http://www.srpskadijaspora.info/ INTERNET NOVINE SERBSKE, uz dijasporu od 2001. godine http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16206

„Težina lanaca“, drugo filmsko ostvarenje ovog mladog umetnika, posle međunarodne promocije sa velikim uspehom je prikazan i Beograđanima, a u filmu prisutna doza ironije i crnog humora, tako karakteristična za dela Majkla Mura, učvrstila je ovog puta uverenje da našeg autora publika s dobrim razlogom zove „srpskim Majklom Murom“ Srpski reditelj Boris Malagurski (1988) studirao je u Kanadi filmsku režiju na UBC Univerzitetu „Britsh Columbia“ u Vankuveru i već prvim filmom „Kosovo: Can You Imagine?“ (2009) osvojio kritiku, koja ga je proglasila najboljim filmom na danima filma Britanske Kolumbije. Posle toga kreće na festivale širom sveta, prikazan je u 80 zemalja, dobio nekoliko značajnih nagrada – ali u Srbiji još nije prikazan.
Film „Kosovo: Možete li zamisliti?“ bavi se stanjem na Kosovu posle priznanja nezavisnosti i može se reći da je to prva ozbiljna analiza stanja duha „oslobođenih“ stanovnika Kosova, čije sudbine više nikog ne zanimaju. Agresija na Jugoslaviju je postigla svoj cilj, na udarnim vestima su druge teme, a stanovnici razorene zemlje ostavljeni su da na miru prebrojavaju svoje mrtve.
Težina lanaca“, drugi film Malagurskog koji on potpisujete u svojstvu producenta, scenariste, snimatelja, reditelja i montažera, imao je više sreće: posle međunarodne promocije stigao je u Srbiju da bi – zahvaljujući organizatorima BELDOCS-a – sa velikim uspehom bio prikazan Beograđanima.
Nepodeljeno uverenje kritike je da zapanjuje zrelost kojom je ovaj umetnik prišao obimnom i zahtevnom istorijskom materijalu, kao i istraživačka upornost da pronađe sjajne sagovornike koji su godinama pratili tragove zločina nad Jugoslavijom, da bi mu pomogli da sklopi nedostajuće kockice. Među njima su: penzionisani kanadski general Luis Mekenzi, bivši kanadski ambasador u Beogradu Džejms Biset, Mišel Čosudovski, Sunil Ram, Skot Tejlor, Džon Perkins… Madlen Olbrajt je u poslednjem trenutku odustala, tako da je publici uskraćeno jedno „zanimljivo“ svedočenje.

]]> Srbija pet, 03 feb 2012 02:03:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16206 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16205

