REPORTER VESTI DOčEKAO NAŠE LJUDE NA AUTOBUSKOJ STANICI U BEOGRADU

71

DIJASPORCI UMORNI OD KRIZE

• Dolazak u otadžbinu za većinu Srba iz rasejanja predstavlja rasterećenje uz prijatelje i rodbinu i opuštanje od svakodnevnih muka, štrajkova i otkaza koji ih pritiskaju na Zapadu

Posledice svetske ekonomske krize u vidu otkaza, težeg pronalaženja posla i slabije kupovne moći uveliko „tresu“ mnoge radnike u Evropi, a taj pritisak sve više osećaju i naši ljudi koji žive i rade u inostranstvu. Dolazak u otadžbinu za većinu naših ljudi iz rasejanja predstavlja rasterećenje i priliku za opuštanje uz prijatelje i rodbinu od svakodnevnih muka i obaveza koje ih opterećuju dok su daleko od rodnog kraja.
Tokom letnjih meseci naročito su intenzivirane autobuske linije kojima u otadžbinu dolaze naši ljudi iz dijaspore, a na glavnu stanicu u Beogradu svakodnevno stiže po desetak autobusa uglavnom iz Zapadne Evrope.
Zemljaci koji su ovih dana doputovali iz Francuske svedoče o teškoj situaciji u ovoj zemlji.

čekanje na pasoš

Ratibor ćirković iz Pariza upozorava da mnogi naši državljani imaju velikih problema sa dobijanjem novih biometrijskih pasoša.
– Još kada je Božidar đelić bio u Parizu da promoviše početak izdavanja novih pasoša, bio sam među prvima koji je predao dokumenta, ali i pored toga što sam sve uradio na vreme, novi pasoš sam čekao tri meseca. U međuvremenu sam morao da izvadim novi-stari pasoš što me je izložilo nepotrebnom trošku od 180 evra, da bih zatim platio i biometrijski, koji me je koštao 53 – kaže Ratibor.
NJegova supruga Marica nije imala strpljenja da novi pasoš vadi u Francuskoj, već će iskoristiti godišnji odmor kako bi to učinila u otadžbini.
– čula sam da mi iz dijaspore možemo po hitnom postupku da dobijemo pasoš u roku od sedam dana, tako da ću to pokušati da uradim u Srbiji – kaže Marica.

U Francuskoj je ozbiljna kriza i već je oko 10.000 do 15.000 radnika ostalo bez posla. Stalno su u toku neki štrajkovi i pregovori sindikata, države i poslodavaca – pričaju nam Ratibor i Marica ćirković koji već 38 godina tamo žive.
Recesiju primećuje i Verica Šestović koja je još 1990. otišla u Pariz i radi u prodavnici obuće.
– Oseća se kriza, ljudi ostaju bez posla, a primećujem i da je kupovna moć slabija, jer uprkos brojnim sniženjima ljudi manje kupuju – kaže Verica.

Pet evra po torbi

Većina autobusa koji dolaze iz inostranstva stiže u Beograd znatno ranije u odnosu na predviđeno vreme, a putnici tvrde da nema dužeg zadržavanja na graničnim prelazima od uobičajenih sat vremena. Jedan od putnika, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da nije retkost da putnici u dogovoru sa vozačima prikupljaju po pet evra po torbi kako bi „častili“ carinike da ih previše ne zadržavaju i maltretiraju na granici.

Međutim, uprkos teškim vremenima, Šestovići ne nameravaju da se vraćaju u Srbiju.
– Stariji sin studira, dok mlađi Nikola trenira košarku i završava gimnaziju tako da ne nameravamo da se vratimo dok se oni ne osamostale. Primećuje se određeni napredak u Srbiji, ali u Zaječaru, odakle sam, industrija je potpuno zamrla. Moram da pohvalim da su ulice i fasade obnovljene, tako da grad izgleda „umiveno“ – dodaje Verica, koja kaže da su svi u njenoj porodici „stari jugonostalgičari“ i da se puno druže sa našim ljudima u dijaspori, obilaze srpske restorane i organizuju zabave.

Na meti taksista

Autobusi koji dovoze naše gastarbajtere u otadžbinu glavna su meta brojnih taksista i nosača prtljaga. Računajući da su zemljaci sa Zapada puni keša, oni gledaju da na svaki mogući način izvuku neki evro, pa tako skoro da ne postoji taksista koji vozi ispod 10 evra bez obzira na destinaciju, a pomoć pri prenošenju torbi i kofera košta oko pet evra.

Slavoljub Miljković rodom iz Kamenice kod Kraljeva pune četiri decenije živi u Nemačkoj gde je radio u mnogim gradovima. Najduže se zadržao u Minhenu i Duizburgu radeći u metalskoj firmi 10 godina, ali se bavio i meblom. Međutim, i pored dugog i napornog radnog veka, Slavoljub danas kaže da se teško živi i da su primanja skromna za nemačke uslove.
– Trenutno sam u privremenoj penziji dok ne napunim 65 godina. Zajedno sa ženinom penzijom ukupna primanja su 850 evra. Inače, moja penzija je 556 evra – kaže Miljković, koji nije krio oduševljenje Beogradom i brzinom kojom se prestonica razvija.
On dodaje da mu je priroda posla bila takva da sa Nemcima nije imao mnogo kontakata, jer je na poslu radio uglavnom sa strancima.
– čak, slabo govorim nemački, teško čitam, ali ipak mogu da razumem neke stvari – kaže Miljković.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here