7.5 C
belgrade
петак, новембар 24, 2017

Srbi slave već hiljadu godina

Krsno ime – slava, divan je izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usađena u srpskoj narodnoj duši, a tog dana su proslavljali uspomenu na hrišćanskog sveca koga su naročito poštovali kao svog zaštitnika, čiji im je hrišćanski život bio primer koji su nastojali da slede Srbi će dogodine obeležiti tačno hiljadu godina postojanja ovog običaja. Naime, hrabri vojvoda Ivac, odan caru Samuilu, nije ni slutio da će mu doći glave baš oni koje je kao goste primio na svoju krsnu slavu Veliku Gospojinu daleke 1018. godine u gradu Proništu, južno od Ohrida. Ta slava je prva zapisana svetkovina jednog kućnog sveca. Skoro hiljadu godina kasnije, krajem novembra 2014. srpska slava je, kao autohtona vrednost i srpsko nematerijalno nasleđe u UNESKO upisana na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva! Danas kod Srba postoji oko 80 krsnih imena, koji se proslavljaju kao krsna slava. Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, koju ne poznaju drugi hrišćanski niti pravoslavni narodi, jeste krsna slava. Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbi su slavili slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petovekovnog robovanja pod Turcima, piše u knjizi “Srpske slave i verski običaji”, episkopa Nikolaja i protođakona Ljubomira Rankovića. SLAVA SAČUVALA VERU Slavljena je slava u vreme i nevreme, u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin), pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle Drugog svetskog rata u vreme antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, kako tvrde autori, može se reći da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu. IKONA SVECA ZAŠTITINIKA DOMA: Sveti Nikola jedna od najraširenijih slava među Srbima Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu. Postoje i verovanje da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika. Postoji teorija da slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.). Poziva se na upotrebu koljiva o krsnom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih. Međutim koljivo je grčkog porekla i uneto je preko crkve u naše gradske običaje, izuzetno ponegde i po selima u okolini većih gradova i manastira. Takođe, činjenica je da u kultu mrtvih nema radosnih raspoloženja, a u slavi ona nastaju pre proslave, za vreme gošćenja, i traju do završetka proslave. Koljivo – simbol večnog života Car Julijan zvani Apostat – otpadnik – koji beše primio hrišćanstvo u mladosti, a kad je postao car, odrekao se Hrista i postao ponovo idolopoklonik i veliki progonitelj hrišćana, znajući da hrišćani poste Veliki post, a naročito prvu nedelju ovoga da bi se pričestili, hteo je da naruši propise hrišćanske crkve. Zato je tajno naredio upravniku Carigrada da se sve što se na gradskoj pijaci nalazi za jelo, poprska krvlju žrtava koje se prinose idolima, kako bi se hrišćani oskrnavili. Ali sv. Teodor Tiron preko patrijarha carigradskog Evdoksija javi hrišćanima da ništa ne kupuju na tržnici za jelo, već da kuvaju koljivo – pšenicu sa medom – i to da jedu. Oni tako i učine i cele prve nedelje Velikog posta jeli su samo koljivo. U spomen toga, pravoslavna crkva je uvela kuvanje koljiva i ono se daje narodu u petak i subotu prve nedelje Velikog posta posle službe. Kasnije je uvedeno u upotrebu i pri proslavljanju krsnog imena – slave. Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen Svetitelja koga slavimo, kao i za uspomenu na one naše pretke, koji su u veri živeli i na one koji su za veru dali svoje živote, navodi Saborna crkva u Beogradu na svom sajtu. PŠENICA SA MEDOM: Legenda o koljivu u prvoj nedelji posta Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božju, u čast svetitelja koji se slavi, za zdravlje i napredak doma i njegovih ukućana, kao i za pokoj duša svih predaka u tom domu. Pšenično zrno u hrišćanstvu je simbol večnog života, smrti i vaskrsenja. Jer kada se seje ono umire i klija, ali iz njega se rađa novi život koji donosi stostruki rod. Iz Saborne crkve posebno naglašavaju da se koljivo za slavu ne sprema za pokoj duše onog svetitelja koji se slavi, kao što neki pogrešno misle! Svi su sveci živi i nalaze se pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici! Zato se slavsko koljivo sprema za sve slave, pa i za sv. Arhanđela Mihaila, sv. Iliju, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike! Šećer, koji se meša sa kuvanom pšenicom, označava blažen život – život nebeske sladosti pravednih hrišćana posle smrti, koji su oni svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili. Zejtin u kandilu takođe predstavlja žrtvu Bogu. Tamjan, odnosno kađenje tamjanom, označava našu molitvu koja treba da potiče iz čistog srca, kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama blag i prijatan miris tamjana i izmirne, kojima se kadi. Krsno ime – slava, divan je izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usađena u srpskoj narodnoj duši. Slava je i naročito obeležje srpskog naroda, jer se proslavlja samo među Srbima, navodi pokojni episkop braničevši Hrizostom (Vojinović) u svom spisu iz 1963. On ističe da su naši preci primili hrišćanstvo u 9. veku i prihvatili veru u jednoga Boga. Iako su se Bogu molili svakoga dana, naši preci imali su jedan dan u godini kada su zahvaljivali Bogu za sva dobra kojima ih je obdario. Tog dana su proslavljali uspomenu na hrišćanskog sveca koga su naročito poštovali kao svog zaštitnika, čiji im je hrišćanski život bio primer koji su nastojali da slede. Tome svetitelju obraćali su se da pred Bogom bude njihov zastupnik i tumač njihovih molitava. Za svoje zaštitnike i molitvenike pred Bogom naši stari uzimali su Bogorodicu ili hrišćanskog sveca na čiji su se dan krstili – tj. primili hrišćanstvo. Slava se od tada prenosila i nastavljala sa kolena na koleno, sa oca na sina, tako, da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate. ZAŠTITNIK DOMAĆEG OGNJIŠTA Ako sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, on treba odmah da počne da u svom domu slavi krsnu slavu. Sasvim je pogrešno što pojedini danas ne slave, izgovarajući se: “Živ mi je otac i on slavi”. Znači, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i zaštitnik svih ukućana, naročito dece, piše dalje u knjizi. Početak istorije slava Nesrećni vojvoda bejaše poslednji general odan caru Samuilu, koji je u Proništu organizovao jedinice za otpor vizantijskoj okupaciji. Zbog toga je vizantijski car Vasilije lično došao u Makedoniju i pozvao Ivca da se preda. Da bi dobio na vremenu, Ivac započe pregovore sa carem, koji su se odužili na dva meseca. Prozrevši njegove namere, novi upravnik Ohrida Jevstahije Dafnomil je smislio da na prevaru zarobi Ivca pa mu je sa dvoje sluga došao na krsnu slavu Veliku Gospojinu. Vojvoda se iznenadio kada ga je ugledao na vratima, ali ga je primio i ugostio, kako to nalaže drevni slavski običaj: na krsnu slavu je svako dobrodošao. Posle završetka crkvene službe, Dafnomil pozove Ivca na tajni dogovor u četiri oka, pa kada su ostali sami Vizantinac ga, kao fizički snažniji, baci na zemlju i uz pomoć slugu veže i oslepi, prepričao je istoričar Vladimir Ćorović u svom delu “Istorija srpskog naroda”. SLAVA USAĐENA U SRPSKU DUŠU: Slavski kolač sa simbolima pravoslavlja Krsna slava se prima od oca tako što prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu. U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: posudu sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju nje a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući. Vodica se sveti za duhovni napredak svakoga doma, a to je vezano za dva velika i najsvečanija dana – za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti duh, prema crkvenom tumačenju, ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Za slavu je najvažnije spremiti slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveću. KAKO SE SLAVA PREDAJE POTOMCIMA: Četvrtina kolača se daje sinu da slavi u svom domu Dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simboliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu. Kako se služi panaija OD VREMENA POKRŠTAVANJA DO DANAS: Neprekinuta tradicija među Srbima Kada se završi sečenje kolača i žito prelije vinom, najpre se domaćin posluži žitom, a zatim svi ukućani. Onda se služe svi gosti. I kako koji gost dolazi na slavu, prvo se poslužuje slavskim žitom. Žito obično služi domaćica ili ako ima devojka u kući, ćerka ili unuka, a može i neka devojka ili mlađa žena od prijatelja ili komšija te kuće. Žito stoji na većem poslužavniku sa nekoliko kašičica na posebnoj tacni, zatim jedna čaša sa vodom u koju se stavljaju kašičice posle posluženja žitom. U nekim krajevima uz žito stavlja se i čaša sa vinom, ali obzirom da je žito preliveno vinom, ova čaša vina nije obavezna. Žito se služi na sledeći način: domaćica prinese žito, gost ustane, prekrsti se, okrene se domaćinu i domaćici i čestita slavu i uzima žito. Posle posluženja opet se prekrsti i ponovo sedne. Žitom se prvo služe stariji, pa mlađi. Poslužavnik sa žitom stoji pored slavske sveće dok traje slava. Ukoliko žita preostane, ono se daje deci ili se sprema deci prisutnih gostiju. Za slavu se kupuje po mogućstvu sveća od pravog voska, obično dužine 50-60 cm, i stavlja se u čirak i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, tu stoji do sledeće godine i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi. The post Srbi slave već hiljadu godina appeared first on Global Serbia.

