LJiljana TICA MANEKENKA I POSLOVNA ŽENA

4003

Osamdesetih godina prošlog veka važila je za najlepšu i najpopularniju jugoslovensku manekenku. Priča o LJiljani Tici liči na filmski scenario. Lepa, crnokosa gimnazijalka safirnoplavih očiju zapala je za oko jednom fotografu tokom srednjoškolskog odbojkaškog turnira. To je bio početak blistave manekenske karijere…
Oprobala se i kao glumica (filmovi „Vojnikova ljubav“ i „Trener“). Na „Elitovom“ izboru u Akapulku upoznala je Nemicu Hajdi Kemlic, vlasnicu agencije iz Minhena, koja joj je odmah ponudila posao. Odlazak u bavarsku prestonicu bio je sudbonosan za LJiljanu. Na jednom snimanju prišao joj je Franc Herman Marija Beč, urednik modne fotografije nemačkog izdanja časopisa „El“. Od tada su nerazdvojni. Kada je prestala da veruje da će postati majka, dogodilo se čudo. U 46. godini rodila je Leonarda Vladimira kojeg iz milošte zove Leni. Živi na relaciji Minhen – Beograd – Beč.

Život me iznenadio

– Rođena sam Zemunka. Tu sam završila gimnaziju, započela manekensku karijeru, veći deo mojih uspomena vezan je za Zemun. Sredinom osamdesetih preselili smo se na Vidikovac, koji je u odnosu na Zemun, delovao „preko sveta“. Na Vidiku sam provela nekoliko godina, a onda me posao odveo u Nemačku. U Minhenu živim od 1983. godine. Tu sam upoznala ljubav mog života Hermana, s kojim sam u braku 24 godine i imamo petogodišnjeg sina Lenija. Pre desetak godina prestala sam da radim kao maneken i fotomodel. Danas moj suprug i ja vodimo predstavništvo modne kuće za proizvodnju donjeg rublja „La perla“ u Nemačkoj i Austriji. Moda je i dalje deo mog sveta, mada joj nikada nisam robovala.
– Do pre šest godina Hermanovoj i mojoj sreći nedostajalo je samo dete. Jednog momenta sam mu predložila da usvojimo nekog napuštenog mališana, ali se on bojao genetike. Nije bio spreman na to. Već sam se bila pomirila da neću rađati, ali me je život iznenadio. Kada sam digla ruke od majčinstva, jer sam ušla u krizne godine, desila mi se čudo u 46. godini. Postala sam majka. Leni, naš sin, postao nam je centar kosmosa. Ipak, nismo ga razmazili. On je lepo vaspitani dečak koji tačno zna do koje granice može da ide. Nije hirovit. Govori nemački i srpski, a uči i engleski. Lepo crta, peva, piše, ali mi se čini da će biti ekonomista ili bankar. Ume da čuva novac bolje od mene i Hermana.
– Kada se Leni rodio, moj život je dobio neki drugi smisao i dimenziju. Nema više briga oko glupih, nebitnih stvari. Igram se sa njim, odgovaram na njegova mala, ali komplikovana pitanja, tipična za dete koje upoznaje svet oko sebe. Ne želim da bude pogrešno protumačeno, ali moram da kažem da sam srećna žena kojoj je slučajnost odredila profesiju, pa i budućnost.
– Kako je biti majka kada te i medicina otpiše, jer si ušao u pozne godine, a kako je i u tom dobu lako izneti trudnoću, pišem u svom autobiografskom romanu. Razlog zašto sam se odlučila da ogolim svoj intimni život jeste želja da to bude podstrek brojnim ženama u klimaksu, koje su digle ruke od materinstva, koja oplemenjuje i produžava vek.
ŽMEđUNAS:Vatreno krštenje u Parizu
– Danas, kao 52-godišnjakinja, znam da su moj život odredili sitni događaji i slučajnosti. Bila sam gimnazijalka, 19-godišnjakinja zaluđena odbojkom. Svaki dan sam išla na treninge i uživala. Na jednom od njih, slikao me je neki fotoreporter. Fotografija objavljena u beogradskom nedeljniku promenila mi je život. Kada je videla tu sliku, jedna od najpoznatijih modnih kreatorki bivše Jugoslavije Mirjana Marić, koja je sa Aleksandrom Joksimovićem i čedomirom čedomirom, pravila modne korake u svetu, pozvala me da dođem kod nje. Taj susret je bio presudan. Ponudila mi je posao. Na prvu modnu reviju sa ekipom Mirjane Marić otputovala sam nekoliko dana kasnije i to u Pariz. Zasenio me grad svetlosti i ljubavi, kao i prvi koraci po modnoj pisti. Po povratku u Beograd, nastavila sam da se bavim manekenstvom. Roditelji su podržali moju odluku, a tata Vlado je preuzeo ulogu „blagajnika“, odnosno kontrolora mojih prihoda i rashoda. Moj tata je bio vojno lice, patrijarhalan čovek rođen u mestu Preodac, ispod Glamoča. Mama Dana je iz Ključa. Posle Drugog svetskog rata su došli u Zemun. Mene i dve godine mlađeg brata Gorana, vaspitavali su u duhu poštovanja autoriteta.
– Dopalo mi se sve u vezi sa manekenstvom, poziranje, fotografisanje, šetnja pistom u modelima čuvenih kreatora, honorari… Posle Pariza i brzopotezne škole kod Tamare Bakić, moj život je bio ucrtan. Poslovi su stizali jedan za drugim. Ne znam koliko je bilo naslovnih strana u mojoj karijeri. Proputovala sam ceo svet, družila se sa svetskim džet-setom i mnogo toga naučila. Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici, znalo se „ko vodu nosi, a ko travu kosi“. Mladalačku nonšalantnost i sitnu razmaženost, zahvaljujući manekenstvu, ubrzo sam prevazišla. Prvo pravilo u modnom biznisu koje sam savladala bilo je poštovanje satnice. Ko hoće da bude uspešan i da traje, mora da bude odgovoran, disciplinovan i spreman na odricanja. Najteže mi je padalo ustajanje u cik zore, naročito posle revija, koje su se kasno završavale.
– Od početka karijere ubrajali su me u podgojene manekenke, ali nisam obraćala pažnju na to. Višak kilograma nije mi smetao da radim velike i značajne revije. Istina, modeli koje sam nosila su, po pravilu, bili okačeni sa strane, malo prošireni i rajsferšlus se nije zakopčavao. Nisam robovala dijetama. Ne mogu da gladujem, jer mi prazan želudac stvara nervozu. Tih nekoliko kilograma više bilo je na meni dobro raspoređeno. Bila sam zadovoljna svojim izgledom. Izgledom i telom nisam bila opterećena ni kasnije u trudnoći, kao ni danas. Mladost je sama po sebi lepa, ali uopšteno govoreći, sedamdesete i osamdesete godine ubrajam u divna i bezbrižna vremena.

