Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas velika istorijska lekcija Milana St. Protića koji kroz uporedni portret Nikole Pašića i Vinstona Čerčila otvara priču o tome kako nastaju veliki državnici, koliko su vlast, principi i pragmatizam isprepletani i zašto su njihove političke lekcije i danas važne.
Polazeći od dve naizgled potpuno različite istorijske ličnosti, Protić istražuje šta povezuje srpskog i britanskog državnika – od odnosa prema demokratiji i parlamentarizmu, preko političkih spletki i demagogije, do načina na koji su donosili odluke u najtežim istorijskim trenucima.
Vraćajući se njihovim usponima, padovima i ključnim istorijskim odlukama, Protićeva analiza prerasta u promišljanje o prirodi politike, moći i liderstva. To je priča o pobednicima koji su menjali tok istorije, ali i o nasleđu koje, uprkos brojnim kontroverzama, i danas oblikuje način na koji razmišljamo o državi, vlasti i odgovornosti političkih vođa.
Kako se postaje veliki državnik
Istoričar Milan St. Protić upoređuje Nikolu Pašića i Vinstona Čerčila, tvrdeći da ih, uprkos različitim životnim putevima, povezuje isti pragmatičan odnos prema politici, vlasti i državničkom delovanju. Analizirajući njihove karijere, Protić zaključuje da su obojica bili „vlastoljupci posebnog kova“ – političari kojima su principi važili dok su odgovarali okolnostima, a opstanak na vlasti smatrali nerazdvojnim od nacionalnog interesa.
„Pašić i Čerčil jesu bili vlastoljupci, ali vlastoljupci posebnog kova. Pogrešno bi bilo tvrditi da su bili političari bez principa, prevrtljivi i verolomni. Kod njih su principi vredeli dok god i kad god su to objektivni uslovi dozvoljavali. Specifične situacije su, međutim, iziskivale specifične poteze. Prevrtljivost i verolomnost su, otud, dolazile kao neminovnost, a ne kao stvar izbora“, piše Milan St. Protić.
Lojalističko-zavetnička veselja pod šatrama
Programski direktor Demostata Zoran Panović piše da predsednik Aleksandar Vučić obilascima zapadne Srbije i Republike Srpske pokušava da konsoliduje podršku svojih pristalica, ali da pritom ne uspeva da pridobije nove birače. Panović ocenjuje da su skupovi pod šatrama i simbolika poput Kablara deo političke kampanje kojom se istovremeno skreće pažnja sa drugih tema, poput situacije na Gazivodama, i gradi narativ o povezanosti vlasti sa „narodom“.
„Provokacija o ’holideju’ je klasičan primer koliko je bio bitan Vučićev autorski tekst objavljen u dnevnom listu ’Politika’ pod naslovom ’Elita i plebs’ (jul 2019), kad se Vučić promovisao u vođu druge antibirokratske revolucije. Prvu je započeo Slobodan Milošević poznih osamdesetih. Boreći se protiv snaga koje su se „otuđile“ od naroda. Naroda koji sad Vučić duži ’na revers’“, piše Zoran Panović.
Operacija „Šumsko voće“
Aleksandar Radić piše da je Ukrajina proširila strategiju udara duboko u rusku pozadinu, gađajući logističke centre i skladišta kompanije Wildberries kako bi pogodila svakodnevni život građana i oslabila podršku ratu. Radić da Rusija odgovara istom logikom, napadima na ukrajinsku trgovinsku mrežu Rozetka i intenziviranjem udara na pomorski saobraćaj, dok obe strane civilnu infrastrukturu predstavljaju kao legitimne vojne ciljeve.
„Zelenski kaže da je ruska firma prodavac robe dvostruke namene od pancira do dronova i da su zato sasvim prirodan izbor mete u ratu. Moskva kaže – isto, ukrajinskoj privredi pripisuju aktivnosti u namenskoj proizvodnji i skladištenje sredstava. Obe strane drže se istih fraza i samo ubacite u rečenice ’Wildberries’ ili ’Rozetka’“, piše Aleksandar Radić.
Da li je desant na seutu bio režitan?