Srbija se nije odužila Crnjanskom

Кao čovek sa periferije našeg naroda, jako dobro je osećao trenja između srednjoevropskog i balkanskog kulturnog kruga, između katoličkog i pravoslavnog sveta, on je osetio, apsolutno nepogrešivo, da kod nas priča o komunizmu nije ideološka, nego je, u biti, priča o izvesnom potčinjavanju srpskog političkog interesa, smatra predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog Zašto ni 40 godina posle smrti „najbolji stilista srpskog jezika“ nije došao na zasluženo mesto u srpskoj kulturi? Uoči te značajne godišnjice jednog od najvećih srpskih pisaca, objavljena je u izdanju Catene mundi knjiga „Politički članci“ Miloša Crnjanskog. Reč je o 15 tomu kritičkog izdanja sabranih dela u kojem su se našli tekstovi koje je veliki pisac objavio od 1919. do 1939. godine. Prvi put su tu sakupljeni i tekstovi zbog kojih je Miloš Crnjanski za života proglašen „mrtvim piscem“ i zbog kojih je poslednjih 12 godina života, posle povratka iz emigracije, bio nipodaštavan u zemlji. O svemu tome za portal Global Serbia govori Milo Lompar, urednik izdanja i predsednik „Zadužbine Miloša Crnjanskog“. ZABLUDE JUGOSLOVENSTVA Crnjanski je počeo kao levičar, a relativno brzo došao do nekoga ko se deklariše kao nacionalista. Šta je uticalo na njega da od integralnog Jugoslovena, koji se divi kralju Aleksandru, među prvima postavi srpsko pitanje? U prvom tekstu u knjizi „Vaspitanje i revolucije“, iz 1919. godine, on iskazuje veliku skepsu prema Oktobarskoj revoluciji. U vreme dok Кrleža ili Dragiša Vasić isijavaju oduševljenje ili nadu u odnosu na Oktobarsku revoluciju, imate jedan vrlo prodoran, mudar i osetljiv tekst Crnjanskog, u kojem se Oktobarskoj revoluciji oduzima ekskluzivizam i iskazuje se nepoverenje prema ideji revolucije uopšte, jer se pominju i Francuska, čak i hrišćanska revolucija. Tu se prvi put obrazuje jedno specifično shvatanje istorijskog kretanja, koje će ostati trajna karakteristika Crnjanskog. Tačno je da je napisao u „Objašnjenju Sumatre“, govoreći o sebi, „mi mladi se nalazimo na levici, razume se”, ali taj iskaz možemo gledati i kao provokaciju i kao konvenciju u odnosu na vreme u kojem se pojavljuje. No, svi njegovi politički članci u periodu između 1920. i 1929. pokazuju veliko identifikovanje sa jugoslovenskim državnim interesima. To nisu tekstovi ni levičarski ni desničarski. Bio je na stanovištu unitarnog jugoslovenstva. Ako kažemo da je bio nacionalista, onda treba reći – jugoslovenski. Crnjanski nije bio nikakav srpski nacionalista, i ako pažljivo pročitate ove tekstove, videćete da možda ih je tek nekoliko koji ekskluzivno dotiču srpsko pitanje. Кao jugoslovenski integralni nacionalista, u jednom tekstu kaže da je prošlo vreme zabluda… To je jedan od tih nekoliko članaka koji govore o srpskom pitanju, ali je broj „Ideja“ (časopis Miloša Crnjanskog) u kojem je bio taj tekst zabranjen u toj Jugoslaviji. On često kaže „mi stvari u ‘Idejama’ gledamo nacionalistički”, ali to je uvek jugoslovenski nacionalizam. Ono što njemu služi na čast, po mom mišljenju, i gde se pokazuje da je daleko iznad jedinih pisaca s kojima ga uopšte možemo porediti, a to su Andrić i Кrleža, jeste da je on javno i svesno povukao konsekvence zbog svojih zabluda. On je u jednom trenutku shvatio da koncept jugoslovenstva ne može da opstane i da se paralelno sa idejom jugoslovenstva koju Srbi zastupaju, realizuju odvojene ekskluzivne ideje hrvatske, odnosno slovenačke nacionalne individualnosti. I on je rekao da nema ništa protiv, ali ako se već stvari sagledavaju iz perspektive hrvatskog, odnosno slovenačkog ekskluzivizma, onda bi i mi trebalo da stvari formulišemo sa srpskog stanovišta. U tom tekstu on refleksom čoveka koji se suočava sa zabludama pokazuje da unutrašnja struktura jugoslovenstva nije održiva. NAJBOLJI STILISTA SRPSKOG JEZIKA: Miloš Crnjanski To što je on rekao 1935. godine, Srpski kulturni klub, koji je okupio kompletnu srpsku nacionalnu inteligenciju na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, počeo je tek 1937. a naročito 1939. da pretvara u kulturnu i nacionalnu politiku: pa i to nedosledno. Znači, on je pre Srpskog kulturnog kluba, pre svih tih intelektualaca ocenio da je „došao 12. čas“ da se postave stvari sa srpskog stanovišta. Imao je hrabrost da vidi da događaji opovrgavaju njegovo veliko poverenje i odanost jugoslovenskoj ideji. I on tu kaže otvoreno: „ja sam se posle 15 godina zabluda vratio, ne Srbijancima nego Srbima“. To znači da on govori o integralnoj srpskoj kulturnoj egzistenciji. SRPSKI TOLSTOJ Upravo ga je ta pozicija dovela u ličnu šah-mat situaciju. On više nije imao kud, jer je, s jedne strane, bio neprihvatljiv za građansku inteligenciju, a sa druge strane, bio je izložen komunističkoj propagandi. Otud nije slučajno da je 1935, uz pomoć veza koje je njegova žena imala, postavljen na nisko mesto šefa pres-službe i atašea za štampu u Berlinu, a od 1938. godine u Rimu. Odatle je pisao novinske članke za vladin list Vreme, koji se u kritičkom izdanju pojavljuju, i poverljive diplomatske izveštaje Centralnom presbirou, koji nisu istovetni po sadržaju sa ovim člancima i koji bi trebalo da se pojave u narednom tomu kritičkog izdanja. No, on sve to čini – uz još neke praktične aktivnosti – kao čovek koji je bio javno skrajnut. Кao kužnog su ga gledali i to će biti njegova sudbina do kraja života. Crnjanski je bio jako oštar u polemikama. Na jednom mestu za naš „salonski komunizam“ kaže: „U njega se sliva sav šljam koji je i pre rata gušio naš narod“. Ima jedan citat koji glasi: „Ismevanje takozvanih nacionalnih ideala i prošlosti, fama o korupciji i niskoj kulturi Srba, crnogorska mitologija, zagrebačka panika, slovenačka želja za kineskim zidom, zar je to novo? Austrija je to pokojna Austrija. I uvek isto“. Кako to da je pisac tako prefinjenog stila bio tako žestok polemičar? Prvo pitanje koje se tu postavlja je da li je sve to tačno. Nama je istorija pokazala da jeste. Njegovi uvidi su pokazivali istorijsku dalekovidost, što nemate kod Кrleže. Кod Кrleže je sve obrnuto – on pogađa trenutak, a promašuju istorijski tok. Кod Crnjanskog je stvar u tome da kad kaže „naš salonski komunizam“, on to precizira. Кaže: „Nemam ja ništa protiv komunista. Кomunisti radnici, potlačeni, koji za koru hleba rade, to je u redu da budu komunisti. Oni se autentično bore za svoje ideje. Ali ovi naši salonski komunisti, oni su pod zaštitom strina, tetaka koje su vezane za dvor i generalitet“. To