LJubavne patnje i uživanja

– Za mene je ljubav sastavni deo života, uz nju lakše funkcionišem. Pre udaje za Hermana imala sam četiri ozbiljnije veze. Moji momci nisu morali da budu lepi i zgodni, ali morali su da budu inteligentni, duhoviti, šarmantni, obrazovani i uspešni u poslu. Sa bivšim mladićima sam ostala u prijateljskim odnosima. Volela sam srećno i nesrećno. Patila i uživala.
– S prvim manekenskim koracima započela sam romansu sa Momom Jakovljevićem, koji je tada bio maneken. Studirao je tada medicinu, danas je hirurg. Bilo je lepo dok je trajalo. Kada je došlo do zasićenja, raskinuli smo, a u moj život je kasnije ušetao zagrebački novinar, Igor Priznić, pa režiser Dejan Karaklajić, a zatim Goran Bregović. On je u to vreme bio megazvezda. Poznavali smo se površno, s estrade. Onda nas je život spojio.
Vraćala sam se avionom iz Bazela u Beograd. Sleteli smo u Zagrebu, gde nam se među ostalim putnicima priključio i Goran. Imao je sedište baš pored mog. Slučajnost. Prijalo nam je čavrljanje na nekoliko hiljada metara iznad zemlje. Razmenili smo brojeve telefona, a ja sam stigla kući opijena Breginim šarmom. Kopkalo me je, onako čisto ženski, pomalo sujetno, hoće li se javiti. Nije prošlo ni nekoliko sati, a telefon je zazvonio. Bio je to Goran. Pozvao me je na večeru. Naredne tri godine on je bio centar mog sveta. Bilo nam je predivno. Oboje smo mnogo radili, ali nalazili smo vremena za susrete. Viđali smo se u Sarajevu ili Beogradu. Leti smo krstarili njegovom jahtom po Jadranu. Emocije nismo krili, ali novinari nas nisu fotografisali. Ne zato što smo se krili, već zbog toga što nismo bili skandal-majstori, pa nismo bili zanimljivi.
– Bili smo ljubomorni oboje, naročito pred kraj. Svađali smo se oko sitnica. Povremeno smo pokušavali sitnim poklončićima da se iskupimo za teška prebacivanja, ali nije pomagalo. Bilo je sve gore, sve teže. Provalija ljubomore i brojne obaveze su nas konačno razdvojile jedne pozne jeseni. Rastanak nam je teško pao, ali više se nismo viđali. Naše ljubavno poglavlje zauvek smo zatvorili. Mnogo kasnije sam saznala od nekih Breginih prijatelja da je „đurđevdan“ meni posvetio. Ne znam da li je tačno, ali godi mojoj sujeti. Gogi i ja smo ostali prijatelji, a jednom prilikom sam ga upoznala i sa Hermanom. Moj suprug je prokomentarisao: „Dobar dasa“.

