U izdanju izdavačke kuće SVI MI objavljena je debitantska zbirka pesama „Atlas odlazaka“ autorke Jovane Barać. Pesnikinja Jovana Barać piše o gubicima, porodičnom nasleđu i transgeneracijskim obrascima, pokazujući da priča o odlascima istovremeno može biti i priča o tome kako pronaći pripadanje.
U svojoj prvoj knjizi autorka od porodične istorije pravi poetsku mapu na kojoj se ukrštaju ljubav i povreda, nasleđe i pobuna, pripadanje i odlazak.
Prema rečima urednice zbirke Marije Dragnić, njene pesme nastanjuju majke, ćerke, očevi, životinje, mitovi i uspomene, ali ono što ih povezuje jeste uporno traganje za mestom na kojem se može ostati. “Atlas odlazaka je emotivno snažno delo koje dokazuje da poezija istovremeno može biti i svedočanstvo i preobražaj”, navodi Marija Dragnić. “Sa izuzetnim osećanjem za pesničku sliku i unutrašnju dramaturgiju, Jovana Barać uspeva da lično iskustvo proširi do mesta na kojem ono postaje zajedničko. Njena poezija ne traži krivce niti nudi utešne zaključke; ona strpljivo, ali i opsesivno prati tragove ljubavi, gubitka, besa i nežnosti kroz generacije, pokazujući kako se i ranjivost i brutalnost i sve nijanse između skrivaju upravo u onome što je naizgled obično i svakodnevno. Zato je Atlas odlazaka više od knjige o porodici. To je knjiga o nasleđu, o pamćenju, o načinima na koje nas drugi nastanjuju, ali i o onome što ostaje u nama i nakon svih odlazaka”, dodaje Dragnić.
Jovana Barać u knjizi otvara prostor za predugo utišavane ženske glasove koji kroz knjigu progovaraju – bake, majke i ćerke – preispitujući koliko je naš identitet zaista naš, a koliko odjek tuđih glasova iz detinjstva. „Nakon što sam uvidela da se moji izbori najčešće završavaju time da budem napuštena, tragajući za uzrokom, pronašla sam niz emotivnih i fizičkih napuštanja u ženskoj liniji moje porodice, kao i tu veliku reč ‘transgeneracijska trauma’ o kojoj danas toliko pričamo. Ipak, mislim da nismo zauvek određeni porodičnim pričama, već da biramo kako ćemo razumeti ono što nam je prethodilo i šta ćemo dalje s tim. Zbog toga su mi ženski glasovi, predugo utišavani, bili bitni”, objašnjava Jovana Barać. “U procesu pisanja imala sam iskustvo smrti kao ultimativnog oblika odlaska, jedinog koji je svima zajednički, a o kome nas niko ne uči – kako da je dočekamo i kako da živimo nakon nje.”
Pored porodičnih odnosa, autorka se dotiče i religijskih motiva, istražujući kako se projektuju rane predstave o roditeljskom autoritetu i krivici. Religijski motivi u njenoj zbirci nisu samo prostor utehe, već često i prostor kontrole i straha. “Pre nego što postanemo sposobni da postavljamo religijska pitanja – šta je to u šta stvarno verujemo – već smo nasledili niz predstava o autoritetu, kazni, krivici ili oproštaju (koji je često dolazio kao zahtev da se ne ljutimo) kroz sopstvene roditelje, prve Bogove za dete, bez kojih ono ne bi preživelo. Upravo me je to preslikavanje iskustva u porodici na shvatanje Boga najviše zanimalo tokom pisanja.”
Posebno emotivan i kompleksan deo zbirke posvećen je ocu, gde pesnikinja odbija da idealizuje smrt i tugovanje. Ona govori o tome da mrtvima ne treba oduzeti njihovu ljudsku složenost i rane koje su nosili, dok istovremeno kritikuje društveni i sistemski kontekst u kojem se suočavamo sa bolešću bližnjih.
Knjiga se završava motivom odnosa sa psom, koji predstavlja utočište i iskustvo ljubavi potpuno oslobođene nasilja i uslovljavanja čime zbirka šalje snažnu poruku o prevazilaženju usamljenosti izvan tradicionalnih međuljudskih okvira, ali i o surovom društvenom problemu. „Kako kroz celu zbirku pišem o napuštanju, volela bih da čitalac, kad zatvori knjigu, razmisli o pripadanju, ali i o ogromnom problemu napuštenih pasa u Srbiji, za koje takođe ne postoji sistem i koji se, novcem svih nas, često svirepo ubijaju.”
Knjiga se može pronaći u prodaji u knjižarama Delfi, Beopolis, Bulevar Books, Booka Store ili nabaviti direktno od izdavaštva SVI MI.
