понедељак, фебруар 19, 2018

Crni eksponati za decenije sramnog ćutanja

Ove godine za Dan holokausta svet se posebno osvrnuo na jasenovačke mučenike, uprkos otporu zvanične Hrvatske da se zabrani Izložba o Jasenovcu na Ist Riveru u Njujorku, podsećajući i nas da prestonica Srbije nema svoj Muzej o najvećem stratištu Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu Svakog 27. januara čovečanstvo se seća holokausta. Ove 2018. godine pored opšteg pijeteta prema žrtvama nekako je u prvi plan izbio – Jasenovac. Ustaško stratište, na kome je zauvek ostalo nekoliko stotina hiljada mučenika, uvek je do današnjih dana bilo nekako skrajnuto, osim što su potomci jasenovačkih žrtava znali da je takav odnos, zapaćen još u doba socijalizma, novo ubijanje onih kojima su ustaški koljači presudili srbosjekom. IZLOŽBA U NJUJORKU: Stop za zaborav i reviziju istorije „Kada smo 1964. godine izašli na teren Jasenovca i Donje Gradine nije bilo nikakvih zakova da je tu nekada bilo stratište i da se tu nalaze masovne grobnice žrtava. Svi tragovi, sve zgrade, sve osmatračnice logora u Jasenovcu, koje su postojale više od dve godine posle ‘oslobođenja’ Jasenovca, uništene su i zbrisane. Ceo teren je preoran”, svedočio je za portal Global Serbia dr Srboljub Živanović, naš priznati antropolog iz Londona. JASENOVAC KAO ŠEST AUŠVICA Otvaranje Izložbe o Jasenovcu u Palati OUN na Ist Riveru u Njujorku neće sasvim vratiti mir jasenovačkim mučenicima, jer se i danas u vreme kada se perfidno nameće revizija nespornih istorijskih činjenica, pa tako i u vezi sa sistemom logora Jasenovac u NDH, zvanična Hrvatska opire suočavanju sa prošlošću, uloženi su izuzetni diplomatski napori da se osujeti ovakav jedan muzeološki napor iz Srbije da se svetu predstavi istorijska istina, premijer Plenković tim povodom nagalašeno govori o jevrejskim žrtvama ni jednom rečju ne pominjući srpske, pokazujući još jednom da zvaničnoj Hrvatskoj u vezi sa Jasenovcem ništa nije sveto i da je povampirenje ustaštva poslednjih godina u najmlađoj članici Evropske unije logična posledica dugogodišnje licemerne politike koja je vođena u Hrvatskoj u kontinuitetu posle Drugog svetskog rata pa do danas. Nije čudno da je hrvatski amabasador u SAD zatražio od Stejt departmenta da izložbu zabrani. ZID SEĆANJA: Zvanična Hrvatska je bez uspeha nameravala da zabrani istoriju Logor Aušvic, koji na Dan holokausta tradicionalno posećuju najbliži i rodbina žrtava fašističkog zločina, prostirao se na području površine od oko 40 kvadratnih kilometara i danas je muzej mira. Jasenovac se prostirao na 240 kvadratnih kilometara, na šest puta većem prostoru zauzimajući površinu od oko 150 fudbalskh terena, a iako je reč o najvećem stratištu Srba, Jevreja i Roma i jedinom ustaškom logoru – ako ne računamo onaj za decu u Jastrebarskom – na to vreme i zločine podseća nas bezlična postavka prema kojoj je teško utvrditi ko je žrtva, a ko zločinac. A za ono što bi trebalo da bude memorijalni park, da nije Kamenog cveta Bogdana Bogdanovića slučajni namernik mogao bi da zameni za – golf teren, uprkos činjenici da su na samo 80 santimetara ispod površine zakopane stotine hiljada onih koji su tu ostalo samozato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. ZLOČINAČKI EFIKASNA NDH „Sedam tona crnih eksponata za sedam decenija još crnje tišine“, zabeležio je reporter „Večernjih novosti“ prilikom otvaranja izložbe u Njujorku, sasvim sigurno potresen količinom i porukom fotografija, dokumenata, zločinačkih alatki, plakata, skulptura dopremljenih iz Srbije samo sa jednom namerom –podsetiti svet da se zločin u Jasenovcu i svi drugi ne smeju zaboraviti! SLIKE GOVORE VIŠE OD HILJADU REČI: U Njujorku su prvi put svedočili i preživeli logoraši Simbolika ovog trenutka je i da su istoričari iz sedam zemalja – iz SAD, Italije, Izraela, Srbije, Norveške, Nemačke i Srbije – zajedničkim naporom makar na kratko usmerili pažnju lidera svetske politike i diplomatije na ono što se odavno naziva “balaksnkim Aušvicom“, ali se u praksi tako i ne