izuzetno važna zbog institucija, diplomatije, obrazovanja i ekonomskog modela.
Nakon osnovnih studija, u zavisnosti od toga kako se budu razvijali moji akademski, profesionalni, diplomatski i preduzetnički projekti, moguće je da ću određeni period nastaviti da radim i usavršavam se u Evropi ili u nekom od drugih velikih svetskih centara razvoja. Ne posmatram to kao udaljavanje od Srbije, već kao stratešku fazu učenja. Da biste jednog dana mogli ozbiljno da doprinesete svojoj zemlji, morate razumeti kako funkcionišu najbolji sistemi, kako se donose odluke, kako se privlače investicije, kako nastaju inovacije, kako se grade institucije i kako se znanje pretvara u konkretan ekonomski i društveni razvoj.
Moj cilj nije da samo završim fakultet i pronađem dobar posao. Moj cilj je da izgradim ozbiljan međunarodni profil kroz obrazovanje, praksu, finansije, ekonomiju, diplomatiju, tehnologiju, preduzetništvo i javni angažman. Želim da razumem svet iznutra — njegove institucije, tržišta, kompanije, centre moći, razvojne modele i buduće trendove. Tek tada čovek može da se vrati sa znanjem koje nije teorijsko, već praktično, dokazano i primenljivo.
Ipak, ono što je za mene najvažnije jeste da Srbija ostaje krajnja tačka mog dugoročnog razmišljanja. Gde god budem studirao, radio ili se usavršavao, moj identitet i moj osećaj odgovornosti ostaju vezani za zemlju iz koje dolazim. Ne želim da Srbija bude samo mesto mog porekla, već i prostor kojem ću jednog dana moći da doprinesem na mnogo konkretniji i ozbiljniji način.
Zato sebe u narednim godinama vidim kao nekoga ko će nastaviti da gradi znanje, kontakte, rezultate i kredibilitet u Evropi i svetu, ali sa jasnom namerom da se to jednog dana pretvori u doprinos Srbiji. Taj doprinos može biti kroz ekonomiju, međunarodne odnose, institucije, obrazovanje, investicije, inovacije, preduzetništvo ili povezivanje naših ljudi u matici i dijaspori. Ne želim unapred da ograničim formu tog doprinosa, ali znam njegovu suštinu: sve što naučim i ostvarim želim da jednog dana ima vrednost za razvoj Srbije i našeg naroda.
Verujem da je Srbiji potrebna generacija ljudi koja će imati iskustvo iz najboljih svetskih sistema, ali koja neće izgubiti osećaj pripadnosti i odgovornosti prema svojoj zemlji. Ljudi koji razumeju i Beograd i Pariz, i Evropu i Ameriku, i Daleki istok i globalna tržišta, ali koji znaju da se pravi istorijski doprinos meri time koliko ste spremni da to znanje stavite u službu zajednice iz koje ste potekli.
Zato moj plan nije jednostavno „ostati u Evropi” ili „otići negde drugo”. Moj plan je da idem tamo gde mogu najviše da naučim, najviše da se razvijem i najviše da izgradim kapacitet za budućnost. A kada taj kapacitet bude dovoljno snažan, želim da ga vratim Srbiji — ne kroz simboličnu priču, već kroz konkretan rad, projekte, institucije, ljude i rezultate koji mogu doprineti dugoročnom prosperitetu naše države.
Sutra: „Rasejanje nije gubitak, već kapital – kako Strahinja Trivković vidi ulogu dijaspore u budućnosti Srbije”
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić
Izvor: Rasejanje.info