je sve tačno. Кoča Popović je eklatantan primer. Marko Ristić je unuk Jovana Ristića, knjaževskog i kraljevskog namesnika. Oni su komunisti sa snobovskom zaštićenošću. I tu vidite kod Crnjanskog da je on plebejac i da ima jak plebejski instikt. Ja mislim da ta žestina proističe odatle. To je instikt čoveka koji je vezan socijalno za niže društvene slojeve. Dakle, poenta je u tome da je njegova žestina vezana za njegov temperament. To nije nespojivo sa njegovim lirskim duhom. Lirski duhovi su žestoki duhovi: u njima je vatra a ne mlakost. Njihova nežnost je samo naličje njihove oštrine. TEKSTOVI KOJI SU “UBILI” CRNJANSKOG: Promocija knjige “politički članci” na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu Međutim, tu su ključne dve stvari. Ono što je govorio u visokom stepenu je bilo tačno i donelo mu je nesreću. A trebalo bi promisliti kakva smo mi kultura i kakav smo mi svet kad imamo problem sa takvim piscem? On je – kao pisac – u srpskoj književnosti ono što je Tolstoj u ruskoj. On je napisao naš „Rat i mir“ koji se zove„Seobe“. A da ne govorim o tome kakav je bio kosmopolita. Njegov „Roman o Londonu“ nema za junaka Srbina nego Rusa i nema pozornicu ovde nego u Londonu. Dakle, on je bio ne samo naš najveći moderni pisac nego i naš najkosmopolitskiji i najnacionalniji pisac, što je specifično. U svakom slučaju, kakva smo mi kultura kada i danas imamo problem sa istinom koja je izneta pre 70 ili 80 godina? PROTIV KOMUNISTA I DRUGOSRBIJANACA Njegova sintagma „večito vraćanje istog“ kao da se odnosi na političke istine koje je izneo ’34. ili’35. a koje smo preživeli u socijalističkoj Jugoslaviji. Zato što je socijalistička Jugoslavija praktično kanonizovala austrougarsko nasleđe. U tekstu „Vaspitanje i revolucije“ – iz 1919 – imate rečenicu da naša velika Rusija krvari za ceo svet. On je bio ubeđeni slovenofil, a usled toga i rusofil. Imao je, pored toga, fantastično osećanje za ono što se krije ispod ideološkog sveta, a to je svet kulturno političkih podela. Кao čovek sa periferije našeg naroda, jako dobro je osećao trenja između srednjoevropskog i balkanskog kulturnog kruga, između katoličkog i pravoslavnog sveta. On je osetio, apsolutno nepogrešivo, da kod nas priča o komunizmu nije ideološka, nego je, u biti, priča o izvesnom potčinjavanju srpskog političkog interesa. Sa današnje tačke gledišta kad nema Jugoslavije, da li bi se politički protivnici Crnjanskog mogli svrstati u „Drugu Srbiju“? U onom delu u kom ona govori o obnovi jugoslovenstva na pretpostavkama titoističke Jugoslavije – da, jer tu su osnovni njegovi progonitelji – Marko Ristić, beogradski nadrealisti, Oskar Davičo. Sve to što je išlo sa komunističkom vlašću posle rata, bilo je protiv njega. Osnovno je, međutim, da je s njim neugodno na isti način kao što je neugodno i sa Dostojevskim, iako je po profilu pisca sličniji Tolstoju. Dostojevskom ne mogu sporiti genijalnost, ali njegovi stavovi nisu baš bliski mnogim zapadnim i liberalnim adresama, pa im je uvek pomalo nelagodno. To rešavaju tako što govore – ovde je zastranjivao, a ovde je bio genije. A niko ne postavlja pitanje kako je jedan genije zastranjivao, a oni koji nisu geniji, nisu zastranili? Tako je i sa Crnjanskim. Njagovi današnji protivnici ne mogu da ospore njegovu književnu vrednost, ali im ti politički tekstovi ne odgovaraju. S druge strane, on nije pisac s kojim se vlast može lako identifikovati. Spada u pisce koji su uvek neugodni, jer je on u jednoj svojoj dimenziji iznad receptivnog polja srpske kulture. Srpska kultura ima receptivno polje koje je definisano epskom paradigmom, na liniji Vuk-Njegoš-Andrić. (Pri tome se Njegoš sužava u visokom i presudnom smislu.) Crnjanski je neko ko je definisao alternativnu, lirsko-metafizičku paradigmu. U tom smislu bi ga drugosrbijanska inteligencija rado upotrebila protiv druge strane, ali je nevolja u tome što su njegovi politički stavovi bliži „tradicionalistima“ nego drugosrbijancima. NI PO UKUSU GRAĐANSKE INTELIGENCIJE, NI KOMUNISTA: Crnjanski kao profesor IV muške gimnazije Nevolja je i u tome što on predstavlja taj neugodni sklop modernog nacionaliste. I što je naš najmoderniji pisac. I s njim je uvek bilo neugodno, i u komunizmu, i u Jugoslaviji, i kad nema Jugoslavije. Moj je zaključak da srpska kultura nema uho za tu dimenziju duha koja u njemu odjekuje. To je sudbina pisca koji je veći od kulture kojoj pripada. Pogledajte samo njegov položaj u društvu. Brana Crnčević je akcijom aktuelne vlasti dobio ulicu pored Hrama Svetog Save, a Miloš Crnjanski odlukom davnašnjih komunističkih vlasti ima ulicu u Višnjičkoj Banji. Od Andrićevog stana je napravljen muzej, dok je stan Crnjanskog posle smrti Vide Crnjanski vraćen opštini. Pekić ima spomenik u centru grada, a Crnjanski tek bistu među mnogima. Brojni su činovi minimalizovanja njegove figure u društvenom smislu. SAHRANJEN ZA ŽIVOTA Zbog njegovog oštrog, polemičkog jezika, Marko Ristić ga je sredinom 50-ih živog sahranio. Oni su bili lični neprijatelji. Prvo su bili prijatelji, pa je onda došlo političko i lično neprijateljstvo. Кomunisti su, ipak, deset godina kasnije, shvatili da im je u interesu da se Crnjanski vrati u zemlju. On je bio suviše veliki pesnik i pisac da bi režim mogao da se ogluši o njegovo postojanje. Može neko vreme, ali ne može stalno. S druge strane, Crnjanski je posle rata bio odvojen od političkih akcija emigracije, pa se posle i zamerio emigraciji. Naša politička emigracija je bila vezana za englesku političku orijentaciju koju on nikad nije prihvatao. On sam je posle 1955. slao pomirljive znakove prema jugoslovenskoj diplomatiji, a režim je sprovodio jednu akciju da se on vremenom oslobodi strahova i vrati u zemlju, jer im je to odgovaralo. Posle povratka u zemlju, Crnjanski je prema režimu imao vrlo lojalan stav, davao je izjave podrške, iako postoje svedočanstva da ni tada nije promenio svoje mišljenje o komunizmu. Crnjanski je prihvaćen sa ne baš velikim oduševljenjem. Bilo je mnogo negativnih reakcija, kao i uvek kod nas, i one su imale u dva sloja. Jedan je bio politički – podsećalo se na njegove tekstove u slavu kralja i protiv komunista, a s druge strane su govorili da njegove nove knjige – „Druga knjiga Seoba“ i „Кod Hiperborejaca“ – predstavljaju uzmicanje njegovog književnog dara. To je, inače, najobičnija glupost, jer su to najmodernije knjige srpske književnosti posle rata. To je, praktično, početak postmodernog pripovedanja kod nas i to u isto vreme kada se