tretira. Gideon Grajf, šef te ekspertske grupe, govorio je o stotinama hiljada ubijenih, opovrgavajući one sramne cifre iz Hrvatske kojima se zločini ustaša umanjuju, a revizija istorije tvrdoglavo ostvaruje. “Nemci su sistematski i psihološki pripremali teren da Nemačka bude spremna za ‘konačno rešenje’ jevrejskog pitanja. Došli su na vlast 1933. godine, a tek januara 1942. godine na jezeru Vanze pala je odluka o masovnom uništenju Jevreja – dakle punih devet godina. Uz sve katakteristike savremen tehnologije primenjene za masovno uništavanje. Kod ustaša to je sve bilo urađeno adhoc, uz minimalnu pripremu, ali to što su harange ustaških prvaka trajale kratko, ukazuje da je Hrvatska bila manje-više pripremljena da prihvati i normalizuje takvu radikalnu soluciju i da u njoj u većoj ili manjoj meri saučestvuje”, objasnio je korene vidnog kontinuiteta ustaške ideologije do današnjeg dana dr Srđa Trifković povodom izlaska njegove studije “Ustaše, balkansko srce tame”, doktorske teze koja u poptunosti razobličava ustašku ideologiju, njene korene i aktuelni odnos Evrope i sveta prema ovoj pošasti. Trifković je tada opovrgao neke naduvane brojke žrtava nekritički korišćene u javnosti, uz objašnjenje da svojom “manufakturom zločina” ustaše nisu stigle da pobiju više od 350-400 hiljada ljudi, jer nisu imali industriju smrti već su to radili divljački. “Zar je to malo” – upitao je Trifković javno. Kao dopuna ovog detalja neka posluži “srbosjek” smešten u staklenu izložbenu vitrinu na Ist Riveru, ustaški pronalazak zla patentiran za srpske vratove. “SRBOSJEK” ZA SRPSKE VRATOVE VELIKO INTERESOVANJE: Izložbu o Jasenovcu preseliti iz Njujorka u Beograd Kada se to vidi onda je iznenađenje mnogo manje saznajući na izložbi da je čuveni Nikola Tesla, koga Hrvati nekritički svojataju falsifikajući mu i biografiju, izgubio 91 člana svoje porodice od kojih njih deset u Jasenovcu. Gojko Rončević Mraović svedočio je u Palati OUN da su mu ustaše ubile 30 rođaka i članova porodice. Zaklali su mu oca, majku, dva brata i sestru, a njega odveli u Jastrebarsko, gde je svakoga dana umiralo u proseku po petnaestoro dece. Tako se u svetskoj organizaciji prvi put govorilo o ustaškom genocidu posle 72 godine, tvrde dobri poznavaoci. Knjiga jasenovačkih mučenika nema kraja. Kao što ni zvanična Hrvatska nema nameru da iskorači van onog puta zbog koga je veliki srpski pesnik Jovan Dučić iznedrio često citiranu sentencu o hrvatskom narodu koji je najhrabriji na svetu “ne zato što se ničega ne boji, nego jer se ničega ne stidi”! Deo sećanja danas zaslužuje i Dučić, ne samo zbog citirane dijagnoze, već i zbog činjenice da je najviše zahvaljujući njemu svet saznao o počecima ustaškog pogroma nad Srbima 1941. godine preko “Amerikanskog Srbobrana”, koji je u broju sa potpuno crnom prvom stranom prvi obelodanio šta se događa u NDH. “Istina o Jasenovcu i sprečavanje revizije istorije je veoma bitno i za odnose među narodima na Balkanu. Bez istinskog suočavanja Hrvatske sa svojom prošlošću, ma kakva ona bila, nema ni istinskog pomirenja i ulazimo u rizik da se zločini nad Srbima, Romima i Jevrejima ponove – upozorio je ovih dana u Njujorku profesor Beri Lituči, osnivač Instituta za Holokaust u Njujorku Danas, kada se prepliću istorija i savremenost, posebno kad je reč o ustaškoj ideologiji okrenutoj protiv Srba, događaji poput Izložbe u Njujorku vraćaju veru da svet nije totalno zastranio. Ali i da će nas svet poznati i ceniti samo onoliko koliko mi to budemo samo inicirali, kreirali i pametno sugerisali. Otuda bi istorijski prtljag od sedam crnih tona, kad obavi svoju misiju u Njujorku, valjalo preseliti u – Beograd. I da tu ostane večito, kako bi prestonica Srba autentično svedočila o svojim žrtvama, vaspitavala svoje naraštaje da ne zaborave i lišila se da zavisi od dobre volje zvanične Hrvatske hoće li ili ne i kada će priznati zločin. Ili će jednog dana kao najhrabriji narod krenuti da igraju golf u Jasenovcu. The post Crni eksponati za decenije sramnog ćutanja appeared first on Global Serbia.