Kontroverze, mitovi, istine i laži oko atentata na Aleksandra I Karađorđevića, pre 77 godina 9. oktobra 1934. u Marselju
Kralj Aleksandar Karađorđević prihvatanjem poziva da poseti Francusku, stvorio je privid da je uzmakao, iako je bilo jasno da je ključne karte ostavio za raspre u Ke d’ Orseju jer mu opojna Bartuova obećanja nisu zatvorila sve vidike.
Put u Pariz bio je tako isplaniran da je kralj brodom trebao otići u Marselj pa odatle u Pariz. Marselj je bio grad iz kojeg su francuski vojnici krenuli na solunski front i tamo je postojao spomenik palim francuskim borcima gde je kralj trebalo da stavi venac i oda im poštu. Odatle je put trebalo da nastavi i u Parizu da pokrene veoma osetljive teme. Pucnji u Marselju nikada nisu dozvolili da se važan i dugo očekivan susret Bartu-Aleksandar održi.
Zanimljiva je činjenica da je kralj u Marselj išao brodom, razaračem „Dubrovnik“. Na taj način želeo je da pokaže Musoliniju da je Jadransko more i naše more.
Predstojeća poseta bila je objavljena i u štampi. Aktivna ustaška organizacija pratila je svaki kraljev korak. „Kada su u štampi bile objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, iz različitih izvora sam dobio brojne informacije da je ustaški centralni komitet u Bolonji započeo grozničave pripreme atentata na kralja“, piše Vladeta Milićević. Mihajlov je što je pre mogao došao u Rim. U hotelu „Kontinental“ vodio je razgovore sa Pavelićem u kojima je učestvovao i Konti. Ova činjenica pokazuje da je Italija znala da se sprema atentat, i da su tolerisali, međutim neizvesno je u kolikoj meri je Italija bila umešana u izvršenje i pripremu atentata i kolika je biia njena uloga. Mihajlov se protivio da se atentat izvede u Sofiji. Kada je kralj sa kraljicom Marijom otišao u posetu kralju Borisu, bio je protiv toga jer bi mogao biti ubijen i bugarski kralj ili bi to dovelo do rata sa Bugarskom. Poštujući Mihajlovljevu želju grupa je odlučila da se atentat izvrši na drugom putovanju koje je bilo u planu. To je bio Marselj.
Ovo je momenat gde počinje operacija „Tevtonski mač“.
Osnovu operacije činila je informacija koju je Gering, glava Gestapoa, dobio od jednog svog agenta na Balkanu - Vanča Mihajlova. On mu je saopštio da ustaše planiraju zajedničku akciju sa VMRO da se izvede atentat na Aleksandra. Obzirom da su Nemci i ustaše smatrali neefikasnima i nepouzdanima, svi kontakti su išli preko Mihajlova. Instrukcije o pripremi atantata je razradio istraživački biro, a odobrio je Hitler lično. Instrukcije su sadržavale tri stvari:
- prvo, da VMRO prihvati ustaški plan o zajedničkom atentatu,
- drugo da Mihajlov ode u Pariz i da sa Špajdelom uspostavi kontakt,
- i konačno da Špajdel treba da obezbedi celokupnu organizaciju.
Ustaše o ovim pripremama nisu ništa govorile Italiji jer bi Italija to pokušala da onemogući zato što bi političke posledice po Italiju bile velike. Znači, sve ovo je rađeno u tajnosti bez učešća Italije i njenog znanja.
S druge strane, VMRO i nemačka obavaštajna služba su i svoj sopstveni dogovor za koji nisu ustaše znale i“... ustaše nisu ni bile potrebne, jer su bili određeni samo kao žrtveni jarci - da privuku pažnju svetske javnosti i da francusku i jugoslovensku službu bezbednosti usmere na pogrešan put i da atentatu daju politički ton“.
Špajdel je odmah stavio u pokret svoju mrežu agenata. Počeo je da prikuplja podatke i da preduzima mere da se oslabe mere bezbednosti. Sav posao bio je završen početkom oktobra. U pismu od 3. oktobra Špajdel saopštava Geringu da su on i V. Mihajlov rešili da operaciju sprovedu u Marselju i da je „Vlada-šofer spreman“
U daljem su sve verzije saglasne: detaljan plan posete Francuskoj bio je poznat pa su se Pavelić i Mihajlov dogovorili da prikupe više grupa i da ih pripreme.
„Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj.
U slučaju da prva grupa ne izvrši svoju misiju, druga je trebalo da pokuša ubistvo sa bombom u određenom trenutku.
Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne izvrši misiju, za delovanje u Engleskoj je bila pripremljena četvrta grupa“.
Kralj je posle posete Francuskoj trebao da ode i u Englesku da se sastane sa sinom i prestolonaslednikom Petrom koji je bio na koledžu u Saseksu. Ovu grupu je vodio Andrija Artuković, kasnije jedan od lidera Nezavisne Države Hrvatske. Pošto je ovo bilo dogovoreno, Pavelić se vratio u Bolonju i tamo pozvao Miju Bzika da organizuje grupe. Mijo Bzik je bio logorski sekretar. On je otputovao u Beč a iz Beča je otišao u Janka Pustu da odabere teroriste i da izvrši zadatak. U Beču i Budimpešti tajno su započele pripreme za atentat. Ustaška štampa je, zatim počela psihološki pripremu za atentat, sastavljane su i objavljivane rezolucije o neophodnoj potrebi „radikalnog zahvata“; u užurbanom pripremanju odnosno planiranju onoga što bi imalo uslijediti nakon atentata kao da se zaboravilo na pravilo konspiracije i vijest o pripremanju atentata na kralja procurila je i iz više izvora dospjela do jugoslovenskih vlasti.