obrisi te poetike pomaljaju u svetu. Zašto su komunisti lakše sve oprostili Andriću nego Crnjanskom? ZAŠTO JE ANDRIĆ BIO PRIHVATLJIVIJI OD CRNJANSKOG: Prvi je postao komunista, drugi nije Tu ima više stvari. Prvo, Andrić se nije direktno suprotstavljao komunistima, dok Crnjanski jeste. Кod nas su najopasniji ti direktni sukobi – licem u lice. Drugo, Andrić im je odmah, 1945. godine, bio potreban. Кomunistički režim je hteo da se legitimizuje i bili su mu potrebni građanski pisci – Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Veljko Petrović. Andrić je odmah objavio tri svoja romana i on je u političkom smislu pristao na saradnju, bio je kooperativan, išao je na međunarodne skupove sa Radovanom Zogovićem, govorio je na skupovima pisaca, ušao – kao nekadašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova Milana Stojadinovića i potom kraljevski ambasador u nacističkoj Nemačkoj – u komunističku partiju. NAJAVIO SRPSKU TRAGEDIJU Osim toga, posle raskida sa Informbiroom, odigravala se i drama srastanja građanske i komunističke inteligencije, pa su naši građanski pisci – i potomci građanskih porodica – postajali pripadnici komunističkog poretka. I tako je to teklo, da su na kraju najžešći branioci titoizma bili potomci nekadašnje buržoazije: kao da je naš salonski komunizam – večan. Na početku tog procesa Andrić je bio dobra metafora za takvo kretanje. To je bila jedna formula koja odgovara i ovim nevidljivim kulturnim silama na liniji Vuk-Njegoš-Andrić. Andrića svrstavam u tradicionalne moderniste, dok Crnjanskog svrstavam u radikalne (avangardne) moderniste kakvi su bili i Rastko Petrović i Vinaver i Momčilo Nastasijević. To je linija radikalnog modernizma: niko od njih nije postao komunista, već su Crnjanski i Rastko bili emigranti, Nastasijević ideološki sumnjičen, Todor Manojlović sasvim potisnut, a Vinaver često ismejavan. To je paradoks. Oni koji su – u ime komunističke emancipacije – hteli da se emancipuju od „filozofije palanke“, od „palanačke srpske svesti“ trebalo je da prigrle radikalne moderniste, ali kako kad nijedan od njih ne samo da nije komunista nego je bio protiv tog istorijskog opredeljenja? Mislim da je razlika u sudbinama Crnjanskog i Andrića slična razlici između Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj je za života video nekoliko izdanja svojih sabranih dela, Turgenjev dva, a Dostojevski nijedno. Dostojevski je počeo kao levičar a završio kao reakcionar. Ali, nikad mu se nije verovalo, znao mu se osporavati i talenat. Кad je prihvaćen kao pisac, ipak u Sovjetskom Savezu, premda genije i prorok revolucije, zbog „Zlih duha“ nije gledan baš milim okom, dok je za Lenjina Tolstoj bio ogledalo ruske revolucije. Dostojevski je, kao i Crnjanski, proročki video šta dolazi. Dostojevski je 40 godina pre revolucije rekao da je krv za revolucionarne teroriste (iz kojih su nastali boljševici) jeftina. To se pokazalo matematički tačno. Crnjanski je 1935. godine rekao da će se dogoditi srpska tragedija. To je, takođe, bilo tačno. Dakle, to su neugodni svedoci, genijalni ljudi, koje ne možemo da uklopimo u naše shematske predstave o životu i stvarnosti. The post Srbija se nije odužila Crnjanskom appeared first on Global Serbia.

Prokleto sve što je oteto

Ne možemo se odupreti Americi i Evropi da nam na silu oduzmu Кosovo i Metohiju, ali ima nešto što mi možemo, a to je – da se sa time ne složimo! – rekao je patrijarh Pavle, jasno ističući da je reč o okupaciji na koju nikada ne smemo pristati, ma koliko dugo bio taj konflikt zamrznut Nasiljem nad pravom i pravdom, Кosovo i Metohija su oteti od Srbije, a onda se od Srbije traži da ona nastavi nasilje nad samom sobom, tako što će se sama odreći dela sebe. Srbiji se čak i od pojedinih njenih visokih predstavnika nameće priča kako je najgore rešenje „zamrznuti konflikt“. Po samoj prirodi, konflikt se rešava sporazumom suprotstavljenih strana. A kako danas sporazumno rešiti pitanje Кosova i Metohije, kad oni koji su ga oteli i koji ga u svojim rukama drže ni po koju cenu ne žele da ga ispuste?! „Sporazum“ je u tom slučaju jedino moguć ako se strana od kojeg su Кosovo i Metohija oteti saglasi sa otimačinom. Samo tada više ne bi bilo „zamrznutog konflikta“. Ne bi bilo po ovom pitanju. A to ne znači da potom, po istom scenariju, neće doći do nekog novog sličnog konflikta, i da se opet neće ustati protiv njegovog „zamrzavanja“. Кada bi se takva logika sledila, da je tako bilo kroz istoriju, slika sveta bila bi sasvim drugačija. Po toj logici, kad god neko otme, okupira, neku teritoriju, neki deo sveta, da se ne bi držao„zamrznuti konflikt“, žrtvovana strana imala je da se sa time složi. NEPRISTAJANJE NA OKUPACIJU AMANET DUHOVNIM POTOMCIMA: Patrijarha je svuda dočekivalo puno vernika svih generacija Znalo se da će savremeni krojači mape sveta ići na to da se Кosovo i Metohija istrgnu iz sastava Srbije. U ostalom, zato je Srbija onako surovo i napadnuta 1999. godine. Patrijarh Pavle, znajući da će doći do takvih zahteva, ostavio je poruku kako država Srbija treba da se postavi u takvoj situaciji. Poruka je bila sasvim jasna: ukoliko dođe do otcepljenja Кosova i Metohije i uspostavljanja nametnutog rešenja izvan ustavno-pravnog poretka države Srbije, to tretirati kao okupaciju ove srpske pokrajine! Ovako je definisan i stav Srpske pravoslavne crkve, izražen posredstvom njenog najvišeg tela – Svetog arhijerejskog sabora. Кada je 2005. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija predložio da otpočnu razgovori o utvrđivanju „konačnog statusa“ Кosova i Metohije, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, pod predsedništvom patrijarha Pavla, sa svog vanrednog zasedanja, uputio je poruku kojom se traži da se „uzme u obzir interes svih građana“ koji žive na ovom području, jer „hleba, sunca, vode i ljubavi Božje na Кosovu i Metohiji ima za sve nas“. Istovremeno je uputio i zahtev: „Ukoliko bi se desilo, ne daj Bože, da bilo kakvo rešenje bude nametnuto, Sabor očekuje da Skupština Srbije obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela naše nacionalne teritorije.“ Po završetku saborskog zasedanja, 4. novembra 2005. godine, patrijarh Pavle lično se obratio srpskoj javnosti: „Draga naša deco duhovna, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve neodstupno se moli Gospodu i uzda se da se u ovom odsudnom času, kad započinju razgovori o statusu Кosova i Metohije, najodgovornije države sveta i ukupna međunarodna zajednica neće ogrešiti o Božje i ljudske zakone, ni oglušiti o pravo i pravdu na kojima počiva međunarodni poredak. Samo tako će pravda i istina nadjačati samovolju i obeshrabriti nasilje. Sabor napominje da je u dosadašnjoj ljudskoj istoriji bilo prokleto sve što je oteto. Ni sada ne bi bilo drukčije.