Željko Pantelić piše da migrantska kriza u Seuti nije samo humanitarno pitanje, već geopolitički instrument kojim Maroko nastoji da izvrši pritisak na Španiju i Evropsku uniju, uz dugoročnu ambiciju da preuzme kontrolu nad Seutom i Meliljom. Pantelić ocenjuje da je Rabat, oslonjen na jače veze sa SAD i Izraelom, iskoristio migrantski talas i za unutrašnje političke obračune, dok su energetski interesi Evrope i promenjeni međunarodni odnosi dodatno zakomplikovali situaciju.
„Seuta je važna koliko i Gibraltar za kontrolu moreuza koji spaja Atlantski okean i Sredozemno more. To u prevodu znači da bi Maroko zauzimanjem Seute znatno podigao svoju cenu i specifičnu težinu u međunarodnim odnosima budući da bi ušao u klub malobrojnih zemalja koje s kopna mogu da kontrolišu neki od najvažnijih planetarnih moreuza“, piše Željko Pantelić.
Sukob interesa Donalda Trampa
Miša Brkić piše da je Donald Tramp tokom drugog predsedničkog mandata koristio funkciju za privatno bogaćenje, navodeći da je najveći deo prihoda od 2,2 milijarde dolara ostvario kroz poslove koji predstavljaju ozbiljan sukob interesa. Brkić navodi primere ulaganja u kompanije poput Dela i Nvidije, kao i poslovanja sa kriptofondom World Liberty Financial, ocenjujući da su predsedničke odluke i javni nastupi doprinosili rastu vrednosti investicija povezanih sa Trampom i njegovom porodicom.
„Izveštaj Kancelarije za vladinu etiku otkriva na koje je sve načine Tramp iskoristio Belu kuću kao vlastiti biznis inkubator i unovčio predsedničku funkciju. Spominju se poduhvati s kriptovalutama, licencirani privatni poslovi sa zvaničnicima stranih država (najčešće u oblasti nekretnina), trgovina uticajem, kupovina akcija kompanija u čije je poslovanje umešana američka vlada… koji su predsedniku i njegovoj porodici omogućili da značajno uvećaju bogatstvo samo zato što je „glava familije“ Donald Tramp predsednik države“, piše Miša Brkić.
UMESTO IN MEMORIAMA
Duška Jovanić piše da je Olivera Katarina bila jedna od najupečatljivijih ličnosti jugoslovenske kulture, žena čiji su talenat, harizma i burna životna priča ostavili dubok trag, od Kana i Pariza do domaće umetničke scene. Jovanić kroz lična sećanja i ispovesti Olivere Katarine opisuje njene velike ljubavi, umetničke uspehe, sukobe sa sredinom i snažan patriotizam koji je obeležio njen kasniji život.
„Lumpujući sa sudbinom, kao da samo Srbija zaslužuje toliki lom, bosa je zagazila u sudbinu sopstvenog života, da bi se onda, kada su je svi koji su je strasno voleli gledali sa neba, potpuno predala srpskom narodu, iako nije bilo toga ko nije poželeo da, makar za uspomenu, pipne taj mit, čiji je minuli rad, kako je stalno ponavljala, bio skandalozan isključivo u nacionalnom interesu“, piše Duška Jovanić.
„Kako su Srbi snimili Odiseju pre Kristofera Nolana“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću, duhovito povezujući priču o Homerovoj „Odiseji“, teoriji da se Troja nalazila u Hercegovini i sopstvena novinarska sećanja, uz niz satiričnih opaski o istoriji i mitovima. Petrović prepričava anegdotu o tome kako su Sveta Vuković i Vojkan Borisavljević još 1973. napisali pesmu „Odiseja“ za grčkog producenta, ali je ona zbog tadašnje poštanske cenzure navodno nikada nije stigla do primaoca.
„Međutim, Srbi su „Odiseju“ oživeli mnogo pre Kristofera Nolana, čuj sad ovo, moj Tomiću. Bila je 1973. kada je kompozitora Vojkana Borisavljevića pozvao jedan grčki producent. Seli su na ručak u Skadarliju. Grk je tražio da mu Vojkan komponuje pesmu koja će da ide na Pesmu Evrovizije. I ponudio veliku lovu“, piše Dragoljub Draža Petrović.