]]> Srbija pet, 03 feb 2012 02:03:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16205 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16204

BEOGRAD, 3. februar 2012, (Njuz) – Srbija će u narednih nekoliko dana uvesti sve preostale svetske rezerve snega, a uvoz je već počeo. Vlada Srbije odlučila se na ovaj korak posle velikoj broja pritužbi građana zbog nedostatka snega tokom decembra i januara.Uvoz snega uveliko traje, a očekuje se da danas bude uvezena rekordna količina koja bi trebalo da zadovolji veći deo trenutnih potreba za ovim proizvodom. Uvoz će biti nastavljen i tokom narednih dana i nedelja, tako da se očekuje da u proseku dnevno bude uvezeno oko pola metra po kvadratu. To bi, kako su rekli u Vladi Srbije, trebalo da bude dovoljno za svu decu, vozače i putare u Srbiji.

- Odluku o uvozu snega Vlada Srbije je donela po hitnom postupku na telefonskoj sednici jer su nam se građani često žalili na nedostatak snega u većem delu zemlje. Glavno obrazloženje građana glasilo da je lepo što je vreme u januaru suvo, ali da ’to nije zdravo’, te da pogoduje razvoju virusa i bacila. Određene količine snega najpre su uvezene u teško dostupna mesta na jugu Srbije, jer su ona bila najugroženija njegovim nedostatkom, a noćas je počeo uvoz u svim ostalim krajevima, uključujući i Beograd – stoji u pisanom saopštenju Vlade Srbije

]]> Izvrnute vesti pet, 03 feb 2012 02:03:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16204 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16203

Humanitarna večera u vili Milana Panića u Pasadeni održana kako bi se sakupila pomoć Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Kaliforniji MILAN Panić, sa suprugom Milenom i desetogodišnjim sinom Milanom dočekao je ove nedelje goste u svojoj velelepnoj vili u Pasadeni, na obali Pacifika. Dom porodice Panić,koji vredi nekoliko miliona dolara, otvorio je vrata za 90 gostiju, koji su došli na dobrotvornu večeru koja je organizovana za pomoć Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Kaliforniji.
Prijem i večera su organizovani u dnevnom salonu i velikoj slavskoj sobi. Na specijalnim pozivnicama je naznačeno da se dobrotvorna večera organizuje radi prikupljanja sredstava za finansiranje izrade mozaika u hramu Svetoga Save u naselju San Gabrijel kod Los Anđelesa. Promoter je bio prota Petar Jovanović, starešina hrama, koji je objasnio da će prilozi sa večere omogućiti da se dovrši mozaik koji treba da ukrasi slika Uspenja presvete Bogorodice koju će raditi srpski ikonopisci.
Gosti Milana Panića su bili Amerikanci, njegovi poslovni partneri i Srbi, najugledniji bisnismeni i članovi parohije u San Gabrijelu. Među njima su, na primer, bili srpska naftašica Rosmeri Tomić, industrijalac Ljubinko Stanojević i Simeun Miljić, vlasnik velikog broja nekretnina u Kaliforniji, Ratko Cvijetić, režiser i njegova ćerka Kristina, glumica i pevačica... Služili su se srpska salata, file minjon i divlji alaski losos, a pila su se najbolja kalifornijska vina.