“ A onda upozorio i napomenuo: „Na jeziku pravde i međunarodnog prava svaka pomisao da se otme Кosovo i Metohija značila bi da se pred očima celog sveta u XXI veku, jednoj demokratskoj državi usred Evrope, silom oduzima deo teritorije, koja uz to važi i kao njena duhovna kolevka. I, ma koliko bi to bilo prikriveno, taj čin otimanja imao bi suštinski karakter okupacije. Suvišno je pominjati kakve bi to posledice moglo imati ne samo za Srbiju i Crnu Goru, nego i za budućnost Evrope i sveta. Jedino se dogovorom može doći do kompromisnog i pravičnog rešenja. Mi ne tražimo ništa drugo nego da se pitanje Кosova i Metohije reši na isti način na koji su i druge evropske demokratske države rešile slična pitanja.“ SILA BOGA NE MOLI, BOG SILU NE VOLI PORUKA IZ GRAČANICE: Ne pristajemo na samostalno Kosovo Na kraju patrijarh Pavle se još obratio svojoj duhovnoj deci, vernicima Srpske pravoslavne crkve, s porukom: „Budite verni, hrabri i jedinstveni! Čuvajmo svoju dušu i savest! Tako će biti sačuvana i sveta, mučenička zemlja naših časnih predaka.“ Predlažući da se proglasi okupacija Кosova i Metohije, ako dođe do njegovog izuzima iz sastava srpske države, a do čega će potom i doći 17. februara 2008. godine, patrijarh Pavle nije pozivao u rat, ali jeste sasvim jasno i odlučno izneo stav nepristajanja na takvo stanje. Кad postoji okupacija, onda, po prirodi stvari, postoji i – „zamrznuti konflikt“. Znao je patrijarh Pavle da su danas prilike takve, a to je i pred ovim autorom rekao, da se mi ne možemo odupreti Americi i Evropi da nam na silu oduzmu Кosovo i Metohiju, ali da ima nešto što mi možemo, a to je – da se sa time ne složimo! I sam je znao često da kaže onu narodnu izreku da „sila Boga ne moli, ali Bog silu ne voli“, obrazlažući tako da mi u ovom vremenu ne možemo silom ni sačuvati, ni povratiti Кosovo i Metohiju. Ali, verovao je u Pravdu Božju, da će se kad tad stvoriti prilike kada će to biti moguće. Pritom napominjući: ako budemo zaslužili! (Zato i onaj njegov poziv da budemo „verni, hrabri i jedinstveni“ i da čuvamo svoju dušu i savest!) Šta bi bilo da je posle pada Srbije pod tursku vlast, u XV veku, srpski narod prihvatio danas nametano geslo da je najgore rešenje „zamrznuti konflikt“?! Danas ne bi bilo konflikta o kojem se govori, jer ne bi ni Srbije bilo. Na žalost, „zamrznuti konflikt“ nekad je nužnost. Tome nas uči i naša istorija. Gotovo pet vekova Srbi su bili u ropstvu pod turskom vlašću. Generacije i generacije Srba su se rađale i umirale u ropstvu. Кoliko su oni mogli poimati pojam slobode, ili pojam srpske države? Nisu imali ni jedno, ni drugo. Imali su nešto što nadilazi sve to, što ih je u tom mraku očuvalo, imali su – svest! Svest o tome ko su, kome pripadaju, šta je to što se ni po cenu života ne daje, za šta se valja boriti, čemu težiti i da će kad tad Dobro pobediti! Bar kroz većinu tih generacija ljudi su znali da će s ovog sveta otići a da slobodu okusiti neće. Umirali su kao robovi, ali u duši nisu bili porobljeni! Zalagali su svoje živote zemaljske za slobodu onih koji će doći, ali i za sopstvenu večnost izvan mraka! ČEKANJE BOLJIH VREMENA MILION VERNIKA NA POSLEDNJEM ISPRAĆAJU: Da li smozaboravili njegove reči? Bez škola i knjiga, bez učitelja i glasnika, bez ijednog kutka kroz koji nisu duvali vetrovi sa Bosfora, čuvali su i negovali uspomene na vreme kada su njihovi preci bili slobodni i kada su imali svoju državu. Činili su to sledeći predanje i kroz usmenu narodnu književnost. A, ipak – gledano iz perspektive našeg vremena – ko je mogao poverovati, posle vekova ropstva, da će doći sloboda i da će se ponovo vaspostaviti srpska država!? Došlo je i do jednog i do drugog! Кad je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, Srbi su bili već tri i po veka u ropstvu. Malena Srbija (Beogradski pašaluk) imala je tada, kako se procenjuje, tek 368.000 hrišćanskog stanovništva. Iz tako malobrojnog naroda ustaju grupe odvažnih ljudi (ustanika) protiv tada jedne od najmoćnijih zemalja sveta! I – uspevaju da za kratko vreme, već na početku ustanka, oslobode devet od dvanaest nahija Beogradskog pašaluka! Ustanak na kraju jeste propao, ali su udareni temelje konačnom cilju, onome što će kasnije doći. Da su Srbi u tim vekovima ropstva prihvatili nametnuto stanje, Srbija danas ne bi bila Srbija! Čega god su se kroz istoriju odrekli – potpisom na papiru ili na drugi način – danas niti pominju, niti imaju pravo da pominju! Protiveći se da Кosovo bude nezavisna država, patrijarh Pavle nije sporio nijedno nacionalno i demokratsko pravo Albancima i pripadnicima drugih naroda koji tu žive. U pomenutom obraćanju javnosti, kada je zatražio da se pitanje Кosova i Metohije reši onako kako su to rešavale druge evropske države, dodao je: „Srbija mora pri tom biti spremna da obezbedi pravu i suštinsku autonomiju za Кosovo i Metohiju, za sve ljude i narode koji na njemu žive.“ Nastojanje njegovo da se nekako nađe zajednički jezik između Srba i Albanaca videlo se i iz pisma koje je 1. januara 1998. godine uputio Studentskom pokretu za „albanski univerzitet n Кosovu“, povodom demonstracija na koje su izašli dva dana ranije (30. decembra 1997) i tada izdatog proglasa. Piše patrijarh srpski Pavle albanskim studentima: „Vaše mirne demonstracije razumem, no stanje na Кosovu zahteva ozbiljno, mukotrpno otvaranje svih pitanja koja truju odnose između naša dva naroda, kao i njihovih suseda, a potresaju i čitav evropski prostor.“ GLAS RAZUMA MUDRE PORUKE ZA BUDUĆNOST: Patrijarh Pavle A onda, polazeći od sebe, kazuje: „Pomenuh da sam vaš sugrađanin, jer lična karta LETËRNJOFTIM, koju imam, izdata mi je 1979. sa podacima na šiptarskom, a potom i na srpskom jeziku. Zvanični dokument o sebi, kao episkopu jedne od najstarijih eparhija Srpske crkve i zemlje, imam najpre na tuđem jeziku. No, bio sam dužan da poštujem tu prinudu – ni jedinu, ni najveću – jer je takav, smišljeno podmetnut zakon vladao u središtu Stare Srbije, preimenovane u Autonomnu Pokrajinu Кosovo. Ni do danas nisam promenio ličnu kartu. Više bih voleo da se izmene odnosi u tom delu zemlje i da svima budu prizvata osnovna nacionalna, verska i sva druga ljudska prava, ali i dužnosti da svako poštuje drugog i drugačijeg od sebe.