Generacija sebičnjaka

Već godinama živimo u atmosferi vanrednog stanja, u zemlji opustošenih institucija, bezakonja u svim oblastima, ekonomski razoreni, nacionalno poniženi, kulturno zaostali, a moja generacija misli samo na svoje doživljaje i vlastita zadovoljstva, kaže Filip Grbić, dobitnik nagrade “Miloš Crnjanski” za roman “Ruminacije o predstojećoj katastrofi” Jasno je da nas Evropa samo na rečima prima, dok nas na delu zatvara u balkanski “obor za svinje”. Balkan je donji stomak Evrope, koji je po oprobanoj titoističkoj formuli, ovoga puta u briselskom konstruktu „regiona“, stabilan samo ako je Srbija – slaba. U mnogo čemu smo mi ovde “evropskiji” od mnogih Evropljana. Nema razloga da se ponašamo kao domoroci i njihove sluge. Miloš Crnjanski Ovako poslednjih dana govori, a već dugo i piše, Filip Grbić, “novi autentični glas srpske književnosti”, kako je to u obrazloženju žirija nagrade “Miloš Crnjanski” istakla profesor dr Snežana Jaćimović, prilikom dodele ovog tradicionalnog priznanja Zadužbine velikog pisca namenjenog prvencu u nekom od žanrova u kojima se ogledalo veliko književno ime. Filip Grbić dobio je to priznanje za roman “Ruminacije o predstojećoj katastrofi” u izdanju beogradskog Platoa. PISANJE KAO TERAPIJA Kao kuriozitet ove dodele svakako je i činjenica da su članovi žirija i predsednik Zadužbine prof dr Milo Lompar upoznali mladog laureata u Kolarčevoj zadužbini prilikom dodele Zlatne plakete sa likom Miloša Crnjanskog i novčanog iznosa u dinarskoj protiv vrednosti od 2.000 evra, koju su obezbedili Izdavačka kuća “Klet” i Kompanija “Informatika”. Roman je priča o dvoje ljudi koji u pokušaju da spasu svoj brak odlaze na letovanje na Кrit, a usložnjava se i grana na više planova. Od naizgled obične priče o ljubavnoj krizi i umornom pokušaju njenog prevezilaženja, romaneskna radnja uvlači u sebe promišljanje naše savremenosti i istorijske prošlosti, aktuelne geopolitičke situacije, našeg i tuđeg nacionalnog mentaliteta, sterotipova koje nameće kultura novog doba te protesta protiv uklapanja u njih i prihvatanja isprazne egzistencije koja se njima nameće kao poželjan i očekivan model življenja. Jednostavno rečeno, sama priča je višeznačna i ide iznad pojedinačnih sudbina, jer se ukršta sa epohalnim kretanjem koje je ispunjeno haotičnošću, kriminalom, seksualnošću i politikom. Motiv katastrofe naznačen u naslovu i ruminacije kao neprestanog, opsesivnog ponavljanja zlosutnih misli koje ne dopuštaju izlazak iz kruga straha i teskobe, već ih dodatno produbljuju, naznačavaju jednu snažnu pesimističku, moglo bi se reći i nihilističku dimenziju u sagledavanju sveta onakvog kakav jeste i pozicije pojedinca, modernog junaka, u njemu. PROTIV MEJNSTRIM TOKOVA: Naslovna strana nagrađene knjige Izložen ovih dana učestalom novinarskom rešetanju, autor kaže da, okupiran crnim mislima i ne znajući šta će s njima, pisanje doživljava i vidi kao – terapiju, iako nije samo to. Opominjući nas kroz strahove svog glavnog junaka na ličnu i globalnu katastrofu, Grbić ukazuje na jednu pesimističku činjenicu: savremeni čovek danas ne nalazi sigurnu tačku oslonca u sučeljavanju sa savremenim kretanjima. “U svetu se situacija iskomplikovala, oslobođene su sile i animoziteti koje niko više ne može da obuzda. Religija se rastvorila u folkloru i običajnosti, a filozofija se izolovala na univerzitetu. Preostaje farmakologija”, rekao je za jedne beogradske novine, potvrđujući fakat iz biografije da je filozof po obrazovanju. I osvrćući se na Srbe i njihovu naviku da ne žive kao sav normalan svet, veli: DUHOVNO ODUMIRANJE “Zar nije očigledno da već godinama živimo u atmosferi vanrednog stanja, u zemlji opustošenih institucija, bezakonja u svim oblastima, ekonomski razoreni, nacionalno poniženi, kulturno zaostali? Iz ovih Grbićevih reči, kao i unutar korica njegovog književnog prvenca, probija taj otpor mejnstrim tokovima svake vrste, nezadovoljstvo i – umor. Umor je reč, koja ga po sopstvenom kazivanju spaja sa Crnjanskim, reč koja se najviše pominje u njegovom pisanju. “Ovde nije reč o prolaznom umoru ili čak prijatnom umoru koji nastupa nakon nekog časnog radnog pregnuća, ne, umor u ovom slučaju označava duhovno odumiranje jedne civilizacije koja sporo