]]> Nasi u svetu cet, 02 feb 2012 02:02:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16203 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16202

Došli smo do onoga što je još Platon opisao kao poslednji stupanj izrođavanja demokratije – ostvarili smo tzv. „ohlokratiju“, „vlast najgorih“. Koliko to može da košta ljude koji su čitav život posvetili srpskoj kulturi, svedoče primeri Koste Dimitrijevića i Borisava Čelikovića Ko god je čitao Dvornikovićevu „Karakterologiju Jugoslovena“, zna na šta je spreman naš čovek u svojoj nenačelnosti; pogotovo kada se bavi politikom, i kad izgubi i ono malo moralnih skrupula koje sprečavaju da se politički život iz strašne i svete službe narodu i državi pretvori u brlog u kome se prasci valjaju. Zbog toga što smo, ovakvi mali kakvi jesmo, sebi dopustili luksuz neprestanih „ćeranija“ (Matija Bećković), došli smo, polako, ali sigurno, do onoga što je još Platon opisao kao poslednji stupanj izrođavanja demokratije – ostvarili smo tzv. „ohlokratiju“, „vlast najgorih“.
U ovom članku, dva primera koliko to može da košta ljude koji su ceo život posvetili srpskoj kulturi.
SLUČAJ PRVI
Kosta Dimitrijević, rođen 1933. godine u Beogradu, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu 1958. godine. Od 1962. član Udruženja književnika Srbije; profesor, književnik, saradnik za nauku lista „Politika“. Tokom 60-godišnjeg stvaralačkog rada objavio je 45 knjiga (od pripovedaka, preko putopisa, do esejistike). Prevođen na razne svetske jezike. U mladosti, pripadao grupi neosimbolista ( kasnije će pisati, ozbiljno i svedočanski, o najznamenitijem našem neosimbolisti, svom drugu , Branku Miljkoviću). Objavio je niz romansiranih biografija ( Karađorđa, kneza Miloša, Tesle ), istorijske hronike („Junaci Srpske trilogije govore“ ), kao i zanimljive knjige autobiografsko-memoarske proze („Razgovori i ćutanja Iva Andrića“ , „Vreme zabrana“, „Momo Kapor-susreti i druženja“ itd. ) Jedan je od ključnih afirmatora naše naivne umetnosti, o kojoj je napisao mnogo članaka i tri monografije („Narodni umetnici Jugoslavije“, „Leksikon o izvornim slikarima i vajarima“, „Kazivanja Janka Brašića“ ). Kao novinar, imao je stalnu rubriku „Iz starog Beograda“, koju je, sa stubaca „Politike“, preneo u knjigu „Starobeogradska hronika“, koja je doživela niz izdanja ( nedavno se pojavilo još jedno). Po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio i TV emisije, među kojima se ističu drame posvećene životu Ernesta Hemingveja, Konstantina Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Kao novinar, imao je „petlju“ da prvi iz Jugoslavije pod Titom ode u London da bi razgovarao sa Milošem Crnjanskim, a uradio je – baš u tom nevremenu – intervju sa kraljevićem Tomislavom Karađorđevićem. Nosilac je niza nagrada: Za životno delo, Oktobarske nagrade grada Beograda, Narodne biblioteke Srbije, Umetničkog udruženja „Đura Jakšić“, „Zlatnog beočuga“ za „trajni doprinos kulturi Beograda“, kao i nagrade za životno delo Akademije „Ivo Andrić“. Udruženje književnika Srbije ga je četiri puta do sada predložilo za nacionalnu penziju, ali, naravno, nije je dobio. Dobili su je, opet naravno, lovci magle, ali ne i čovek koji je dao trajan doprinos našoj kulturi. Na njemu su se bukvalno ispunile reči nedavno umrlog našeg psihijatra, Petra Bokuna, koji je tvrdio da te, privilegovane penzije (od novca poreskih obveznika, zar ne?) „dodeljuje neko ministarstvo“, pri čemu „reproduktivci“ daju povlašćeni položaj „reproduktivcima“, dok su originalni stvaraoci potpuno zapostavljeni:
„Tu se našlo tušta i tma glumaca, pevaljki, prevodilaca, balerina, a književnika, pesnika, kompozitora – za prste jedne ruke /…/ Države su se menjale, ali su odreda negovale na svojim jaslama razne komitetlije, vladare iz senke, koji anonimno procenjuju nečije vrednosti“(„Politika“, 5. avgust 2oo8. godine)
SLUČAJ DRUGI