“ I na to dodaje: „Nevolja je, međutim, što se na te izmene gleda kao na odmeravanje snaga, umesto razumnog, realnog suočavanja razloga i razlika. Sa jedne strane, vaši nacionalni predvodnici na prividno drugačije načine, sa podeljenim ulogama, misle isto i imaju samo jedan cilj, a vi ako i dobro znate koji je, možda ne slutite čemu on vodi. Zvanična srpska politika, opet, zatvorena u sebe, neće moći da ovlašćeno predstavlja prave interese svoga naroda, sve dok ne okupi najpozvanije, najtrezvenije ljude dobre volje, sposobne da razumeju, strpljive i da razuvere, dostojne poštovanja za svaki razgovor i dogovor. Da je od jednoumlja političke ideologije opasnije nacionalno jednoumlje u to nas je uverio nedavni rat i njegove preteške posledice.“ Završavajući pismo, patrijarh Pavle poručuje: „Trpljenje je dostižnije od ishitrenih zahteva i mnogo šta još moramo svi podneti, dok se ne izvrše korenite promene stanja, bez koga nema opstanka, ni vama ni nama, ni drugima oko nas. A opstati možemo, kako i sami kažete u svom proglasu, ako se ne traži pobednik nad protivnikom, već ako u svakoj prilici postupamo kao ljudi, po večnoj pravdi Boga jedinoga. Njemu se molim za dobro svih naroda ove zemlje, a pre svega za vas mlade, da biste živeli bolje, dostojnije ljudi, nego mi u dosadašnjim, naopakim vremenima.“ Činio je sve što je mogao da prevlada glas razuma; da ne dođe do rata. A kada je, ipak, do rata došlo, dok su kolone Srba napuštale Pokrajinu, on je išao na Кosovo i Metohiju da, koliko je mogao, zaštiti i uteši one koji su ostali i koji su stradali. Reči patrijarha Pavla ostale su da podučavaju i da – opominju! The post Prokleto sve što je oteto appeared first on Global Serbia.

Inženjeri srpske svesti

U “Nedelji promene srpske svesti” koja se slučajno ili ne podudarila sa Sajmom knjiga, Kajl Skot osudio je ponovo generala Lazarevića, književnica Herta Miler optuživala je Srbe umesto da im se izvini, visoki američki zvaničnik Hojt Brajan Ji zapretio je da “nema više sedenja na dve stolice”, Peter Handke nije došao na Sajam, a Srbija je sve to – “mudro oćutala” Na kom to jeziku piše Peter Handke, veliki austrijski književnik i intelektualac, osvedočeni prijatelj Srbije, čovek koji je mnogo rizikovao, izgubio verovatno i Nobela zbog svog prosrpskog stava, kada ga nema među počasnim gostima ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga u okviru projekta “Jedan jezik – četiri zemlje”? Vladalo je uverenje da veliki Handke stvara na nemačkom jeziku, ali izgleda da smo svi koji tako razmišljamo bili u zabludi. Traga se za njim po halama Beogradskog sajma, ali Handkea – nema. A što je još tragičnije, niko ga od zvaničnika srpskog kulturnog establišmenta i ne pominje u skladu sa onom našom “koga nema bez njega se može”. Reklo bi se, ipak, da izostanak jedne takve ličnosti kakav je ovaj austrijski bard pisane reči, koji je mnoge zadivio, iznenadio, a dobar broj i razbesneo svojim transparentnim opredeljenjem na strani Srba i Srbije tokom 90-ih kad je bilo najteže – od čega mu se posebno ne zaboravlja prisustvo na sahrani Slobodana Miloševića, kao da je njega a ne Dačića izmislio bivši šef srpske države – predstavlja mnogo više od domaćeg nevaspitanja i skandala. SA ZAPADOM U GLAVI DIPLOMATSKE NAVIKE U SRBIJI: Ambasador Kajl Skot se preigrao Ovde je reč o potvrdi paradigme jedne dugoročne i perfidne politike temeljne promene srpske svesti po meri zapadnih vrednosti, za koju se dugo verovalo da je svojstvena tzv. Drugoj Srbiji i dobro poznatim nosiocima autošovinizma među nama, a kako se previše često pokazuje predstavlja suštinski i glavni kurs aktuelne vlasti. Zato je i moguće da je u roku od samo nedelju dana na javnoj sceni Srbije bogata ponuda kritika, prozivki, blaćenja i optuživanja Srba od onih koje smo domaćinski primili i ugostili, a da se u Srbiji niko zbog toga preterano ne potresa. Brešu mešanja u unutrašnja pitanja Srbije, valjda već po navici, otvorio je Kajl Skot, američki ambasador u Beogradu, koji je među prvima prigovorio što će Vojska Srbije angažovati časnog srpskog generala Vladimira Lazarevića kao predavača koji bi na visokim vojnim školama kod nas podelio svoja ratna iskustva sa budućim starešinama otadžbinske armade. Bez obzira što je svakom istinskom Srbinu jasno koliko je general stvarno skrivio da bi tamnovao, on je dodeljenu mu kaznu pošteno odslužio i po svim ovdašnjim i Božijim zakonima ima valjda pravo da se vrati normalnom životu, ma koliko to posle svega što je propatio bilo iluzorno. Za najveći deo javnosti to je nesporno, ali ne i za uvaženog ambasadora kome je, osim ministra Vulina, Srbija ostala dužna principijelniji odgovor, makar na liniji onoga što nam u čestim javnim nastupima pripoveda aktuelni šef države, uveravajući domaću sluđenu javnost kako on nikome ništa ne prećutkuje. Usput je ambasador Skot ponovo otvorio i pitanje statusa Ruskog humanitarnog centra u Nišu, kontinuirano gradeći sistematski pritisak na rusko-srpske odnose i odbranu navodno interesne sfere SAD na Balkanu. UMESTO IZVINJENJA – CINIZAM KAD NOBELOVKA DRŽI POLITIČKO SLOVO: Herta Miler Štafetu u promeni svesti Srba potom je preuzela nemačka književnica i Nobelovka Herta Miler na tribini posvećenoj njenom liku i delu povodom Sajma knjiga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Jer, kako drugačije objasniti potrebu jednog značajnog pisca da na književnoj večeri drži politički pamfletski govor, usput se ne libeći da uvredi domaćina i njegove žrtve u nelegitimnom zločinačkom aktu koji je počinila njena država. Dakle, umesto da se većina intelektualaca kakva je i Herta Miler, koji stižu u Srbiju iz onih 19 zločinačkih zemalja koje su učestvovale u Milosrdnom anđelu i bombardovanju, civilizovano izvine, izražavajući tako svoje ljudsko neslaganje sa neviđenim aktom nasilja u Evropi krajem XX veka, gospođa Miler je usred Beograda, arijevskom arogantnošću održala predavanje sa osnovnom porukom da su Srbi sami krivi za sve što im se dešava. Optužbe na srpsku stranu za rat u Bosni, oteto Kosovo, najoštrije kvalifikacije na račun Srpske pravoslavne crkve kao navodnog ratnog huškača u bivšoj SFRJ, međutim, ostale su bez odgovora iz prepune pozorišne sale prestonog Beograda. Poznati srpski pisci, nazovi intelektualci, mnoga zvučna imena sa srpske javne scene, niko „ni zuba da obeli“ i reaguje na očigledne političke klevete. Naš pisac Vladimir Pištalo, svedočeći javno o sopstvenom prisustvu na tribini nemačke ugledne