ali sigurno nestaje pred našim očima. Duhovno srodstvo mogu da osetim isključivo sa onim autorima koji osećaju ovaj ontološki umor, ovo dezorijentisano bivstvovanje ‘na mišiće’. Pisati, u izvesnom smislu, znači postati hroničar umiruće civilizacije”, pojasnio je autor u svojoj prigodnoj besedi na dodeli nagrade. SMEH ILI FARMAKOLOGIJA: Šta je najbolji lek za predstojeću katastrofu? U tom svetlu autor vidi i poziciju sebe, svoje generacije i srpske kulture danas pa nedvosmisleno kaže: “Ne znam šta je u jadnijem stanju: moja generacija ili srpska kultura. Moja generacija je zagazila duboko u tridesete, malo ko je u braku, još manji broj ljudi ima decu, svi su opsednuti novcem i putovanjima, ne znaju ni sami šta traže bazajući svuda po svetu, svi misle samo na svoje doživljaje i vlastita zadovoljstva. Moja generacija je generacija sebičnjaka. Što se tiče srpske kulture, ona u svojoj istorijskoj veličini postoji i čeka generaciju dostojnih da je ponovo otkrije. Trenutno u kulturi vedre i oblače srbomrsci i jugonostalgičari”. Nisu danas retki osetljivi intelektualci uskolebane psihe, depresivnog i opsesivno-kompulsivnog, a u čijoj senci svojim pisanjem autor sugeriše ovakvo sagledavanje sveta, odnosno čini dodatno uverljivim, snažno motivisanim iznošenje sumorne vizije ljudske civilizacije i njenih dubokih naprslina u modernom dobu. „Vidim da se bliži katastrofa“, kaže glavni junak romana, „i da niko, ama baš niko, nema kontrolu nad silama koje su oslobođene“. Do sličnog zaključaka dolaze i junak Grbićevog romana i junak Romana o Londonu Miloša Crnjanskog koji će u svom vremenu osetiti da „Svet ovaj nije uređen dobro“, odnosno upitati se „Кao da svet nije Bog stvorio? Nego onaj Nečastivi“. SMEHOM PROTIV KATASTROFE “Prevlast zla i destrukcije u svetu u kome se sluti sveprožimajuća katastrofa sagledava se na svim nivoima – od opšte društveno-političke situacije, kulturnih i političkih degradirajućih okolnosti u Srbiji, pa do privatnog, intimnog plana i odnosa dvoje ljudi za koje će sam junak reći: ‘Mi smo bolesni ljudi u bolesnoj vezi’”, kaže u obrazloženju nagrade profesorka Jaćimović. Šta je ključni motiv da se jedan mladi čovek na način, kako je to učinio Filip Grbić, odmetne u pisce ovog tipa? Odgovor nalazimo, ponovo, u njegovoj besedi u Kolarčevoj zadužbini: HRONIČAR UMIRUĆE CIVILIZACIJE: Pisac i filozof Filip Grbić “Šta mi to, pobogu, nedostaje, pa uzimam ova duga, mučna, iscrpljujuća odsustva iz života, umesto da živim, radim, radujem se i ne osvrćem se? To ne radim iz skromnosti ili trpeljivosti, naprotiv, ja sam nezasit. I ta nezasitost, me je, po svoj prilici, takođe odvela u pisanje. Ako već ne mogu da živim najjednostavniji i ujedno najintenzivniji mogući život – ‘živi život’ kako to kaže Dostojevski, onda barem neka moji junaci pokušaju da žive taj život umesto mene. Međutim, meni se čini da se taj njihov pokušaj takođe završio bednim neuspehom jer se napisano pokorava istim onim zakonima i ograničenjima kojima se pokorava i proživljeno. Кada ne bi bilo tako, književnost bi predstavljala puko bekstvo od napregnute svakodnevice, sredstvo za razbibrigu ili igrariju za intelektualce”, kaže naš sagovornik, citirajući Crnjanskog i “Dnevnik o Čarnijeviću”: „Sve sam čekao da će još nešto doći u životu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.“ Nismo u situaciji da se često susrećemo sa književnošću i piscima koji na ovaj provokativni način promišljaju savremenost, ma koliko to na prvi pogled izgledalo sumorno, depresivno i besperspektivno. Filip Grbić je i tu svojim novim romanom doneo nešto sasvim novo: “Sve vreme u priči o katastrofi koja preti i spolja, iz poremećenog sveta, ali i iznutra, iz samog bića koje se urušava u svojim strahovima, titra svojevrsni humor i ironija koji ne dozvoljavaju da pesimizam postane otužan i pretvori se u jadikovku. Sposobnost da se o teškim stvarima i složenim problemima misli i piše kroz humor i gorku ironiju redak je dar, a oni u ‘Ruminacijama’ nisu vid prihvatanja sveta onakav kakav jeste, već znak revolta nad stvarima onakve kakve jesu a nisu dobre. Smeh je u toj borbi možda najbolje oružje”, smatra prof dr Snežana Jaćimović. The post Generacija sebičnjaka appeared first on Global Serbia.