Borisav Čeliković, istoričar iz Gornjeg Milanovca, je čovek čiju vrednoću ne poznaje samo rodni kraj. Prvo je bio ugledan profesor istorije u lokalnoj gimnaziji, da bi, od 2000. do 2004, radio kao direktor Biblioteke „Braća Nastasijević“, koja je, za njegovog direktorovanja, pored biblioteke u Mariboru, jedina u jugoistočnoj Evropi bila uvela standard ISO 2001, i pokrenula obimnu izdavačku delatnost značajnih zavičajnih pisaca (braće Nastasijević, episkopa Irineja Đorđevića, Dragiše Vasića, Tadije P. Kostić). Od 2004. do 2005. bio je na čelu Muzeja rudničko-takovskog kraja, da bi, posle prelaska u opštinsku upravu, na poslove vezane za kulturu, opet bio direktor muzeja ( od 2oo8. do maja 2011, kada je smenjen). Za rad i stvaralački doprinos kulturi Srbije nagrađen je zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Poveljom Društva za negovanje tradicija Oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine i Zlatnom plaketom Rudnika. Kao autor i priređivač potpisao je preko trideset knjiga i objavio preko 3oo članaka u listovima i časopisima. Naročito se ističu njegova „Svetilišta rudničkog kraja“ i „Pedeset kazivanja o Svetoj Gori i Hilandaru“, kao i zbornici sa naučnih skupova koje je organizovao, posvećenih životu i delu Tadije P. Kostića i Dragiše Vasića. Saradnik je Miloša Jevtića, za čiju je ediciju „Odgovori“ uredio nekoliko knjiga intervjua sa našim značajnim stvaraocima. U Javnom preduzeću „Službeni glasnik“ poduhvatio se uređivanja biblioteke „Srpske zemlje: naselja, poreklo stanovništva, običaji“, u kojoj je dosad izašlo preko deset naslova. Kao direktor Zavičajnog muzeja, ostvario je mnoge značajne izložbe, počev od „Ostava rudničko-takovskog kraja“ do one o stanovnicima Opštine Gornji Milanovac koji su od 1941. do 1944. bili zatočeni u banjičkom logoru. Uspeo je da 2009. i 2010. organizuje arheološka iskopavanja na Rudniku, gde su otkriveni ostaci tvrđave i dva pravoslavna hrama iz srednjeg veka. Godine 2009, sa bibliotekom, osnovao je manifestaciju „Dani Nastasijevića“, s ciljem da ukaže na značaj jedne od najtalentovanijih naših porodica 20. veka ( Momčilo-pesnik, Živorad-slikar, Svetomir-kompozitor, Slavomir-pisac istorijskih romana ). Godine 2o11, Ministarstvo kulture je odobrilo Muzeju na čijem čelu je bio 1.800.000 dinara za sufinasiranje šest projekata od značaja za kulturu rudničko-takovskog kraja (dvostruko više no što izdvaja opština). I? Posle svega, Čeliković je smenjen.
Razlozi? Između ostalog, kažu: nije sarađivao sa organima opštine ( kojom, inače, vlada DS-SPS družina ), pa se mnogo bavio izdavaštvom ( a time treba da se bavi biblioteka ), pa nije dovoljno brinuo o Spomen-kompleksu Drugog srpskog ustanka u Takovu, čime je „dovedeno u pitanje održavanje ceremonije polaganja venaca od strane predstavnika Vlade Srbije, Ministarstva odbrane i predstavnika inostranih delegacija na spomenik Takovskim junacima“, pa je omalovažavao druge kulturne ustanove i opštinske organe, i čak ( što, naravno, nije istina ) zbog planinarenja „neopravdano odsustvovao s posla“. I izbaciše ga s posla. Njegov pokušaj demetropolizacije srbijanskog kulturnog života naišao je među lokalnim moćnicima na oštru kritiku. Takozvanu KRITIKU BUDAKOM.
ZA KRAJ
Demokratija u politici ne poriče aristokratičnost kulture – naprotiv! Oni koji se kulturom bave treba da budu ljudi ugledni zbog svojih zasluga, jer su oni čuvari narodnog pamćenja (kultura je, pre svega, saborno pamćenje naroda i čovečanstva). Ali, pošto je u Srbiji demokratija samo farsa, to je i odnos prema istinskim kulturnim pregaocima više nego farsičan. Kosta Dimitrijević i Borisav Čeliković nisu jedini; njihovi slučajevi su tu samo kao paradigmatični primeri orijentalnog murdarluka i zapuštenosti maskiranih EU pričica za lakoverne. Zato borba za preobražaj Srbije neće moći da zaobiđe kako borbu za istinsku demokratiju u političkom životu, tako i borbu za aristokratičnost (uticaj najvrednijih i najdelatnijih) u našoj kulturi.