Sudbinski susret u Minhenu

– Kada sam pobedila na Fordovom izboru za lice godine, 1983, imala sam 28 godina. Otputovala sam na takmičenje u Akapulko, koje mi je otvorilo vrata svetskih modnih agencija. Najprivlačnija mi je bila ponuda iz Minhena, koju sam odlučila da prihvatim. Hermana, koji je pet godina stariji od mene, srela sam godinu dana po mom dolasku u Minhen. Nisam znala nemački, a ni s engleskim nisam bolje stajala. On nije govorio srpski i jedva smo se sporazumevali natucajući italijanski, pantomimom. Ipak, najsigurnije je bilo uz rečnik i poljupce. Nas dvoje smo primer kako nepoznavanje jezika nije prepreka pravoj ljubavi. Govorili smo očima, rukama i telom. Takva ljubav rađa razumevanje, koje je stub zajedničkog života. Vaspitavani u drugačijim društveno-socijalnim uslovim, drugačijih mentalnih sklopova, Herman i ja smo se sjajno dopunjavali. Što on pomisli, ja izgovorim, gde ja stanem, on nastavi, a tako je i danas. Herman je pet godina stariji od mene.
– Kada sam upoznala Hermana, sa mnom je bioi moj mlađi brat Goran. Bilo je to na nekom glamuroznom prijemu, organizovanom u popularnom kafe-restoranu, u kome se okupljao nemački džet-set. Bio je dovoljan da se pogledamo i varnice su kresnule. Udvarao mi se još prve večeri, ali shvatio je da nisam igrač na „prvu loptu“. Nastavili smo da se susrećemo na modnim događajima, a on je koristio priliku, laskao mi i divio se. Zahvaljujući njegovoj upornosti i šarmu, popustila sam. Bila sam zaljubljena preko ušiju i sada me žmarci prodrmaju kada se setim tih prvih dana.

Na vatri ljubomore

– U to vreme sam bila izuzetno popularna u Nemačkoj. Osmehivala sam se raznih reklamnih panoa, ali to me nije spasavalo ljubomore od koje sam patila u svim svojim vezama. Herman je imao nekoliko lepih asistentkinja. Mnogo je putovao, one su išle sa njim, a ja sam bila sama i gorela od ljubomore. Objektivnih razloga za to osećanje nisam imala. Bio je posvećen meni, visili smo na telefonu i on i ja. Bio je u stanju da u jednom danu pređe hiljade kilometara, da otputuje iz Minhena ujutru i da se vrati u duboku noć, kako bismo se probudili zajedno. Ipak, to me nije smirivalo. LJubav sam doživljavala kao 24-satno držanje za ruke i poljupce. To u svetu odraslih i poslovnih ljudi, ne ide tako, shvatila sam nekoliko godina kasnije. Poverenje je, tokom godina, zamenilo ljubomoru, ali probudi se ona i danas, povremeno, da nas podseti da ljubav i boli.
– Od kada znam za sebe sanjala sam udaju i čopor dece oko sebe, a posle dve godine zabavljanja i zajedničkog života, smatrala sam da je prirodnoda se venčamo. Međutim, Herman, iako nije patio od mačo fazona, nije želeo brak. Venčanje je smatrao zastarelim činom. Ubeđivanje nije pomagalo, pa sam se oslonila na sopstvenu intuiciju i preuzela inicijativu. Spakovala sam kofere i otišla u Beograd. Kad je zvao telefonom, nisam odgovorala prvih nekoliko dana. Onda se šestog dana javio i rekao da stiže za mnom. U Beograd je stigao s prstenom. Venčali smo se na Hvaru, bilo nas je četrdesetak. Kuma mi je bila LJiljana Perović. Bila sam najsrećnija mlada, a danas sam najsrećnija supruga. Naš brak nije imao ozbiljnih kriza i lomova. Bio je samo sled velike ljubavi i poverenja. Svađa među nama je bilo od početka, ali konstruktivnih i korisnih. Mogu da kažem da sam jedna od retkih srećnica koje su ostvarile tinejdžerski san o princu na belom konju.

„Peglica“ prvi auto

– Tata je brinuo o mojoj zaradi godinama, gotovo do mog odlaska u Nemačku, moj tata. Nakon nekoliko meseci moje manekenske karijere za doručkom mi je, ne krijući zadovoljstvo, važnim glasom saopštio, da mi je uplaćen honorar dovoljan za kupovinu „fijata 126“, odnosno „peglice“. Kupila sam je i dugo smo je vozili, naizmenično, moj brat Goran i ja.

Oprošteni gresi

– I ja sam, poput mog pokojnog tate, bila ateista. Hermanova porodica je želela da venčanje bude u katoličkoj crkvi. Odabrali smo kapelicu na Hvaru. Pošto nisam krštena u katoličkoj crkvi, sveštenik koji nas je venčao tražio je od sveštenika Hermanove porodice da napiše da li smem da se udam za Hermana. Ovaj je napisao: „Ja ne znam tu osobu i ne mogu da odobrim brak“. Srećom, hvarski sveštenik nije znao nemački. Video je crkveni pečat i odobrio venčanje. Nekoliko godina kasnije moja prijateljica Tamara Bakić me je krstila u pravoslavnoj crkvi u Humskoj ulici u Beogradu. Tada su mi svi gresi oprošteni – priča LJiljana.

POSTAVI ODGOVOR