Nema iskrene i trajne pomoći sa Zapada

Ili će nas Rusi podržati da nam ne otmu Kosovo, ili ćemo se definitivno predati, ali ni time nećemo sve dobiti, jer i kad se predamo oni će nastaviti da nas ”tepaju”, govorio je 2007. godine jedan od najcenjenijih srpskih intelektualaca u emigraciji Marko S. Marković (1924-2012) iz Orleana kraj Pariza Umesto da, kao do sada, Srbi budu svetski šampioni bratske nesloge, od presudnog značaja je da u njima najzad probudi politička svest: o savremenoj političkoj situaciji, a zatim o sudbini koja ih sutra očekuje. Posle toga na red dolazi politički program i zajednički otadžbinsko emigrantski plan. NEMA ISKRENE I TRAJNE POMOĆI SA ZAPADA: Marko Marković prima 2007. godine nagradu „Dragiša Lašiković“ od predsednika Matice iseljenika Srbije Radovana Kalabića Ovu jednostavnu i celovitu poruku već decenijama daleko od svoje otadžbine i naroda ispisuje teolog, doktor političkih nauka, istoričar i književni kritičar Marko S. Marković iz Orleana kraj Pariza, 83-godišnji srpski intelektualac, jedan od najcenjenijih u emigraciji, koji je posle pola veka izopštenosti iz otadžbine i završenih najviših škola na Zapadu, ostavio iza sebe ogromno intelektualno nasleđe i nesvakidašnji utisak kod sagovornika da je reč o ”svetosavskom tipu intelektualca i čoveka u kome ljubav prema Zapadu ne pomračuje ljubav prema srpskom narodu, a učenost ne ubija veru”. Četiri generacije doktora nauka Neverovatna širina obrazovanja Marka S. Markovića, koju ilustruju specijalizacije iz bogoslovlja, orijentalnih jezika, političkih nauka, istorije i prava, i razuđena tematska interesovanja od filozofije, preko istorije i književne kritike, do geopolitičkih razmatranja, upotpunjuju biografiju ne tako čestu čak ni među uglednim starim srpskim građanskim porodicama u Beogradu: porodica Marković ima doktore nauke u četiri generacije na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta – pariskoj Sorboni. On, njegov deda po majci dr Đorđe Jovanović, njegov otac dr Srboljub i njegov sin, koji je dobio ime po svom dedi, doktori su političkih nauka, medicine, prava i ponovo medicine. Napuštajući zemlju kao pripadnik Versko ideološkog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini đenerala Draže Mihajlovića, posvetio se obrazovanju, nauci i izbegavanju unutarsrpskog sukobljavanja, ostavljajući iza sebe gomilu tekstova u emigrantskim listovima, ali i značajna dela među kojima su ”Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva” na francuskom, ”Tajna Kosova”, ”Naličje jedne utopije”, ”Pravoslavlje i novi svetski poredak”, ”Srpska apologija Rusije”, ”Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu” i mnoge druge. NEMA ČASTI U POLITICI Zakasneli odjeci njegovog rada stižu tek nakon njegovog prvog pojavljivanja u otadžbini 1997. godine, tačno 53 godine posle njenog napuštanja. Godine 2007. dobio je nagradu ”Dragiša Kašiković” Matice iseljenika Srbije, a 2000. godine nagradu ”Rastko Petrović” UKS i Matice iseljenika, čime je Srbija makar delimično pokušala da ublaži nepravdu koja mu je naneta. ČAST U POLITICI NE POSTOJI: Evropa je napustila svoje vrednosti Svojim ocenama rušite gotovo božanski odnos prema zapadnim vrednostima – kao što je recimo demokratija ili sloboda štampe – koje su u Srbiji u delu javnosti nekritički prihvaćene. Nije li to naš osnovni problem u suočavanju sa novim svetskim poretkom? Imao sam i ja iluzije o zapadnim vrednostima, koje su bile velike, a koje je Zapad sam napustio danas. Kod Solovjeva je bilo mišljenje da svaki narod treba da ima svoju čast kao običan čovek. Međutim to u politici ne postoji. Bez obzira verovalo se pobožno u ideale demokratije ili ne, danas ona ne znači – ništa. Za nekoliko sekundi zahvaljujući TV možete da promenite mišljenje naroda i da povedete milionske mase na stranputicu. Za vreme rata u Bosni sinovi više mojih francuskih prijatelja pitali su me na kojoj strani može da se pređe granica da bi išli da se bore protiv Srba. Nisu imali pojma ni o svojoj ni o srpskoj istoriji, i najednom su bili spremni da stanu na stranu protiv Srba i u Bosni i na Kosovu. Šta je onda ostalo od demokratije? Na srpskom primeru svedoci smo, kako Vi kažete, ”moralnog raspada demokratije”… Nikada u istoriji ni jedan narod nije bio gore oklevetan, ponižen i obeščašćen od Srba. Ako se zadržimo na Francuskoj, recimo, na osnovu takvih medijskih priprema masa, Širak je bio najpopularniji u francuskim masama kada je ratovao protiv Srba. A njemu je to politički bilo korisno iz više razloga. Masa zapadnih medija se stavila protiv Srba, uspeli su da mobilišu sve političare, da ne govorimo o glumcima, pevačima, javnim ličnostima, svi su bili mobilisani protiv Srba, s izuzetkom socijaliste Ševenmana, koji se tome nije pridružio i Le Pena. Čuvajmo se srpske krivice! U Srbiji je rašireno tumačenje da je sve što nam se događalo rezultat naše pogrešne politike. Kako u tom kontekstu gledate na fenomen ”srpske krivice” o čemu ste dosta pisali? Čuvajmo se kompleksa krivice, samoosuđivanja i raspeća. Najveći uspeh totalitarnih režima sastojao se u tome da građanima ulije osećanje sopstvene krivice. Srpska krivica izmišljena je upornom i agresivnom zapadnom propagandom. Kada sam stigao u Beograd i uzeo taksi, čovek koji me vozio izrazio je mišljenje makar polovine srpskog naroda ističući da smo ”ludi što se njima odupiremo, da smo odmah poslušali ništa nam se od toga ne bi dogodilo.” Zaboravljamo da je Zapadu upravo to bilo potrebno da se dogodi da bi nas raskomadali iz već poznatih različitih interesa. Ne podseća li Vas ovakvo Vaše tumačenje na tzv. ”teoriju zavere”. Zašto baš nama svet to radi? Nemam nikakvu teoriju zavere, samo konstatujem činjenice i smatram da je svako imao svoje interese da razbije Srbe. Na jednoj strani Vatikan, pa je Papa išao kod Klintona da ga moli da ubrza taj proces, ili opat Pjer, koji je najpopularniji u Francuskoj izjavio je da ”treba bombardovati Srbe, čak i ako ima civilnih žrtava”. Katolici, muslimani, Jevreji, svakome je bilo u interesu da razbije Jugoslaviju, da ne govorimo o američkim strateškim interesima. Od Atlantika do Crnog mora Amerikanci imaju