]]> Srbija cet, 02 feb 2012 02:02:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16202 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16201

Osnivač WikiLeaksa u opširnom intervjuu pričao o podmetanjima, vojsci SAD, grupi "Anonymous"...
New York Times je brže bolje pobjegao; napustili su nas čim je američka administracija počela da nas proganja. Time su napustili i sebe, i napustili sve novinare koji se u Americi bave bezbjednosnim strukturama.

Times je bio zabrinut da će biti obuhvaćen državnom istragom. Ako je Bredli Maning, ili neki drugi državni službenik, sarađivao sa nama i dostavio nam povjerljive podatke, a mi sarađivali sa Timesom koji je te podatke preneo svijetu, onda bi moglo da se tvrdi da je Times umiješan u zločinački poduhvat krivičnog djela špijunaže.

Nama je rečeno da nikad ne govorimo o Timesu kao saradniku – to je bio njihov pravni savjet.

Bil Keler, bivši urednik New York Timesa, napisao je jedan dosta čitan i dugačak članak u kojem Vas je napao lično. Tu on četiri-pet puta pominje da je za njih „Wikileaks izvor, a ne saradnik“.

Keler je na dva načina pokušavao da se spasi optužbe za špijunažu. Prvo, na osnovu pravne formalnosti, tvrdeći da nije bilo nikakve saradnje, već samo pasivnog odnosa između novinara i izvora. I dugo, distancirajući se od nas tako što će napasti mene lično, koristeći sve uobičajene tabloidne zahvate za satanizaciju.

Mnogi novinari iz Timesa obratili su mi se i rekli koliko ih je sramota zbog takvog srozavanja tona. Keler je uz to izjavio da je Bijela kuća zadovoljna, jer nisu objavili onaj deo Wikileaks materijala koji je Bijela kuća zatražila da ne objave. Jedna je stvar to uraditi, ali sasvim druga hvaliti se time.

]]> Projekti i ideje cet, 02 feb 2012 02:02:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16201 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16200

Ivica Dačić, Vuk Drašković, Vlajko Senić, princeza Katarina i princ Aleksandar Karađorđević prisustvuju danas tradicionalnom Molitvenom doručku kod predsednika SAD. Iako svrha ovog skupa nije ni molitva ni doručak, znatiželjnu javnost najviše interesuje kome se brojni svetski lideri i političari danas mole i šta će jesti...

Predsednik SAD Barak Obama danas organizuje tradicionalni 60. Molitveni doručak. Među zvanicama iz Srbije su zamenik predsednika Vlade Srbije Ivica Dačić, ministar vera i dijaspore Srđan Srećković, lider SPO Vuk Drašković, princ Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina, kao i beogradski advokat Zdenko Tomanović.