„Ona jedna knjiga za koju niste čuli“
U tekstu o nastavku velike književne debate „100 najboljih romana na našem govornom području“ naglašava se da ona nije zamišljena kao konačna ili objektivna lista, već kao skup ličnih preporuka uglednih pisaca, profesora i književnih poznavalaca, koji su birali dela prema sopstvenim čitalačkim iskustvima. U tekstu se navodi da upravo subjektivnost ovakvih izbora može biti najveća vrednost, jer čitaocima otkriva manje poznate romane i autore koje bi inače lako mogli da propuste.
„U našem izboru 100 najboljih romana – u okviru kojeg svakog dana na Velikim pričama objavljujemo izbor 10 najboljih romana stručnjaka koje smo pozvali da učestvuju u izboru – nema nikakvog imperativa. Nisu to knjige koje „morate“ da pročitate, iako dobar deo romana koji se nalaze na ovim top 10 listama spada u klasike, knjige koje se podrazumevaju, koje su uostalom bile deo neke školske lektire. Drugim rečima, knjige koje smo nekada zaista „morali“ da pročitamo, jer je tako rekla učiteljica“, piše u tekstu o nastavku velike književne debate.
„A šta ako Odisej nije čovek“?
Mihailo Ilić piše da je Kristofer Nolan u filmu „Odiseja“ Homerov ep pretvorio u snažnu antiratnu priču u kojoj je Odisej pre svega čovek koji kroz krivicu i iskupljenje preispituje smisao rata, slave i herojstva, a ne nepogrešivi epski junak. Ilić ocenjuje da je film umetnički i glumački izuzetan, posebno ističući Meta Dejmona, kao i da Nolan humanizuje Odiseja i njegov put pretvara u moralno sazrevanje.
„U filmu se mnogo puta pominje Zevsov zakon, a to je zakon gostoprimstva. Ne možeš ubiti čoveka koga si ugostio, on polaže pravo na tvoje gostoprimstvo i zaštitu. Možemo ratovati, možemo se ubijati, možemo se takmičiti na razne načine, ali neke linije se ne prelaze. Nešto se ipak smatra svetim“, piše Mihailo Ilić.
S bogom na „ti“
Aleksandar Misojčić piše da vera nije samo odnos prema Bogu, već i prema ljudima, budućnosti i sopstvenoj slobodi, ističući da je upravo sloboda najveći Božji dar koji podrazumeva odgovornost. Misojčić razmatra specifičan odnos čoveka prema Bogu, poverenje među ljudima i posledice izdaje, upozoravajući da gubitak vere u druge može trajno promeniti način na koji doživljavamo svet.
„Čovek već oko treće godine počinje da govori „ja“, da sebe doživljava kao nekoga odvojenog od drugih, sa sopstvenim željama i voljom. A ipak, kada odraste, ponekad pristane da se tog „ja“ odrekne. Da ne odlučuje i ne pita se. Da pokornost proglasi vrlinom, a strah poštovanjem. Kao da je čitav razvoj samosvesti bio potreban samo da bismo je jednog dana položili pred noge nekoga ko će misliti i odlučivati umesto nas“, piše Aleksandar Misojčić.
Intervju sa Dragošem Kristijanom
Dragoš Kristijan u intervjuu za Nedeljnik govori da kroz stand-up komediju želi da razbije predrasude o Istočnoj Evropi i pokaže da su iskustva ljudi iz ovog dela sveta univerzalna, zbog čega se njegova publika prepoznaje od Balkana do Latinske Amerike. Kristijan u razgovoru sa Milicom Rilak kaže da inspiraciju pronalazi u odrastanju u Rumuniji, pravoslavlju, klasnim razlikama i svakodnevnim običajima, koje pretvara u humor umesto u razlog za stid.
„Ljudi su pamtili priče o pravoslavlju, ili onu o Rumuniji kao Meksiku Evrope: ‘Oni pokušavaju da sagrade zid, a mi smo već ukrali cigle.’ Shvatio sam da se istočnoevropska publika najviše povezuje sa tim, jer su ljudi su u tim zemljama naučeni da se stide onoga što su i šta im se dešavalo. Postoji velika kultura samoprezira – te mi smo iz Rumunije, te ovde ništa ne radi… A onda vide nekoga ko o tome priča na pozitivan način, ili bar na način koji generiše smeh, i osete tu vrstu prepoznavanja i olakšanja“, kaže Dragoš Kristijan u razgovoru sa Milicom Rilak.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 6. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Nedeljnik #760Nedeljnik