strateški put koji ranije uopšte nije postojao. Jedini koji su nas mogli podupreti bili su Rusi, međutim, nikada nismo čuli rusko ”njet”. Kao što je govorio Arhimed: ”dajte mi postolje (podršku), pa ću ja jednom polugom da podignem čitavu Zemljinu kuglu”. Promašena uloga srpske emigracije Često među krivcima za ono što nam se događa prozivate srpsku emigraciju…? Srpska emigracija je promašila svoju političku ulogu, jer nigde nije uspela da stvori uticajni politički lobi. To je posledica nedostatka shvatanja globalne politike i shvatanja šta ona znači za Srbe. Da je to postojalo među sobom bismo se mnogo brže ujedinili. Bitka se vodila u Americi, a mi tu nismo bili dovoljno zastupljeni. Ako nam zapreti kao državi i narodu da nestanemo, dijaspora postaje kamen temeljac srpske budućnosti i duhovnog opstanka. Naši umni ljudi u rasejanju mogu da nastave srpsku politiku. Ali ako do sada dijaspora nije uspela da se ujedini, nije došla do te globalne svesti koliko će vredeti u političkom pogledu? Da li bi ona mogla da donese spas. Kakva je danas to ne bi bila u stanju. EVROPA JE NAPUSTILA SVOJE VREDNOSTI U Srbiji se uprkos tome insistira da što pre i disciplinovanije ispunimo sve uslove koje Zapad propisuje kako bismo živeli ”kao sav normalan svet”… Nikakvu iskrenu i trajnu pomoć od Zapada ne možemo očekivati. Mene niko ne može da optuži da sam protivnik Amerike ili Evrope, jer sam čitavog života njih proslavljao. U meni živi ljubav prema evropskoj kulturi. Svi smo bili obožavaoci Zapada, a posebno Francuske. Ali, oni su napustili svoje istinske, posebno duhovne vrednosti. A šta onda možemo da očekujemo? Mogli smo sve da očekujemo da Evropa nije pala pod američku dominaciju. Jedan francuski strateg predlaže savez Evrope, Amerike i Rusije, kao blok protiv islamizma. Ali to je neostvarljivo jer SAD ne želi mir, hoće da vlada svetom, da oslabi Rusiju i čak da oslabi Evropu najezdom muslimanske emigracije, tako da uvek može da drži Evropu podeljenom i u šaci. Nije reč o tome da mi nećemo Evropu, nego Evropa neće nas. Srbi su raspeti između bratske ljubavi prema Evropi i mržnje kojom su im ovi odgovorili. I Dostojevski je još govorio da ”imamo dve otadžbine Evropu i Rusiju”, samo što Evropa nije nikad htela Rusiju. Danas biti za Evropu znači biti obavezno protiv Rusa. Šest ciljeva Haga Pre tačno dvadeset godina (1996) Marković je ovako formulisao krajnje ciljeve Haškog suda: „Po mom mišljenju, zahtev da se Karadžić i Mladić pojave kao ratni zločinci pred Haškim sudom skriva šest političkih ciljeva: Obezglaviti bosanske Srbe; Ugušiti srpsku slobodu; Izazvati među Srbima konačan rascep; Ohrabriti nove genocide nad Srbima; Proširiti optužbu na Srbiju, i konačno, Sasvim ocrniti Srbe da bi se opravdalo njihovo uništenje (…).” Šta je za Vas patriotizam i kako ćemo ga usaditi našim potomcima na način kakav je bio u našim precima? Kao poručnik francuske vojske moj najmlađi sin mi je, očekujući da možda bude mobilisan za intervenciju na prostorima bivše Jugoslavije rekao: ”Pre ću u tamnicu nego u rat protiv Srba!” Na osnovu svega što sam proživeo moj cilj je bio da svojim napisima i knjigama ostvarim temelj za vaspitanje našim budućim generacijama. Jedan od glavnih uslova patriotskog vaspitanja je obnova naše prosvete. Ali to zavisi od skorašnjeg raspleta. Ili će nas Rusi podržati da nam ne otmu Kosovo, ili ćemo se definitivno predati, ali ni time nećemo sve dobiti. Kod nas nije ni ona jednostavna trgovina ”dam da daš”. I kad se prodamo oni će nastaviti da nas ”tepaju”. SAVEZ PRAVOSLAVNIH NARODA Izgleda kao da nema izlaza. Ipak, on je, po Vama, u Savezu pravoslavnih naroda. Šta to znači i koliko je takav savez danas realan? U političkom smislu to je nemoguće i kasno. Ali u duhovnom to je svetlo na kraju tunela. To će morati da se ostvari. Za nas, na duži rok, nema drugog izlaza. Ta mogućnost nije možda tako daleko, baš zato što zapadne države i narodi vode samoubilačku politiku. Svake godine dolaze milioni izbeglica iz Azije i Afrike, Francuska ima 2.000 milijardi duga, i samo kroz par decenija biće u situaciji kao Srbi na Kosovu. Kroz 20 godina kod njih će biti revolucija i evo nam dokaza da možemo imati novi početak i to ne kroz nekoliko vekova, nego uskoro u ovom veku. SVETLO NA KRAJU TUNELA: Savez pravoslavnih zemalja Govorite da je instaliranje panislamizma u Evropi pokušaj da je Amerika destabilizuje. Brana tome mogao bi da bude ekumenizam hrišćanskih crkava? Kako govoriti o ekumenizmu kada znamo da ni jedna nepravoslavna crkva nije zvanično i javno ustala u odbranu mučeničkog srpskog naroda uprkos dokumentovanom svedočanstvu SPC o našim stradanjima. To je lažni ekumenizam. Za mene je ekumenizam bratstvo hrišćanskih crkava a ne neko dogmatsko mešanje crkava. Da bi se do toga došlo, trebalo bi prečistiti prošlost, okrenuti novu stranicu priznavanjem ustaškog genocida. Srbi su zamalo izbegli da ih proglase genocidnim narodom. Kako vidite ”slučaj Srebrenica” u kontekstu novog svetskog poretka i balkanskih dešavanja? Kad pomislite koliko je ljudi pobio Naser Orić, za šta mu je dodeljeno tri godine kazne, a da smo mi osuđeni za genocid, to znači da smo mi narod koji manje vredi od ostalih naroda. Turke navodno neće da prime u Evropu zbog nepriznavanja genocida nad Jermenima, a Hrvatska je ozbiljan kandidat za Evropu, a ne mora da prizna gencoid nad Srbima i Jevrejima. Kod Vas nema antikomunizma, mržnje, taj stepen tolerancije je nešto neuobičajeno za Srbe. I danas kada govorite posle poluvekovnog izgnanstva iz Srbije, nema jeda i zle volje? Kada se moj pokojni otac sastajao u ”Skadarliji” sa svojim drugovima, masonima, desničarima, ili komunistima, uvek je bilo veliko prijateljstvo i jedinstvo koje je teško objasniti. Time sam bio zaražen, to je u meni ostalo. Moje rodoljublje je sveobuhvatno, smatram da jedni drugima trebamo da praštamo i da se ujedinimo. Pored ovog rodoljublja, čak sam i kao istoričar došao do zaključka da je svaka strana imala svoju lestvicu vrednosti. Budući istoričari će reći koja je od tih politika bila najcelishodnija za narod. The post Nema iskrene i trajne pomoći sa Zapada appeared first on Global Serbia.