Pored “nepoznanice” zbog čega se baš ti ljudi nalaze na spisku zvanica, javnosti je manje poznato i šta je Molitveni doručak i zbog čega se organizuje.

]]> Amerika cet, 02 feb 2012 02:02:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16200 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16182

Nikola Čubrilović (31), kompjuterski genije o kojem bruji ceo svet, za Kurir priča kako je razotkrio prevaru najveće društvene mreže
SIDNEJ - Srbin otkrio kako Fejsbuk špijunira više od 700 miliona stanovnika širom sveta!
Nikola - Nik Čubrilović (31) postao je prošle nedelje najpoznatiji čovek na svetu, pošto su svi svetski mediji preneli njegovo otkriće da Fejsbuk špijunira svoje korisnike (više od 700 miliona) čak i kad više nisu na ovoj društvenoj mreži! Njegovo prezime nam je svima zazvučalo poznato, pa smo ga pozvali i, pogađate, otkrili da je čovek stopostotni Srbin!
Da, ja sam Srbin i veoma sam ponosan na to - počinje svoju ekskluzivnu ispovest za Kurir Nikola.
Ovaj momak, koga je pre četiri godine australijski magazin Buletin uvrstio među sto najpametnijih ljudi u Australiji, ne krije svoje srpsko poreklo. Štaviše, ponosi se njime.
Ja jesam rođeni Australijanac, ali moj maternji jezik je srpski. Iako sam rođen ovde, do prvog razreda osnovne škole nisam znao nijednu reč engleskog. Kad sam se prvog dana škole vratio kući, rekao sam: „Mama, tata, u školi svi pričaju nekim neobičnim jezikom, koji ja ne razumem“ - prepričava Nik svoje prve
školske dane.
On dodaje da mu to sad i nije toliko čudno, kad se uzme u obzir da je njegov otac sveštenik srpske pravoslavne crkve.
Tatina parohija je velika. U okolini Sidneja, gde mi živimo, ima mnogo Srba. Inače, moj otac je u Australiju emigrirao 1976. godine iz mesta Krupa na Vrbasu, nedaleko od Banjaluke. U Australiji je upoznao moju majku, koja je bila iz prve generacije rođene na kontinentu. Njeni su emigrirali iz Like i Bosanske Gradiške odmah posle Drugog svetskog rata - kaže Nikola.
Na pitanje gde trenutno živi, odgovara:
Veći deo vremena u poslednjih deset godina proveo sam preko okeana, daleko od kuće. Živeo sam tamo gde me je posao kompjuterskog konsultanta vodio. U Britaniji, Americi, Južnoj Africi. Ali moj pravi dom je u Volongongu, koji se nalazi nedaleko od Sidneja - kaže Nikola.
Čubrilović kaže da je dolazio u Srbiju i Bosnu, ali i da mu je žao što zbog obaveza već duže vreme nije svraćao.

]]> Nasi u svetu sre, 01 feb 2012 02:01:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16182 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16178

Francuska pooštrava propise za dobijanje njihovog državljanstva. Od januara 2012. podnosiocima zahteva trebaće potvrda da znaju francuski jezik Francuska je danas saopštila da će od početka sledeće godine pooštriti propise za dobijanje francuskog državljanstva time što će podnosioci zahteva morati da podnesu pismenu potvrdu da dovoljno znaju francuski jezik za svakodnevni život.
Do sada se znanje jezika podnosioca zahteva za francusko državljanstvo proveravalo u razgovoru sa vladinim zvaničnicima, a od sada će morati da se podnose dokaz o znanju jezika - diplomu ili potvrdu ovlašćene državne institucije.
Nova pravila stupaju na snagu u januaru 2012. godine, prenosi AFP.
Prema dnevniku "Eko", oko milion stranaca koji žive u Francuskoj ne govori francuski jezik i pored toga što Francuska svake godine troši 60 miliona evra za promovisanje jezika i integraciju među imigrantima.
Prema zvaničnim statističkim podacima, svake godine oko 100.000 osoba dobije francusko državljanstvo.

