Sinoć je u Čikagu svoj koncert održala trenutno verovatno najveća ženska zvezda etno muzike na Balkanu, Sarajka Amira Medunjanin. I nije samo održala koncert, nego i lekciju na temu: umetnik i njegova komunikacija sa publikom.
Jer sve što je uradila, otpevala ili rekla, bilo je sa stilom i poštovanjem prema onima koji su došli da je vide i čuju.
Umetnica je dala od sebe i glas i dušu, ali je ostala umetnički dosledna u onome što radi, nijednom ne posegnuvši za bržim, kraćim, jeftinijim putevima da dopre do srca i damara njenih slušalaca.
A kad se tako dela onda i rezultat ne izostaje – publika je nosila Amiru i ona je vodila njih na valjda samo njoj znane staze kojima etno muzika i pjesme napisane pre sto ili više godina mogu zvučati moderno, u džez i klasičnim aranžmanima, koji tim remek delima ništa ne oduzimaju – naprotiv, boje ih nekim friškim bojama, i tako doterane predaju u amanet novim generacijama, koje nisu upamtile iste te numere u izvođenju legendarnih majstora sevdaha, preteča muzičkog pravca koji je Amira redefinisala u 21.veku.
Amirin glas, godinama školovan a opet tako slobodan i van svih kalupa, glas kom je teško naći pandan za poređenje, možda se najbolje da opisati kao nekakav eliksir koji curi sa izvora, uzima se u malim dozama i deluje dugo, i kad magija koncerta prođe.
Meni je, tako, trebao ceo jedan dan da se saberem i posložim ono što sam video i čuo sinoć u prepunoj Alhambri, jer je teško misliti o muzici kad je i dalje čuješ u ušima.
Počelo je mešavinom sopstvenih hitova (“Kad bih bila”, “Pjesmom gradim mostove”) balkanskih tradicionala (“Tvojte oči Leno mori”, “Grana od bora”, “Žute dunje”) i obradama sarajevskih legendi (Montenove “Dušo moja” i “Balade” Indexa”), koje su u njenoj interpretaciji dobile neke drugačije tonove i dubine, ali i ostavile prostora za novo promišljanje i preispitivanje poruka stihova koje znamo već čitavu večnost.
I što je dublje tonula u noć, umetnica je bila sve dalje od bine, a sve više među publikom, među rajom, koju je osvajala nenametljivo, a koja ju je bezpogovorno pratila, kao nekog malog ženskog Napoleona, u kožnoj jakni s nitnama umesto uniforme s epoletama.
Nisu joj ništa mogli ni strujni udari, zvučne kakofonije i trice, nije bilo te sile koja bi je sprečila da ljudima daruje ono što im je ponela od kuće – dušu s mašnom.
I činilo se na momente da bi i Amira i njeni hodočasnici, njih nekoliko stotina, najviše voleli kada bi sve utrnulo, kada bi nestalo struje i ovaj se koncert nastavio onako kako mu najviše i priliči, uz neke sveće, mikrofona i pojačala bez, samo glas, violina, harmonika…
A kad ih već spomenuh…Bilo bi ovde prava grehota i nepravda do neba ne istaći one koji su pratili Medunjanin u ovoj muzičkoj avanturi, a na momente svojom virtuoznošću zaokupljali pažnju i divljenje auditorijuma.
Dva izuzetna mlada muzičara potekla iz zagrebačke džez škole, violinista Leopold Stašić i harmonikaš Antonio Vrbički, svojim su interpretacijama ne samo pokazali tehničko majstorstvo i perfekciju, već su manirom starih majstora, iako iza sebe nemaju premnogo godina ni iskustva, znali osetiti trenutak, svojih pet minuta, koji bi potrajali i duže, ostavljali trag.
Oproštaj od publike počeo je sa Štulićevom “Ako znaš bilo što” a okončan sa Šantićevim “Eminom”, dvema numerama koje možda i najbolje oslikavaju širinu interesovanja i muzičkog ukusa Amire Medunjanin, ali i kapacitete da toj davno ispevanoj poeziji udahne novi život, neograničen vremenom i prostorom.
Do sledeće prilike da zapjevamo što nam srce zna…
Slušao, pisao, fotografisao i snimao: Antonije Kovačević