Deca nisu kriva

Koliko ovakvih porodica ima u Srbiji, koliko bolesnih majki i očeva, koliko gladne dece, a koliko tajkuna, političara koji uživaju u blagostanju, baš uzimajući od ovakvih porodica?! PIŠE: Maja PAUNOVIĆ Hitnu pomoć su pozvali u školu, niko nije bio spreman na ono što ih je dočekalo… Maja Paunović, koja radi u kragujevačkoj Hitnoj pomoći, nije mogla da suspregne suze nakon poziva iz jedne osnovne škole. Iako se zaposleni u Hitnoj pomoći svakodnevno susreću sa teškim scenama, na ono što ih je dočekalo u školi niko nije bilo spreman. Maja je na svom profilu na Fejsbuku opisala šta se dogodilo nakon što su dobili poziv da je devojčica pala u nesvest na času fizičkog. Njen post prenosimo u celosti. SIROMAŠTVO: Najveći problem dece u Srbiji “Ne pišem o poslu jer radeći u urgentoj službi svega ima osim lepih stvari, tačnije ima ponekad, ali sve manje i ređe. Dnevna smena, prvi teren – onesvešćena devojčica od 14 godina u Osnovnoj školi na času fizičkog. Rotacija, vožnja na crveno, obilaženje auta… stižemo za 4,5 minuta na lice mesta. Utrčavamo sa svom opremom, vidimo bledu mršavicu koja stidljivo sedi na stolici i gricka makovnjaču. Bude nam drago, bio je u pitanju kolaps, dobro da nije nešto gore. Proverimo sve vitalne parametre, bolje je. Pitamo je za doručak, kaže da nije doručkovala, objašnjavamo da mora, naročito kada ima prvi čas fizičko ….i onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: kada smo stigli do ponora ?! Devojčici majka ima multiple sklerozu, bila je učiteljica, sada je polupokretna, na stalnim terapijama i ne može da radi. Ima sestru od 12 godina. Otac ih je ostavio kada se majka razbolela i one su prepuštene same sebi. Usred zime u školi su bez jakne i u letnjoj garderobi. Deca iz razreda skupljaju novac da im kupe doručak, garderobu, ali one nikad ne kukaju, nikad ne kažu da im je hladno, da su žedne, gladne. Sretne su što imaju majku i smatraju da treba da trpe i žive tako. Pozivamo njenu mlađu sestru da bude uz nju posto se uplašila, da ima nekog pored, sebi bliskog. Ulazi devojčica od 12 godina na vrata, spušta se na kolena i počne da je ljubi i grli sva uplakana, ponavljajući “biće ti bolje, ne plaši se”. Plaču obe, okrećem glavu na stranu, jer shvatam da mi idu suze, plačem, gledam da me ne vide, sramota je zarad posla koji radim, priberem se, osmehnem. Pitamo sestru da li je jela, a ona kaže: ‘Neka, dobro je meni, nema veze, mogu ja da ne jedem, pomozite sestri’. Ugrizem se za usnu da mi ne krenu suze opet. Socijalna služba, sve ustanove, nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Pitam se za šta su ova deca kriva: za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?! ŠTA RADE SOCIJALNE SLUŽBE: Zašto niko nije pomogao ovoj porodici? Da li možemo ovako raditi sa decom, kao da ih imamo za bacanje, kakva će ta deca biti kad porastu? Vozimo sestru do bolnice da bude neki dan na pedijatriji, mlađa je ispraća u suzama, a meni ostaje teret u grudima. Nema dalje, ovo je zlo. Koliko ovakvih porodica ima u Srbiji, koliko bolesnih majki i očeva, koliko gladne dece, a koliko tajkuna, političara koji uživaju u blagostanju baš uzimajući od ovakvih porodica?!”, pita Maja Paunović. Njena priča mnoge je rastužila i podeljena je više od 2.000 puta. Posle objavljivanja priče o devojčici i njenoj sestri i uslovima u kojima žive, preko Facebooka se javljaju građani koji žele da im pomognu … Izvor: https://www.facebook.com/lazarela.gaorilooips/posts/1656715627707603 The post Deca nisu kriva appeared first on Global Serbia.