]]> Francuska sre, 01 feb 2012 02:01:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16178 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16199

Ono što se danas podrazumeva pod hrvatskom levicom nije ništa drugo do nastavak puta jednog čoveka koji je u svom životu bio odani saradnik i Lava Trockog i Ante Pavelića Hrvatska je duboko zašla u predizbornu kampanju za parlamentarne izbore koji, formalno, još nisu raspisani. To biranje može se očekivati u drugoj polovini decembra ove ili početkom sledeće godine. Sve zavisi od procene HDZ-a kada je za njih najpovoljnije vreme, mada se to vreme, kako dani idu, sve više udaljava i teško da će Jadranka Kosor imati povoljniji trenutak za raspisivanje od onog kada je iz Evrope dobila pismo o datumu prijema Hrvatske u Evropsku uniju. Afere u Srbiji su mačiji kašalj u poređenju sa onima u Hrvatskoj. Tamo je najpre uhapšen ministar privrede i potpredsednik Vlade, Damir Polančec, da bi mu se uskoro u zatvoru pridružio i Ivo Sanader. Posle toga uhapšeno je i nekoliko generala, bivših ministara, visokih državnih službenika…Srbiju čeka isto to, kad-tad, i tu nikakvog uticaja neće imati činjenica da Tadić, Dinkić, Đelić…po ovom pitanju guraju glavu u pesak.
CRVENA OD STIDA I SRAMA
U spomenutim predizbornim trvenjima u Hrvatskoj Srbi ne postoje. Ta priča je okončana; delimično ponovljenim genocidom, etničkim čišćenjem i na kraju ponašanjem Milorada Pupovca, iz više centara projektovanog vođe Srba u Hrvatskoj. U takvoj situaciji Hrvati su se okrenuli sami sebi. Odnosno, jedni protiv drugih.
Podela je, razumljivo, politička, uslovno rečeno ideološka. Zašto uslovno? Zato što u Hrvatskoj ne postoje čak ni osnovni politički blokovi, levi i desni. Sve razlike svedene su na retoriku koja se primenjuje u predizbornim kampanjama. Kad se dočepaju vlasti, jedni ili drugi, razlike nema. Ni u čemu.
Svađu je započela Jadranka Kosor, izjavom da predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, i njegov partijski šef, čelnik SDP-a, Zoran Milanović, planiraju da Hrvatsku pretvore u „crvenu Hrvatsku“. Josipović je uzvratio tvrdnjom da je Hrvatska već crvena od stida i srama, zbog teškog života njenih građana, a to je posledica, poručuje Josipović, vladavine HDZ-a. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da Josipović i Milanović pripadaju nekakvoj levici dok je Kosorova dete desnice. Pogrešno.
Hrvatska u prošlosti nikada nije imala, a nema ni danas, političku stranku, za koju bi se moglo reći da beskompromisno zastupa leve političke ideje. Čak ni Hrvati komunisti nisu bili levičari-socijalisti. Oni su ideološki bili zadojeni događajima iz Oktobarske revolucije, bili su impresionirani velikom idejom komunizma, njenim snažnim talasom (krvavim, doduše) koji je preplavio ogromnu zemlju Rusiju, ali kod Hrvata ta ideja na lokalu nije imala isti onaj značaj koji je imala na svom izvorištu. Hrvatski komunisti sanjali su nezavisnu i samostalnu hrvatsku državu, taj san ih nikada nije napustio, na kraju je i ostvaren, pri čemu treba imati u vidu da su im u tome najveću pomoć pružili srpski i crnogorski komunisti. I ovoga puta ukazujem na sudbonosni Četvrti kongres KPJ, održan 1928. godine u Drezdenu. Njegove odluke, podsetiću zaboravne, predviđaju razbijanje Kraljevine Jugoslavije i stvaranje nezavisnih država; Slovenije, Hrvatske i velike albanske države.

]]> Susedne zemlje uto, 31 jan 2012 01:31:00 GMT http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=16199