Poretret pesnika iz dijaspore,
N: Mileta Mali Simić već četrdeset i dve godine živi u Švajcarskoj u koju je došao iz rodnog Mladenovca daleke hiljadu devetsto šesdeset i šeste godine. Pre nego što ga pitamo kako je spojivo biti pesnik i gastarbajter, zamolićemo ga da nam otkrije enigmu; kako da čovek visok dva metra nosi nadimak Mali.
Simić: Bilo je to ovako. Moji roditelji su već pet godina ranije otišli na rad u Švajcarsku. Za njima je otišao i moj stariji brat Miloš, a ja sam ostao da odslužim vojsku, da se odužim narodu kako se to tada govorilo, iako nismo služili narodu već Titu, satrapu koji nam je došao glave. čoveku čija nas je vladavina koštala više nego pet vekova od turskom okupacijom. Dakle, kad sam došao u Švajcarsku moj stariji brat je već bio ovde i umesto imenom svi su ga zvali prezimenom; Simić. Ja kao mladji, iako visočiji dobio sam nadimak Mali Simić, od čega je ostalo ovo Mali i tako me danas poznaju ovde da često ne znaju kako mi je kršteno ime.
N: Da li se već tada pisali pesme ili ste počeli tek u zrelim godinama.
Simić: Tada ne, nešto ranije, u pubertetu sam pisao pesme. Ko uostalom u pubertetu ne pokušava da napiše par jednu pesmu?
N: Dobro, mislim, možda ste tada zbog odlaska iz domovine osećali potrebu da pišete pesme.
Simić: Mala ispravka, ja sam otišao iz otadžbine, a ne iz domovine. Domovina može da vam bude svaka zemlja u kojoj se skrasite, gde savijete svoje gnezdo. Meni je Švajcarska polako postala domovina jer sam ovde proveo veći dio života. Otadžbina je zemlja vaših predaka. a domovina, kao što rekoh, zemlja gde se skrasite ako ste već otišli iz otadžbine.
N: Dobro, izvinite, da li ste tada zbog nostalgije za otadžbinom počeli da pišete pesme?
Simić: Nisam. Bio sam mlad pun energije, a Švajcarska je tada vapila za radnom snagom, a Boga mi i za lepim i zgodnim muškarcima. Šalim se, malo sam živeo i na kraju sam se oženio mojom Rozmari. Tek pre dve godine sam na nagovor mojih prijatelja Zdenka Ninkovića i Miodraga Lukića nastavio da pišem I smogao hrabrosti da sa napisanim izadjem u javnost.
N: Vaša supruga je Švajcarkinja?
Simić: Ne. Rozmari je Nemica iz Mađarske. Odnosno njeni su poreklom iz Rumunije – Ziben Burgen, mala njemačka enklava u Rumuniji.
N: Sad ću da budem malo pakosna i da Vam vratim za onu lekciju o otadžbini. Kako jedan patriota kao što ste Vi može da oženi Nemicu?
Simić: Moj patriotizam je ljubav, a ne mržnja. Ja volim moj narod. Volim Srbiju. Ljubav ne isključuje ljubav, samo mržnja isključuje ljubav, a ja volim moj narod bez da ikoga mrzim. Iako sam svestan svega onoga što su nam učinili Nemci u prošlom veku, nemam razloga da mrzim ljude Nemce iako bih mogao da mrzim nemačke političare. Uostalom Nemicom je bio oženjen i vojvoda Živojin Mišić a bio je Srbenda kakav se retko rađa.
N: Vi pišete pored ostalog i ljubavnu poeziju. Da li su Vaše pesme posvećene vašoj supruzi Rozmari?
Simić: Neke jesu, neke nisu, ali su sve posvećene ženskom rodu. Ženi kao biću, lepom, racionalnom dragocenom.
N: Objavili ste jednu zbirku pesama, da li je to isključivo ljubavna poezija?
Simić: Da objavio sam jednu zbirku pesama; Zavejani puti, a druga je u pripremi za štampanje.
N: Zašto Zavejani puti?
Simić: Zar je na to pitanje potreban odgovor? Zar nam nisu zavejani put? Kako pojedincima tako i čitavom narodu!
N: Vi ste baš ogorčeni?
Simić: Jesam. Kako ne bih bio ogorčen. Moj narod je optužen za sva zla ovog svijeta, a nad tim istim narodom genocid se izvodi u tri faze; 1914, 1941 i 1991 pa do danas. Zapadni mediji, a i jedan dobar dio naših medija skoro svakodnevno pominju Srebrenicu, a niko da pomene ono što je Srbima učinjeno.
N: Da li je to, ta nepravda ono što Vas je podstaklo da pišete pesme?
Simić: Delimično, naravno ne u potpunosti jer ja ne pišem samo patirotske pesme, veći ljubavne i boemske.
N: čuli smo da ste human čovek, da ste godinama radili na sakupljanju humanitarne pomoći kao i da ste omogućili dvema pesnikinjama da objave svoje knjige. Jednoj bolesnoj devojčici i jednoj udovici, čini mi se.
Simić: Da, ali nemojmo o tome. U Svetom Pismu jasno piše da ako pomažeš ne treba da zvoniš o tome.
N: Lepo, Vi ste izgleda pravi vernik. Kad smo već kod toga, kako vidite ovo što se dešava sa našom crkvom u Švajcarskoj?
Simić: Sramota. Neću o tome da pričam iako bih imao šta da kažem. Jedino, odavno nije tajna da do 1991. ni jedan sveštenik nije izašao van granica Jugoslavije, a da nije bio agent ili saradnik UDBA-e, pa vi vidite sad. Inače crkvu vidim kao jedinu instituciju koja u ovim zlim vremenim može da nas okupi i sačuva, iako je primetno da ima zastranjivanja od strane sveštenika, mislim nije ni čudo ako se zna ovo što sam malopre rekao. Možda bi trebalo da se sete šta je uradio Karađorđe kad jedan sveštenik nije hteo da dodje na sahranu jer udovica nije mogla da plati opelo.
N: To mi je novo. Šta je uradio Karađorđe?
Simić: Naredio je da sahrane sveštenika, živog.
N: Vratimo se poeziji, dakle u pripremi je nova zbirka pesama?
Simić: Da, naslov Vam neću otkriti, mogu samo da kažem da će u njoj biti sotinjak pesama i jedan dobar deo posvećenih mom pokojnom bratu Milošu. Na žalost i tuga može biti inspiracija. Miloš je umro ove godine, mislim da sam mu kroz pesme rekao ono što sam propustio da mu kažem dok je bio živ.
N: Hvala na razgovoru.