Najveće misterije Srbije

Šta može privući radoznalog turistu više od misteriozne priče koje oboje lokacije nekim nezaboravnim bojama PIŠE: Gordana IVKOVIĆ, gost.rs Ukoliko niste koračali katakombama Petrovaradinske tvrđave, obišli Rtanj, planinu zaduženu za komunikaciju sa vanzemaljcima, ili videli misteriozne kamene krugove na planini Devica, niste zaista okusili “paranormalnu” lepotu naših turističkih atrakcija. KATAKOMBE PETROVARADINSKE TVRĐAVE ŠTA KRIJU KATAKOMBE: Lako je izgubiti se u hodnicima tvrđave I bez legendarnih priča o blagu, duhovima i podvodnom tunelu, tvrđava je odlična lokacija za obilazak koju nikad nećete do kraja videti. To je uglavnom zbog njenih misterioznih katakombi koje skriva u svom podnožju i koje nikad nisu do kraja istražene i objašnjene. Jedan manji deo katakmobi je uređen i osvetljen i možete ga videti i čuti zanimljivu priču o životu vojnika na Tvrđavi. Legenda je naravno mnogo šira od skromne priče o komunikaciji vojske. Jedna od najprivlačnijih priča je ona o paranormalnom životu u podnožju tvrđave. Ova legenda je toliko glasna da je privukla strane novinare i istraživače da naprave reportažu o njoj. Ekipa emisije “Ghost Hunters International” (Lovci na duhove) sa američkog SyFy TV-a je posetila Novi Sad i istraživala podzemlje Petrovaradinske tvrđave i kako su rekli Petrovaradinska tvrđava jedan od najvećih slučajeva ikad. Oni su nedelju dana snimali i raznim uređajima pokušavali da zabeleže neki oblik paranormalne aktivnosti i tvrde našli su i zabeležili ono zbog čega su došli. Katakombe nisu nimalo naivne i lukavo štite svoju priču, s obzirom na to da se laici lako mogu zagubiti u njima i samo poznavaoci arhitekture tvrđave se usuđuju da zalaze u njih i pokušaju da istraže sve one priče i legende koje se ispredaju o njima. Druga zanimljiva priča tiče se podvodnog tunela koji povezuje tvrđavu sa gradom, to je priča o tunelu koji ispod Dunava vodi skroz do Katedrale (koja se nalazi u samom centru grada). Mada je to sad teško proveriti jer su mnogi od kanala potopljeni, u planu koji se nalazi u Beču verovatno postoji podatak o dužini tunela pa se i ta priča može dobiti svoju potvrdu ili ne. RTANJ PLANINA RTANJ U OBLIKU PIRAMIDE: Vanzemaljci i užarene kugle Planina za koju smo svi sigurno čuli krajem prošle godine kao jedno od retkih skrovišta na planeti Zemlji od smaka sveta. Cene smeštaja su vrtoglave rasle, a kapaciteti popunjeni nedeljama ranije. Sve ovo je možda zbog legende o vanzemaljcima i priča o strukturi ove planine. Ova planina specifična je po svom obliku trostrane piramide jer postoje samo tri takve na svetu od kojih je jedna nestala. Mitovi kažu da su stanovnici ovde imali priliku da vide užarene kugle, ali i vanzemaljce. Verovanje je i da ispod planine postoji heliodrom za vanzemaljce. Međutim, sve ovo su priče koje samo stanovnici svojim prepričavanjem održavaju, jer nekih ozbiljnih istraživanja nije bilo. I ova planina ima toliko privlačnu legendu da je zainteresovala NLO udruženja i agencije iz celog sveta koje su želele da postave istraživačke centre na Rtanj, ali država Srbija to nije dozvoljavala. Autor „Odiseja u svemiru 2010″ Artur Klark napisao je pre desetak godina da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina najverovatnije vanzemaljske civilizacije. DEVICA DEVICINI TAJANSTVENI KRUGOVI: Kakvu tajnu kriju? Planina nedovljno istražena, a sa jednim posebnim ukrasom – mistiriozni kameni krugovi koji do danas nisu do kraja objašnjeni. Veruje se da su tajanstveni krugovi služili našim precima za posmatranje Sunca i Meseca i pravljenje kalendara. Ukoliko dođete do ovih krugova i stanite u centar nekog od njih nećete videti ništa osim oboda kruga i neba, a svaki od ovih bio je ograđen posebnim kamenim zidom što je bio poprilično zahtevan građevinski posao. Svaki od ovih krugova je besprekorno smešten u prostoru. Krugovi su još uvek pod istraživanjem naših naučnika. The post Najveće misterije Srbije appeared first on Global Serbia.

HOROSKOP

Block title

Dijaspora

Ostrog čuva srpske korene

0

Konferencija o porezu u Italiji

0

Apel da se uči srpski

0

Uz strune slave istoriju

0

Magazin