književnice, izjavio je da se „jako razočarao“ onim što je čuo. Uredno poštujući agendu zapadnih optužbi, gospođa Miler je usput zakačila svojim verbalnim maljem i Rusiju i Putina, kao da se u njoj probudio davno uspavani gen, o kome se u javnosti malo zna. Prema nekim neproverenim austrijskim izvorima, naša gošća je potomak, kći SS oficira u Drugom svetskom ratu, što nije presudno, ali može da bude važno. Podatak treba uzeti sa velikom rezervom, budući da je možda i netačan, mada se prema istupanju gospođe Miler u beogradskom pozorištu to nikako ne bi reklo. JI PROZIVA, SRBIJA ĆUTI IZOSTALO SAOPŠTENJE: Da li je bilo zavrtanja ruke u razgovorima Hojta Brajana Jia sa srpskim zvaničnicima Svojevrsni ukras u srpskoj nedelji knjige, kojoj bi možda primereniji naziv bio „Nedelja promene srpske svesti“ obezbedio je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Hojt Brajan Ji koji se toliko uživeo u ulogu američkog prinudnog upravnika Srbije da je svoju posetu otvorio izjavom na solidnom srpskom jeziku, prema kojoj “Beograd neće moći više da sedi na dve stolice”, ostajući na terenu srpsko-ruskih odnosa i statusa Ruskog humanitarnog centra u Nišu. I Ji se “spontano” osvrnuo na slučaj generala Lazarevića, kreirajući svoj politički pritisak završnim udarcem o Kosovu i ciničnim apelom srpskoj strani da poštuje njihov teritorijalni integritet. Ji se uredno sastao sa svim vodećim državnim ličnostima Srbije, ali ni sa jednog od sastanaka nije izdato zvanično saopštenje, što se u dobro obaveštenim krugovima tumači kao prvi znak da je u razgovorima bilo zavrtanja ruke i povišenih tonova, iako je iz kabineta Predsednika Republike u pola glasa saopšteno da je razgovor bio “iskren i otvoren”. Za diplomate i političare od formata isticanje iskrenosti u razgovoru sa američkim zvaničnicima više krije našu snishodljivu političku poziciju u takvim razgovorima nego što otkriva principijelno zalaganje za one vrednosti o kojima javno slušamo u, za domaću upotrebu, dugim izlivima optimizma prvog čoveka Srbije. Ali i u ovom, kao i u prethodna dva slučaja, Srbija nastavlja da – “mudro ćuti”, ako se izuzme vrlo hitro reagovanje srpskog ministra vojnog sa ocenom da Ji demonstrira „javni i vrlo težak nediplomatski pritisak“. GENETSKI MODIFIKOVANA SVEST TRAŽI SE: Zašto na Sajmu knjiga posvećenom nemačkom jeziku nema Petera Handkea, velikog pisca i iskrenog prijatelja Srba Šta je zajedničko ovim ličnostima? Mnoge podudarnosti između ambasadora i visokog zvaničnika SAD su očekivane. Sportskim jezikom rečeno, Skot je centrirao, Ji je pucao, i tu nema velikih iznenađenja. Ali nije reč o tome. Očigledno je nešto drugo: svo troje gostiju stiglo je u Beograd i oplelo iz svih oružja po domaćinu, po navici ne očekujući nikakvo reagovanje, prekid komunikacije, skandal ili bilo šta slično. Snishodljiv odnos prema došljacima iz velikog sveta, posebno ako je reč o Vašingtonu, Berlinu ili Briselu, već je opšte mesto u politici i ponašanju zvaničnog Beograda. Srpskim medijima, osim retkih časnih izuzetaka, ni na pamet ne pada da se kritički osvrnu na ovakvu vrstu serije skandala, jer su se valjda već navikli na podguznu poziciju moćnima iz sveta koju zagovara aktuelna vlast, a prihvata sve veći deo rijalitijima i propagandnim porukama eutanizirane javnosti. I tu je, izgleda pola posla već završeno. Ostaje onaj drugi deo tvrdoglavih i na sve vrste gluposti otpornih Srba, istina sve skromnijeg obima, koji se ne predaje i jasno vidi šta se u kontinuitetu radi sa Srbijom i Srbima, koji u aroganciji i cinizmu Herte Miler prepoznaju nametanje genetski modifikovane kulture, kod naših velikih američkih prijatelja Skota i Jia prepoznaje klasične poteze inženjeringa pameti i nametanja matrice zapadnih vrednosti, a prezire članove domaće podružnice stranih kolonijalnih elita zaslužnih i za organizovanje najnovije “Nedelje promene srpske svesti”, ubeđen da je suštinski to danas – državna politika. Ali to im ne smeta da i dalje uporno traže Handkea po halama beogradskog Sajma knjiga. The post Inženjeri srpske svesti appeared first on Global Serbia.

Inženjeri srpske svesti

U “Nedelji promene srpske svesti” koja se slučajno ili ne podudarila sa Sajmom knjiga, Kajl Skot osudio je ponovo generala Lazarevića, književnica Herta Miler optuživala je Srbe umesto da im se izvini, visoki američki zvaničnik Hojt Brajan Ji zapretio je da “nema više sedenja na dve stolice”, Peter Handke nije došao na Sajam, a Srbija je sve to – “mudro oćutala” Na kom to jeziku piše Peter Handke, veliki austrijski književnik i intelektualac, osvedočeni prijatelj Srbije, čovek koji je mnogo rizikovao, izgubio verovatno i Nobela zbog svog prosrpskog stava, kada ga nema među počasnim gostima ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga u okviru projekta “Jedan jezik – četiri zemlje”? Vladalo je uverenje da veliki Handke stvara na nemačkom jeziku, ali izgleda da smo svi koji tako razmišljamo bili u zabludi. Traga se za njim po halama Beogradskog sajma, ali Handkea – nema. A što je još tragičnije, niko ga od zvaničnika srpskog kulturnog establišmenta i ne pominje u skladu sa onom našom “koga nema bez njega se može”. Reklo bi se, ipak, da izostanak jedne takve ličnosti kakav je ovaj austrijski bard pisane reči, koji je mnoge zadivio, iznenadio, a dobar broj i razbesneo svojim transparentnim opredeljenjem na strani Srba i Srbije tokom 90-ih kad je bilo najteže – od čega mu se posebno ne zaboravlja prisustvo na sahrani Slobodana Miloševića, kao da je njega a ne Dačića izmislio bivši šef srpske države – predstavlja mnogo više od domaćeg nevaspitanja i skandala. SA ZAPADOM U GLAVI DIPLOMATSKE NAVIKE U SRBIJI: Ambasador Kajl Skot se preigrao Ovde je reč o potvrdi paradigme jedne dugoročne i perfidne politike temeljne promene srpske svesti po meri zapadnih vrednosti, za koju se dugo verovalo da je svojstvena tzv. Drugoj Srbiji i dobro poznatim nosiocima autošovinizma među nama, a kako se previše često pokazuje predstavlja suštinski i glavni kurs aktuelne vlasti. Zato je i moguće da je u roku od samo nedelju dana na javnoj sceni Srbije bogata ponuda kritika, prozivki, blaćenja i optuživanja Srba od onih koje smo domaćinski primili i ugostili, a da se u Srbiji niko zbog toga preterano ne potresa. Brešu mešanja u unutrašnja pitanja Srbije, valjda već po navici, otvorio je Kajl Skot, američki ambasador u Beogradu, koji je među prvima prigovorio što će Vojska Srbije angažovati časnog srpskog generala Vladimira Lazarevića kao