NAŠI

39

Kada stignu u pubertet, ta obrazovana deca, koja savršeno i bez akcenta govore engleski i francuski, pomalo će se stideti svojih očeva, koji još uvek govore za jogurt kišelina i trapavih majki, koje jedva da natucaju jezik nove domovine. Vodiće ih u stari kraj i oduševljavati se nekim osamljenim gradom, kamenom pojatom: pokazivaće im oronulu, daskama zakovanu osnovnu školu u kojoj su naučili da pišu tanke i debele linije, krive i prave; gledaće svoje razularene očeve kako obaraju bikove na strnjiku, držeći ih za rogove i majke kako se smeju krijući zube koji im nedostaju, a kada se vrate u svoje male gradove na Novom kontinentu odgovaraće neodređeno da su „iz Evrope“.
NJihovi očevi su razvili svoje sitne, unosne poslove; poseduju male firme i radionice, polise osiguranja u slučaju iznenadne smrti, članovi su unija i sindikata i u početku su verovali da je život jednostavan, da će napredovati unedogled, a onda jednog dana, deset, petnaest godina posle dolaska na Novi kontinent, oni udaraju temenom o nevidljiv strop iznad svojih glava: meta-plafon iznad koga žive oni koji ih nikada neće pozvati na parti u svoje kuće. Moraće da sačekaju bar dve generacije, pa da steknu ono što im pripada već danas, već sada, po čojstvu i junaštvu, po vrednoći, upornosti, pameti, hrabrosti, po poreklu, po svemu. I tada će, možda, neki od njih shvatiti da su dugačka, udobna kola, o kojima nekada kod kuće nisu mogli niti da sanjaju, i montažne kućice nalik jedna drugoj kao jaje jajetu, klima uređaji i zvučne kutije, potpuno bezvredni, da su sve to samo limene električne igračke za veliku decu, pa će, poput zveri poželeti ukuse i mirise izgubljenih stvari: sir iz mjeha, tvrd i slan, vodu iz zmijskog oka, suvu ovčetinu, svoj kamen, obrastao sa severne strane mahovinom, mogile svojih predaka, melodiju svoga jezika, znoj svojih žena, tvrdoću kamena kremenca i mekotu mirišljavog sena, plavičaste dimove duvana „trebinjca“, što se gaji tajno, u skrivenim vrtačama, gatke i zagonetke, naricanja i nadmudrivanja i žar pod pepelom i krtolu ispod crepulje, zavijanje kurjaka u gladnom januaru, psovke i uspavanke – eto, tada, ostavljaju sve poslove i idući za nekim tajnim zovom sakupljaće se u portama malih crkava rasutih po tuđini, baš kao što su se sakupljali na pazarni dan u Gacku, Topoli, Peći ili Kninu.

često se smucam po Zapadu i srećem naše. Naši su se veoma promenili za poslednjih trideset godina, koliko landaram po svetu. Za razliku od starih iseljenika ovi novi su lepi, učtivi, često uspešni, imaju mlade i lepe žene, slatku decu, manje-više dobre poslove (uglavnom kompjuterske) i svi znaju savršeno engleski, što nije bio slučaj sa starima. Oni kupuju novine i knjige, slušaju novu muziku i, čini se, manje pate od nostalgije od svojih prethodnika.
A šta je bilo sa starima?
Za prvih pet-šest godina svoga dobrovoljnog izgnanstva uspeli su da se srede, kupili najduže moguće „ševrolete“, montažne kuće (sve na kredit), navikli da ispred njih neguju male travnjake, napunili vodom plastične bazene i odgajili ruže, poslali decu u dobre škole…

Tu će se posvađani izmiriti, nepoznati upoznati, tu će se neko okumiti, neko će naći mladoženju, a neko mladu, piće se za pokoj duše onih što nisu dočekali ovaj dan.
A o njihove duše otimaće se predstavnici automobilskih kompanija, prodavači osiguranja, nadrilekari i propovednici, umereni i agresivni, crveni i crni, levi i desni; otimaće se zavađene i podeljene crkve, pravoverni i raskolnici, a oni će i dalje, držeći pivo u ruci, stajati zagledani u neke samo njima poznate prizore, seljački lukavi i oprezni, nepoverljivi prema svemu što im se nudi, a neizmerno darežljivi i rasipni, kada daju – stajaće zagledani u suštinu pamćenja, bez koga su izgubljeni.

POSTAVI ODGOVOR