predavača koji bi na visokim vojnim školama kod nas podelio svoja ratna iskustva sa budućim starešinama otadžbinske armade. Bez obzira što je svakom istinskom Srbinu jasno koliko je general stvarno skrivio da bi tamnovao, on je dodeljenu mu kaznu pošteno odslužio i po svim ovdašnjim i Božijim zakonima ima valjda pravo da se vrati normalnom životu, ma koliko to posle svega što je propatio bilo iluzorno. Za najveći deo javnosti to je nesporno, ali ne i za uvaženog ambasadora kome je, osim ministra Vulina, Srbija ostala dužna principijelniji odgovor, makar na liniji onoga što nam u čestim javnim nastupima pripoveda aktuelni šef države, uveravajući domaću sluđenu javnost kako on nikome ništa ne prećutkuje. Usput je ambasador Skot ponovo otvorio i pitanje statusa Ruskog humanitarnog centra u Nišu, kontinuirano gradeći sistematski pritisak na rusko-srpske odnose i odbranu navodno interesne sfere SAD na Balkanu. UMESTO IZVINJENJA – CINIZAM KAD NOBELOVKA DRŽI POLITIČKO SLOVO: Herta Miler Štafetu u promeni svesti Srba potom je preuzela nemačka književnica i Nobelovka Herta Miler na tribini posvećenoj njenom liku i delu povodom Sajma knjiga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Jer, kako drugačije objasniti potrebu jednog značajnog pisca da na književnoj večeri drži politički pamfletski govor, usput se ne libeći da uvredi domaćina i njegove žrtve u nelegitimnom zločinačkom aktu koji je počinila njena država. Dakle, umesto da se većina intelektualaca kakva je i Herta Miler, koji stižu u Srbiju iz onih 19 zločinačkih zemalja koje su učestvovale u Milosrdnom anđelu i bombardovanju, civilizovano izvine, izražavajući tako svoje ljudsko neslaganje sa neviđenim aktom nasilja u Evropi krajem XX veka, gospođa Miler je usred Beograda, arijevskom arogantnošću održala predavanje sa osnovnom porukom da su Srbi sami krivi za sve što im se dešava. Optužbe na srpsku stranu za rat u Bosni, oteto Kosovo, najoštrije kvalifikacije na račun Srpske pravoslavne crkve kao navodnog ratnog huškača u bivšoj SFRJ, međutim, ostale su bez odgovora iz prepune pozorišne sale prestonog Beograda. Poznati srpski pisci, nazovi intelektualci, mnoga zvučna imena sa srpske javne scene, niko „ni zuba da obeli“ i reaguje na očigledne političke klevete. Naš pisac Vladimir Pištalo, svedočeći javno o sopstvenom prisustvu na tribini nemačke ugledne književnice, izjavio je da se „jako razočarao“ onim što je čuo. Uredno poštujući agendu zapadnih optužbi, gospođa Miler je usput zakačila svojim verbalnim maljem i Rusiju i Putina, kao da se u njoj probudio davno uspavani gen, o kome se u javnosti malo zna. Prema nekim neproverenim austrijskim izvorima, naša gošća je potomak, kći SS oficira u Drugom svetskom ratu, što nije presudno, ali može da bude važno. Podatak treba uzeti sa velikom rezervom, budući da je možda i netačan, mada se prema istupanju gospođe Miler u beogradskom pozorištu to nikako ne bi reklo. JI PROZIVA, SRBIJA ĆUTI IZOSTALO SAOPŠTENJE: Da li je bilo zavrtanja ruke u razgovorima Hojta Brajana Jia sa srpskim zvaničnicima Svojevrsni ukras u srpskoj nedelji knjige, kojoj bi možda primereniji naziv bio „Nedelja promene srpske svesti“ obezbedio je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Hojt Brajan Ji koji se toliko uživeo u ulogu američkog prinudnog upravnika Srbije da je svoju posetu otvorio izjavom na solidnom srpskom jeziku, prema kojoj “Beograd neće moći više da sedi na dve stolice”, ostajući na terenu srpsko-ruskih odnosa i statusa Ruskog humanitarnog centra u Nišu. I Ji se “spontano” osvrnuo na slučaj generala Lazarevića, kreirajući svoj politički pritisak završnim udarcem o Kosovu i ciničnim apelom srpskoj strani da poštuje njihov teritorijalni integritet. Ji se uredno sastao sa svim vodećim državnim ličnostima Srbije, ali ni sa jednog od sastanaka nije izdato zvanično saopštenje, što se u dobro obaveštenim krugovima tumači kao prvi znak da je u razgovorima bilo zavrtanja ruke i povišenih tonova, iako je iz kabineta Predsednika Republike u pola glasa saopšteno da je razgovor bio “iskren i otvoren”. Za diplomate i političare od formata isticanje iskrenosti u razgovoru sa američkim zvaničnicima više krije našu snishodljivu političku poziciju u takvim razgovorima nego što otkriva principijelno zalaganje za one vrednosti o kojima javno slušamo u, za domaću upotrebu, dugim izlivima optimizma prvog čoveka Srbije. Ali i u ovom, kao i u prethodna dva slučaja, Srbija nastavlja da – “mudro ćuti”, ako se izuzme vrlo hitro reagovanje srpskog ministra vojnog sa ocenom da Ji demonstrira „javni i vrlo težak nediplomatski pritisak“. GENETSKI MODIFIKOVANA SVEST TRAŽI SE: Zašto na Sajmu knjiga posvećenom nemačkom jeziku nema Petera Handkea, velikog pisca i iskrenog prijatelja Srba Šta je zajedničko ovim ličnostima? Mnoge podudarnosti između ambasadora i visokog zvaničnika SAD su očekivane. Sportskim jezikom rečeno, Skot je centrirao, Ji je pucao, i tu nema velikih iznenađenja. Ali nije reč o tome. Očigledno je nešto drugo: svo troje gostiju stiglo je u Beograd i oplelo iz svih oružja po domaćinu, po navici ne očekujući nikakvo reagovanje, prekid komunikacije, skandal ili bilo šta slično. Snishodljiv odnos prema došljacima iz velikog sveta, posebno ako je reč o Vašingtonu, Berlinu ili Briselu, već je opšte mesto u politici i ponašanju zvaničnog Beograda. Srpskim medijima, osim retkih časnih izuzetaka, ni na pamet ne pada da se kritički osvrnu na ovakvu vrstu serije skandala, jer su se valjda već navikli na podguznu poziciju moćnima iz sveta koju zagovara aktuelna vlast, a prihvata sve veći deo rijalitijima i propagandnim porukama eutanizirane javnosti. I tu je, izgleda pola posla već završeno. Ostaje onaj drugi deo tvrdoglavih i na sve vrste gluposti otpornih Srba, istina sve skromnijeg obima, koji se ne predaje i jasno vidi šta se u kontinuitetu radi sa Srbijom i Srbima, koji u aroganciji i cinizmu Herte Miler prepoznaju nametanje genetski modifikovane kulture, kod naših velikih američkih prijatelja Skota i Jia prepoznaje klasične poteze inženjeringa pameti i nametanja matrice zapadnih vrednosti, a prezire članove domaće podružnice stranih kolonijalnih elita zaslužnih i za organizovanje najnovije “Nedelje promene srpske svesti”, ubeđen da je suštinski to danas – državna politika. Ali to im ne smeta da i dalje uporno traže Handkea po halama beogradskog Sajma knjiga. The post Inženjeri srpske svesti appeared first on Global Serbia.

HOROSKOP

Block title

Dijaspora

Magazin